‘Избор расколника’ – шах-мат за све расколнике! – Свештеник Георгије Максимов
Предлажемо да прочитате одличан одговор који је у преписци у коментарима, на свом блогу о. Георгије Максимов дао једном од расколника, показао оно што ‘укопава’ савремене расколнике у свој њиховој ‘борби за истину’. Овај ‘избор расколника’ пред који свако од њих мора да стане ако је довољно искрен (у великој већини, на жалост, нису) може да се односи апсолутно и на расколнике који су изашли из СПЦ – почевши од Акакијевих ‘истинитих православаца’, преко ‘бораца у егзилу’ бившег еп. Артемија и на крају и Никодима који је најновији у том тужном низу.
* * * * *
Наравно, такве изјаве се не чују први пут,[1] сличне њима, чак и погрешније су познате још од византијских времена. Ти исти изрази ‘о подељеној Цркви’, ‘сједињењу Цркава’, ‘подељеном Телу Христовом’, налазе се у нису патријаршијских посланица римским папама: посланици патријарха Георгија Ксифилина папи Целестину III 1193. године, првој посланици патријарха Јована Каматира папи Инокентију III из 1199. године, другој посланици Јована Каматира папи Инокентију III 1200 године, посланици Светог патријарха Германа II папи Григорију IX и кардиналима курије 1232. године, посланици патријарха Мануила II папи Инокентију IV, посланици Светог патријарха Арсенија папи Александру 1256. године. Иста таква реторика се види и у званичним преговорима XII-XIII века са монофизитима (‘наше цркве су сличне једној реци, која се поделила на две притоке да би се потом опет ујединиле’).
И ова чињеница ставља пред Вас, као и испред сваког другог расколника познату дилему. Ако, у сагласности са Вашом логиком, овакве ствари аутоматски инфицирају целу Цркву јересју и она престаје да буде Црква, онда значи да на земљи Цркве више нема, пошто је тај процес морао да се одигра још у Византији, а од тада се ни једна ‘истинита Православна Црква’ (ни један раскол) није одржао. У том случају Ви треба да скинете расу, да се називате својим лаичким именом и свима говорите да Цркве нема – јер сваки савремени раскол потиче од византијских и каснијих екумениста. Ако сличне изјаве, иако нетачне, ипак нису од Цркве правиле не-цркву, онда је и данас не праве не-црквом, а у таквом случају Ваш одлазак из ње представља грех раскола.
+
Сагласно Светом Писму, јерес као и други смртни греси (укључујући и раскол) лишавају човека спасења (Гал. 5:20-22). Управо да се људи кроз овај грех не би лишавали спасења је и неопходно да се изобличавају јереси. Ради самих људи, а не ради тога да се ‘спасава Црква’. Мисао о спасењу Цркве сопственим напорима је горда до безумља. Црква је Тело Христово и као што прељуба једног члана Цркве не инфицира аутоматски целу Цркву прељубом, тако и заблуде једног члана Цркве не инфицирају све, између осталог, чак и људе који не знају за ту заблуду.
+
То је релативно нова ‘умотворина’ код расколника – изјаве да је признање тајни код јеретика тобож јерес. Међутим, она такође ради против Вас 🙂 Ја Вас чак сада нећу питати који Сабор је осудио такву јерес или који Свети Оци су то називали јересју. Нека буде као што сте рекли.
Хајде да сада прочитамо речи Блаженог Августина из дела: ‘О различитим питања Симплициану’: „Пример Саула стоји насупрот неким гордим јеретицима који одричу да нешто благо из дарова Светог Духа може да буде дато онима који не припадају уделу Светих, када говоримо тим јеретицима да слични људи могу да имају тајну Крштења коју, када они прилазе Васељенској Цркви, ни на који начин не треба порицати у њима или им предавати као да је тобож немају“.
Схватате, Блажени Августин, кога је Трећи Васељенски Сабора назвао ‘Оцем Отаца’, не само да је признавао тајне јеретика, већ је и називао јеретицима оне који одричу да јеретици имају тајне! И он није једини. Преподобни Викентије Лерински је у свом чувеном делу називао одрицање тајни код јеретика ‘гажењем светиње’, а његове следбенике јеретицима (цитат ћете наћи уз помоћ речи ‘ Агриппин, епископ Карфагенский’). И то се није сусретало само код западних Светитеља. Тако је било и у Визаннтији, између осталог и у односу према римокатолицима. И чак у древној Русији. Ево, на пример, из зборника Преподобног Кирила Белојезерског: „Ни они који се користе и служе њиховим (латинским) свештенодејствима сасуди, ни њихове свештене одежде, ни било шта друго не треба да сматрамо нечим простим, јер ми признајемо и њихову хиротонију, када се неко од рукоположених код њих обраћа нама“.[2] Као што видите, ту већ није само крштење, већ се и хиротоније код јеретика признају.
А ево речи из посланице Источних патријараха руском Синоду 1723 године: „Ми на тај начин сматрамо врло лажним и нечистим оно учење да се тобоже због несавршенства вере нарушава целост и савршенство тајни. Јер су јеретици које прима Црква када се они одрекну своје јереси и сједине са васељенском Црквом, примили савршено крштење премда су имали веру несавршену“.[3]
Мени су добро позната имена Светитеља који су учили да јеретици немају тајне. И мени лично је њихова позиција блиска. Али, као прво, чак међу тим Светитељима нисам наилазио на директно називање супротног учења јересју. А као друго, познато ми је да је низ Светитеља у Цркви признавао постојање тајни код јеретика. Поред већ поменутих, то су и Свети Стефан Римски, Тарасије Константинопољски, Блажени Теофилакт Бугарски, Свети Герман II Константинопољски, Димитрије Ростовски, Филарет Московски, Николај Јапански.
Дакле, ако сте у праву, и ако је то права јерес, онда морате све да их деканонизујете и на крају, ипак признате да Цркве више нема, јер се таква ‘јерес’ гласно и пред свим народом у Цркви проповедала од стране епископа већ јако давно.
Исто то је и за ‘сергијанство’ – колико примера онога што Ви називате сергијанством постоји у историји Цркве. И чак и снажније него код патријарха Сергија. На пример, сетимо се ‘декларације’ Свештеномученика Григорија V Константинопољског из 1821. године. Веће ‘сергијанство’ просто не можеш да измислиш. И шта? Ви можете да одричете његову светост, али не можете да одричете да је у питању био патријарх Константинопоља који се налазио у општењу са свим Православним Црквама и да је своје ‘сергијанство’ објавио народно.
По Вашој логици испада да се Црква инфицирала јересју и престала да буде Црквом или 1821. године – ако се као разлог узме ‘јерес сергијанства’, или у византијска времена ако се узме ‘јерес екуменизма’, или још у трећем веку, ако се узме такозвана ‘јерес признања Тајни код јеретика’. За шта год се ухватили из Вашег ‘стандарног приручника за расколнике’, закључак је један и исти: или Цркве више нема на земљи, или сте ви расколници!
+
Покушали сте да побегнете од одговора изјављујући да „организам Цркве који се отрује јеретичким лажним учењем, коначно умире не ‘аутоматски’, већ постепено, по мери усвајања јеретичке вере од стране црквене организације’“.
Врло симпатичан покушај. Он открива богословски хаос у расколничкој еклисиологији. Ви (као и други расколници) нас убеђујете да се јерес предаје кроз Причешће. О каквој онда постепености може ту да се говори? О ‘каквом усвајању по мери’?
Када врбујете људе онда их плашите причама: ‘Твој епископ је јеретик-екумениста, ко се причешћује у храму где га помињу тај истог трена постаје јеретик, тако да брже бежи нама!’ А када вам указују да је оно што Ви називате јересима већ одавно изговорено од стране епископа и поставе вас пред ‘избор расколника’, изненада се испоставља да ‘усвајање протиче постепено’ и да ова постепеност, када је, без обзира на гласно проповедање јереси од стране епископа, Црква остајала Црквом, може да се протегне на векове! Међутим, на питање: ‘А зашто не бисмо претпоставили да то усвајање [јереси] траје до данас?’ Ко одлучује када је управо ‘јерес екуменизма’ или ‘јерес сергијанства’ учинила Цркву не-црквом? – одговоре добијамо у стилу ‘како ми се ћефне’ (у крајњој мери до сада нисам добио ништа смисленије, између осталог и са Ваше стране). Нешто ми никако не личи на богословски аргумент.
Тако да и покушај са ‘постепеношћу’ не само да Вас не извлачи од ‘избора расколника’, већ, напротив, само наглашава Вашу немоћ да на њега одговорите.
https://yurij-maximov.livejournal.com/404149.html#comments
[1] Аутор мисли на заједничку изјаву патријарха Кирила и римског папе Фрање из Хаване, 12.2.2016. http://mitropolija-zagrebacka.org/zajednicka-izjava-pape-franje-i-patrijarha-kirila/?script=lat
[2] Энциклопедия русского игумена XIV-XV вв. Сборник преподобного Кирилла Белозерского. СПб., 2003, с.72
[3] https://svetosavlje.org/o-pravoslavnoj-veri-poslanica-iz-1723-godine/
Рубрика: Мисионарска литература
