Историја канона Свештених књига Новог Завета – Архиепископ Аверкије Таушев
Предлажемо вашој пажњи кратки преглед историје стварања канона Светог Писма у облику који га имамо данас. Ово је важно знати ради свести да је Свето Писмо управо књига Цркве и да се ван Цркве не може ни разумети ни правилно тумачити – што нам врло јасно показује чињеница свог неизбројивог мноштва протестантских секти које се базирају на неком свом тумачењу Писма. Ако се нађете у ситуацији да вам неки ‘Јеховин сведок’ или адвентиста крене са објашњавањем Писма, питајте га прво ко је формирао ту Књигу коју он држи у својој руци? Да ли уопште зна ко је заслужан за настанак Књиге чијим тумачењем покушава да нас ‘просветли’? И не одустајте док не чујете одговор. Знања из текста који објављујемо помоћи ће вам да им објасните чија је књига Свето Писмо.
*
Све новозаветне свештене књиге су канонске. Канонски статус ове књиге су стекле одмах после свога појављивања, јер су свима била позната угледна имена њихових аутора. У том погледу значајно је сведочанство светог апостола Петра из његове друге саборне посланице (316), где као себи већ познате спомиње „све посланице“ светог апостола Павла. Написавши посланицу за Колошане, свети апостол Павле заповеда да се она прочита и у Лаодикијској цркви (Кол.4,16). Ми имамо мноштво доказа да је Црква увек и од самог почетка признавала канонску вредност свештених новозаветних књига које су нам данас познате. Ако су и постојале сумње у вези са неким књигама, на шта воли да се позива такозвана „негативна критика“, те сумње припадале су појединим лицима и није их делила читава Црква.
Већ у делима „апостолских ученика“ налазимо поједине изреке из готово свих нама познатих новозаветних књига, док нам за неке књиге ови ученици апостола дају директно и јасно сведочанство да су несумњиво апостолског порекла. Тако на пример поједина места из новозаветних књига срећу се код светог Варнаве, сапутника и сарадника светог апостола Павла, у његовој посланици; код светог Климента Римског, у његовој посланици Коринћанима; код свештеномученика Игњатија Богоносца, епископа Антиохијског, који је био ученик светог апостола Јована Богослова, у његових седам посланица из којих се јасно види да су му била добро позната сва четири Јеванђеља; код свештеномученика Поликарпа, епископа Смирнског, такође ученика светог Јована Богослова, у његовој посланици Филипљанима; и код Папије, епископа Јерапољског, такође ученика светог Јована Богослова, у његовим књигама чије одломке наводи Јевсевије у Историји Цркве, Сви ови апост ученици живели су у другој половини првог и иочетком другог века.
Честа позивања на новозаветне свештене књиге и изводе и , налазимо и код нешто каснијих црквених писаца агтологета који су живели у другом веку. Тако, на пример, свети мученик Јустин Философ у својој апологији „Разговор са Трифоном јудејцем” и другим делима наводи до 127 јеванђелских текстова; свештеномученик Иринеј, еписког Лионски, у своме делу „Пет књига против јереси“ сведочи о угледу сва наша четири Јеванђеља и наводи огромну количину дословних цитаг из њих; Татијан у својој књизи „Реч против Јелина“, разобличавајући безумље незнабоштва, доказује божанственост Светог Писма и наводи текстове из Јеванђеља; њему припада први покушај састављања „хармоније“ сва четири Јеванђеља, познате под насловом „Дијатесарон“. Знаменити учитељ и старешина Александријске школе Климент Александријски у свим својим делима која су дошла до нас, као што су, на пример, „Педагог“, „Стромате“ и друга, цитира многа места из новозаветних свештених књига, као из оних у чију аутентичност не постоји никаква сумња. Незнабожачки философ Атинагора, приступивши читању Светог Писма у намери да пише против хришћанства, али поставши уместо тога сјајан апологета Христове вере, у својој апологији наводи читав низ аутентичних јеванђелских изрека, појашњавајући при томе да „тако говори Свето Писмо“. Свети Теофил, епископ Антиохијски, у „Три књиге Автолику“ које су сачуване до наших дана, даје много дословних позивања на Јеванђеље, а по сведочанству блаженог Јеронима, он је саставио и хармонију сва четири Јеванђеља и написао „Коментаре на Јеванђеље“.
Од једног од најученијег црквеног писца Оригена, са краја другог и почетка трећег века, до нас је дошао читав низ дела у којима он наводи огромну количину текстова из новозаветних свештених књига и даје нам сведочанство о томе да су за несумњиво Божанска писма у читавој поднебеској Цркви сматрана како четири Јеванђеља, тако и књиге Дела апостолских, Откривење и четрнаест посланица светог апостола Павла.
Необично је значајно и сведочанство „спољашњих“ јеретика и незнабожаца. У делима јеретика Василида, Карпократа, Валентина, Птоломеја, Хераклиона и Маркиона ми налазимо много места из којих се јасно види, да су наше новозаветне свештене књиге њима биле добро познате. Сви они живели су у другом веку.
Нарочито је важно дело незнабожачког философа Келса под насловом „Истинска Реч“, испуњено мржњом према Христу, које се појавило половином тог истог другог века и у коме је целокупан материјал за напад на хришћанство позајмљен из сва четири наша Јеванђеља, при чему се неретко срећу чак и дословни цитати из њих.
Истина, није у сваком древном попису свештених књига Новог завета који је до нас сачуван, увек набројано свих књига које Црква прихвата. У такозваном „Мураторијеном канону“, који потиче, како се сматра, из половине другог века, и кога је у деветнаестом веку пронашао професор Муратори, набрајају се на латинском језику само четири Јеванђеља, књига Дела апостолских, тринаест посланица светога апостола Павла (без посланице Јеврејима), посланица светог апостола Јуде посланице и Откривење светог Јована Богослова. Ипак, нема никаквог основа да се овај „канон“ сматра за званични црквени документ.
У другом веку појавио се и превод свештених књига Новог Завета на сиријски језик, који је добио назив „Пешито“. У њему се налазе посланица Јеврејима и посланица светог апостола Јакова, којих на Мураторијевом списку нема, али су зато изостављене посланица светог апостола Јуде, друга посланица светог апостола Петра, друга и трећа посланица светог апостола Јована Богослова и Откривење.
Сви ови пропусти могли би да имају узроке личног карактерл. баш као што и сумње појединих лица, изнете поводом аутентичности ове или оне књиге, немају озбиљног значаја, јер такође имају појединачни карактер, а понекад су и очигледно тенденциозне.
Познато је, на пример, да је оснивач протестантизма Мартин Лутер гајио подозрење у односу на аутентичност посланице светог апостола Јакова зато што се у њој одлучно истиче недовољност само вере, без добрих дела, за спасење (2, 26 вера без дела мртва је; види такође: 2,14,17, 20 и друго), док је основни догмат протестантског вероучења који је он објавио тврдио управо супротно, да се човек „оправдава само вером, без добрих дела“. Једнако су тенденциозни и сви слични покушаји клеветања нашег новозаветног канона.
Што се пак тиче Цркве у целини, она је увек, од самог почетка, прихватала све новозаветне свештене књиге које и ми данас прихватамо, што је било посведочено 360. године на Лаодикијском помесном сабору, који је објавио одлуку у којој се поименце набраја свих 27 наших новозаветних свештених књига (60. правило). Ова одредба је потом била свечано потврђена на Шестом Васељенском сабору, чиме је добила васељенски значај.
Православно тумачење Новог Завета – Архиепископ Аверкије Таушев, Београд, 2006. стр. 9-11.
Рубрика: Мисионарска литература
