Јеховини сведоци тврде да Христос није разапет на Крсту, него на стубу… – одговор јеромонаха Јова Гумерова

Вашој пажњи предлажемо темељан одговор јеромонаха Јова Гумерова из Сретењског манастира на једну од најувреженијих и најраширенијих заблуда Јеховних сведока. Духовно опитним људима је јасно из ког извора потиче мржња према Крсту, ко мрзи и дрхти од оруђа нашег спасења. Свака препорука да се овај текст прочита, научи из њега много корисног и, ако Бог да прилике, са љубављу покаже истина нашем ближњем који је залутао и изранављен борави у овој псеудохришћанској секти…

* * * * *

1. По истеку више од деветнаест векова након што је Спаситељ света на Крсту принео жртву искупљења представници секте „Јеховини сведоци“ су одлучили да промене целу историју хришћанства и да изузму из живота Цркве њен главни симбол – Крст. Да ли је дошло до неких озбиљних открића? Ни до каквих. Сва аргументација се гради на двема одредбама: јеванђелисти не говоре о облику оруђа на којем је Исус Христос био разапет.

2. „Реч ставрос је у класичном грчком језику означавала просто „вертикални стуб или колац“, или пак шип, који се користи за израду темеља.“ Даље се тврди да су „они који су били надахнути да записују хришћанско грчко писмо користили опште прихваћени (коине) грчки језик и да су реч ставрос употребљавали у истом значењу које је она имала у класичном грчком.“ Наведена аргументација је обичан софизам. У њеној основи се налази груба логичка грешка: замена појмова. Тврди се нешто о класичном грчком језику, а затим се анализира језик апостолског века. Класични грчки језик се користио до IV века пре Христовог Рођења. После освајања Александра Македонског почиње епоха хеленизма, за чију културу је карактеристична синтеза грчке културе и локалних источњачких култура (IV-II век пре Христовог Рођења). 146. године пре Христа Рим је разгромио Ахајски савез и успоставио је владавину над целом Грчком. У II веку пре Христовог Рођења Римљани су од Картагињана преузели најсуровији облик погубљења – распеће. Ово оруђе је добило назив crux, crucis. Такво погубљење се сматрало најсрамнијим и примењивало се само према робовима, а у провинцији према онима који нису имали римско држављанство. У вези с тврдњом представника секте „Јеховини сведоци“ треба поставити и решити питање: какав облик је имало ово страшно оруђе погубљења? За решавање овог питања постоји довољно историјских и археолошких података. Crux је имао неколико облика. Крст у облику слова Х (crux decussata). Он је добио назив андрејевски крст, јер је по предању на таквом крсту мученичку смрт примио свети апостол Андреј Првозвани. Понекад су Римљани примењивали crux simplex (крст обичан, без састава) – стуб без пречаге.

Примењивао се crux comissa или patibulata – крст у облику слова Т). Он је имао три крака и састојао се од две пречаге, од којих се једна стављала на другу под правим углом. Crux immissa или capitataје четворокраки крст. Кратка хоризонтална пречага се под правим углом спајала с дугачком вертикалном. „Овај облик крста се дели на такозвани грчки или квадратни, у којем је попречна греда једнака подужној и тако крст добија изглед +, и на латински, у којем је подужна греда знатно дужа од попречне, тако да овај крст има облик †. Крст на којем је умро Спаситељ по предању, које преовладава у Цркви био је четворокраки – crux immiss или capitata. (Голубцов А.П. Из предавања из црквене археологије и литургике. – СПб., 1995., стр. 219). Као основа за ово мишљење може да послужи указивање Светог Јеванђеља: А бијаше над Њим и натпис написан словима јелинским, и латинским и јеврејским: Ово је Цар Јудејски (Лк. 23, 38). Дашчица је била изнад Спаситеља прикуцаног на Крсту. Ово је могуће само кад изнад хоризонталне пречаге вири крај вертикалне греде.

Представници секте говорећи о стубу и прећуткујући друге облике оруђа за распеће код необавештеног читаоца покушавају да изазову утисак да је то био једини облик. Међутим, археолошки подаци ово оповргавају. На једном од зидова куће у Помпеји, приликом ископавања је пронађен насликан шестокраки крст (нема само кратке горње попречне дашчице с натписом – titulus). Град је био уништен вулканском лавом Везува 79. године после Христовог Рођења. Дакле, цртеж потиче из I века. До вредног открића дошло је 1968. године у северном приградском делу Јерусалима – Гиват ха-Митавру. За време реконструкције пута пронађено је древно гробље, за које стручњаци сматрају да потиче из средине I века после Христовог Рођења.

„У гробу човека с арамејским именом Јоханан Бен Хгквл пронађене су кости с карактеристичним траговима. Кост пете Јоханана пробијена је клином с траговима дрвета, што сведочи о томе да је овај млади човек разапет на крсту. Пребијене су му цеванице како би се убрзала смрт. На крају подлактице у пределу ручја на бочној страни кости откривена је дубоко излизана рупица. Ово место је тако јако изгребано да је Хаас (Haas Nicu. Anthropological observations on the skeletal remains form Giv’at ha-Mivtar // Israel Exploration Journal. 1970. 20) дошао до закључка да је повреда добијена услед трења површине кости о клин у току мучења на крсту… Јоханан је погубљен на следећи начин. Руке су му биле широко растегнуте с обе стране и прикуцане за попречну греду која је причвршћена за маслиново дрво… Десно стопало је свом површином приљубљено уз дрво у области петне кости. Лево је приљубљено уз њега помало укосо, а затим је прикуцано у области средине стопала. Мучан призор! Џелати нису могли да знају да ће се кроз две хиљаде година неко интересовати за њихове методе погубљења. Занимљиво је да је клин, пронађен у Јоханановој петној кости био дугачак 11 см, а не 17. Дакле, њиме се нису могле пробити одједном две надплате тако да би крај могао да буде укуцан на довољну дубину у вертикални стуб крста. Тако је на основу рада Заеса на проучавању веома старих остатака човека разапетог у I веку у Гиват ха-Митавру, Јоханана, утврђено да су ноге биле пробијене уз помоћ два различита клина“ (Свештеник Вјачеслав Синељников. Туринска плаштаница у освит нове ере. – М., 2002., стр. 43-44).

            Дакле, речју crux су се у доба апостола и касније називала оруђа распећа свих врста. Људи који су говорили на грчком језику у то време су латинско crux преводили речју ставрос, имајући у виду сваки облик овог страшног, нечовечног оруђа, а не само crux simplex (стуб). Тврдња представника секте „Јеховини сведоци“ да су апостоли „користили реч ставрос у истом значењу које је она имала у класичном грчком“ садрже намерну неистину.

Којим подацима хришћани располажу да је Исус Христос био разапет на крсту, а не на стубу? Најстарије писано сведочанство представља „Посланица апостола Варнаве“. За последња два века неки истраживачи су изражавали сумњу у припадност „Посланице“ једном од седамдесеторице апостола, Варнави, али за нас су од индиректних аргумената важнији мишљење Климента Александријског (крај II века) и Оригена (прва половина III века), који су „Посланицу“ сматрали оригиналом. Међутим, чак и ако апостол Варнава није њен аутор, за нас је сад најбитније то да „Посланица“ припада хришћанину из прве или друге генерације. За одређивање времена у којем је она написана од принципијелне важности је то што се аутор обраћа својим читаоцима као сведоцима уништења Јерусалима (70. година): „Размислите и о томе да сте видели толико знамења и дивних појава међу јеврејским народом, и да га је Господ тако оставио“ (глава IV). Ништа се не говори о тако важном догађају у животу Цркве као што је суров прогон хришћана за време цара Трајана (98-117.). Може се сматрати да „Посланица“ спада у последње три деценије I века.

У IX глави „Посланице“ говори се о Христовом Крсту: „Сазнајте прво шта је десет и осам и онда шта је триста. Десет и осам се пишу на следећи начин: десет се пише словом јота (I), осам – словом ита (Н); и гле то је почетак имена Исус. А пошто је крст у облику слова тау (Т) требало да указује на благодат искупљења, речено је „и триста“. Дакле, у два слова се открива име Исус, а у једном трећем – крст“. У XII глави „Посланице“ читамо: „Ево још указивања на крст и на Онога Коме је предстојало да буде разапет на њему. О истом говори Бог и код Мојсија, кад су туђинци поразили Израиља. Да би поучио поражене да су предати на смрт због својих грехова Он Мојсијевом срцу говори да начини симбол крста и Онога Коме је предстојало да пострада на њему, зато што ће они, ако се не буду уздали у њега, бити заувек побеђени. Дакле, Мојсије је оруђе ставио једно на друго на узвишици, и стао је изнад свих, и кад би подигао своје руке Израиљ је побеђивао, а кад је спуштао руке, Израиљци су бивали побеђивани. Због чега је то? Да би спознали да не могу да се спасу ако се не буду уздали у Крст.“ „Посланица апостола Варнаве“ је написана на грчком језику. У цитираним местима, на којима аутор говори о крсту стоји ставрос.

Друга драгоцена сведочаснтва садрже се у делима светог мученика Јустина Философа (103-166.). Он је био рођен у Палестини. Око 150-155. године написао је „Разговор с Трифоном Јеврејином о истини хришћанског закона“. Свети Јустин пише да је кад је израиљски народ ратовао против Амалика, „Навинов син, назван именом Исус, био вођа у борби, а сам Мојсије се молио Богу подигавши руке своје: а Ор и Арон су их придржавали целог дана да се оне не би спустиле кад се он умори. Јер кад се макар неколико смањивало ово знамење, које је приказивало крст, тада је, као што је писано у Мојсијевим књигама, народ био побеђиван: а кад је Мојсије остајао у овом положају Амалик је био побеђиван: и јаки је крстом био јак… И на другом месту је Бог, показујући кроз Мојсија силу тајне крста у благослову, којим је благосиљао Јосифа, рекао следеће: …красота је његова као у првенца телета, и рогови његови као рогови у једнорога; њима ће бости народе све до краја земље (5 Мојс. 33, 17): А рогови једнорога никаквој другој ствари или обличју нису слични, то нико не може да каже или да докаже, осим обличју које показује крст. Јер једно дрво је право, чији горњи део постаје рог,  а кад се друго дрво стави попречно на њега, крајеви изгледају као рогови, с обе стране уз један рог придодати: а у средини је причвршћено дрво, уз које се прикуцавају они који се разапињу, које пошто је спојено с другим роговима представља обличје рога.“

Даље имамо сведочанство Тертулијана: „Јер и Јосиф од оца добија благослов следећим речима: „његова лепота је лепота телета, рогови једнорога су његови рогови; њима ће он пробадати народе до краја земље.“ Овим речима се није имао у виду једнороги носорог или двороги минотаурус, већ се приказивао Христос Који је теле због Свог двојаког односа: за једне је Он строг као Судија, а за друге је кротак као Спаистељ; а Његови рогови је требало да буду оба крака крста. Јер и на катарци брода, која је део крста крајеви се називају роговима, а једнорог је средњи стуб крста. Имајући рогове кроз ову силу крста и на тај начин, Он и сад боде све народе, тако да их кроз веру шаље са земље на небо“ („Против Јудеја“. 10).

Треба навести речи свештеномученика Иринеја Лионског (око 130-202.г.): „Крст има пет кракова: два по дужини, два по ширини и један на средини, на који се ослања разапети“ („Против јереси“. 2.24.4). Свети Иринеј је био ученик свештеномученика Поликарпа, епископа Смирне. А наставник светог Поликарпа био је свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов, који је стајао поред Спаситељевог Крста на Голготи. Дакле, хришћански писци I, II и III века једногласно сведоче о Крсту Господњем: он се састојао од стуба и пречаге.

Клевете секташа против хришћанског крста чине само ништавну епизоду у вишевековној борби око ове велике хришћанске светиње. Тешко да ће ови покушаји оставити неки траг у историји. „Крст је симбол Божанског дара, знамење духовне племенитости, благо које се не може украсти, дар који се не може одузети, основа светиње“ (светитељ Јован Златоуст).

са руског превела: Марина Тодић

http://www.pravoslavie.ru/answers/6743.htm

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари