„Ја се нисам пријавио да мисионарим!“ – из дневника једног мисионара
Вашој пажњи предлажемо одломак из мисионарског дневника о. Александра Пермјакова, истакнутог мисионара РПЦ. Овај кратки одломак осликава тужну реалност савременог Православља јер показује да највећи противник мисије Цркве нису муслимани, незнабошци, протестанти или тоталитарне секте, већ – ми сами, одсуство свести у нашим умовима и срцима да је неопходно да испуњавамо последњу Спаситељеву заповест о „проповеди Јеванђеља сваком створењу“ (Мк. 16:15). Мисија није нешто у чему неко може да се оствари или хоби којим може да се бави у слободно време, већ испуњавање Христове заповести.
* * * * *
„Данас сам близу храма срео једног свештеника. Он ми је, знајући да водим мисионарско одељење наше епархије, поставио следеће питање:
– Па, оче, шта се дешава, јел си обратио све секташе у Православље?
Нисам био расположен да улазим у озбиљан разговор и рекавши „нисам све“, покушао сам да прођем даље.
– А како то да ниси?, није одустајао баћушка.
Одлучио сам да одговорим питањем на питање:
– А што питаш? Јел’ хоћеш можда да ми помогнеш у обраћању заблуделих?
– Неее, није то за мене. Ја се нисам пријавио да мисионарим. (У овим речима осетило се отворено ругање.) Никоме сем теби то није потребно…
– А знаш оче, од секташа које сам срео на свом путу, скоро 90% је пре својих секти било крштено у Православљу. Шта мислиш, зашто су отишли од нас?
– Ја њих и не сматрам православнима. Вероватно су почели да пљују и говоре о злим бабама, пијаним поповима, мерцедесима, итд. И ти мислиш да их то оправдава? Па они не треба ни да излазе из храмова, треба да умољавају Бога за своје грехе…
Мене је из неког разлога дотакла реч „треба да“.
– Коме треба то да раде? Нама? Добро, они су нама дужни, а ми њима ништа нисмо дужни?
– Па… ми смо их крстили.
– И то је то? Па, они су били крштени за новац. Они су нам дали новац, ми смо тај новац узели. Тако да нико никоме ништа не дугује. Шта смо то још учинили за њих због чега они не треба да излазе из наших храмова и умољавају за своје грехе?
– Дакле, како се види, тебе је Владика поставио да се бориш са секташима. А ти си се очигледно у њихове адвокате уписао.
Нисам знао шта да одговорим овом свештенику. Ето, мислим да је овде био мој познаник, старешина „Јеховиних сведока“, Сергеј Ж., он би се, саслушавши наш разговор, тешко могао сложити да сам ја његов адвокат. Ипак, Сергеј Ж. је довољно паметан да схвати да је став мог саговорника привлачнији за „Јеховине сведоке“.
Додао сам: – Слушај, оче, ти беше служиш у тој и тој парохији?
– Да, служим, па шта?
– Па ништа посебно… просто сам имао прилике да говорим са неколико људи из твоје парохије. Ти си их крстио, а они су сада прешли баптистима.
– Па шта? Никога ја не задржавам.
– Наравно да не задржаваш… И ја тако то видим.“
http://stavroskrest.ru/content/миссионерский-дневник/
Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари
