Истина о ‘православном’ еволуционизму – Свештеник Георгије Максимов

Увод

Ова књига је написана пре свега за верујућег читаоца који жели да се разабере какво је истинско православно учење о настанку света и да ли су умесни покушаји да се са њим сједини еволуциона хипотеза. Зато ће се аргументи који се износе често ослањати на оно што је ауторитетно управо за православног човека – Свето Писмо и Свето Предање Цркве.

Ако некога интересује тема критике еволуционизма у излагању за шири круг читалаца са ослонцем на сведочанства науке, треба рећи да су томе посвећене друге књиге.[1] Наша књига је посвећена феномену такозваног теистичког или ‘православног’ еволуционизма и овде ће кратко али исцрпно бити размотрена сва питања у вези са тим.

Пре свега, неколико речи о томе како се појавио овај феномен.

Као што је познато, Библија описује настанак света, живота и човека као чудесно стваралачко дело Бога, посредством којег је за шест дана била створена читава васељена. Током деветнаест векова постојања Цркве хришћани су се са пуним поверењем односили према овој повести, а формирана традиција његовог тумачења полазила је из буквалног схватања.

И све до друге половине 19. века целокупно школско и универзитетско образовање у Европи, укључујући и Русију, било је неодвојиво од религије и последично, библијског схватања порекла света. То, наравно, није одговарало интелигенцији међу којом су била модерна атеистичка расположења и клањање ‘разуму’.

Није тешко да се погоди какав је поклон за целокупну ту ‘просвећену’ публику билл Дарвинова књига ‘Порекло врста’. Наравно и пре њега су постојали људи који су писали књиге на тему ‘све се то некако само од себе створило, без Бога’. Међутим, када је Чарлсу Дарвину пошло за руком да предложи научно формирану алтернативу библијској слици порекла света, међу атеистичком публиком је то изазвало усхићење. Управо је глобална реклама ове хипотезе са њене стране и узвела на трон ‘општеприхваћене теорије’, без обзира на аргументе многих великих научника тог времена.[2]

У току промовисања ове хипотезе, еволуционисти се нису устручавали од фабриковања фалсификата да би што пре изнели недостајуће чињенице за потврду новог учења. Међу њима су ‘питлдаунски човек’, ‘хесперопитекус’, ‘археораптор’, ‘Хекелови ембриони’ и много тога другог. Сви они су касније, понекада и деценијама касније, били званично одбачени и одбачени од научне заједнице. Међутим, своју улогу у реклами еволуционе хипотезе су одиграли.

Након револуције у Русији, еволуциона теорија је постала један од главних ослонаца антирелигиозне пропаганде. И у совјетско време, међу хришћанима су се појавили људи који су пред лицем овог изазова одлучили да иду путем најмањег отпора и створе одређени хибрид хришћанског учења и еволуционизма. Њима се чинило успехом да на атеистичку критику одговоре: ‘Нека се еволуција и догодила, међутим, на њу је са неба гледа и њу је благословио Бог, тако да она вери у Бога не противречи!’

Апстрактној ‘вери у Бога’, налик на деизам, ова тачка гледишта заиста не противречи. Међутим, хришћанству противречи. Зато што у Библији постоји конкретан опис настанка животиња и човека. И он се разилази са еволуционистичком представом. То је очигледно сваком човеку који посматра без предрасуда. При чему се суштински разликује – у једном случају ‘створи Бог из земље’, у другом ‘настало је само из воде, а затим једно из другог’. Противречност постоји и она не може да се уклони уверавањима о томе да ‘наука и религија могу да противрече јер говоре о различитим стварима’. Како о различитим? Па и Библија и дарвинизам говоре о настанку једног и истог света, овог света у коме живимо, а не о неким различитим световима.

Данас многи проповедају ‘православни’ еволуционизам већ не просто уз апологетска оправдања, већ због искрене привржености тој идеји. Они тврде да је еволуција тобож средство које је Бог изабрао за стварање света и човека. Дозволићу себи да укратко наведем изложење овог учења, при чему бих се користио речима његових проповедника.

По њиховом мишљењу ‘језик прве главе књиге Постања представља језик Мита’.[3] Православни еволуциониста ‘тумачи етапе стварања света као етапе еволуције земаљског света у складу са Дарвиновом еволуционом теоријом’,[4] сматрајући да библијски дани ‘немају ништа заједничко са астрономским данима’.[5]

‘Раном палеозоику одговара трећи дан стварања, а касном – четврти. Мезозоик у потпуности од почетка до краја одговара петом дану стварања, а неозоик шестом дану ставрања, при чему савремени период, почевши са појавом човека и до наших дана – представља седми дан’.[6]

‘Природа је морала да прође колосални пут развоја да би се на земљи појавила високоорганизована материја, да би се појавио човеков предак у виду бића сличног човеку које је било у стању да преживи у сваким условима… И тек затим онај који је добио дах живота од Творца’.[7] ‘Човека је Бог створио не из ничега, Он га је саздао из ‘праха земаљског’ и из свега што је овај прах садржао. Значи да је при стварању човека Бог користио целокупну природу и све што је у њој еволуционирало, не искључујући ни мајмуне, ни рибе које су такође створене из земне материје.’[8]

‘У тренутку појаве човека на земљи, њена недра су већ представљала гигантску заједничку гробницу у којој су се налазили представници многобројних биолошких врста. На тај начин ми смо неизбежно дужни да признамо да је смрт ушла у свет не након греховног пада наших прародитеља… већ да је постојала у свету од почетка’.[9]

Последњих година се предузимају покушаји да се у Цркви распространи ово учење, чак и да му се прида званични статус. Зато је овим покушајима неопходно дати стручну богословску оцену.

‘Ви не можете да оцењујете природно-научне теорије у категоријама богословља, то је бесмислено!’ – изјављују присталице горепоменуте тачке гледишта. Међутим, разматрајући такозвани ‘православни’ еволуционизам, ми оцењујемо не природно-научну теорију. Природна наука не ради са појмом ‘Бог’ и зато када почињу разговори о томе да је ‘Бог створио свет помоћу еволуције’, пред нама стоји већ не природно-научна, већ богословска теорија. И пошто њени аутори и апологете покушавају да је представе као део православног учења, њихови слушаоци имају пуно право да знају колико је све то сагласно са истином.

На Западу су хришћанске противнике и критичаре теорије еволуције – пре свега из протестантске средине – почели да називају креационистима. Код нас у Русији, присталице ‘православног’ еволуционизма обично користе овај термин у односу на своје православне опоненте, покушавајући да створе утисак да су они тобож позајмили учење о буквалном схватању Шестоднева од протестаната и тобож својим креационизмом уносе нешто ново и страно православној традицији. Такви покушаји ‘компромитовања’ противника прилично су неспретни и усмерени су пре свега на потпуно неинформисане људе, пошто је човек који је макар мало упознат у стању да се лако убеди у лажност ове слике.

Можемо да насумице узмемо било коју православну књигу написану до почетка 20. века у којој се објашњава учење о стварању света и убедимо се да тамо нема никаквог ‘православног’ еволуционизма, већ се излаже буквално схватање Шестоднева. Зато нема никакве потребе да се користе специјални термини ‘креационизам’ или ‘креационисти’, пошто православни хришћани које називају овим речима, не стварају неки нови ‘изам’, већ се једноставно придржавају оног учења о стварању света које је Православна Црква исповедала увек и свуда. И управо се са  тачке гледишта овог првобитног православног учења, на основу Писма и Предања Цркве Христове и оцењују богословске фантазије теистичких еволуциониста.

Што се тиче протестантског ‘научног креационизма’, он је несумњиво занимљив као искуство критике еволуционе теорије чисто научним средствима. Међутим, не треба га поистовећивати са православним учењем, у крајњој мери, без озбиљних ограђивања. Као прво, протестанти који одбацују Предање Цркве, природно, не узимају у обзир светоотачку традицију тумачења Шестоднева. Као друго, неки западни креационисти у стремљењу да ‘научно образложе Библију’ и невољно стављају аутентичност Писма у зависност у једних или других научних података, хипотеза, метода расуђивања, итд., на тај начин, тихо проглашавајући приоритет науке над Библијом што је за православног хришћанина неприхватљиво. За светоотачко учење је карактеристичан трезвени скептицизам у односу према научном знању.

‘Ма, како се усуђујете! Скептицизам према научном знању? Шта, ви сада иступате против науке? Какво страшно мрачњаштво! Еволуција је 100% доказана чињеница и ми само треба да прилагодимо овој чињеници наше религиозне погледе, другог пута нема!’ – говоре присталице ‘православног’ еволуционизма. Њима је уопште својствено да се са великим пијететом и безграничним поверењем односе према науци. Они полазе из оног комунистичког и делом још и ‘реформистичког’ стереотипа да је све, изговорено од лица науке – истина у последњој инстанци.

Међутим, овај стереотип се не може одржати не само са религиозне, већ чак и са тачке гледишта философије науке. Колико год би једни или други научници били убеђени у исправност, чак и доказаност својих хипотеза и теорија – ове хипотезе и теорије остају само њихова интерпретација света’.[10]

Ова интерпретација може стећи веома убедљиве потврде када се тиче оних феномена који се могу посматрати и изучавати сада, као и процеса који су доступни посматрању и поновљивости. Међутим, када научници излазе из области експеримента и прелазе у област историје, у област расуђивања о јединственим догађајима прошлости – као што су догађаји стварања света и човека – које није могуће поновити и које нико од људи није посматрао – научно познање је принуђено да се ограничи само индиректним доказима и претпоставкама.

Да ово не би изгледало као ‘измишљање креациониста’, навешћу речи савременог научника – палеонтолога који је познат као доследни еволуциониста и полемичар са креационизмом. Чак и он мора да призна да ‘непосредно погледати у прошлост није могуће, временска машина је неостварива машта људског рода. Свако наше расуђивање о прошлости представљају само мање или више вероватне претпоставке… Зато на почетку треба за себе да одлучимо суштинско питање: да ли можемо познати прошлост уопште? Притом је неопходно признати да је на логичком нивоу овај проблем нерешив, то јест, то је питање не разума, већ вере’.[11]

Дакле, еволуција није чињеница, већ ‘питање вере’. У питању је претпоставка заснована на тумачењу чињеница. Ове чињенице допуштају и другачија тумачења, што су не једном демонстрирали горепоменути научници – креационисти. Они су указали и на постојање чињеница које се не могу уклопити у еволуциону концепцију и на до сада нерешене проблеме те концепције, о чему ћемо још говорити испод.

Са тачке гледишта хришћанина, еволуција (као и било која друга научна хипотеза) представља претпоставку која се јавила као плод напора створеног људског ума, при чему ума, који на себи носи последице греховног пада. А оно што је написано у Библији представља знање које је добијено кроз откривење од Самог Бога Творца. И они православни хришћани који, бирајући између првог и другог, више верују светској науци него речи Божијој чине, са тачке гледишта верујућег човека, чудан избор.

О овоме је говорио Свети Јован Кронштатски, управо у оквиру теме еволуционе теорије коју разматрамо и геолошких модела ‘старости Земље’ који из ње проистичу, као нечему што противречи повести о шестодневном стварању. ‘Слова Речи Божије тачније и јасније говоре о свету, од самог света или распореда слојева земље: речи природе се налазе унутар ње, као мртва и нема, ништа одређено не изражавају. „Гдје си ти био кад Ја оснивах земљу?“ (Јов. 38:4)? Зар си ти био код Бога када је Он уређивао васељену? „Ко је управљао Дух Господњи? Или Му био савјетник и научио Га?“ (Ис. 40:13)? А ви, геолози, хвалите се да сте разумели ум Господњи и тврдите то упркос свештеном опису стварања! Више верујете мртвим речима слојева Земље, бездушној земљи него богонадахнутим речима великог Пророка и Боговидца Мојсеја“.[12]

Да не би остала само на речима горенаведена тврдња да је за Православље традиционално својствен здрави скептицизам у вези са спољашњим знањем, позваћу се и на саборну одлуку. Константинопољски Сабор 1076. године је прогласио: „Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините… анатема“[13]

Тако да мишљење ‘православних’ еволуциониста о томе да је хришћанско богословље тобож увек обраћало посебну пажњу на спољашњу учености и јако зависило од њега не одговара реалности.

Настанак света – чудо или природни процес?

За многе је очигледна разлика између библијског и еволуционог описа настанка света. Међутим, далеко да се сви замишљају о узроцима толико озбиљне разлике. Није тајна да савремени научни поглед на свет уопште не објављује за свој циљ ‘познање Творца из творевине’, не користи се појмом ‘Бог’, већ стреми да при осмишљавању света створи такво објашњење које би искључивало непосредну божанску интервенцију.

Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт. И теорија еволуције се појавила и добила толико широку и активну подршку у научним круговима управо као алтернатива натприродној слици стварања света.

Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст. Јер ако се озбиљно покуша са уношењем елемента чуда у еволуциону слику, директне божанске интервенције, онда ће то недвосмислено и категорично бити одбачено од стране науке која стоји на секуларним позицијама. ‘Православни’ еволуционисти то одлично схватају и чак и не покушавају да подвргну еволуциону теорију поновном тумачењу. Пошто сваку заиста натприродну слику настанка света савремена наука не може да прихвати.

Тада они доносе одлуку да жртвују оно што је у њиховим очима мање важно и ауторитетно од научне идеологије – хришћанско-библијску космогонију. Њима се из неког разлога чини да ће хришћани без негодовања прихватити радикално измењено тумачење Шестоднева, које га представља већ не као натприродни акт, чудо стварања света од стране Бога, већ као природни процес при коме се Богу додељује улога пасивног посматрача и, у најбољем случају, иницијатора најранијег стадијума овог процеса.

Можда се ‘православним’ еволуционистима чини да за разлику од ‘строге и принципијелне’ науке, Православље представља неко неодређено поље погодно за самоизражај где свако може да уноси какве год жели идеје и измењена тумачења. Међутим, није тако.

Желео бих да подсетим на једну од одлука Константинопољског Сабора 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда које је извршио Спаситељ наш и Бог… и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема“

На жалост, еволуционисти не схватају или се праве да не схватају просту ствар која је поменута изнад. Настанак света наука покушава да опише као природни процес који се одвија без било какве натприродне интервенције. У оквирима овог задатка, теорија еволуције је заиста најбоље што се може смислити. Са тим нико не спори. Међутим, Бог у Светом Писму описује стварање света као чудо, као низ натприродних поступака које је Он извршио. А пошто световна наука априори не ради са натприродним, следи да се питања порекла света, живота и човека налазе ван области компетенције науке. Ако она ипак покушава да се простире на ова питања, остајући притом на својим секуларним позицијама, онда ће неизбежно направити грешку, стварајући лажна објашњења тамо где се истинско објашњење налази ван сфере њене компетенције.

Исто тако и када научник – историчар пише о настанку хришћанства, сусреће се са тим да најранији извори сведоче да је Христос васкрсао. Међутим, научник, остајући на научној позицији зна да природни процеси не претпостављају васкрсење из мртвих. Зато разматрајући ово питање, он долази до закључка да хипотеза о томе да су ‘ученици украли тело’ заслужује више пажње или хипотеза да Христос заиста није умро на крсту, већ да је просто изгубио свест, а затим дошао себи, или нешто слично томе што је сагласно са ‘научним погледом на свет’. Ако научник јасно напише да је Христос заиста васкрсао из мртвих и вазнео се на небо, онда његов рад неће узети ни један озбиљни научни часопис.

Ту нема места за компромис. Или је васкрсао на чудесан начин или је остао мртав и подвргао се оним истим природним процесима којима су подвргнута тела свих умрлих. То исто је и са настанком света. Или је натприродно чудо стварања или је природни процес еволуције. Противречност је толико суштинска, колико то уопште може да буде.

Исто је и са нашом вером у свеопште васкрсење. Занимљиво је да су штитећи хришћанско учење о васкрсењу људског тела Свети Оци говорили: „Ако је Бог могао из земље да сазда људско тело, тим пре Он може да поново сазда тело које се распало у тој истој земљи“.[14] У случају теистичког еволуционизма може се користити овај аргумент ‘обрнуто’: ако верујемо да ће наша распаднута тела у Васкрсењу мртвих Господ поново сабрати из земље, шта нас спречава да признамо да је и на самом почетку света Он створио тело првог човека из ње, као што је и написано у Светом Писму?

Са тачке гледишта секуларне науке и Христово васкрсење и учење о свеопштем васкрсењу изгледа исто тако ‘ненаучно’ као и учење о чудесном стварању света које је изложено у Књизи Постања и код Светих Отаца Цркве.

Свети Атанасије Велики: „Својим покретом и жељом, предивно и уређено ствара јединствени свет… Јер се у томе открива чудесно дејство Његовог Божанства што једним и истим покретом, не у а време, већ одједном и све заједно… обраћа и приводи у уређење сагласно са природом сваке ствари… и на тај начин ствара неку чудну и заиста божанску уређеност“.[15]

Преподобни Јефрем Сирин: „Трава је у време свог стварања била плод једног покрета, али је изгледала као да је стара месецима. Такође је и дрвеће за време свог стварања представљало плод једног дана, али је по савршенству и плодовима који су оптерећивали гране, изгледало као плод година… Земља је по Божијој заповести истог трена извела гмизавце, пољске звери, грабљивице и стоку… Као што су дрвеће, трава, животиње, птице и човек били уједно и стари и млади: стари – по изгледу удова и њиховом саставу, млади по времену свог стварања; тако је и месец био уједно и стар и млад“.[16]

Свети Јован Златоуст: „Целокупна творевина је током пет дана била стварана једном речју и заповешћу… У трен ока Он је створио сву стоку и звери – и лава и медведа … и бика и коња и толико других корисних и угодних за служење људима! Таква је мудрост Творца!“[17]

Преподобни Исаак Сирин: „Бог је по једној Својој благој жељи изненада привео све из небића у биће и свака твар је стала пред Њим у савршенству.“[18]

Свети Кирил Јерусалимски: „Иако је рађање тела од тела и чудесно али је ипак могуће. А то да је прах земаљски постао човек је чудесније; да прах без облика добија очи и светлост, то је чудесније, да се из праха истог изгледа рађа и чврстина костију и нежна плућа и други разноврсни удови, то је чудесно… Одакле се Адам родио? Зар није Бог узео прах од земље и обликовао ово чудно створење?“[19]

Преподобни Максим Грк: „Јер шта није могуће Његовој стваралачкој сили којом је Он одједном украсио небо безбројним милионима звезда и одмах привео из небића у биће мноштво четвороножних животиња, морских риба и небеских птица, а сву земљу украсио безбројним цвећем и различитим вртовима и шумама“?[20]

Одлучио сам да одједном наведем толико много цитата да бих показао да у питању није нека засебна, већ општа светоотачка мисао – свет је био створен тренутним стваралачким поступцима Бога током шест дана, али је створено већ имало зрели изглед. Адам није био створен у виду ембриона, јер не би имао ко да га носи; прве птице нису биле створене у виду јаја, јер није било никога да их изнесе; прво дрвеће није било саздано у виду семена, јер би требало да се чека много година док не израсту и покажу своју лепоту. Бог је створио свет већ спремним, већ зрелим и савршеним у својој лепоти, са разгранатим дрвећем и високим планинама.

Не треба бити велики научник да би се приметило да свет изгледа старије од седам хиљада година. Преподобни Јефрем Сирин је о томе писао још хиљаду и по година пре него што Дарвин родио, указујући да су сва створења ‘била уједно и стара и млада: стара – по изгледу удова и њиховом саставу, млада по времену свог стварања“. Ако се узме на пример, лаптоп на коме је писана ова књига, он је био склопљен у фабрици за 12 минута. Ако се ту дода још време које је отишло на производњу компоненти, онда потребно време износи око једног дана. Никога неће задивити ова информација пошто је познато да је компјутер створио човек који је разумно биће. Међутим, ако поставимо следећи услов: ни о каквом творцу не треба говорити, неопходно је научно описати на који начин би овај лаптоп могао се настане сам од себе као последица природних процеса – онда би нам наравно и милијарда година била мало за наше умне конструкције.

Лаптоп се већ прави као спреман за рад, са детаљима који су прилагођени међусобно. Исто тако је био и створен свет – већ спреман за човеково обитавање у њему. Међу верујућима нема таквих глупака који би говорили да, на пример, горе или кањони могу сами од себе, због природних процеса, да се формирају за шест дана. Као што ни лаптоп не може да се појави сам од себе за пар дана. То је немогуће. Међутим, о томе се и ради, да нам је Бог кроз Своје откривење саопштио да је Он створио овај свет и на који начин га је створио. Да је у питању било чудо. А ако верујемо да је Бог Свемогућ, онда се чини да би било чудно да подвргнемо сумњи Његову способност да створи васељену за шест календарских дана. Управо нас свуда и окружују сведочанства величине нашег Творца. Не само ми сами, већ је чак и најобичнија бубица створена много савршеније од лаптопа.

Још пре 150 година, Свети Филарет Черниговски је указивао на то: „Геологија, говоре, налази у дубинама земље много таквог што би могло да се формира током хиљада година, а не у периоду од шест дана. Међутим, шестодневно стварање света код Мојсеја није се одвијало само по законима природе. Зато му прибрајати феномене само природе (тим пре, претпоставке о њима) представља логичку неправду“.[21]

На жалост, ‘православни’ еволуционисти су кренули супротним путем и одлучили да у својим вероучитељним конструкцијама споје очигледно неспојиво. Размотримо како покушавају да заобиђу проблем противречности њихових идеја Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве.

Однос према Светом Писму

Пошто се библијска повест о стварању света од стране Бога веома разилази са еволуционим учењем, ‘православни’ еволуционисти морају да измишљају тумачење књиге Постања које би искључивало непосредни смисао написаног. И на пример, испоставља се да под речју ‘дан’ ни у ком случају не треба разумети дан, већ неодређено дуги период времена, под речју ‘земља’ из које је створен Адам, не треба заиста разумети земљу већ неку животињу; а под самим створеним Адамом не треба схватити неко конкретно лице, већ уоште људски род. На тај начин они покушавају алегоријски да ‘протумаче повест друге главе књиге Постања тако да је Бог узео то створење које се појавило најближе тренутку појаве човека и тело тог створења пресаздао у тело човека које је било у стању да смести људску душу“.[22]

Ако би неко од сличних ‘тумача’, одлазећи на посао оставио поруку за сина са речима: ‘опери посуђе и купи хлеб у продавници’, а након повратка кући видео исто оно брдо посуђа у судопери и празну кутију за хлеб, а наследника који седи за компјутером и без имало узнемирености говори: ‘Тата, урадио сам све што си ми рекао. Прањем посуђа си ти, наравно, назвао компјутерске игрице, а речи о куповини хлеба сам успео да протумачим као призив да поједем чипс до краја. И ето, играм се на компјутеру и једем чипс, тачно како си и написао’, тешко да би похвалили сина. Код њих дуго не би радио ни потчињени који би на исти начин, алегоријски тумачио све указе и инструкције надређеног. Њих би узнемирило понашање опонента који би почео јавно да им приписује сопствене ставове, на пример, узимајући из контекста једне или друге фразе и другачија тумачења у духу који му је потребан.

Укратко речено, њима се никако не би допало ако би са њиховим речима радили оно што они сами раде са речима Божијим. Њима се то не би допало јер они праведно сматрају да њихове речи носе потпуно јасни смисао. Међутим, они одричу ово право речима Божијим, доживљавајући их као тесто које, свако ко жели, може да корист за прављење колача који му је по укусу.

Када један од ‘православних’ еволуциониста потпуно озбиљно говори да речи „Ја сам црв, а не човек“ (Пс. 22:7) сведоче о привржености Псалмопевца еволуционој доктрини, а други говори да древна јеврејска реч ‘земља’ може да се схвати као глина, то јест, црвена земља, а црвена може да подсећа и на крв и на тај начин се под земљом може имати у виду мајмун – онда на ум долазе речи Блаженог Јеронима о онима ‘који након изучавања световне литературе обраћајући се Свештеном Писму, све што говоре сматрају за Закон Божији и не покушавају да схвате мисли Пророка и Апостола, већ за своје сопствене мисли траже неодговарајуће текстове, као да је то тобож добро дело, а не најпорочнија врста учења – кривити мисли Писма и потчинити га својој вољи, без обзира на очигледне противречности… Својствени су деци и шарлатанима слични покушаји да учиш ономе што не знаш“.[23]

Да би придали неки изглед основаности својим произвољним тумачењима, еволуционисти воле да се позивају или на древни јеврејски текст, увераваћи да једна или друга реч означавају тобож управо оно што им је потребно, а преводиоци Библије просто нису били у стању то да схвате.[24] Ово је јако згодно, када пишеш текст за читаоца који не зна древни јеврејски језик.

На пример, могу нас уверавати да тобож реч אדמה (‘adama’) која стоји у Књизи Постања посвећена стварању човека, има значење земље која је већ обрађена, што следи да то даје место за еволуционистичко тумачење – ето, еволуција је управо ту земљу и ‘обрадила’ до стања примата, тако да ‘под прахом земаљским треба схватати живу материју у коју је био усађен дух“.[25]

Ко од православних читалаца може да провери ове тврдње? Просечни читалац не зна древни јеврејски језик као, између осталог, ни сами еволуционисти, и речнике нема при руци. На срећу, аутор ових редова је својевремено имао прилике да на универзитету учи древни јеврејски језик и имао сам могућност да проверим тврдње еволуциониста, дошавши у библиотеку и упоредивши са три најауторитетнија речника: Brown-Driver-Briggs (Oxford, 1951), речник Holladay-а (Leiden, 1989) и речник Clines-а (Sheffield, 1993).

Браун-Драјвер-Бригс наводе следећа значења речи ‘adama’: 1. Тло (као обрађена земља која приноси храну); 2. део тла, посед земље; 3. земља као материјална супстанца при чему је наглашено да је у 1 Мојс. 2:7 ова реч употребљена у трећем значењу. Речник Холадеја даје значење ‘тла, као поседа земље’, а по речнику Клајнса, у питању је ‘земља, територија, део земље, управо земља као грумен, глина, тло’. Сви речници говоре о томе да је писац Постања под речју ‘adama’ схватао земљу управо као материјалну супстанцу која је послужила као основа за њено натприродно претварање у природу човека.

Ово схватање је условљено такође и постојањем речи עפר (‘afar’ – ‘прах’ Синодалног превода) у изразу עפר מן־אדמה (‘afar min-adama’). Реч ‘afar’ означава: сува земља, прашина, прах (Brown-Driver-Briggs), мала честица грумена, дробљени камен (Holladay). Какве честице грумена могу да се налазе у мајмуну?

Ово схватање се потврђује и обраћањем другим текстовима у Библији који говоре о стварању људског тела – а на њих ‘православни’ еволуционисти из неког разлога сложно заборављају. Вековима након тога Апостол Павле је потврдио: „Први човјек је од земље, земљан“ (1 Кор. 15:47), буквално, ‘̕εκ γ̑ης χοικός’. ‘̕η γ̑η’ никаквог другог значења осим ‘земља’ у древном грчком језику нема, ‘χοικός’ – управо значи ‘који се састоји из земље, глине’.

Исто је и са речју ‘дан’. Еволуционисти су уложили огромне напоре да би уверили људе да тобож древна јеврејска реч יום (yom), употребљена у првој глави књиге Постања може да се схвати не само као дан, већ и за означавање дужег временског периода.[26]

Наводили су примере типа ‘у те дане’ или ‘у тај дан’ из контекста који претпостављају значај ‘тада’ или ‘у то време’. Истина, еволуционистима и тако није пошло за руком да пронађу примере употребе ове речи у значењу ‘неодређено дугачки период времена’.

Њихово тумачење Шестоднева претпоставља схватање дана као међусобно веома неједнаких временских периода. Добија се да је, сагласно њиховим конструкцијама први дан стварања (стварање целог универзума и Земље) трајао око десет милијарди година, трећи дан стварања (појава биљног света) трајао 170 милиона година (рани палеозоик), а да је шести дан стварања (појава човека) трајао само два и по милиона година. Зар није исувише велика разлика између ових временских одломака при употреби у односу на њих једне и исте речи ‘дан’? Ипоставља се да је шести ‘дан’ по дужини 1/3846 у односу на први ‘дан’.

Неки ‘православни’ еволуционисти су говорили да су се тобож први читаоци књиге Постања користили толико примитивним језиком да у њему просто није било примеренијих појмова, зато су и морали да користе реч ‘дан’. У питању је, наравно, потпуна бесмислица јер су речи за означавање јако дугих временских периода у древном јеврејском језику постојале, на пример, עולם (olam), а и једноставно би се могло рећи ‘много година’, ове речи су у језику такође постојале. Међутим, Аутор Библије је изабрао реч ‘дан’. И, штавише, употребљавајући ову реч у тексту прве главе књиге Постања, Он сваки пут наглашава да се говори о таквом дану у коме постоје јутро и вече. Какво ‘јутро’ и ‘вече’ могу да постоје у одломку времена који траје 170 милиона година? Или две милијарде година?

Ради потврде своје тачке глкедишта теистички еволуционисти су спремни да прибегавају чак потпуно наивним аргументима. На пример, један међу њима популарни аргумент гласи: схватати под данима стварања ‘наше астрономске дане који су повезани са окретањем Земље око своје осе није могуће, јер до четвртог ‘дана’ није постојало Сунце, тако да следи да није било смене дана и ноћи’.[27] ‘Одсуство Сунца, месеца и звезда одлучно искључује буквално схватање речи ‘дан’ у смислу савремених дана’.[28]

 Наши љубитељи науке притом из вида испуштају као минимум три ствари.

1. 24 часа представља време окретања Земље око своје осе. Ништа није сметало Земљи да се окреће око своје осе том истом брзином и пре појаве Сунца.
2. Уопште, чак и данас на нашој планети постоје такве области где се смена светлости и таме одвија само два пута годишње. И шта, зар на поларном кругу казаљке на сату престају да показују 24 часа истом брзином као и на екватору? А међупланетарна станица New Horizons која је одлетела ка Плутону? Тамо Сунце изгледа просто као јарка звезда, али из неког разлога електроника овог апарата током рада као и раније одбројава исте такве земаљске дане, са таквим истим сатима и минутима. Укратко речено: време представља атрибут материјалног света и његово протицање уопште не зависи од присуства или одсуства Сунца. Повезивати га са Сунцем је исто што и повезивати са покретима казаљке на сату, сматрајући да ако она стане, онда ни времена неће бити.
3. За запрепашћење је како теистички еволуционисти не примећују да позивајући се на библијско сведочанство о појави Сунца након Земље они, благо говорећи, одбацују сву слику еволуционог развоја васељене којој учи савремена секуларна наука. Подсећам да су се сагласно са сада прихваћеном теоријом, објекти сунчевог система почели да се формирају скоро у исто време и већ поуздано Земља није претходила Сунцу. То јест, да би аргумент радио, ‘православни’ еволуционисти морају да се одрекну онога што наука говори о формирању сунчевог система, а ако ипак сматрају да је Сунце увек било поред Земље, онда не могу истовремено да се позивају на то да њега није било до четвртог дана Стварања.

‘Православни’ еволуционисти воле да се, ради потврде концепције ‘дана – епохе’, позивају на речи: „Један дан пред Господом је као хиљада година, и хиљада година као један дан“ (2 Петр. 3:8). Као да ове речи не значе то да „пред Њим, бесконачним, никакво време није дуго“ (Блажени Теофилакт Бугарски), већ то да тобоже Бог меша дефиниције, час хиљаду година називајући даном, час обрнуто. Истина, они никада не појашњавају зашто такво схватање ових речи треба да буде примењиво на дане Стварања, а не и на друге случаје употребе речи „дан“ у Писму, на пример, на дане које је Христос провео у гробу?

Међутим, ‘земља’ и ‘дан’ су само засебни случајеви које смо узели као примере. Главна заблуда тумача-еволуциониста наравно није у томе што они неправилно објашњавају једне или друге древне јеврејске речи.

Треба нагластити да теистички еволуционисти стреме да сведу разговор о Писму искључиво на прве две главе књиге Постања. Међутим, како је запазио још Свети Филарет Черниговски: „не Мојсеј, већ целокупно Божанско Откривење представља поредак стварања онако како је то урадио Мојсеј“.[29] Описано стварање света у књизи Постања, на један или други начин се понавља и у другим књигама Писма.

На пример: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и шта је год у њима“ (2 Мојс. 20:11); „Господ сазда од земље човека“ (Сир. 17:1); „Ти си створио Адама и дао му помоћницу Еву, потпору, жену његову; од њих се роди човјечије семе“ (Тов. 8:6). У трећој књизи Јездре се детаљно препричава Шестоднев, навео бих само неке одломке: „Господе! Ти си од почетка стварања говорио; у први дан си рекао ‘нека буде небо и земља’и реч Твоа је била дело које се извршило… У трећи дан си Ти заповедио води да се скупи на седми део земље… Реч Твоја је исходила и истог трена показивала дело; изненада се јавило безмерно мноштво плодова… У шести дан си Ти земљи заповедио да створио пред Тобом стоку, звери и гмизавце, а након њих си Ти створио Адама… од кога потичемо сви ми“ (3 Јездр. 6:38-54).

Исто тако се и у Новом Завету говори „да је земља из воде и од воде саздана ријечју Божијом“ (2 Петр. 3:5) и да при стварању света „Бог који рече да из таме засија свјетлост“ (2 Кор. 4:6) и „сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему“ (Отк. 10:6). Сам Христос говори да их је „у почетку стварања Бог створио као мужа и жену“ (Мк. 10:6), при чему је „Адам саздан први, затим Ева“ (1 Тим. 2:13) и мушкарца је Бог створио из земље: „Први човјек је од земље, земљан“ (1 Кор. 15:47) након чега је створена „жена од мужа“ (1 Кор. 11:8). „И почину Бог у дан седми од свих дјела својих“ (Јевр. 4:4).

Није тешко приметити да се и у Старом и у Новом Завету на Шестоднев позивају као на аутентичну повест, а не као на мит и да се оно што је Мојсеј описао доживљава буквално. Значи да се уопште не ради о томе како су доживљавали свет Мојсејеви савременици и како се могу тумачити једне или друге древне јеврејске речи.

Друга заблуда теистичких еволуциониста је у томе што се они односе према Писму протестантски, усуђујући се да га тумаче по сопственом разумевању, игноришући и нарушавајући притом правила установљена у Православљу.

Још је Свети Викентије Лерински запазио да „Писмо не схватају сви једнако, већ га један тумачи овако, а други другачије, тако да се из њега може извући онолико смислова колико има и глава. А зато је и неопходно руководити се црквеним разумевањем.“[30] Какво је то црквено разумевање? У „Књизи Правила“ међу канонима Шестог Васељенског Сабора, под бројем 19., ми налазимо детаљно објашњење: „и кад се породи какав спор о некоме мјесту у Светоме Писму, никако другачије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела Цркве и учитељи и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих ријечи“.

„Не усуђуј се да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог Писма“, говори Свети Игњатије Брјанчанинов.

„Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих пророка и апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пет. 1:21). Како онда није безумно тумачити га произвољно? Свети Дух, који је преко Пророка и Апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко Светих Отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!“[31] „Дух је произнео Свето Писмо, и једино Дух може да га протумачи. Богом надахнути мужеви, Свети Оци, протумачили су га. Зато свако ко жели да задобије истинско познање Светог Писма, треба да чита Свете Оце. Ако се ограничите само на читање Светог Писма, онда ћете га обавезно схватати и објашњавати произвољно. Исто тако неминовно нећете моћи да избегнете заблуде“.[32]

У расуђивањима ‘православних’ еволуциониста о тексту Библије можемо наићи на било шта, само не на пажњу према светоотачком схватању Шестоднева. Можемо да наиђемо на уопштена расуђивања о томе да је библијски текст јако сложен и да је у ‘хришћанској традицији’ наилазио на различита схватања – као да тобож то значи да се текст Библије може тумачити како ко замисли. Можемо да наиђемо на помињања о томе да су неки Свети Оци говорили о постојању различитих нивоа схватања једног и истог библијског текста – буквалног, историјског и духовног, симболичког – али наравно, без помињања о томе да су Свети Оци схватали ове нивое смисла као међусобно допуњујуће, а не као међусобно искључујуће.

Еволуционистима је јако важно да легитимишу своје алегоријско тумачење, то јест, оно које замењује буквални смисао преносним значењем. ‘Многи научници и богослови виде могуће путеве зближавања науке и религије у алегоријском тумачењу библијског текста о стварању света… То је најпродуктивнији прилаз’,[33] изјављују они.

Међутим, светоотачка традиција је до нас донела управо буквално схватање Шестоднева и штавише, недвосмислену осуду оних који такво схватање одбацују. Преподобни Јефрем Сирин пише: „Нико не треба да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено говорити као да је оно што је према опису створено током шест дана, створено у једном тренутку, нити као да су тобож… у овом опису представљени само називи, који или ништа не значе или значе нешто друго.“[34] А Свети Василије Велики говори: „Познајем правила алегорије… Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода, већ неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу, а постанак гмазова и звериња објашњавају окрећући се властитом домишљању… Кад ја чујем реч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1:16)… Чини ми се да има неких који то нису схватили, те су, вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају некакву тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. Али то би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа, и под видом тумачења, уводити властита схватања. Према томе, схватаћемо штиво онако како је написано“.[35]

А еволуционисти, на жалост, уопште не желе да ‘схвате онако како је написано’, и више воле да ‘под видом тумачења уводе властита схватања’.

У 19. веку Свети Филарет Черниговски је детаљно објаснио зашто се не сме алегоријски тумачити Шестоднев и представљати га као мит или поему: „Повест Мојсеја о поретку уређења света јесте истинска повест, а не философска поема неког песника или философа и још мање народни мит.

А) У самој повести нема ничег таквог што би приморало да се одступи од његовог буквалног смисла; напротив, очигледни су сви признаци историјске повести: краткоћа и прецизност у повести, реч је једноставна, без украшавања маште.

Б) Ни заноси песника, ни префињена умовања философа ни најмање нису упоредиви са духом Мојсејевог времена. Зашто их и претпостављати у Мојсејевој повести?

В) Сва досад предузимана алегоријска тумачења на Мојсејеву повест разликују се међусобно и сва су истанчана и самовољна – једно додају библијском тексту, друго искључују из њега. Следи да сва треба да буду одбачена као глупа самовоља.

Г) Целокупна књига Постања је историјска књига. Историја настанка света је такав део ове књиге, без које није довољно јасан садржај целине.“[36]

Овде треба поменути и ту околност да само средство алегорије подразумева извођење духовног, узвишенијег смисла текста. Пример томе су тумачења Преподобног Максима Исповедника на поједина места историјских књига Старог Завета, која Свети Отац указује не уместо буквалног смисла, већ заједно са њим, као други ниво схатања. Међутим, ‘алегоријско читање’ еволуциониста које своди смисао текста на опис биолошких и физичких процеса уопште не уводи духовније тумачење, напротив, примитивизује текст. На пример, алегоријски тумачећи текст: „На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо“ (Пс. 137:1) може се рећи, заједно са Светим Тихоном Задонским да су „реке вавилонске различити изливи страсти при којима бедни таоци седе и плачу“, међутим, ако говоримо да под рекама вавилонским треба разумети Црвено море, онда у питању није никакво ‘алегоријско тумачење’, већ просто насиље над текстом.

Однос према Светом Предању

У овој књизи ће бити много цитата из Светих Отаца и неопходно је објаснити зашто су они толико важни, зашто у богословској дискусији сведочанство Светих (као и Светог Писма) има пресудни значај. Авај, чак се и међу људима који себе називају православнима понекада јавља питање: а зашто смо дужни да, говорећи о истини, о томе како је све заиста било, ослушкујемо мишљења неких људи који су живели у древности? Нека су они били и свети и веома духовни, али зар они за нас могу бити ауторитети у природно-научним проблемима?

При разматрању ‘православног’ еволуционизма не говори се о природно-научним предметима. Ми говоримо о догмату стварања – а Свети Оци су се боље од свих разумели у догматска питања. Ми говоримо о чуду Божијем – а Свети Оци су више од свих знали о натприродном. Они су знали како је све заиста и било јер им је Бог откривао истину.

Господ Исус Христос је обећао да ће са Његовим ученицима увек пребивати Дух Истине, Који ће их „увести у сву истину“ (Јн. 16:13). И тако се и догодило у свим вековима. Међутим, Он усмерава не кроз било кога већ кроз људе који су, очистивши себе, постали сасуди Духа Светога. Они се називају и Светим Оцима Цркве. Оно о чему они сагласно један са другим уче и јесте истина. И зато на њихове речи позивају чак и Васељенски Сабори.

Тако, на пример, у оросу Четвртог Васељенског Сабора пише: „Ми верујемо по исповедању Светих Отаца… Оне који не верују учењу Отаца ми анатемишемо и сматрамо туђим Светој Цркви… Дакле, сваки који се не слаже са исповедањима Светих Отаца, себе самога отуђује од целокупног свештеног општења и присуства Христовог“.

Зато, по речи Светог Кирила Александријког: „наше најисправније дело ће бити ако се ми, обративши се речима Светих Отаца, потрудимо да их прихватимо за главно руководство и испитујући, по речима Писма, себе саме да ли смо у вери (2 Кор. 13:5), наша сопствена расуђивања, колико год је могуће тачније, усклађујемо са њиховим верним и непорочним мислима“.[37]

Међутим, Свети Оци су ретки гости на страницама књига ‘православних’ еволуциониста. И то није за изненађење, пошто је њихово схватање Шестоднева било потпуно јасно.

Свети Атанасије Велики: „Сва видљива творевина саздана је за шест дана… Свака створена твар по роду, у својој сопственој природи, каквом је створена, таквом и сада пребива… Из створеног ништа није претходило једно другом, већ је сва творевина одједном створена у целини једном и истом заповешћу“.[38]

Свети Амвросије Милански: „Све врсте живих бића су биле брзо створене из земље. Сагласно утврђеном закону сви они следе једни друге из века у век у сагласности са њиховим спољашњим изгледом и природом. Лав рађа лава, тигар тигра, бик бика, лабуд лабуда, а орао орла. Једном заповеђено у целој васељени је постало обичај за сва времена… Првобитни вид живих бића створен је и за будуће време следећим покољењима те природе… Природа је у свему што производи саобразна самој себи… Семена једне врсте не могу да буду измењена у семе друге врсте, нити да изнесу плод који се разликује од сопственог семена, тако да се људи појављују из змија, а тело из зуба.“[39]

Блажени Августин: „Није ли зато за животиње речено по роду јер су се оне јавиле да би се од њих рађале и наследно задржавале првобитну форму друге, то јест, ради размножавања потомства, ради чијег очувања су и створене?“[40]

Крајем прошлог века ‘православни’ еволуционисти су предузимали покушаје да набаве ‘светоотачке доказе’ за своје учење, тврдећи да ‘анализа богословских дела Светих Отаца нас приводи важном закључку: мисао о еволуцији се не одбацује, већ, напротив, добија ново значење“.[41]

У претходној глави смо делом већ размотрили питање трајања дана стварања. У овој глави треба да обратимо пажњу на то како теистички еволуционисти са неузнемиреношћу покерских играча уверавају читаоце о потпуној сагласности њихових идеја о ‘данима – епохама’ са учењем Светих Отаца:

„Библија не ствара препреке, а светоотачка традиција јасно подстиче проширење тумачења термина ‘дан’ до степена периода, епохе, чак и еона“.[42] „Сваки пут Господ врши акт стварања у одређеном периоду времена који се у Библији назива речју ‘дан’, који Црква наравно никада није доживљавала као ‘двадесет четири часа’ или ‘календарске дане’“.[43] „Нико од Светих Отаца који су писали некада тумачења на књигу Постања о данима стварања није схватао реч ‘дан’ у буквалном смислу“.[44]

А хајде сада да то упоредимо са речима Светих Отаца.

Свети Василије Велики: „И би вече и би јутро, дан један. Због чега није рекао први већ један! Премда би било доследније да он, који ће касније навести други и трећи и четврти дан, назове првим онај дан који им претходи. Па ипак, рекао је један. Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи, да се види како двадесет четири часа испуњавају период једнога дана.“[45]

Свети Амвросије Милански: „Врло је јасно зашто Мојсеј није рекао ‘дан први’, већ ‘дан један’… Мојсеј као да је рекао: мера дневног времена је двадесет четири часа“.[46]

Преподобни Јефрем Сирин: „Светлост је требало да пребива дванаест часова да би у себи имала исти број часова, у мери и дужини времена у којој је пребивала и тама. Јер иако су и светлост и облаци створени у трен ока, међутим, како дан, тако и ноћ првога дана трајали су по дванаест часова“.[47]

Преподобни Јован Дамаскин: „од почетка једнога дана до другога дана јесте један дан (ноћ и дан), јер Писмо вели: И би вече и би јутро, дан први.“[48]

Уопште, светоотачких изрека о буквалном схватању дана Шестоднева је толико много да ако бисмо поставили за циљ да их наведемо све, ова књижица би се претводила у повећи том. Ради концизности сам се ограничио на четири цитата.[49]

Након овог пример, мислим да се нико неће изненадити да су и други ‘светоотачки’ аргументи које еволуционисти наводе били изобличени као злонамерни. На пример, протојереј Стефан Љашевски, желећи да потврди своју тезу о томе да су Свети Оци тобож схватали дане Шестоднева као периоде, позивао се на фразу из беседа Светог Јована Златоустог на књигу Постања: „Речено је да је било јутро и да је било вече, да би ти знао да се није истог трена све појавило, већ да је био почетак, средина и крај тог периода“.[50] Обраћајући се оригиналном извору, свештеник Данил Сисојев је установио да таквих речи код Светог Јована Златоустог једноставно нема и био је принуђен да констатује да су ‘наведене од оца Стефана ради подршке своје концепције“.[51]

Други ‘православни’ еволуциониста, протојереј Александар Мењ се ради образложења своје тврдње да су Свети Оци допуштали мисао о пореклу тела људског из животиње, позивао на Преподобног Серафима Саровског који је у беседи са Мотовиловим тобож говорио: ‘Пре него што је Бог удахнуо у Адама душу, он је био сличан животињи’“.[52] Ј. Н. Козлов је проверавајући овај извор открио да овакве фразе у тексту беседе уопште нема и да Преподобни Серафим не само да не говори о стварању тела људског из тела животиње, већ да и директно понавља библијско сведочанство о стварању човека из земље од стране Бога: „сва ова три дела наше природе (то јест, дух, душа и тело) створени су из праха земног.“[53]

Протојереј Александар Мењ се такође позивао на речи Светог Теофана Затворника: „Постојала је животиња у образу човека, са душом животиње. Затим је Бог дунуо у њега дух Свој – и из животиње је настао човек“.[54] Критичари су указивали да је ова фраза истргнута из контекста – ред изнад ње Свети Теофан са свом јасношћу говори да је то исто живо биће створено управо ‘из праха’: „Створио је Господ тело човека из праха. Шта је било ово тело? Глинена кокошка или живо тело? – Оно је било живо тело – животиња у образу човека, са душом животиње. Затим је Бог дунуо у њега Дух Свети и из животиње је постао човек“.[55]

Реч ‘животиња’ у овом контексту и Свети Теофан и Преподобни Серафим употребљавају не у биолошком, већ у архаичном значењу ‘животиња – живо биће’[56] (у древном руском језику је ово било прво, основно значење ове речи).

Целовита анализа дела Светог Теофана Затворника очигледно показује да он ни у којој мери није био присталица теорије развоја једних живих организама из других: „Све врсте надземних бића је, по заповести Божијој, изводила земља“.[57]

Свети Теофан је јасно осуђивао еволуциону идеју: „Сва њихова мудровања су као кућа од карата – дуни и разлетеће се. У појединостима њих не треба оповргавати. Довољно је да се према њима односимо као према сновима. Говорећи против снова, ми не доказујемо њихову неприкладност у целини или у појединачним деловима, него само кажемо: „То је сан“. Тиме се све решава. Управо таква је теорија о постанку света из маглина, са својим пододељцима – теоријом о случајном настанку живота, дарвиновским пореклом родова и врста, и са његовим последњим маштањем о настанку човека. Све је то као бунцање сањалице.“;[58] „Друге од оних који беже из Царства Небеског) привлачи широки пут страсти: ‘Нећемо’, говоре, ‘никакве заповести, ни захтеве савести. Све су то апстракције. Нама је потребна чулна природност’. И пошли су за њом. Шта се, међутим, десило? Уподобили су се бесловесним животињама. Зар се није из тог пада нарави и родила теорија о човековом пореклу од животиња? Ето докле иду! А све беже од Господа, све беже“[59] „Код нас се сада много намножило нихилиста, натуралиста, дарвиниста… – шта, мислите да би Црква прећутала, не би подигла свој глас, не би их осудила и анатемисала да је у њиховом учењу постоји било шта ново? Напротив, сабор би се одмах одржао и сви они, са својим учењима, били би предани анатеми; садашњем чину Православља додала би се само још једна тачка: ‘Бјухнеру, Фајербаху, Дарвину, Ренану, Кардерку и свим следбеницима њиховим – анатема!’ Нема потребе ни за какав посебни сабор, ни за какав додатак. Сва њихова лажна учења су већ одавно анатемисана.“[60]

Исто тако недвосмислено су се према теорији еволуције односили и други Светитељи 19. и 20. века. Иако су за дефинисање православног учења о стварању света више него довољно древни Свети Оци Цркве који су цитирани изнад, међутим, за њих противници могу да кажу: ‘они су једноставно живели у време када се није знало за теорију еволуције, а да су они знали за њу несумњиво би је прихватили и постали, као и ми, православни еволуционисти’. Зато је важно да се види како су се према еволуционој теорији односили они Светитељи који су живели већ након њеног појављивања.

Тако је, на пример, Свети Јован Кронштатски говорио: „Недоучени и преучени… верују у безлично начело и неку еволуцију света и свих бића… У заслепљености долазе до безумља, одричу само постојање Бога и тврде да све произилази кроз слепу еволуцију… Али онај ко има разум неће поверовати таквим безумним бунцањима“.[61]

О теорији порекла човека од мајмуна детаљно говори Свештеномученик Владимир Кијевски: „Једино је у данашње време себи нашла место таква дрска философија која обара људско достојанство и труди се да свом лажном учењу омогући широку распрострањеност… Није из Божијих руку, говори оно, настао човек; у бесконачном и постепеном прелазу од несавршеног ка савршеном се он развио из животињског царства и као што по мало животиња има душу, тако има мало и човек… Колико неизмерно дубоко све то понижава и вређа човека! Са највишег степена у реду стварања он се обара на исти степен са животињама… ако такво учење себи у данашње време налази све више следбеника, то није зато… што је постало неоспорно истинито, већ зато што не спречава развраћено и ка греху склоно срце да се предаје својим страстима. Јер ако човек није више него животиња која је достигла највиши развој, онда њега баш брига за Бога… Браћо, не слушајте погубна отровна учења неверја које вас спушта на степен животиња и лишава људског достојанства, не обећавајући вам ништа до очајање и неутешни живот!“[62]

Свети Филарет Черниговски: „По Дарвиновој теорији све врсте биљака и животиња настале су из једне првобитне ћелије, након хиљаду генерација. Међутим, ова теорија бива оборена у реалности и безумна је у својим објашњењима. А) Раст ћелија потчињен је условима: пшенично зрно не даје други производ осим пшеничног стабла са пшеничним класом… зрна ипак не постају зрна кукуруза или овса. Пшеница је пронађена заједно са мумијама сахрањеним пре 2500 година и њена зрна су исто таква и садашња зрна пшенице; Б) Међу ископаним биљкама и животињама нигде нису пронађени прелазни степени који би указивали на претварање једних животиња у друге или једних биљака у друге“.[63]

Преподобни Амвросије Оптински је саветовао „не верујте на реч сваком гласу без разматрања: да је могуће рођење из прашине и да су људи били мајмуни“.[64]

Преподобни Варсонуфије Оптински је говорио: „Енглески философ Дарвин створио је цео систем по коме је живот борба за постојање, борба снажних са слабима где су побеђени осуђени на пропаст, док победници славе. То је већ почетак зверњие философије, а људи који су поверовали њу не презају да убију човека, увреде жену, покраду најближег пријатеља – и све то потпуно спокојно, са потпуном свешћу о свом праву на све ове злочине.“[65]

Свети Нектарије Егински је прекоревао оне који покушавају „да докажу да је човек мајмун од које, како се хвале, они потичу“.[66]

Свети Макарије Невски сведочи: „Давно, пре хиљаду година безумни је говорио, притом само у свом срцу: „нема Бога“ (Пс. 14:1). А у наше време већ не у срцу, већ на улицама вичу и у штампи проповедају да нема Бога, да је све настало само од себе, случајно, да се све управља судбином, да тобож силе природе стварају све, да је тобож човек настао из нечистоће и остало. Колико чега допуштају ту они који не желе да верују чудима Божијим! Све је настало случајно, све се управља од судбине: зар то није чудо? Човек је настао из прљавштине, а сада се рађа од сличних себи – зар то није чудо? Притом, чудо без чудотворца! Шта може бити невероватније од таквог чуда? Зар се не објашњава све много лакше ако се допусти лични Бог Који љуби, од Кога је све и Који је над свим? Они који одричу Бога све желе да објасне самосталним настанком.“[67]

Свештеномученик Иларион Тројицки је писао о идејама еволуције и прогреса као о нечему што је страно православној светости и православном погледу на свет: „Идеја прогреса представља прилагођавање општег принципа еволуције људском животу, а еволуциона теорија представља озакоњење борбе за постојање… Међутим, Светитељи Православне Цркве не само да нису били делатници прогреса, већ су га скоро увек принципијелно одбацивали“.[68]

Свештеномученик Тадеј Успенски: „Још сумњивијом се област вере представља присталицама еволуционизма, то јест, учења о природном развоју живота на земљи из нижих форми до виших… Шта ћемо сада супротставити свим овим лажним учењима? … Следбеницима постепено чисто природног развоја живота на земљи од нижих до виших облика, који се ослањају пре свега на истраживања остатака живота скривених у дубинама земље… указаћемо на савршене људе у Цркви Христовој, који су чистим сачували образ и подобије Божије и кроз то очигледно посведочили о немогућности преласка границе између створеног по образу Божијем човека и неразумним створењима.[69] А у другом месту исти Светитељ прекорева оне који „уместо да утврђују Цркву Христову на вечних седам стубова неизменљиве истине (Прич. 9:1), коју су предали Свети Апостоли и Свети Оци, желе да је скрену на пут природног развоја, чије учење је засновано на измишљеној хипотези бесконачног еволуционог развоја“.[70]

Свети Николај Српски је говорио: „Ако би се историја последња три столећа, осамнаестог, деветнаестог и двадесетог, хтела назвати једним правим именом, онда се не би могло наћи подесније име него: Протокол суђења између Европе и Христа. Јер за триста последњих година ништа се у Европи није догодио што не би имало битне везе са Христом Богом. … Христос с тугом упита: Како можете ви људи живети само животињском похотом? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божијим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком. На то Европа одговара: – Ти си застарео. Место твога Еванђеља ми смо пронашли зоологију и биологију. Сад знамо да смо потомци не твоји и твога Оца небескога, него орангутана и горила, мајмуна. Ми се сад усавршавамо да будемо богови. Јер ми не признајемо других богова осим нас.“[71]

Преподобни Јустин Поповић је са своје стране писао следеће: „Зато их предаде Бог у срамне страсти, те налазе задовољство само у оном што је земаљско а не небесно, и само у оном што производи код ђавола смех а код Анђела Христових плач. Сласти су им у неговању тела… у негирању Бога, у пуном биолошком животу, у бестидном називању мајмуна својим праоцем, у потопљењу антропологије у зоологију.“[72]

У совјетско време, како смо већ помињали, држава је са посебном силом наметала еволуционизам и неке Новомученике руске је репресивна машинерија комунистичке државе оптужила због несагласности са дарвиновом хипотезом настанка човека, што се тумачило као ‘несагласност са науком’ и чак ‘агитовањем против совјетског образовања’. Међутим, Мученици су остали непреклоњиви.

На пример, Преподобномученику Варлааму Никољском (†1937) за време испитивања постављено је следеће питање: „’Међу школском децом сте покушавали да водите религиозну пропаганду? Посебно сте говорили о томе да у школама нетачно објашњавају порекло човека?’ На то је Светитељ одговорио: ‘Прошле године сам пролазио поред школе и мени се обратио ученик школе са питањем одакле је потекао човек, рекавши да је учитељ на часу говорио да је човек настао од мајмуна и питао ме шта ја мислим, а ја сам му на то одговорио да је човек настао од Бога’“.[73]

У то исто време, Свештеномученик Николај Покровски († 1937) је такође на испитивању говорио: „Ја сам религиозни човек, никада се нисам одрицао и нећу се одрећи својих убеђења, без обзира на то што се религија разилази са науком. Узмите макар само питање о пореклу човека: ја доказујем верујућим људима и убеђен сам у то да је човека створио Бог, док наука говори супротно“.[74]

Преподобноисповедник Гаврило Игошкин (†1959) за време испитивања на оптужбу да игнорише науку, одговара: „То није истина, науку волим и цео свој живот учим и другима саветујем да уче, јер учење је светлост, а неучење – тама… [Међутим,] о настанку на земљи живота и човека сам говорио како је написано у Светом Писму, другачије и нисам могао да кажем.“[75]

У исто време је сведок који је боравио у затворској ћелији заједно са Свештеномучеником Павлом Андрејевим (†1937) причао како је ‘свештеник Андрејев… говорио да совјетска власт проповеда учење Дарвина да је човек потекао од мајмуна, да је у питању богохулство и лаж’.[76]

Други Мученици се такође нису бојали да полемишу са еволуционизмом који је совјетска власт наметала. Свештеномученик Онуфрије Гагаљук је 30-их година написао мало дело са називом „О питању порекла човека од мајмуна“. Тамо он пише: „Међу савременим материјалистима се признаје као аксиом хипотеза о пореклу човека од мајмуна. Међутим, при блиском упознавању са овом теоријом она уопште не може да издржи здраву критику. Хипотеза може постати поуздан научни став ако се оправдава чињеницама, на искуству. Теорија Дарвина реалношћу није проверена“. Затим он наводи критику дарвинизма од стране немачког антрополога Вирхова и оповргава низ аргумената који су се у то време предлагали у корист еволуционизма. Затим Свети Онуфрије примећује да „у суштини Дарвинова хипотеза… не само да не може бити призната за аксиом, већ на против, представља фантазију и бесмислицу“ и објашњава њену популарност код материјалиста чињеницом да „она иде против Бога и Његовог Откривења“.[77]

А Свештеноисповедник Лука Војно-Јасенецки је већ 50-их година прошлог века у својој књизи „Религија и наука“ посветио неколико страница оповргавању еволуционизма. Навешћемо неколико цитата из тог дела књиге: „Такозвани дарвинизам који говори да се човек посредством еволуције развио из нижег облика животња и не представља дело стваралачког Божијег акта, испоставио се да је само претпоставка, хипотеза… Ова хипотеза је призната за противречну не само од стране Библије, већ и саме природе која ревносно стреми да сачува чистоту сваке врсте и не зна за прелазак чак од врапца у ласту. Нису познате чињенице преласка мајмуна у човека“.

Даље Свети Лука указује примере како присталице еволуције „не налазећи чињенице који би ишли у сусрет овој теорији, или их праве или, како се каже, натежу до максимума“. Он говори о фалсификату Хекела који је представио фотографије ембриона човека, мајмуна и пса као доказ тезе да су они тобож врло блиски и да тобож интраутерин развој потврђује еволуционо учење. Међутим, испоставило се да ова три примера предсатвљају „производ једног негатива, одштампаног са различитим контрастом и одређеним радом на слици. Фалсификат је приметио познати ембриолог Хис и Хекел је признао“. Такође, Свети Лука помиње такозваног ‘јаванског човека’ који се представљао за прелазни облик док се реално показало да пронађене кости не припадају једном истом организму. Он цитира речи Вирхова који је „потврдио чињенице да су врсте фиксиране, затворене… и говорио да ће покушај да се нађе прелаз од животиње ка човеку довести до потпуног неуспеха. Анатомија човека и мајмуна се, по његовим запажањима, суштински разликују (екстремитети, кичмени стуб, простор мозга и др.)… Дакле, дарвинизам противречи Библији, али он не представља науку, већ само мишљење научника које противречи научно установљеним чињеницама“.[78]

Као што видимо, ‘анализа богословских радова Светих Отаца’ уопште не приводи закључку о томе се ‘мисао о еволуцији не одбацује, већ напротив, добија ново значење’; по мисли Светих Отаца који су се сусрели са овим учењем, оно се назива „безумним бунцањима“ (Свети Јован Кронштатски), „зверињом философијом“ (Преподобни Варсонуфије Оптински), „погубним, отровним учењем“ (Свештеномученик Владимир Кијевски).

‘Православни’ еволуционисти више воле да сва ова сведочанства упорно игноришу. Само сам једном имао прилику да видим реакцију на горенаведене цитате. Један аутор је написао да се, ето, ове мисли Светих односе на атеистички еволуционизам и зато се тобож не могу представљати као аргумент против теистичког или ‘православног’ еволуционизма.

Ово је немогуће признати као задовољавајући одговор из два разлога.

Као прво, ови цитати показују да су Свети Оци, сазнавши за теорију еволуције, њу одрицали и нису покушавали да је споје са библијским учењем. Они су такође могли да крену путем ‘православног’ еволуционизма, међутим, сви они су одбацили овај пут. Не један и не двојица, већ деветнаест Светитеља који су живели у 19. и 20. веку у различитим земљама (Русија, Србија, Грчка) једнодушно су кренули путем највећег отпора, критикујући еволуционизам и бранећи буквално схватање Шестоднева које је од древних времена познато у Цркви. То изобличава ‘православне’ еволуционисте као људе који су кренули супротним путем и објављају као истинито учење о пореклу света које су Светитељи јасно одбацивали.

Као друго, неки од Светитеља су затекли и покушаје стварања такозваног теистичког еволуционизма и изнели своје мишљење о томе. Рецимо, Преподобни Јустин Поповић је овако одговорио на писмо ‘православних’ еволуциониста: „Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији ‘научне еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога, и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије – бесмислена лакрдија и трагична комедија.“[79]

А ево шта је о овим идејама говорио Преподобни Пајсије Светогорац[80]: „Какве све глупости данас предају по школама. Дарвинова теорија и све тако нешто… Предају како би заразили децу и удаљили их од Цркве. Један такав ‘учењак’ ми је рекао: ‘А ако претпоставимо да је Бог прво узео мајмуна и усавршавао га. Рекох му: ‘Добро, зар Бог није могао да створи Своје савршено створење – човека – без мајмуна? Јел’ требало можда да нађе делове? Погледај шта пише у књизи о Јову, у паримији која се чита на јутрењу Великог Четвртка…’

Исту ову теорију еволуције предавао је неки професор Универзитета. Једном приликом му рекох: ‘Уз нешто бриге, пасуљ временом може да постане бољи пасуљ, а патлиџан – бољи патлиџан. Ако храниш и негујеш мајмуна, он може да постане само бољи мајмун, али да постане човек, то никако не може’. А после, ако само помислиш на то да се од људског бића, од наше Пресвете Богородице родио Христос! Односно, по теорији еволуције испада да је и Христов предак био мајмун! Каква хула! И не схватају да хуле!’

Преподобни Пајсије је такође негативно одговорио на питање да ли ће идеја теистичке еволуције помоћи да Црква привуче неверујуће: ‘комунисти који имају добро настројење, прилазе Цркви, кају се, исповедају. Они чије настројење није добро, никада неће моћи да се промене.“[81]

Није за изненађење што обично ‘православни’ еволуционисти игноришу све ове чињенице. За дивљење је што они притом покушавају да у умовима читалаца створе слику која је директно супротна реалности и уверавају: „одрицање еволуционизма у православној средини представља више новотарију него традицију“.[82] Иза себе они имају само неколико имена, у 20. веку познатих свештеника и епископа који су веровали у еволуцију, а који нису прибројани хору Светитеља. Међутим и ово је довољно да би еволуционисти покушали да створе илузију укорењености еволуционизма у Православљу, позивајући се на тих неколико имена и питајући: ‘Шта, зар ћете се усудити да кажете да је тај и тај свештеник или неки владика није био у праву? Ко сте ви да говорите да су они били у заблуди, а ето, ви знате истину?’

На ово се може одговорити следеће: ‘Ви стављате на једну страну неколико познатих људи из 20. века, а на другу страну нас и терате нас да бирамо. Међутим, ви грешите зато што праведност захтева да на другу страну поставите не нас, већ мноштво Светитеља 19. и 20. века који су јасно обацивали еволуцију, а осим тога и све Свете Оце претходних векова који су учили о настанку живота и човека другачије од Дарвина, на крају, и Самог Бога Који је у Својој речи, то јест, Библији, описао настанак животиња и човека потпуно другачије. И пошто избор стоји управо овако, ви не треба да се вређате што при оваквој противречности ми пре бирамо да станемо заједно са Богом и хором Светитеља који су несагласни са Дарвином, а не са неколико људи који се слажу са Дарвином’.

Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи истину коју је Сам Бог открио човеку. Тако да када се поставља избор: веровати ли Богу Који је рекао да је Он створио човека из земље или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека не може бити никаквих колебања. Побожни човек ће веровати Богу, макар и ако целокупни род људски почне да говори другачије, макар и ако због свог избора он буде изгледао ‘глупо’ и ‘заостало’ у очима надмених ауторитета овог свега, макар ако они престану према њему да се ‘односе озбиљно’ и подвргну га подсмеху.

Управо и цело питање са односом према еволуционизму за православног човека означава управо то – питање поверења Богу. То је лакмус папир који показује постојање или одсуство таквог поверења и уопште, места Бога у човековом животу. Ово питање показује коме човек више верује – себи и њему сличним грешним људима или Богу. А такође и то да ли је он спреман да крене за Богом против стереотипа безбожног света или више воли да чува добре, пријатељске односе са светом.

И овде за православног човека постоји толико допунских оријентира да је немогуће погрешити. Слава Богу, ми нисмо протестанти. Ми као помоћ поред текста Светог Писма можемо да узмемо и древна светоотачка тумачења на књигу Постања да бисмо се убедили да је еволуционистичко учење исто толико туђе њима колико и библијском тексту; можемо да ослушнемо и Светитеље каснијих времена, у којима је дисао исти Дух Свети Који је дисао и у древним Оцима и погледамо како су се они односили према дарвинистичким идејама. И све ово за макар мало искреног и непристрасног човека даје очигледни и недвосмислени одговор.

Они ‘православни’ хришћани који, знајући све ово, настављају да буду упорни у својој привржености еволуционизму чине то не из неке ‘нејасноће’, већ од тога што су направили свој избор. Авај, не у корист Бога.

Ово није суштинско питање?

Треба рећи неколико речи и о онима који мисле да тобож ‘то није суштинско питање’, да су „за богословље у принципу допустиве и креациона и еволуциона хипотеза“.[83]

Једном сам на интернету наишао на следећу тврдњу: ‘Која разлика је у томе колико је трајао дан стварања? Наше спасење не зависи од тога.’ Звучи убедљиво, зар не? Многи тако мисле. Али хајде да ову исту мисао изразимо мало другачијим речима: ‘Каква је разлика да ли верујемо Богу или не? Наше спасење од тога не зависи’.

Већ није тако убедљиво, зар не? Али у суштини је исто. Бог је рекао да је Он Творац света. Бог је рекао да је Он створио свет. На основу чега објављујемо то неважним? Свети Јован Кронштатски је говорио: „Целокупна Реч Божија јесте јединствена истина, целовита, нераздељива и ако ти сматраш за лаж само једну повест, изреку, реч, ти ћеш погрешити против истине целог Светог Писма, а првобитна његова истина јесте Сам Бог“.[84]

Зар је сам почетак Свог Откривења Бог посветио детаљној повести онога што нема никаквог значаја за наше спасење? У суштини нам предлажу да прве главе књиге Постања сматрамо сувишком који се у случају потребе може мирно избацити напоље. А заједно са њим и целокупну двехиљадегодишњу традицију схватања ових глава од стране Цркве.

И овде се не ради просто о трајању дана. Присталице еволуционизма јасно дају на схватање да библијски опис порекла света и његово светоотачко схватање тобож не одговарају реалности. И шта на крају? Бог нас је слагао или је рекао истину? Црква је стуб и тврђава истине или је две хиљаде година проповедала лаж о пореклу света и човека? Зар од решења ових питања наше спасење заиста не зависи?

Колико је то све суштински важно постаје јасно ако размотримо питање смрти.

Свето Писмо учи да Бог „није смрт створио нити се радује пропасти живих“ (Прем. Сол. 1:13), то јест, на почетку смрти у свету није било, али се она појавила као последица греховног пада Адама и Еве кроз које се првородни грех распространио и на све потомке – „кроз једнога човјека уђе у свијет гријех и кроз гријех смрт“ (Рим. 5:12). И она је прешла на целокупну земаљску творевину којој је човек постављен за главу. Зато „жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, на саном да ће се и сама ствар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8:19-22).

Сагласно еволуционистима смрт не само да се јавила независно од људског греха, већ је постојала у свету пре Адама и штавише, као да је саучествовала у стварању света (јер догодило се на милионе смрти ‘прелазних форми’ да би се појавио човек. ‘Смрт је постојала у свету и Адам је знао за њу. Пре Адама су се и биљке и животиње подвргавале труљењу, у питању је био природни процес“,[85] говоре еволуционисти. Ако се сложимо са њима, онда треба да признамо да је смрт природни и неодвојиви атрибут првобитне живе природе, између осталог и људске, Адамове. Међутим, по том поводу је Црква већ објавила: „Који каже да је први човек, Адам, створен као смртан, тако да, сагрешио он или не, ипак је морао умрети телом, тј. изаћи из тела, не због казне за грех, него по неопходности природе, (такав) нека је анатема.“ (123. правило Картагинског Сабора).

‘Православни’ еволуционисти покушавају да заобиђу овај проблем. Питање о смртности Адама они просто прећуткују, а о смрти животиња говоре на следећи начин: „Животиње су нестајале из постојања, прекидале своје постојање у свету пре човека. Али то није смрт“.[86] Ови покушаји су прилично неспретни пошто се у Писму реч ‘смрт’ једнако односи и на људе и на животиње (2 Мојс. 9:4, 21:35, 3 Мојс. 11:39).

Сетимо се шта је написано у Библији: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (1 Мојс. 1:31).

Женке богомољке које прождиру мужјаке након парења, осе паразити које полажу јаја у живог паука где се оне развијају и нагризају га изнутра, истовремено га убијајући – за то не може да се каже да „добро беше веома“. Када видиш како се у очајању грчи над гнездом птица на чије очи грабљивац прождире њене птиће или ужас газеле када је стиже лав – језик не може да се покрене и каже „добро беше веома“. Сагласно еволуционистима, тек крајем пермског периода је изумрло 85% свих живих врста – то је, по логици њихових теистичких присталица било у процесу божанског стварања, а не након греховног пада. Зар се за то може рећи „добро беше веома“? Ниједан радник који је успео да одради 85% планираног посла, неће рећи да се потрудио „веома“.

Ми живемо у свету који стари, распада се и умире. Сунце се постепено гаси, месец постепено пада, ресурси планете се троше, животињске врсте изумиру, целокупна васељена неуклоњиво стреми ‘топлотној смрти’ – то су процеси који се одвијају у нашем свету. И за то такође не можеш да кажеш да „добро беше веома“.

‘Православни’ еволуционисти покушавају да нас убеде да је све то – управо такав свет каквим га је замислио и створио Бог. Међутим, ако је тако, онда су атеисти у прави који указујући на горенаведене примере говоре да онај који је створио тако – није добар.

На срећу, хришћанско учење је другачије.

Црква је одувек учила да живимо у свету који се извитоперио због греховног пада, а да је првобитни, Богом створени свет био другачији. И тамо није било свега горенаведеног што се у хришћанској књижевности обично изражава једном речју – ‘трулежност’.

По речима Светог Филарета Московског „видљиве твари нису створене онаквим каквим их ми видимо сада. Приликом стварања је све било веома добро, то јест, чисто, предивно и без оштећења“[87]. А Свети Игњатије Брјанчанинов је писао: „Земља, створена, украшена од Бога није имала никакве недостатке. Она је била преиспуњена сваког изобиља… Након стварања на њој је била само лепота… прилагођени на блажени живот њени житељи… Звери и друге животиње пребивале су у савршеној сагласности међу собом, хранећи се биљем (1 Мојс. 1:30).“[88] По речима Светог Василија Великог: „До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести… Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…“[89]

И иако раја тада (у првих пет дана) још увек није било, цео овај свет је био као неки рај, иако материјални и чулни“.[90] Преподобни Григорије Синаит пише да су животиње и „сва твар која брзо пролази данас, првобитно није била подвргнута трулежности, а касније је осуђене на трулежност, потчинила се сујети, како говори Писмо, управо ради човека“.[91]

Исто то пише и Свети Игњатије: „пре греха није било смрти у свету. Смрт је ушла у свет грехом (Рим. 5:12), брзо је обузела, заразила, неисцељиво повредила свет… Мале црте првобитног стања земље сачуване су за нас у књизи Постања, показујући каква огромна, каква жалосна, несхватљива за нас промена се извршила над земљом након човековог пада… [након греховног пада људи] животиње су ступиле у непријатељске односе и међусобно: оставивши храну која је за њих од почетка одређена, осетивши измену у својој природи која се сјединила са проклетством које је погодило земљу, они су устали једни на друге, почели да се прождиру међусобно. Смрт на коју су били осуђени наши прародитељи за свој грех… али чије очигледне последице још нису видели, они су видели и познали на животињама“.[92]

Још оштрије говори Преподобни Јустин Поповић: „Ко је увео смрт у овај свет? Грех. Човек, на жалост, одиграо је у овом животу ту срамну улогу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Ово нису учиниле звери, нити птице, већ човек. И зато човек треба да осећа стид пред свим животињама, птицама и биљкама; нека се стиди човек и нека моли за опроштај од сваке птице зато што је увео смрт у овај свет, увео је и у птице и у животиње и у биљке. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и уместо старе земље сазда нову, онда ће на њој све бити бесмртно.“[93]

По речима Блаженог Августина, материјална творевина, то јест, васељена постала је трулежна „не да би она сама понела казну – то је без икаквог смисла – већ да би она увек пред очима људи показивала преступ људског греха“.[94] На тај начин сви разарајући процеси које видимо у свету – представљају очигледно подсећање на то какву разорну силу носи грех. Видевши како је грех унаказио свет, ми стичемо представу о томе како он унакажава нашу душу.

Међутим, постоји и други разлог зашто је након греховног пада Адама, Бог „заповедио да творевина остане у потчињености човека и поставши трулежном, служи трулежном човеку“, о чему говори Преподобни Симеон Нови Богослов. У овоме се састојала такође брига о палом човеку. Трулежни човек не би могао да преживи у нетрулежном свету. Творевина је постала трулежна да би људи могли и да се хране и облаче и задовоље друге потребе свог живота. Међутим, како Бог обећава кроз Апостола Павла, ово је привремено стање за творевину и када након васкрсења праведници стекну нетрулежност, како говори Преподобни Симеон „сва творевина ће се обновити заједно са човеком и постати нетрулежна и као духовна“.[95]

Такво је хришћанско учење. А учење ‘православних’ еволуциониста је директно супротно: „Свет пре људи – свет пре греховног пада знао је и за грабљивце и паразите и смрт… У свету пре човека присуствовала је смрт чији су узроци били, са једне стране, разноврсни генетски програмирани механизми и са друге стране, грабљивост, то јест природно прождирање једних врста од стране других“.[96]

Дакле, разлика постоји и веома је суштинска. У зависности да ли верујући човек признаје или не признаје еволуциону хипотезу, мења се и сама слика Бога Кога он проповеда људима око њега. Или већ и ту нема никакве разлике – говорити да „Бог није смрт створио нити се радује пропасти живих“ (Прем. Сол. 1:13) или говорити да је Сам Бог створио смрт у свету, без икакве кривице ‘наградио’ овом чудовишном муком Своју творевину и сматра то веома добрим? Зар и ту никакве разлике нема – говорити да „Бог није човјек да лаже“ (4 Мојс. 23:19), или дати повод да се мисли да је тобож Бог из несхватљивог каприца слагао Свог Пророка Мојсеја уместо да му поштено каже за еволуцију, затим је Он држао у пуном незнању и друге Своје Пророке, увео у заблуду и Апостола Павла који је говорио да „први човјек је од земље“ (1 Кор. 15:47), увео у заблуду и Своје Светитеље, све док изненада у 19. веку није пожелео да јави свету истину устима енглеског слободног мислиоца који је, између осталог, говорио и следеће: „Тешко да сам у стању да схватим на који начин би било ко могао да жели да се хришћанско учење покаже истинитим; јер ако је оно такво, онда примитивни текст [Јеванђеља] очигледно показује да ће неверујући људи – а у њихов број би требало укључити мог оца, мог брата и скоро све моје најбоље пријатеље – понети вечну казну. Одвратног ли учења!“[97]

Понављам, за човека заиста верујућег и побожног неће бити никаквих сумњи у то како се решава ово суштинско питање.

А шта са науком?[98]

Иако сам ову књигу мислио да посветим управо богословском разматрању теистичког еволуционизма, ипак треба рећи неколико речи и о научној критици еволуцији, пошто се многи православни хришћани приклањају теистичком еволуционизму не из велике љубави према њему, већ зато што се још из школске клупе налазе под утицајем стереотипа о апсолутној доказаности и неоспоривости теорије еволуције.

Управо говорећи еволуционизам стоји на два ‘стуба’: абиогенези и дарвинизму. Сваки од њих има суштинску рањивост управо са научне тачке гледишта.

Абиогенеза је хипотеза о природном настанку живих бића (биосистема) из неживе материје. Еволуционисти предлажу да поверујемо да су се из обичних хемијских једињења који су се нашли у посебним условима ‘сами од себе’ изненада појавили најједноставнији организми, који су са своје стране почели већ даље да се развијају у сложеније.

Али како? На ово код еволуциониста нема основаног и макар мало убедљивог одговора. Све етапе абиогенезе које они предлажу (биомономери, биополимери, надмолекуларне структуре, итд.) – представљају право гатање и фантазије које нису потврђене ни са чиме.

Слични прелазак није могуће у принципу јер чак и најпримитивнија једноћелијска бактерија представља најсложенији систем по себи, чији су сви елементи међусобно повезани и управо конкретно назначење у оквирима основних задатака живог организма је – подржавање свог постојања и размножавања. На пример, најједноставнија бактерија – паразит – микоплазма – има 500 гена, а најједноставнија аутотрофна бактерија има 1100 гена. И ниједан елемент није сувишан. Било који толико сложен систем не може да се створи ‘сам од себе’ по принципу ‘на почетку један елемент, затим други, итд.’ Он може да ‘проради’ само ако постоје одједном сви елементи и који су притом сабрани у одређеном редоследу.

Већ читаве генерације научника током десетина година на стотинама института најразличитијих земаља безуспешно покушавају да постигну ‘самоформирање’ неопходних хемијских једињења у најједноставније једноћелијско биће. Како су већ сва ова једињења једна са другима спајали, у какве су их само услове стављали, резултат је исти – нула бактерије. И није за изненађење. Јер то је исто као и када бисмо сакупили на гомилу нешто гвожђа и пластике и почели да експериментишемо са њом – како год их преместио и у какве год услове ставио, они сами од себе не могу да се скупе у лаптоп.

Абиогенеза се разбија о немогућност образовања изразито сложених система путем ‘малих корака’. Све што еволуционисти на ово могу да кажу су празне фантазије и засићивање ‘залогајима’:  ‘Ево, ево, још само мало, и код нас ће се ћелија сама родити, треба само сачекати и ето, тада ћемо све објаснити.’ Све што се код њих добило је раст и подела микрокапи у које су већ додати ферменти (А. Опраин), или сличне реакције у капима које су добили након загревања смесе аминокиселина (С. Фокс), то јест, одређене реакције неспособне за живот у већ готовим ‘поупроизводима’. И С. Милер је након експеримената који су трајали пола века објавио радове о нестабилности биомономера. На тај начин, није пошло за руком да се добије чак најпростија бактерија.

Сада што се тиче дарвинизма, то јест, идеје о настанку једних врста из других при условима природног избора у борби за опстанак. У његовом првобитном, ‘класичном’ виду дарвинизам се већ не користи. Најраспрострањенија је синтетска теорија еволуције која покушава да усагласи дарвинизам са генетиком за коју сам Дарвин није ни знао. Заједно са тим постоје и алтернативне варијанте еволуције – различити салтационистички модели (теорија испрекидане равнотеже Елриџа, номогенеза Берга).

Међусобне разлике су веома суштинске. Сагласно дарвинизму промене се одвијају током милиона година, полако, без усмерености, помало, а сагласно салтационизму, еволуционе измене се одвијају јако брзо, усмерено, а затим – милиони година спорих адаптација.

Да би се убедило у неодрживост теорије еволуције чак нема потребе да се читају књиге креациониста – довољно је упознати се са међусобном полемиком ова два правца еволуционизма и поновити са Светим Василијем Великим да ми „пустимо ми њих да оповргавају један другога, па напустивши расправу о суштини, и верујући Мојсију да створи Бог небо и земљу, прославимо врхунског Уметника свега што је створено са толико мудрости и умећа“.[99]

Али ако ипак говоримо о неодрживости другог ‘стуба’ треба указати на главну замку еволуциониста – то што они из примера измене кљове изводе саму кљову; из промене боје крила изводе само крило, то јест из ‘параметријске оптимизације’ изводе структурне промене док су у питању суштински различите ствари.

Примери измене у оквирима малих адаптација унутар животињских врста се јако лепо виде у природи, понављају експериментално и потврђују археолошки, док се озбиљне структурне промене на основу којих се управо и гради целокупна еволуциона идеја ‘природног’ преласка једних животињских врста у друге – не виде у природи, не понављају у експерименту и не потврђују археолошки. Грубо речено, стварање нове врсте пса није никакав проблем, а извести ‘природним путем’ из пса мачку, или рецимо, летећег пса – није могуће.

На сваку молбу да чињенично докажу своје хипотезе, еволуционисти спремно наводе примере адаптационих измена унутар врсте који су познати људима хиљадама година пре Дарвина, стварајући слику да су на тај начин доказали основу еволуционизма, то јест, идеју о томе да су се ‘саме по себи’ одвијале принципијалне структурне измене организама – идеју коју до сада нису могли да докажу ни оним што се види у природи,[100] ни експериментима,[101] нити археолошким налазима.[102]

Сећам се дебата на тему ‘еволуција или стварање’ у телевизијској емисији ‘Ништа лично’ 2008. године. Тамо се то показало врло очигледно. Са стране еволуциониста је иступао доктор биолошких наука Александар Марков који је рекао да „еволуција заиста представља чињеницу која је сада доказана са апсолутном сигурношћу“.

Кандидат геолошко-минеролошких наука, протојереј Константин Буфејев је оспорио ово, указавши на пример са винским мувама који без обзира на експерименте ипак остају муве и не еволуционирају у нешто суштински другачије, а такође и на одсуство мноштва прелазних форми у ископинама.

Александар Марков је на то одговорио да је науци познато мноштво ископина прелазних форми. И када су га замолили да наведе пример, он је говорио о сопственом раду на изучавању окамењених морских јежева. У нижим, најдревнијим слојевима сви јежеви су имали одређени знак у стању А, затим су почели да се појављују јежеви са тим знаком у стању Б, затим их је стало више и више, а у највишим слојевима су постојали већ само такви јежеви.

На ово је о. Константин одговори: ‘Ваш пример говори против вас јер нисте показали како врста јежева прелази у неку другу врсту. Наравно, ми видимо измене унутар врсте. Али не знамо ни један пример и ви га не можете навести када врста у свом потомству престје да буде идентична себи самој… Морски јежеви су остали морски јежеви, они се нису претворили ни у лобање, ни у морске љиљане.’ Када су еволуционисте замолили да покажу доказе прелазних форми међу различитим врстама, они то нису могли да ураде и даље су разговор пребацили на другу тему.

Ја сам управо и сам имао прилике да учествујем у снимању телевизијске емисије која је била посвећена теми ‘еволуционизам или креационизам’. Неки научник је врло самоуверено покушавао да убеди гледаоце да је биолошка еволуција научна чињеница и да је сва медицина заснована на подацима еволуционе теорије. Очигледно да није био довољно компетентан у овој теми у којој је желео да се истакне. Јер, на пример, метод магнетне резонанце који се сада користи у свим великим болницама света пронашао је научник – креациониста Рејмонд Дамадиан. За велики део практичне науке потпуно је свеједно каквог се мишљења научник придржава у питању порекла света. Зато убеђеност у то да је свет створен за шест дана од Бога није сметала многима да постану велики научници, рецимо: Исак Њутн, Карл Линеј, Жорж Кјуве, Жан Луи Агасис, Мајкл Фарадеј, Григори Мендел, Луј Пастер, Џејмс Максвел и многи други, без чијег доприноса је савремена наука незамислива.

Пример Дамадиана сам навео да бих показао да и савремени научници – креационисти нису неке дремљиве незналице и маргиналци каквим покушавају да их представе еволуционисти. За последње је често карактеристичан ‘презриви’ однос који, међутим, морају да мењају када се сусретну са опонентима у отвореној дискусији.

Поменуо бих још једну интересантну чињеницу која даје храну за размишљање. У своје време се и у нашој земљи као и у другим на опште разматрање износило питање предавање у школама не само еволуције, већ и креационог модела стварања. И шта је занимљиво: креационисти су били сагласни да се предаје еволуција, а сви еволуционисти су изражавали категоричко неслагање да поред еволуционизма људе упознају и са алтернативном теоријом. Рекло би се – ако је еволуција толико убедљиво доказана као што говорите, а креационизам толико неодржив – чега се бојати? То је била одлична прилика да се пред ученицима разбије тај креационизам у парампарчад, да се потом код никога не појави ни мисао да посумња у теорију еволуције. Али не. Из неког разлога се еволуционисти не осећају довољно сигурни за тако нешто.

Да бисмо објаснили ову несигурност, позвао бих се на текст који је објављен још у совјетско време од стране совјетског научника за кога никако није могло да се сумња да је креациониста.[103] Он описује те исте озбиљне проблеме теорије еволуције на које указују и креационисти. То доказује да су ти проблеми објективна научна реалност, а не плод маште малописмених религиозних фанатика, како то често покушавају да представе загрижени следбеници еволуционизма.

Покушаји еволуциониста да оспоре сведочанство Предања Цркве

Када присталице ових погледа расуђују о ‘научности’ осећају се врло самоуверено, са висине гледају на оне православне хришћане који су још увек сачували веру у то да се стварање света, живота и човека догодило онако како је то описао Бог у Својој речи. Самоуверености следбеника новог учења помаже и широка распрострањеност еволуционизма у научној заједници и уопште, у савременој култури. Међутим, ‘православни’ еволуционисти почињу да се осећају врло несигурно и нелагодно када почне да се говори о Светим Оцима – пошто у Православљу светоотачко наслеђе поседује врло високи ауторитет, а Свети Оци, колико год се окретали и покушавали овако или онако, никако нису на страни еволуциониста.

Зато често ‘православни еволуционисти’ покушавају да ову, за себе непријатну, околност обиђу са стране, направе се да проблем уопште не постоје.

Међутим, сусрећу се и у аутори који ипак признају да проблем радикалног разилажења између светоотачког и еволуционистичког схватања Шестоднева постоји, рецимо, познати публициста, Сергеј Худијев. Ево који је аргумент он предложио да би решио овај проблем:

„Лично сматрам недоследним да се позивам на Свете Оце и одбацујем теорију еволуције, већ је прихватам – упркос Светим Оцима који су се, као и сви образовани људи свог времена придржавали птоломејевих представа, хелиоцентризма. Заправо, ако већ сматрамо Свете Оце наставницима у природним наукама, онда поштење и доследност захтевају да прихватимо сву светоотачку космологију и биологију – а не да бирамо. Ако прихватимо да је Дух Свети учио Свете Оце (као и библијске ауторе) на путу спасења, а не у кретању планета или формирању врста, онда нећемо мешати бабе и жабе, научне теорије са јересима“.

Уз помоћ овог аргумента аутор се очигледно нада да ‘неутралише’ уопште све Свете Оце са свим њиховим, за еволуционисте непријатним, наслеђем. Међутим, тешко да можемо признати да му је то заиста пошло за руком. Овај аргумент претпоставља да светоотачко учење о настанку света и човека представља део античких представа које су тобож некритично прихватили и Свети Оци. Стварање Бога из ничега и стварање људског тела из земље, по мишљењу Сергеја Худиева, треба да сматрамо за једну целину са птоломејевским представама о кретању сунца око земље и другим застарелим природно-научним погледима.

Али одакле је он то узео? Библијско и светоотачко учење о стварању света никада није било ‘своје’ за античку традицију, тим пре, ‘једна цело’ са њом – ни Птоломеј нити било ко од древних натурфилософа нису учили о стварању света за шест дана. Свети Оци нису позајмили учење о стварању из своје прехришћанске прошлости, они су га у целини узели из Откривења Божијег. Ако отворимо ‘Шестоднев’ Светог Василија Великог или ‘Шестоднев’ Светог Амвросија Миланског, видећемо тамо апологетске делове усмерене на заштиту библијског учења од ‘спољашњих’. Зашто је било потребно штитити се? Па управо зато што је за нецрквену интелигенцију тог времена учење о стварању света за шест дана од Бога представљало исти такав скандал као и за савремене еволуционисте.

У античкој традицији постојало је неколико погледа на порекло света (између осталог и поглед сагласно са којим свет ‘уопште није настао’, већ постоји вечно), у својој конкретности ови ставови са тачке гледишта савремене науке изгледају наивно, међутим, по својој полазној тачки они су много ближи еволуционизму него креационизму, зато што су ове древне хипотезе покушавале да осмисле настанак света као природни процес који не претпоставља било какву натприродну интервенцију Бога.

За Свете Оце учење о стварању света никада није било део космологије, за њих је оно било део теологије. Као део космологије ова питања могу да се разматрају само ако говоримо о природном процесу, то јест, како је свет настао сам од себе. Међутим, Свети Оци нису сматрали да је свет настао сам од себе, за њих је настанак света, живота и човека представљао резултат чуда, натприродног догађаја, стваралачког акта Божијег, Који „рече и постаде, Он заповеди и показа се“ (Пс. 33:9).

Сергеј Худијев греши када сматра да Свети Оци, слично савременим ‘православним’ еволуционистима, послушно прате природно-научне ставове свог времена. Њему се чини да су се Оци ‘као и сви образовани људи свог времена придржавали птоломејевих представа’. Али ако погледамо ‘Шестоднев’ Светог Василија Великог видећемо потпуно друго. На неколико места Светитељ заиста наводи кратки преглед тада постојећих природно-научних погледа, али завршава њиховим речима: оставимо научницима да сами оповргавају једни друге, а ми се обратимо ономе што нам говори Бог у Писму. Дакле, Свети Оци су знали хипотезе свог времена и нису се бојали да са њима упознају своје читаоце, али их нису мешали са богооткривеним истинама. Понекада су могли да ради илустрације користе једне или друге природно-научне ставове свог времена – између осталог и погрешне – али их никада нису стављали у темељ својих богословских тврдњи и никада нису инсистирали на њиховој апсолутној истинитости.

Оци су имали велику опрезност у односу на науку. Ово одлично показује Свети Григорије Палама, говорећи да „У случају световне мудрости, прво треба убити змију, или другим речима, превазићи гордост која произилази из те философије. Затим, треба одсећи и одбацити главу и реп, јер оне носе највеће зло. Под главом, углавном подразумевам погрешна мишљења о разумним, божанским и првобитним стварима; а под репом, невероватне приче о целокупној творевини. Што се тиче онога што се налази између главе и репа, тј. расправа о природи, из њих мораш издвојити бескорисне идеје. То треба учинити душевним способностима испитивања и проучавања, попут фармацеута који ватром и водом прочишћавају змијско месо… Од змије такође имамо користи, али их прво треба убити, расећи, припремити из ње лек и тада већ са разумом применити против њихових сопствених уједа.“[104]

Да би нашао потврду своје тезе о хелиоцентризму Светих Отаца, господин Худијев ће морати веома да се потруди и тешко да ће наћи нешто више од речи које се и до сада употебљавају ‘сунце излази’ и ‘сунце залази’. И то не зато што су Свети Оци били хелиоцентристи, већ зато што је за њих ово питање било потпуно неважно и незанимљиво. Међутим, питање стварања је за њих било од суштинске важности јер се директно односило на учење о Богу. Они су, следећи Библију, на стварање света гледали као на чудо Божије, као на натприродни акт. А чуда уопште не представљају сферу природних наука. То је област богословља. То је област у којој се сваки Светитељ боље сналази и зна више него сви биолози заједно, како прошли, тако и садашњи и будући.

Сергеј Худијев сматра да су за православну свест питање о томе шта се око чега окреће од космичких тела и питање како је настао свет – једна и иста ствар. Међутим, у Писму нема ни речи о томе да ли се земља окреће око сунца или сунце око земље, а ето опису стварања света и човека није издвојено просто значајно место, већ јако уважено место – са овим почиње Књига над књигама. У Симболу Вере нема ни речи о хелиоцентризму, а речи о томе да је Бог „Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог“ Сергеј Худијев понавља на свакој Литургији заједно са свим верним народом.

Стварање света није питање апстрактне космологије, већ догматике. Оно се тиче учења о Самом Богу и о Његовом односу према нама и нашем односу према Њему (као Творца и творевине). И слично као што у Својој Речи Бог не назива Себе просто Судијом, већ и описује на који начин ће управо судити људима, такође Себе не ограничава ни тиме што се назива Творцем, већ описује управо како је Он створио наш свет и нас. И за учење свих Светих Отаца, како оних који су живели пре Дарвина, тако и оних који су живели након објављивања ‘Порекла врста’ било је својствено просто, дечије поверење Богу и Његовом опису стварања, сједињено са непоколебивим убеђењем да Сам Творац зна како је стварао свет много боље од свих мудраца и научника заједно.

Имајући такво поверење Свети Оци се нису бојали да изгледају смешно у очима нецрквене интелигенције свог времена и нису се стидели да инсистирају на буквалном схватању Шестоднева. Ја сам већ наводио цитате Светитеља који су бранили алегоријско тумачење. Подсетићу још једном на речи Светог Василија Великог: „Познајем правила алегорије… Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода, већ неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу, а постанак гмазова и звериња објашњавају окрећући се властитом домишљању… Кад ја чујем реч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1:16)… Према томе, схватаћемо штиво онако како је написано.“

Зашто и ми не бисмо разумели онако како је написано? У време Светих Отаца ‘спољашњи’ нису прихватали учење о Шестодневу, и у наше време га спољашњи не прихватају – зашто и ми не бисмо у овој тачки вероучења показали ту исту принципијелност, неузнемиреност и независност која је постојала код Светих Отаца? Колико год читао радове ‘православних’ еволуциониста, разумљиве одговоре на ова питања нисам нашао, једино што иза свих расуђивања у позадини протиче ‘срамота пред светом’. И то пред оним истим светом са којим пријатељство представља „непријатељство према Богу“ (Јак. 4:4).

За искрено верујућег човека нема никакве срамоте у томе да се одрекне од тог поигравања пред науком, те слугерањске спремности на сваки компромис који су, на жалост, својствени теистичким еволуционистима, сагласно којима по тачном изразу оца Георгија Нејфаха: „Бог, да не би покретао скандал и не би противречио научницима, Својом вољом је једне врсте претварао у друге, једне умртвљавао, друге мењао… док библијска повест излаже духовну суштину догађаја и тој духовној суштини смо дужни да додамо сва та достигнућа науке које она данас назива истином у последњој инстанци, а ако наука преосмисли, онда ћемо и ми за њом – треба ићи у корак са временом.“[105]

Напротив, смирено и чистог срца следовање учењу Библије и Светих Отаца избавља од целог клупка нерешених проблема који стају пред оне који покушавају да прилагоде Божанско Откривење идејама неких представника палог људског рода.

Сергеј Худијев је развио још један аргумент који му се чини прикладним да лиши силе сведочанство Светих Отаца. Он пише: „Читам ‘Тумачење књиге Постања’ Светог Јефрема од почетка редом. Видим да Свети Јефрем заиста тумачи Писмо строго буквално. На пример, код њега је небо тврди свод изнад кога се налазе воде, при чему тамо, изнад свода – нема сунца, то јест, оно се налази испод ове тврде преграде: „И горње воде које су у други дан одојене од осталих вода сводом који је прострт између њих такође су биле слатке као и доње воде; оне нису као воде које су се осолиле у морима у трећи дан, већ исте као и оне које су се одвојиле од њих у други дан. Оне нису слане јер нису подвргнуте труљењу. Оне нису на земљи од чега би могле да се кваре; тамо ваздух не служи да се рађају и стварају гмизавци. Овим водама није потребно да у њих улазе реке; оне не могу да пресахну, јер тамо нема сунца који би их својом топлотом исушивале; оне пребивају тамо као роса благослова и чувају се за изливање гнева“.

Притом за мене вероучитељни ауторитет и Писма и Светог Јефрема никако не зависи од тога колико је опис природног света у овим изворима сагласан савременој слици света. То су ауторитети вере, а не науке, па и како би могли да постану такви ауторитети? Представе писаца Писма и Отаца о природном свету налазе се на нивоу њихове епохе и културе и било би чудно да се очекује нешто друго.

Међутим, ако бих прихватио логику следбеника буквалног схватања Шестоднева по Светом Јефрему, најмања искреност би од мене захтевала да прихватам речи Светог Јефрема о буквалном чврстом небу као исто тако ауторитетне, као и његове речи о буквалних шест дана’.[106]

Тужно је када човек који није глуп принуђен да прибегава очигледном вађењу из контекста да би заштитио свој став. Сергеју Худијеву је добро познато да му се предлаже да следи не само Преподобног Јефрема Сирина, већ заједничко учење Светих Отаца. Међутим, он намерно мења ове појмове, одлично схватајући да ако почне директно да одбацује принцип сагласја Отаца (consensus patrum) онда ће његов став да изгуби чак и маску убедљивости. Сем тога, он мења питање описа стварања света са питањем описа начина на који је уређен створени свет.

У 9. глави Јеванђеља по Јовану описано је како је Господ Исус Христос исцелио човека слепог од рођења, човека који није имао очи. Он је направио блато из земље, помазао места за очи слепорођеном човеку и на чудесан начин му створио очи. Оне су се појавиле код њега и почеле да виде. Ето, ако би показали овог исцељеног човека било ком офталмологу, онда би у изучавању и опису ових очију, специјалиста можда био тачнији од Светих Отаца који нису изучавали медицину. Али шта би о чуду стварања ових очију из земног блата могао да нам каже офталмолог осим да је тако нешто немогуће? Шта може да нам каже о овом чуду савремена наука која у принципу одбацује чудесно деловање натприродног Бића на свет?

У 13. глави Јеванђеља по Луки описано је како је Господ Исус Христос исцелио згрчену жену. Након њеног, ако би је испитивали ортопеди, они би много тога могли да кажу о грађи и стању њене кичме и у опису детаља би можда били прецизнији од Јеванђелисте. Али шта они могу да кажу о тренутном исцељењу ове жене које се догодило од додира руке Исуса Христа? Зар Сергеј Худијев заиста сматра питање чуда компетенцијом науке?

Он врло добро зна шта савремена секуларна наука говори о овим јеванђелским сведочанствима. Она их не признаје за поуздане, исто као што не признаје ни Шестоднев. И ако би Сергеј Худијев имао ту минималну искреност на коју се позива, он би био дужан да или одбаци кХристова чуда исто као што одбацује и, у књизи Постања описано, чудо стварања света за шест дана, или, ако он не слуша науку у односу исцељења слепорођеног, онда је не слуша и у вези са чудом стварања света.

Између осталог, ова чуда не само да су слична, већ су и повезана међусобно. Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем.“[107]

О овоме пише и Свештеномученик Иринеј Лионски: „У заблуди су следбеници Валентина који говоре да човек није створен из ове земље, већ из течне материје… Ако се наша тела након смрти претварају у ту саму земљу, онда следи да су из ње и била створена, како је Господ и показао када је из те исте земље створио очи“.[108]

А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше.“[109]

Дакле, опет и опет треба да поновимо мисао у вези са којом ‘православни’ еволуционисти интензивно праве слику да је нису схватили и поново обмањују говорећи да, ето, приликом разматрања постанка света треба да слушамо учитеље науке, а не учитеље вере. Стварање света Христова Црква описује као чудо. И ако сматрате да припадате овој Цркви, за вас у разговору о чудима учитељи вере треба да имају већи ауторитет од секуларних учитеља науке који никаква чуда уопште и не признају.

Али вратимо се на разговор о ‘своду’. Ако се обратимо Предању Цркве, тамо никако нећемо видети да тобож постоји сагласност Отаца о томе да је ‘свод’, поменут у књизи Постања, заправо физички чврсти омотач изнад земље за који су причвршћени сунце, месец и звезде.

Свети Јован Златоусти пише да није могуће схватити шта управо представља тај ‘свод’ и не препоручује да се буде радознао у вези са тим: „Али, питаће неко, шта је свод? Очврснула вода или згуснути ваздух или нека друга материја? Нико из разумних неће почети да расуђује о томе. Потребно је са великом захвалношћу прихватати речи (Писма) и, не излазећи ван граница наше природе, не испитивати оно што је изнад нас.“[110]

Свети Григорије Ниски у свом ‘Слову о Шестодневу’ директно полемише са представом о ‘чврстом небу’: „Свод, био он једна од четири стихије или нешто различито од њих, није могуће представити себи, као што је то маштала спољашња философија, као чврсто и тврдо тело; напротив, крајња граница чулне природе… у поређењу са вечним, бестелесним, неопипљивим својством, названа је у Писму сводом… Ко не зна да се све чврсто згушњава; а згуснуто и тврдо није слободно од особине тежине; тежина по природи не може да стреми увис. Напротив, свод је изнад целокупне материјалне творевине; зато благоразумност захтева да не размишљамо о своду као нечем грубом и телесном, већ како је речено, у поређењу са оним што се умом представља и што је бестелесно, све што припада телесно, иако по природној префињености избегава наше поглед, назива се сводом… Дакле… свод који је назван небом представља границу материјалне творецине и иза ове границе следи нека творевина која се умом представља, у којој нема ни слике, ни величине, ни ограничења местом, ни дужинске мере, ни боје, ни црта, ни количине, ни било чега што се види испод неба“. На тај начин Свети Григорије јасно говори да се не може представљати свод као физичко, чврсто тело.

Исто то говори и Свети Василије Велики: „не треба да мислимо да он представља некакву врсту стврднуте воде, или некакву сличну твар која је настала цеђењем течности… Писмо сводом не назива опипљиву и чврсту материју која има тежину, и која се може чулима опазити, јер би тада земља више одговарала таквоме називу. Већ је израз свод употребљен због природе онога што је над сводом; а та природа је танана и прозрачна и није доступна ниједном чулу. Мојсије га је назвао утврдом у поређењу са оним што је веома танано и недоступно чулу.“[111] Оба Кападокијца говоре да је ‘свод’ назван сводом у поређењу са префињенијим и бестелесним, нематеријалним делом света. Такође и Блажени Августин пише да је „небески свод одвојио телесну материју видљивих ствари од бестелесне материје невидљивих ствари“.[112]

Из каснијих тумача, Свети Филарет Московски пише: „Сводом Мојсеј назива не само ваздух који окружује земље, већ и звездано небо“, а воду која је изнад свода „Писац Постања назива оно што је пре тога назвао безданом, са том разликом да је ова неуређена материја након стварања света постала провидна“.[113]

О томе да свод представља чврсту физичку материју писали су јасно само Ориген и Свети Кирил Јерусалимски, али од тога ‘consensus patrum’ не можеш да добијеш. Код Преподобног Јефрема није потпуно јасно на шта се мисли. Он, узгред, помиње и да „неки, сматрајући да је свод у средини свега створеног, поштују га за њедра васељене“. О води која је ‘изнад свода’ он јасно пише да је и она по својствима и по свом стању суштински различита од воде на земљи (није подвргнута трулежности, не пресушује, не тече, пребива у виду ‘росе’, није ‘окружена ничим’).

Поводом воде која је ‘изнад свода’ Сергеј Худијев је одлучио да се нашали у духу атеистичког часописа: „Код Светог Јефрема ‘свод’ представља небо, свод који ми видимо изнад наших глава, притом, изнад тог свода се налазе воде које се тим самим ‘сводом’ задржавају од мешања са другим водама… Ако ми, бојим се са великим напором, објавимо да свод није чврст, да може да се проникне у њега, али притом он на неки начин задржава воду, морамо да се замислимо над тим на који начин се космички апарати налазе у празнини, а не улећу у ту воду. Зато што ‘свод’ код Светог Јефрема представља управо небески свод у који треба да се забијају ракете које полећу… Непосредно изнад видљивог свода, по Светом Оцу, налазе се воде – и где су оне?“[114]

Од човека који тако велико значење придаје прецизним наукама, неочекивано је видети неписменост у елементарним питањима. Изгледа да, уз изузетак Дарвиновог учења, наш уважени опонент много тога из природних наука не познаје. На пример, да се вода не налази само у течном стању, да постоје и друга агрегатна стања, као лед и пара. И да пространство међу звездама никако није 100% празно, да у њему, како год чудно било, има прилично много воде. Иако се она тамо и не налази ‘у течном стању’ како је тачно приметио Преподобни Јефрем.

Цитираћу новости из света науке: „Нова посматрања изабраних области наше галаксије су показала да воде има више него што је очекивано. Из нових мерења следи да се вода налази на трећем месту по заступљености међу свим молекулима… Уз помоћ Европске свемирске агенције, шпански и италијански астрономи су први пут измерили садржај воде у хладним областима наше галаксије… Научници су такође дефинисали колико се воде налази у гасном стању, а колико у виду леда… Испоставило се да у хладним облацима има исто толико много воде (пара + лед) као и у областима активног стварања звезда… На пример, у једном од хладних облака… количина воде (пара + лед) еквивалентна је маси тежине сто Јупитера“.[115]

И ето су, воде. И њихово постојање ‘изнад небеског свода који видимо’ потврђује та иста наука која је толико ауторитетна за господина Худијева. И та иста наука, узгред, говори о томе да у космосу постоји много ледених астероида и комета (то јест, они се састоје из замрзнуте воде). А атмосфера Земље као што је познато поседује густину и када неки од поменутих ледених астероида или комета пада на нашу планету, онда од судара са ‘сводом’ атмосфере они просто нестају, испаравају и на тај начин се ‘задржавају од мешања са другим водама’, то јест, водама Земље. И заиста, „овим водама није потребно да реке улазе у њих; оне не могу да пресуше, јер тамо нема сунца које би их својом топлотом исушило“.

Као што видимо, чак ако и буквално схватмо речи Преподобног Јефрема, поредећи са оним што нам је сада познато о свету, све то се не испоставља тако бесмислено и забавно како је покушао да представи господин Худијев. Најважније је међутим да Худијев и невољно потврђује истинитост оне позиције коју покушава да оспори. Пошто обраћајући се сагласју Отаца по питању схватања ‘свода’ ми не видимо ништа недостојно или безумно.

Треба да помено и размотримо још један аргумент који наводи други ‘православни’ еволуциониста – свештеник Олег Мумриков. Он се са своје стране труди да оспори светоотачка сведочанства о томе да пре греховног пада Адама смрти у свету није било. Ради тога о. Олег наводи речи Светог Теофана Затворника које је написао при тумачењу речи Апостола Павла (Рим. 8:19-21):

„Сведржитељ је био принуђен да је постави [творевина – о. О.М.] у ово стање [пропадљивости – о. О.М.] падом њене главе – човека. Пошто се догодило ово последње, Он је нашао за неопходно да потчини творевину, створену за човека, ономе чему је потпао човек добровољно. Али како? Тако што је предвидевши пад човека, Он и створио творевину тако како је приличило да буде при палој глави – са тим да када пали човек буде обновљен, подигне и творевину у меру обновљеног стања; или је била створена у бољем стању, у коме је био и првоздани, а затим је спуштена у горе стање када је пао човек… Свети Апостол не говори о томе. Он гледа на оно што јесте и прориче шта ће бити, не подижући завесу која од нас скрива првобитно постојање творевине. Тако поступају и наши тумачи; и само у пролазу изражавају тако да њихова мисао одговара час првом, час другом.“[116] По мисли оца Олега, овде Свети Теофан Затворник тобож констатује различита мишљења међу древним тумачима Писма о томе да ли су смрт и пропадљивост постојали у свету пре греховног пада Адама или не.“[117]

Заправо овде Свети Теофан не говори ни о смрти, ни о пропадљивости у свету животиња пре Адама. Хајде прочитамо још једном пажљиво: „Тако што је предвидевши пад човека, Он и створио творевину тако како је приличило да буде при палој глави … или је била створена у бољем стању… а затим је спуштена у горе стање када је пао човек.“

Грубо говорећи, ради се о следећем: лав је био створен одмах са чељустима способним за кидање тела, али се до греховног пада Адама њима користио само ради узимања траве или је лав од почетка био створен са зубима који више одговарају узимању траве, а након греховног пада су се они променили у чељусти грабљивца? Ето то питање се заиста не објашњава до краја од стране тумача и представља тајну која нам није откривена ни у Писму ни у Предању Цркве. А у томе да је творевина постала пропадљива (и што следи, да је почела да умире) тек након човековог преступа, Свети Теофан тамо пише потпуно јасно: „Као што је творевина постала пропадљива, када је твоје тело постало пропадљиво; тако и када тело твоје постане непропадљиво и творевина ће га пратити и постати одговарајућа њему“. И још пре тога: „Она није створена као што се сада види, већ је понижена и обучена у ову жалосну одећу, као прилагођавање њеног стања стању палога… по плановима Божијим, творевина није требала да буде у оваквом стању“. Свештеник Олег је приликом цитирања одлучио да испусти ове речи, што уопште није за изненађење.

Поред Светог Теофана и други тумачи гореуказаних речи Апостола Павла које знам, објашњавали су управо овако – творевина је постала пропадљива тек након греховног пада Адама. Претходно сам наводио тумачења ових речи од стране Преподобног Симеона Нового Богослова, Преподобног Григорија Синаита и Светог Игњатија Брјанчанинова. Можемо навести још.

Преподобни Макарије Велики: „Замисли цара који има наслеђе и слуге над којима има власт спремни су да му служе; догодило се да су га непријатељи ухватили и одвели у заробљеништво. Чим је заробљен и одведен – неопходно је и да га његове слуге следе такође. Тако је и Адам створен чист од Бога на служење Њему и на служење Адаму су дата сва створења; зато што је он постављен господарем и царем свих створења… А на тај начин, након његовог заробљавања, заробљена је већ са њим заједно творевина која му служи и која му је покорна; зато што се кроз њега зацарила смрт над сваком душом.“[118]

Свети Јован Златоуст: „Шта значи ‘творевина се покорила таштини’? Постала је пропадљива. Због чега и из ког разлога? Твојом кривицом човече. Као што си ти добио смртно тело подлежно страдањима, тако се и земља подвргла проклетству, дала је трње и коров“.[119]

Блажени Теофилакт Бугарски: „Таштини, то јест, пропадљивости, твар се ‘покорила’, то јест, постала је пропадљива кроз тебе човече“.[120]

Свети Симеон Солунски: „Да се Слово сјединило са анђелском природом онда… ниједна друга творевина не би од тога имала никакве користи, већ би наставила да борави у пропадљивости и посебно пали човек, ради кога је и добила постојање сва видљива творевина и због кога је и постала пропадљива.“[121]

Свети Филарет Черниговски: „Апостол говори: ‘творевина се подвргла таштини, не сама по себи, већ од онога ко је подвргао таштини. Знамо да сва творевина заједно стење и мучи се до сада. Из ових речи је очигледно да а) и материјална природа ‘стење и мучи се’, следи да осећа над собом гнев Сведржитеља; б) није сама по себи пришла у то жалосно стање, већ као последицу тода што су синови Божији издали своје назначење… по учењу Откривења, гнев Божији… се показује смрћу и страдањима како самог човека, тако и материјалне природе.“[122]

Ова иста мисао изражена је и богослужбеним текстовима Цркве, рецимо у 6. песми канона служе Претпразништва Христовог Рођења је написано: „Горе и брегови и долине радујте се: Господ у телу се рађа, обнављајући творевину која је иструлела у лукавим преступима“.

Преподобни Јефрем Сирин и Блажени Августин у тумачењу овог места предлажу да се под „творевином која се подвргла сујети“ разумеју људи, што управо не допушта учење о њиховој смртности пре греховног пада.

Приликом разматрања овог питања у дискусијама на интернету испливао је и следећи цитат Преподобног Максима Исповедника: „Пошто је Бог створио човека украшеног добротом непропадљивости и бесмртности, али… је извршио потпуни заборав… Бога…, откинуо је… плод, [стварајући] не само пропадљивост и смрт тела и лако кретање ка свакој страсти и способност, већ и ван и око њега у материјалној природи несталност, несразмерност и спремност и лако кретање ка изменама; и или је тада њу Бог због преступа сарастворио са нашим телом и ставио у њу силу да се мења, слично као и у тело – да страда и потпуно се распада, по написаном: „јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори“ (Рим. 8:20), или је од почетка по предзнању тако створио због преступа које је предвидео, да би трпећи од ње страдања и невоље, ми дошли у свест о себи самима и свом достојанству и са радошћу пристали да одбацимо расположење према телу и њој“.[123]

Међутим, Преподобни Максим јасно говори овде да су се управо након што је Адам ‘откинуо плод’ у њему самом догодили ‘пропадљивост тела и смрт’… и ван и око њега у материјалној природи… спремност на измену’. И питање је само да ли је таква сила и способност да постане пропадљива и смртна постављена од стране Творца у творевину од почетка, а да се реализовала тек након греховног пада или такве способности уопште није било и она се, истовремено са реализацијом, појавила у створеној природи након греховног пада. Другим речима: не ради се о томе да су смрт и пропадљивост већ били у свету који је Бог створио пре човека, већ о томе да ли је природа имала на почетку у себи могућност да постане пропадљива и смртна.

Ако изреке Светих Теофана Затворника и Максима Исповедника покушавају да тумаче као сведочанства у корист постојања пропадљивости и смрти пре греховног пада, онда постаје потпуно нејасно зашто оба Светитеља овде јасно говоре о томе да се то догодило након греховног пада.

Једини Светитељ чије речи се без насиља над смислом могу схватити у смислу првобитног постојања смрти код животиња је Свети Григорије Ниски. У ‘Великом слову за оглашене’, он говори да „када су се први људи дотакли забрањеног… тада Господ ставља на првосаздане „кожне хаљине“ (1 Мојс. 3:21), како ми се чини… након тога Онај Који лечи нашу порочност… ставио је на људе могућност да умиру што је била одлика неразумне природе“. И у делу „О души и васкрсењу“ он такође пише о кожним хаљинама сматрајући под њима оно „што се људској природи природало из живота неразумних“, између осталог „телесно мешање, зачеће, рођење… старост, болест, смрт“.

Ипак, једно сведочанство Светог Григорија Ниског ни на који начин не може бити ‘противтежа’ или тим пре, да укине заједничко сведочанство Писма, толико много Отаца и литургијског предања Цркве. Треба обратити пажњу и на то да се Свети Григорије ослања на своје лично мишљење – ‘како ми се чини’. А Светитељи који су говорили о одсуству смрти у свету уопште, ослањали су се на речи Светог Писма. Осим већ наведених цитата из Премудрости Соломонових 1:13 и Рим. 5:12 и 8:19-22 неопходно је узети у обзир и недвосмислено указивање на одсуство грабљивости у речима: „А свим зверима земаљским и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако.“ (1 Мојс. 1:30).

Међутим, пошто многи критичари ‘православног’ еволуционизма сматрају питање о смрти у првосазданом свету као главни аргумент против овог учења, желео бих да нагласим да главно ипак није то. Главни аргумент против састоји се у томе да еволуционисти потпуно искривљују сведочанство Божије о томе на који начин је Он стварао свет.

Рецимо јасно: за теистичке еволуционисте би било много боље ако у Библији уопште не би било детаљног описа како је створен свет, већ да је све ограничено указивањем да је Бог створио небо и земљу, сва жива бића и човека. И то је све, без прецизирања и описивања.

Међутим, како говори Свети Јован Златоуст: „Зато нас Блажени Мојсеј, поучаван Духом Божијим и учи са таквом детаљношћу да не бисмо упали у исту заблуду са тим људима, већ да бисмо могли јасно да знамо и поредак и начин стварања сваке твари. Да се Бог није побринуо за наше спасење и није руководио језиком Пророка онда би довољно било рећи да је Бог створио небо и земљу и море и животиње, не показујући ни поредак дана, ни оно што је створено пре и што је створено после. Али да не би незахвалнима остао никакав изговор [Мојсеј] тако јасно разликује и поредак стварања и број дана и о свему нас учи да, познавши истину већ не бисмо обраћали пажњу на лажна учења оних који о свему говоре по сопственом мишљењу, већ да бисмо могли да познамо неизрециву силу нашег Творца“.[124]

Светитељ још једном подсећа да у је Библији написано то како је Бог све учинио. И управо зато нам је Он о томе говорио, зато што се ‘побринуо за наше спасење’, то јест, вера у Шестоднев има значај за наше спасење.[125]

Када теистички еволуциониста тврди: „Незамисливо је да за неколико савремених часова, а не за стотине милиона година безбројна покољења микроорганизама могу да испуне свој поражавајући ‘труд’ након чега би тло могло да буде покривено… плодородним слојем земље, да земљу покрије трава и дрвеће“,[126] – ту видимо директно одбацивање вере у свемоћ Божију.

Закључак

Написаном изнад сам желео да додам и мало сведочанство из свог живота. Једном је Господ нада мном извршио очигледно чудо. То је било у децембру 2010. године. Био сам јако болестан, али када сам се причестио Светим Христовим Тајнама болест је прошла. То се догодило тренутно, нестали су не само симптоми болести, већ и сама слабост. Ето, тек што сам био потпуно болестан, а сада сам изненада постао потпуно здрав и пун снаге. Притом је за мене то било потпуно неочекивано, ја сам се већ смирио са тим да ћу бити болестан и нисам очекивао чудо.

Ако би мене неко показао у акутној фази болести лекару, а затим му пренели да сам оздравио, он би отприлике могао да одреди колико је времена захтевало моје оздрављење сагласно природном току ствари и у зависности од изабране врсте лечења. Сведочење о тренутном исцељењу након Причешћа би он тешко узео за озбиљно, зато што тако нешто ‘није научно’. Међутим, то је чињеница, у питању је моје искуство. И ако ја, да не бих противречио ‘научној слици света’, да не бих изгледао смешно у очима ‘савремених и просвећених’ почнем да говорим да сам оздрављао две недеље и на крају захваљујући таблетама устао на ноге, бићу лажов. Ја ћу издати Бога. Да, Бог је могао да ме излечи и кроз таблете за две недеље, али је било то што је било. Било је чудо. И моја дужност је да говорим онако како је било, а не онако како је пријатно да слушају секуларни људи који граде своју слику света на материјалистичким принципима.

Да, Бог све може и Он би могао да и помоћу еволуције створи свет. Међутим, Он га је створио другачије и о томе на који начин га је створио је и рекао у Својој речи и протумачио кроз Своје другове и љубљена чеда – Свете Оце. И ако се будемо одрекли од тог сведочанства и почнемо да га замењујемо људским измишљањима која би била у сагласности са духом овога века, онда ћемо лагати. А лаж о Богу и Његовим поступцима је јако озбиљна ствар. Управо све јереси представљају лаж или о Самом Богу или о Његовим поступцима.

‘Православним’ еволуционистима се уопште не допада реч ‘јерес’, ево и Сергеј Худијев прекорева: не треба, ето, мешати научне теорије са јересима.

Међутим, нико их и не меша. Сама по себи теорија еволуције није јерес – у питању је просто тумачење појединих чињеница и појава, општеприхваћено у оквирима савремене секуларне науке. Можемо да говоримо да је погрешна интерпретација, али ми не говоримо да је то јерес. Јерес је реч из богословског речника. Међутим, такозвани ‘православни еволуционизам’ потпуно одговара тој дефиницији.

И то зато што, драги ‘православни’ еволуционисти, када почнете да расуђујете на тему ‘Бог је стварао уз помоћ еволуције’ напуштате поље природних наука, поље наука и ускачете у богословље. А ту већ почиње друга одговорност за речено.

Код ‘православних’ еволуцониста се однекуд створила чудна представа о богословљу. Ето, природне науке, по њиховом мишљењу, представљају нешто озбиљно, ту је све тачно и строго, ту не треба допустити ни сенку сумње, већ је потребно кретати се строго у току савремених природно-научних погледа. А православно богословље је, по њиховом мишљењу, такво слободно поље за самоизражај где свако може да говори оно што му падне на памет и има право да тумачи хришћанско учење како му одговара. Међутим, то је погрешно мишљење. Ако у науци имамо посла са плодом напора палог људског разума који покушава да осмисли све око нас и у овом покушају непрестано сумња, спори, одбацује старо да би установио ново – у православном богословљу имамо истину коју нам је открио Сам Бог и наш задатак је да је тачно усвојимо и исто тако тачно предамо другима. У питању је најтачнија од свих наука и пуноћа знања.

Научно знање је очито непотпуно, зато наука треба непрестано да ‘иде напред’ и предузима колосалне напоре ради тога би макар делимично испунила своје одсуство пуноће. Ето зашто је у науци ‘ново’ – позитиван појам. А православно богословље већ поседује пуноћу знања, пуноћу истине и брине се о томе да сачува добијено. Може да се мења само начин изражаја вере, појављују се прецизирајуће формулације догмата, али не и сами догмати.

Ето зашто је у православном богословљу ‘ново’ негативан појам, тако да је Преподобни Викентије чак говорио да су Светитељи „потомцима насликали најдостојнији образац како унапред ауторитетом освећене древности разбити дрскост непотребне новине у односу на сваки ниво заблуда… У Цркви је увек цветао обичај да што је неко био богољубивији, то је брже иступао против нових измишљотина“.[127] И то је тако зато што ако несавршено има потребу за нечим новим што је у стању да га побољша, оно што је савршено – каква је наша вера – нема потребу за новинама, допунама и изменама, јер измене које се уносе у савршенство, служе само за искривљење савршенства, претварање у несавршенство што се и догађа са свим јересима.

Зато Оци Седмог Васељенског Сабора и говоре: „Ми следимо древни закон Васељенске Цркве. Ми чувамо одлуке Отаца. Оне који додају нешто учењу Васељенске Цркве или одузимају нешто од тога, предајемо анатеми“.[128]

Како год окренули, међутим, ‘православни’ еволуционизам не можеш да назовеш ни ‘древним законом’ Цркве, нити ‘одлуком Отаца’. Мислим да се чак ни најватреније присталице ‘православног’ еволуционизма неће одлучити да тврде да фантазије енглеског слободног мислиоца из 19. века о настанку човека из мајмуна представљају „веру апостолску, веру отачку, веру православну, вера која васељену утврди“.

Све што им остаје је или да прећуткују проблем или да као протестанти уче да Свето Предање за нас није важно и да су Свети Оци безнадежно застарели у поређењу са нама ‘тако паметним и прогресивним’, или да тврде да предањско учење Цркве о стварању света и човека и о појави смрти у материјалном свету представља неважну ситницу која нема везе са догматима и коју зато можемо занемарити ради тако ‘великог циља’ као што је пријатељство са светом. Међутим, ни једна од ових варијанти неће наћи основе у Божанском Откривењу које је изражено у Писму и Предању Православне Цркве.

Управо, цео разговор на тему такозваног ‘православног’ еволуционизма може да се сведе на три једноставна питања:

1. Да ли може Свемогући Бог да створи цео свет за шест дана?
2. Да ли нам Бог у Својој речи говори да је Он створио свет за шест дана?
3. Ако Бог може да створи свет за шест дана и ако говори да га је створио за шест дана, зашто Му онда не бисмо веровали?

[1] На пример, књига доктора биолошких наука Д.А. Кузнецова „Шта је прећутао ваш уџбеник: Истина и измишљотина у теорији еволуције“. М., 1992.

[2] Дарвинизам су рецимо критици подвргли оснивач патологије ћелије Рудолф Вирхов, лауреати Нобелове награде Ернест Чејн и Роберт Миликен.

[3] Прот. Александар Мењ. Историја религије. Т. I. М., 1991. С. 87.

[4] „Хришћанство и наука“. Зборник радова X Међународних Божићних образовних излагања. М., 2003. С. 388.

[5] Он рече и саздаше се. (зборник). Клин, 1999. С. 34.

[6] Прот. Стефан Љашевски. Библија и наука о стварању света. М., 1997. С. 30.

[7] Прот. Николај Соколов. Стари Завет: курс лекција. М., 1998. С. 31.

[8] Жив Бог. Православни катихизис. Лондон, 1989.С. 18.

[9] Хришћанство и наука. С. 364.

[10] По речима највећег методолога науке, „у науци никада немамо довољно основе за увереност да смо већ достигли истину. Оно што називамо ‘научним знањем’ као по правилу није знање у платоновско-аристетоловом смислу, већ пре представља информацију која се тиче… последњег и најбоље провереног научног мишљења“. (Попер К. Отворено друштво и његови непријатељи. М., 1992. Т. 2. С. 21).

[11] Есков К.Ј. Изненађујућа палеонтологија: историја Земље и живота на њој. М., 2008. С. 19.

[12] Прот. Јован Кронштатски. Мој живот у Христу. Т.1. СПб., 1893. С.61.

[13] Цит. по: Анатема и ХХ век. М., 1998. С. 140.

[14] Свети Јустин Философ, Сабрана дела. М., 1995. С. 474.

[15] Свт. Атанасије Велики, Против незнабожаца, 42.

[16] Прп. Јефрем Сирин, Тумачење на књигу Постања // Сабрана дела. Т.6. М., 1995. Сс. 223-226

[17] Св. Јован Златоуст. Сабрана дела. Т. 6, кн. 2. М. 1995. С. 856.

[18] Прп. Исаак Сирин. Слова подвижничка. М., 1998. С. 101.

[19] Св. Кирил Јерусалимски. Поуке огласитељне и тајноводствене. М., 1991. С. 171.

[20] Прп. Максим Грк. Сабрана дела. Ч.3. СТСЛ, 1996. С. 330.

[21] Архиеп. Филарет Черниговски. Православное Догматско Богословље. Т. 1. Чернигов, 1865. С. 219.

[22] Ђакон Андреј Курајев. Мушкарац и жена у Књизи Постања. // Алфа и Омега №2/3 (9/10) 1996. С. 270.

[23] Из писма св. Павлину Ноланском.

[24] Један познати ‘православни’ еволуциониста из Санкт Петербурга воли да прибегава следећем методу: ако неко почне да се не слаже са његовим схватањем прве главе књиге Постања, он дрско прекида опонента питањем: ‘А шта, ви знате древни јеврејски језик?’ А пошто по правилу човек одговара да не зна, онда он затвара дискусију речима: ‘Онда ви не можете ништа ни да говорите о томе на који начин треба схватати Библију’. Притом ни он сам такође не зна древни јеврејски језик, али сматра потпуно могућим за себе да говори о томе да Библију правилно треба схватати управо у еволуционом тумачењу.

[25] Прот. Александар Мењ. Како читати Библију. Брисел, 1981. С. 34.

[26] Види на пример излагање прот. Леонида Грилихеса ‘Шестоднев у контексту Светог Писма’ и изванредни одговор прот. Константина Буфејева ‘Шестоднев у контексту Светог Предања’ ((www.

ansobor.ru/news.php?news_id=4405)

[27] Он рече и саздаше се (зборник). С. 34.

[28] Иљин В.Н. Шест дана стварања. Минск, 2006. С. 48.

[29] Указ. дело С. 211.

[30] Св. Викентије Лерински. Перегринови записи. М., 1999. С. 17.

[31] Цит. из: 300 речи мудрости. М., 2011. С. 20.

[32] Св. Игњатије Брјанчанинов. Писма мирјанима, 230.

[33] Прот. Михаил Захаров. Хришћанство и наука о настанку и еволуцији Васељене //  „Хришћанство и наука“ (зборник). С. 329.

[34] Прп. Јефрем Сирин. Сабрана дела Т.VI. М., 1995. С. 211.

[35] Св. ВасилијеВелики. Сабрана дела Т. I. Сс. 137-138.

[36] Указ.дело Сс. 206-207.

[37] Св. Кирил Александријски. 2-е Посланица Несторију // Акта Васељенских Сабора. Т. 1. С. 145..

[38] Св. Атанасије Велики. Сабрана дела. Т.2. М., 1994; С. 287.

[39] Цит. по: Јер. Серафим (Роуз). Православно схватање књиге Постања. М., 1998. Cс. 63,66.

[40] Блаж. Августин Ипонски. О книзи Постања, буквално. // Сабрана дела. Ч. 7. Кијев. 1912; С. 218.

[41] Муравник Г.Л. Стварање и еволуција: искуство предавања у православној школи. // Божићна излагања,1998. (зборник). М., 1999. С. 387-388.

[42] Иљин В.Н. Указ.дело С. 49.

[43] Јеванђеље по Марку са беседама прот. Алексеја Уминског. М., 2003. С. 58.

[44] Прот. Стефан Љашевски. Указ. дело С. 13.

[45] Св. Василије Велики. Сабрана дела. Т. I. С. 37.

[46] Св. Амвросије Милански. Шестоднев // Божанско Откривење и савремена наука. Алманах.

Вып. 1. М., 2001. С. 46.

[47] Прп. Јефрем Сирин. Тумачење на књигу Постања // Сабрана дела. Т.6. М., 1995; с. 214.

[48] Прп. Јован Дамаскин. Тачно изложење православне вере. Ростов-на-Дону, 1992. С. 128.

[49] Људи који се занимају могу да прочитају више на пример, у књизи свештеника Данила Сисојева „Ко је као Бог?“ или колико је трајао дан Стварања. М., 2003.

[50] Прот. Стефан Љашевски. Указ. соч. Сс.13-14.

[51] Свештеник Данил Сисојев. Ко је као Бог? Сс. 28-29.

[52] Цитати се наводе по прот. Александар Мењ. Извори религије. Брисел, 1991. — С.160, у том облику се сусрећу и код низа аутора.

[53] Прп. Серафим Саровски. Поуке. М., 1997. С.233.

[54] Извори религије. Брисел, 1991. — С.160, у том облику се сусрећу и код низа аутора.

[55] Св. Теофан Затворник. Сабрана писма. Т.I. М., 1994. С. 98

[56] Речник руског језика XI-XVII векова, Т. 5, М. 1978, стр. 106.

[57] Св. Теофан Затворник. Шта је духовни живот и како га стећи? Лењинград, 1991, стр. 31.

[58] Св. Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години по црквеном читању из Речи Божије, М. 1991, стр. 181.

[59] Указ. Дело. Стр .77.

[60] Свети Теофан Затворник. Сазерцање и размишљање. М., 1998. Стр. 146.

[61] Свети Јован Кронштатски. Нове страшне речи, М. 1993, стр. 13, 91.

[62] Свештеномученик Владимир Кијевски. Где је истинска срећа: у  вери или неверју. М. 1998. Стр. 6-18.

[63] Указ. дело. Стр 218.

[64] Преподобни Амвросије Оптински. Савети супружницима и родитељима.

[65] Преподобни Варсонуфије Оптински. Беседе са духовном децом. СПб, 1993. Стр. 57.

[66] Цит. по Јеромон. Серафим (Роуз). Указ. дело. Стр. 93.

[67] Цару небеском и земном веран. Митрополит Макарије Московски, Апостол Алтајски, М. 1996, стр. 135.

[68] Свештеномученик Иларион Тројицки. Хришћанства нема без Цркве. М.-Спб. 1991, стр. 269, 274.

[69] Свештеномученик Тадеј Успењски. Сабрана дела. Књига II, Твер, 2003. Стр. 281, 283.

[70] Свештеномученик Тадеј Успењски. Проповед од 14 маја 1906.г., Сабрана дела, Књига I, Твер, 2003. Стр. 178.

[71] Преподобни Јустин Поповић. Православна Црква и екуменизам. М. 1997, стр. 174.

[72] Указ. Дело, стр. 165.

[73] Јером. Дамаскин (Орловски). Мученици, исповедники и подвижници побожности Руске Православне Цркве 20 века. Књ. 6. Тверь, 2002. С. 313.

[74] Јером. Нестор (Кумиш). Новомученици Санкт-Петербургшке епархије. СПб., 2003. С. 209.

[75] Житија новомученика и исповедника Московске епархије, Септембар-октобар. Твер, 2003. Стр. 122.

[76] Јером. Дамаскин (Орловски). Мученици… Књ. 7. Твер, 2002. С. 162.

[77] Свештеномуч. Онуфрије (Гагалљук). Житије, поуке, текстови, писма. М., 2003. Сс. 163-165.

[78] Св. Лука (Војно-Јасенецки). Наука и религија. М.,2001. Сс. 41-44.

[79] Прп. Јустин Поповић. На богочовечанском путу, Валаамски манастир, 1999. Стр. 188.

[80] Прибројан хору Светих од стране Константинопољске Цркве 13. јануара 2015. године.

[81] Старац Пајсије Светогорац. Слова. Том I. М., 1999.

[82] Он рече и саздаше се. (зборник). С. 89.

[83] Осипов А.И. Пут разума у потрази за истином. М.,1997. С. 313.

[84] Мој живот у Христу. Т. 2. СПб., 1893. С. 102.

[85] Прот. Николај Соколов. Указ. дело С. 33.

[86] Ђакон Андреј Курајев. Да ли може православни хришћанин да буде еволуциониста? Клин, 2006. С. 76

[87] Пространи Православни Катихизис.

[88] Св. Игњатије (Брјанчанинов). Слово о човеку. М., 1997. С. 19.

[89] Цит. По Јеромон. Серафим (Роуз), Указ. Дело. С. 94. Многима се чини невероватно да су жива бића која су грабљивци могла на почетку да буду искључиво травоједи. Међутим, познати су пауци травоједи (bagheera kiplingi), познат је случај лавице Тајк која се одрекла меса и хранила само травом. Ако чак у нашем палом свету могу да се сусретну такви примери, тим пре је то било могуће у свету још не искривљеним грехом.

[90] Прп. Симеон Нови Богослов. Сабрана дела. Т. I. С. 367.

[91] Прп. Григорије Синаит. Сабрана дела. М., 1999. С. 9.

[92] Указ. дело

[93] Сабрана дела Преподобног Јустина Поповића, Т. 1. М., 2004. Сс. 193-194.

[94] О књизи Постања, против манихејаца.

[95] Прп. Симеон. Сабрана дела. СТСЛ., 1993. С. 373.

[96] Хришћанство и наука (зборник радова). С. 375.

[97] Дарвин Ч. Аутобиографија, гл. 4.

[98] Ово поглавље је написано у сарадњи са биохемичарем Константином Виолованом.

[99] Св. Василијей Велики. Шестоднев, 1.

[100] “Ниједан биолог заправо није видео настанак велике групе организама путем еволуције.“ (Stebbins G. L. Processes of Organic Evolution. Edinbourg, 1971. P. 54

[101] „Биолози постају прости наивни када говоре о експериментима који су посвећени провери теорије еволуције. Она не може бити подвргнута провери.“ (професор катедре генетике Универзитета у Мелбурну) Year Report of The Assembly Week Address, 1980).

[102] „Најједноставнији једноћелијски организми постојали су још у архаји, а на крају протерозоја су се појавили представници скоро свих типова животиња. Ово сведочи о дугачком и сложеном прекембријском процесу еволуцију, који на жалост, још нисмо успели да испратимо“. (Немцов Г.И., Левицки Е.С. Кратки курс палеонтологије. М., 1978. С. 215); „Концепција еволуције путем малих доследних промена не налази потврду у чињеницама палеонтологије… ако би прелазне форме постојале, оне би се неизбежно појавиле… Од времена Дарвина детаљност изучавања геолошких слојева је бесконачно напредовала, а проблем је остао.“ (Галимов Е.М. (академик,

директор ГЕОХИ РАН) Феномен живота. 2001. Сс. 23-24).

[103] Корочкин Л.И. У прилог споровима о дарвинизму // Хемија и живот. № 5, 1982. С. 56 (omdp.narod.ru/gip/spordar.htm)

[104] Св. Григорије Палама. Тријаде у заштиту свештених исихаста. М., 1995. С.32-33.

[105] Прот. Георгије Нејфах. Хармонија божанског стварања. М., 2005 г. С. 34.

[106] http://sergeyhudiev.livejournal.com/1246861.html

[107] Свт. Фотије Константинопољски. Амфилохије. // Алфа и Омега №1 (15) 1998. С. 95.

[108] Св. Иринеј Лионски. Сабрана дела. М., 1996. С. 479.

[109] Проповед на Евангелие о скорченном теле и скорченных душах..

[110] Беседе на књигу Постања, 4.3.

[111] Шестоднев, 3.7.

[112] О књизи Постања против манихеја, 1.11.

[113] Св. Филарет Московски. Тумачење на књигу Постања. М., 2004. С. 37.

[114] http://arkadiy-maler.livejournal.com/513648.html

[115] www.astrolab.ru/cgi-bin/manager.cgi?id=20&num=688

[116] Св. Феофан Затворник. Тумачење посланице Римљанима Светог Апостола Павла . М., 1890. С. 506.

[117] Свештеник Олег Мумриков. Концепције савремених природних наука. Сергиев Посад, 2013. С. 120.

[118] Духовне беседе о савршенству, 11.5.

[119] Беседе на посланицу Римљанима, 14.

[120] Тумачење на Посланицу Римљанима Светог Апостола Павла, 8.

[121] Дела блаженог Симеона Солунског. СПб., 1856. С. 19.

[122] Указ. дело Сс. 368-369.

[123] Амбигве Јовану, 3

[124] Беседе на књигу Постања, 7.4.

[125] Потпуније сведочанство Св. Предања, између осталог и литургијских текстова може се видети у књизи прот. Константина Буфеева „Православно учење о стварању и теорија еволуције“ М., 2014.

[126] Прот. Леонид Ципин. Васељена, Космос, Живот – три дана Стварања. Кијев, 2008. С. 61.

[127] Св. Викентије Лерински. Перегринови записи. М., 1999. С.14.

[128] Акта Васељенских Сабора. Т. IV. СПб., 1994. С. 599.

Кључне речи: featured

Рубрика: Мисионарска литература