Икона у Библији. Осам питања. (I део) – Ђакон Андреј Курајев

 Сваки критичар Православља треба да размисли о једној очигледној околности: ми постојимо већ две хиљаде година. Две хиљаде година хришћани ишчитавају своју Књигу; две хиљаде година, најбољи умови човечанства мисле над њом. Зато није паметно, случајно наишавши на неко нејасно место, вапити о откривеној „противречности“ или глупости… Заиста, хришћански богослови су још од древних времена обратили пажњу на то конкретно место и дали му тумачење које одговара целовитом, опште-библијском контексту. Наивно је, например, мислити да се нико од православних за двадесет векова никада и није замислио над оним што су прошле недеље сазнали дечаци из „Цркве Христове“: изгледа да у Библији постоји заповест „не гради себи лик резани„, која се, ето, злобно нарушава од стране православних иконописаца.

Ми знамо за ту заповест. Православно богословље иконе почиње са забраном слике – међутим, само почиње, а не завршава се тиме…[1] Поред друге заповести знамо за још неке библијске одлуке и сведочења којe протестанти не примећују.

Питање допустивости или недопустивости иконопоштовања је сложено питање. Не у смислу да је „тешко“, већ да се састоји из много делова. У себе укључује осам потпуно конкретних и засебних питања:

 1. Да ли су слике (иконе) уопште допустиве?

2. Да ли је допустиво сликање свештених духовних реалности?

3. Да ли је допустиво сликање Бога?

4. Да ли је допустиво коришћење слика у мисионарске циљеве?

5. Да ли је допустиво користити слике (иконе) при молитви?

6. Да ли се могу указивати знаци поштовања пред сликама?

7. Да ли се може сматрати да поклоњење које се врши пред иконом, прима Бог?

8. Да ли слике (иконе) могу бити свете и чудотворне?

Пре свега, наведимо комплетну библијску забрану на слике: „Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никакав лик у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња, да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или какву год слику од човека или од жене, слику од каквог живинчета које је на земљи, или слику од какве птице крилате која лети испод неба; слику од чега што пуже по земљи, или слику од какве рибе која је у води под земљом… пазите да не заборавите завет Господа Бога свог… и да не градите себи лик резани, слику од које год твари“ (5 Мојс. 15-18, 23)

Овај текст из Пете Мојсејеве књиге (Поновљени Закони) није ништа друго до темељно објашњење онога што се заповеда у другој заповести: „Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље.“ (2 Мојс. 20:4)

Као што видимо, забрањена је било каква слика. Зато, ако вам приђе протестант и пита: „како смете да сликате иконе ако је у Библији то забрањено?!“ – тихим, али чврстим гласом питајте га да вам покаже документе. Замолите га да отвори личну карту на страници где се налази његова фотографија. Утврдите да ли је ју питању слика мушкарца или жене. А затим га подсетите на текст из 5 Мојс. 4:16: не прави себи „слику од човека или од жене“.[2]

Дакле, ако схватимо овај текст са протестантском буквалношћу, сами протестанти ће се показати као нарушиоци ове библијске одлуке.

Можете их утешити само једним: указати им да је Сам Господ био „нарушилац“ строгости Своје заповести. Рекао да се не прави „слика од чега што пуже по земљи“ – а исти Он заповеда се излије змија од бронзе ( 4 Мојс. 21:8-9). Не смеју се сликати животиње, а пророк Језекиљ изненада види небески храм у коме се налазе изрезбарени херувими са лицем лава и човека (Јез. 41:17-19). Не смеју се сликати птице – а од Бога долази заповест да се излију херувими са крилима, то јест у птичјем облику.

Изгледа је одговор на прво од постављених питања јасан: да, слике су допустиве. Слике су постојале у Старом Завету, слике праве и протестанти. Буквално испуњавање забране на било какву слику „од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље„, довело би до уништења било каквог сликарства. Чак ни муслимани нису ишли доследно тим путем и забранивши слике Бога, анђела, људи и животиња, дозволили су ипак сликање биљки. У Корану нема ни једне забране сликања. То су почетком осмог века урадили калифи Јазид II и Омар II. Њихово образлагање ове забране је потпуно небиблијско: уметник не може да ствара, пошто је Алах јединствени творац (види. Tatarkiewicz Wl. Istoria esteticii. Vol. 2. – Bucuresti, 1978, p. 68). У монотеистичком систему у коме се не признаје оваплоћење Бога, не може бити религиозног поверења према човеку. Ако Христос (Иса) није Бог, већ само пророк, онда је човек исувише далеко од Бога и, наравно, не може да претендује на особине Творца. Али ако је Син Бог, ако је Исус из Назарета једносуштан Свевишњем – онда знали да је човек достојан Богооваплоћења, значи да је скупоцен у очима Творца, да не може бити туђ Богообразности. У Оваплоћеном Сину Божијем јавила се Љубав која је створила свет и то Оваплоћење је потврдило да је човек у почетку створен као образ (икона) Творца, то јест са особинама творца. Богословска препрека за религиозно образложење стваралаштва, на тај начин се уклања са очовечењем Бога.

Друго питање: да ли је допустиво сликање свештених духовних реалности, сликање духовног света?

Опрезно – да. „И начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу… ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти озго са заклопца између два херувима који ће бити на ковчегу од сведочанства“ (2 Мојс. 25:18,22). Ова заповест указује пре свега на могућност сликања духовног света уметничким средствима. Херувими су били направљени и за украшавање Јерусалимског храма: „А у светињи над светињама начини (Соломон) два херувима од дрвета маслиновог… обложи херувиме златом. А све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља“ (1 Цар. 6:23, 28-29). Важно је приметити да у Соломоновом дворцу није било херувима (2 Днев. 9: 15-20; 1 Цар. 7:1-11). Значи да су то управо религиозне слике, а не просто украси. Такви херувими су били направљени и за други храм, који је изграђен уместо разореног Соломоновог Храма (Јез. 41:17-25). У том храму је био Христос, тај Храм је Христос назвао Својим домом (Мк. 11:17)

Треће питање: Да ли је допустиво сликање Бога? Поново ћу подсетити на недопустивост сликања у Писму:

„Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никакав лик у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња“ (5 Мојс. 4:15). Али затим смо видели лик. „Што бјеше од почетка … што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота; И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама“ (1 Јн.1:1-2).

Христос је Бог. Христа је било могуће видети (по Његовој људској природи), и значи да „ко је видио Мене, видио је Оца“ (Јн.14:9). Оно што је било потпуно немогуће у Старом Завету, постаје могуће тек након што се невидљиво Слово обукло у видљиво Тело: „Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави“ (Јн. 1:18). Оваплоћење не само да је учинило Бога видљивим, већ је и људе учинило боговидцима.

Дакле ако је раније било немогуће осликати Бога, јер „не видесте никакав лик“, од када се „Живот јави“ и „видјели смо“ – сликање Бога у Христу је могуће. И протестантски часописи су испуњени Христовим сликама.[3]

 Четврто питање: ако су слике дозвољене – ради чега су дозвољене? Како им се обраћати? Како се могу користити у религиозној делатности?

Најчешће ће се протестантска свест сагласити са небогослужбеним, некултним коришћењем религиозних слика.

Сам Христос реч „икона“ употребљава без било каквог негативног признака: „Чији је овај лик (εικον)?“ (Мт. 22:20). Са овим питањем Спаситељ почиње свој одговор на питање о порезу цару.[1] Значи да је Христос користио слику за објашњавање Своје мисли. По начину Спаситељевог делања, у историји хришћанске уметности прво назначење религиозног иконописа је било управо мисионарско, педагошко. Икону су називали „Библија за неписмен“. И до сада се чак и код протестаната „Дечије Библије“ праве са сликама, а за проповед о Христу се спокојно користе видео и слајд филмови о догађајима из Светог Писма.

… Раздраженост коју код протестаната изазивају наше икони просто се не може објаснити са тачке гледишта хришћанског богословља, ни са тачке гледишта хришћанске етике. Ова раздраженост је – страст, духовна болест. Њу треба свесно и систематски савладавати у себи. и као први корак бих протестантима препоручио да се према православнима односе као према деци. Деци су потребне слике? Па ето, и православни се осећају угодније, пријатније у окружењу свештених слика. Ако се протестантима свиђа, нека слободно сматрају православне децом, „слабе у вери„, чије навике, по завету апостола Павла треба прихватати „без расправљања о мишљењима“ (Рим. 14:1). Међутим, овде се јавља следеће, пето питање.

НАПОМЕНЕ:

1.  У томе се Православље суштински разликује од римокатоличке цркве која је једноставно искључила заповест „не гради себи лик резани“ из својих катихизиса и, да би сачувала број 10 у Мојсејевим заповестима, поделила десету заповест да два дела, направивши од ње две засебне заповести (види например, „Дођи, Исусе. Мали катихизис. – Pallottinum-Warszawa, 1989,cс. 131-135).
2. Руска секта „бегуна“ због чувања побожности одбијала је документе и у том односу је доследнија од протестаната.
3. Друга ствар је што су одбацивши православну икону, протестанти почели да сликају Спаситеља у жанру стрипова.
4. За схватање конкретног, буквалног смисла Христовог одговора треба имати у виду две околности. Прво: по правилима архаичне „политичке економије“ власник целокупног новца у држави био је издавач новца – господар. У знак да му припада монопол на целокупни новац, он је на новац стављао свој печат, свој лик. Он као да је поданицима привремено поверавао управљање својом новчаном имовином. Друго: у Палестини су постојале две врсте новца. Нормално да је важила државна римска монета. Али пошто су на том новцу биле слике незнабожачких богова цара (који се такође поштовао као божанство), али је тај новац било немогуће уносити у Јерусалимски храм. Јудеји су добили од римских власти дозволу на сопствени новац без слике цара, али уз услов, да се тај новац не износи ван граница храма. Зато су у дворишту храма и седели мењачи новца који су мењали светски новац незнабожачког порекла за „чисти“ храмовни новац. Зато је Христово питање било веома јасно: о каквом новцу се говори. Да ли постоји на њима лик и чији је лик у питању? Ако је царев, значи да је тај новац његова имовина. Богу тај новац није потребан. У храм се не може унети. Значи – спокојно дајте цару царево.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари