Икона у Библији. Осам питања. II део – Ђакон Андреј Курајев

Када би православни само проповедали уз помоћ слика, протестанти би се помирили са тим. Али, да ли је допустиво коришћење слика при молитви?…

Поново ћу подсетити да су слике херувима у храму присуствовали за време молитве људи. Да ли су људи обраћали пажњу на херувиме при вршењу својих молитава? Да ли су древни Израиљци узимали у обзир постојање слика на својим богослужењима? Сада ћемо само напоменути да су се херувими налазили директно испред очију људи који су се молили за време њиховог поклањања Богу. Херувими на ковчегу су били скривени завесом од погледа. Али на самој завеси су такође били херувими! „А шатор ћеш начинити од десет завеса од танког платна узведеног и од порфире и од скерлета и од црвца; и по њима да буду везени херувими.“ (2 Мојс. 26:1)

Слике подсећају на Бога и самим тим побуђују на молитву. Седми Васељенски Сабор је објашњавајући иконопоштовање, одредио да слике треба да буду свуда – да би се човек чешће сећао Спаситеља и чешће могао молитвено да уздахне. Тако и данас човек, пролазећи поред храма, иако и не уђе у њега, макар само на секунд, издалека изговори: „Господе, помилуј!“… Што више повода за такве молитве, тим боље.

Иако се можеш молити свуда – али да би пробудио молитвено осећање – Господ је и дао Израиљу храм и свети град Јерусалим. Иако се и може молити свуда – али као време посебне молитве издвојене су суботе и празници. Јерусалим, Храм, Закон су побуђивали на молитву и поклоњење Богу: „клањам се у светој цркви Твојој“ (Пс. 5:7); „Чуј молитвени глас мој, кад вапим к Теби, кад дижем руке своје к светој цркви Твојој“ (Пс. 28:2). По протестантској логици, Псалмопевац овде очигледно нарушава заповест „Богу се једино клањај„. На другом месту, он поново признаје, чини, тај исти грех: „Како љубим закон твој!“ (Пс. 119:97). Како сме религиозно да љуби било шта сем Бога? А Исаија говори: „чекаће науку Његову“ (Ис. 42:4) Зар није Исаија незнабожац, ако се нада науци Божијој, а не Богу?

Зашто је било потребно приликом молитве обраћати се Јерусалиму и храму? (1 Цар. 8:48) – ово питање би се могло поставити древним Јеврејима, исто као и садашњим православним хришћанима („Зашто се молите, окренувши се иконама?“). Човек може да не осећа личну потребу да би његова молитва била праћена спољашњим знацима осећања поштовања. Али у крајњој мери, не може се не признати да молитва православних пред видљивим светињама (иконама) није пракса непозната Светом Писму.

„Молити се у присуству“ или „чак молити се окренувши се“ слици још увек не значи религиозно поштовати слику. Следи да је дошло време да постави шесто питање: да ли се могу указивати знаци поштовања пред сликама?

Да ли се могу указивати знаци поштовања пред сликама?

Поново се сетимо да су слике херувима биле извезене на покривачима, којима је био прекривен ковчег. И ето, пред тим сликама су се вршили обреди као и у православним храмовима пред лицем икона: палили су се свећњаци и кандила (2 Мојс. 27:20-21); вршило се кађење: „Још начини олтар… пред завес који виси пред ковчегом од сведочанства … где ћу се с тобом састајати… И нека кади на њему Арон кадом мирисним… И рече Господ Мојсију: узми мириса… и од тога начини кад, то нека вам буде светиња над светињама“ (2 Мојс. 30:1, 6-7; 22-23, 34,36).

Пред рукотвореним светињама, као и пред људима у Светом Писму (који исто тако нису Творац, већ твар) вршили су се поклони. „Клањам се у светој цркви Твојој“ (Пс. 5:7). „Поклањам се пред светом црквом Твојом“ (Пс. 138:2). Браћа су се поклонила Јосифу. „Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје“ (Јевр. 11:21). И Соломон се клањао својим гостима (1 Цар. 1:47), људи су се клањали Соломону (ст. 53). Авраам се поклонио народу (1 Мојс. 23:12). Када је Петар улазио, Корнилије га је сусрео и поклонио се, павши пред ноге његове (Дела ап. 10:25). Филаделфијској Цркви Господ говори: „Учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те ја љубим“ (Отк. 3:9)

Ако се сваки поклон схвата као знак религиозног поклоњења, које приличи само Творцу, онда су сви ови људи из Светог Писма тешко сагрешили. И протестант, који климањем главе поздравља свог брата, такође врши греховно „поклањање“.

„Поклањање“ као религиозно „самопосвећивање“ треба разликовати од „поклона“ као физичког израза поштовања. Иначе, забрањујући поклоне пред иконама треба објавити рат поклонима приликом сусрета са људима[1].

Треба разликовати поклоњење као свецело посвећење живота и поклањање као знак поштовања, уважавања, поштовања. То је управо и било објашњено од стране Седмог Васељенског Сабора: поклоњење – само Богу; сликама (иконама) – само поштовање. За православно богословље сав свој значај чува заповест: „Богу твоме клањај се и Њему једином служи“. „Сами себе једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“, и притом ћемо поштовати оне знаке који нас током земаљског лутања подсећају на наше животно призвање.

Овде се јавља седмо питање: Да ли се може сматрати да поклоњење које се врши пред иконом, прима Бог?

Да ли се може сматрати да поклоњење које се врши пред иконом, прима Бог?

Овде бих желео да протестанте подсетим на место које они највише воле да цитирају: „Бога нико никада није видио“ (1 Јн. 4:12). Да ли схватају сву озбиљност такве тврдње? Зар то значи да нико од пророка из Старог Завета није видео Бога? Да ли то значи да они баш ништа нису видели? Не. Веома јасно у Писму пише да су пророци имали „виђења“, а не само „да су слушали“. Кога су видели, ако не Бога? Сем тога, како сместити тврдњу апостола Јована „Бога нико није видио никад“ (Јн. 1:18) са многобројним виђењима Авраама и Мојсеја? Они нису могли видети Бога (Оца). Али су видели Сина. За разумевање овога треба имати у виду да апостоли (као и целокупна древнохришћанска литература) неретко употребљавају реч „Бог“ говорећи о Оцу. Дакле, Оца нико никада од праведника Старог Завета није видео (узгред и Новог). Они су видели Сина, Који је „обличје бића Његовога“ (Јевр. 1:3).

Значи, сва поклањања Богу у Библији и у хришћанском свету су поклоњење преко образа: невидљивом Оцу преко јављеног Сина.

Син (Логос) је створио свет. Син је дао Стари Закон. Син је искупио људски род Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Син ће извршити последњи Суд на крају времена.

Друга теза претходног пасуса тражи објашњење. Од Јоакима Флорског до Берђајева иде тобож лепа идеја да је Стари Завет откровење Оца, Нови Завет – откровење Сина, а сада настаје ера трећег Завета – ера откровења Духа. Пријатна схема. Али несместива са Светим Писмом. У томе је и ствар што је Стари Завет – такође време откровења Сина. Да би ово било јасно, покушајмо да објаснимо статус Онога, Ко се у Старом Завету назива Јеховом (Јахвеом).

„И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи горе Синајске Анђео Господњи у пламену огњеном у купини. А када Мојсеј видје, дивљаше се виђењу. Када пак он приступи да размотри, би глас Господњи њему: Ја сам Бог отаца твојих, …овога Мојсеја, … Бог посла за старјешину и избавитеља руком Анђела који му се јави у купини“. (Дела ап. 7:30-35)

Међутим, управо Онај Ко је говорио из купине је Себе и назвао Јеховом: „Господ кад га виде где иде да види, викну га Бог из купине, и рече…“ (2 Мојс. 3:4)!

Сагласно Стефану, Мојсеј је говорио са Анђелом Господњим који му се „јави у пустињи горе Синајске…“ (Дела ап. 7: 30-35). Међутим, Мојсеј је на Синају говорио са Богом: „И Мојсије изађе на гору к Богу; и повика му Господ с горе“ (2 Мојс. 19:3)

Стари Завет јасно говори да је Бог директно дао Закон Мојсеју. А апостол Павле инсистира: Закон је „установљен преко анђела, руком посредника“ (Гал. 3:19).

Међутим, и у самом Старом Завету постоји немало места где се Анђео показује Богом, Јеховом: „А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! Ја сам Бог од Ветиља“ (1 Мојс. 31:11,13).

„И анђео Божји викну с неба Агару, и рече јој: …Бог чу глас детињи … Устани, …јер ћу од њега учинити велик народ„. (1 Мојс. 21:17-18). Ко је дакле учинио народ од Исмаила? Ко је то „Ја“? Тим више што се у следећем стиху говори да је управо „Бог“ помогао Агари.

„И рече Бог (Аврааму): А и за Исмаила услишио сам те; ево благословио сам га, и … умножићу га веома; …и начинићу од њега велик народ.“ (1 Мојс. 17:19-20)

„Још јој рече анђео Господњи: Ето си трудна, и родићеш сина, и надени му име Исмаило… Тада Агара призва име Господа који говори с њом: Ти си Бог, који види“ (1 Мојс.16,11,13).

Ето, Авраам се припрема да принесе Исаака на жртву: „Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! … Не дижи руку своју на дете, … јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, мене ради“ (1 Мојс. 22:11-12).

Међутим, Авраам уопште није приносио жртве Анђелу, већ Богу, као што му је било и потврђено: „Собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити“ (1 Мојс. 22:16-17).

А са ким се борио Јаков? „Јер си се јуначки борио и с Богом“ речено му је (1 Мојс. 32:38). Међутим, пророк Осија као да зна нешто друго: „У сили својој бори се с Богом. Бори се с анђелом, и надјача; плака, и моли Му се; нађе Га у Ветиљу, и онде говори с нама. Али је Господ Бог над војскама, Господ му је спомен.“ (Ос. 12:4-6).

Ко је Бог Јакова? Свог Сина Јосифа, Јаков саветује овим речима: „И благослови Јосифа говорећи: Бог, коме су свагда угађали оци моји … Анђео, који ме је избављао од сваког зла, да благослови децу ову„. (1 Мојс. 48: 15-16) Није речено „нека благослове“, нека благослови“ – Бог се поново показује истим као и Анђео.

Ко је извео Израиољ из Египта? Наравно, Бог: „Овако вели Господ Бог Израиљев: Ја сам вас извео из Мисира“ (Суд. 6:8). Али поново: „И дође анђео Господњи од Галгала у Воким и рече: Извео сам вас из Мисира и довео вас у земљу за коју сам се заклео оцима вашим“ (Суд. 2:1)

Ево још једног сусрета у коме се Анђео претвара у Бога: „И јави му се анђео Господњи, и рече му: Господ је с тобом, храбри јуначе!… А Господ га погледа и рече му…“ (Суд. 6, 12,14).

Јеврејска реч maleah и грчка ??????? не садрже у себи указање на неког материјалног духа, учесника небеске хијерархије у смислу касније хришћанске ангелологије. Они једноставно значе „посланик, емисар“. Ове речи могу да се односе и на људе који заступају интересу господара који су их послали. Зато именовање некога анђелом не значи неизоставно припадање хијерархији небеских материјалних духова.[1] Сам Син Божији се код пророка Исаије назива „Анђелом Великог Савета„. Христос је Анђео у односу на Оца: „Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет.“ (Јн. 17:18) Сам Христос је Апостол Оца, посланик Оца, Анђео Оца. Управо Реч Очева, Анђео Јехове назива Себе у Старом Завету: „Богом Авраама, Богом Исаака и Богом Јакова“, једнако са Јеховом. И тај исти Анђео се оваплотио и постао Човек.[2]

Из овога следе два важна закључка. Један је за „Јеховине сведоке“. Ако ви одричете Свету Тројицу, ако сматрате да се треба поклањати само Богу Јехови, али не треба сматрати Христа Богом, ви сте у противречности са Библијом. Библија или дозвољава да се сматра да је Јехова Христос, а Христос Бог или треба сматрати да Христос није Бог, али онда ни Јехова није више од анђела. И бити „Јеховин сведок“, означава само сведок Анђела.

Други извод је за – протестанте. Поклоњење које су показивали људи Старог завета било је обраћено „Малеах Јехове“ – Анђелу Сину, „који је икона (?????) Бога невидљивога“ (2 Кор. 4:4). Да ли се поклоњење које се указује икони, примало од Оца? „Авраам је видео не природу Божију, већ образ Бога и павши, поклонио се“. објашњава преподобни Јован Дамаскин[3]. Бог је примио то поклоњење и ушао у Завет са Авраамом. Значи – Бог може примати поклоњење које се врши преко Његових образа (слика). Част, која се указује Христу прима Отац. Част која се указује лику, узлази Прволику.

И последње, осмо питање које треба да размотримо. Да ли слике (иконе) могу бити свете и чудотворне?

Библија нам говори и о томе. Да би направио све за шатор, између осталог и иконе херувима, Бог је испунио Веселеила Духом Својим (види 2 Мојс. 31:1-11). Када је шатор био готов, Мојсеј је добио заповест: „И узми уље помазања, и помажи шатор и све што је у њему, и освети га и све справе његове, и биће свет“ (2 Мојс. 40:9). У „све што је у њему“ улазе и иконе херувима; значи и иконе херувима су свете и освећене.

На сличан начин се и у Православљу сматра да је иконопис служење, које захтева духовну сабраност и благодатно Богопштење. На сличан начин и у Православљу се освећују иконе, а не само постављају у храм.

И као што је у старозаветно време Бог деловао кроз слике („И ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти озго са заклопца између два херувима“ – 2 Мојс. 25:22), тако делује и до данас преко икона. „Када сам једно отишао до пречисте иконе Оне Која Те је родила … Сам Ти, пре него што сам стао, постао си видљив у мом јадном срцу, учинивши га светлошћу. И тада сам познао да Те имам у себи очигледно“, говори о свом духовном искуству Свети Симеон Нови Богослов.[1]

О томе да Бог може чинити чудеса преко светих слика, Писмо такође говори потпуно очигледно. „И начини Мојсије змију од бронзе, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од бронзе, и оздрави“ (4 Мојс. 21:9). На језику православног богословља овде се очигледно може говорити о чудотворности светих слика (икона). Али ако је и слика не Спаситеља, већ непријатеља рода људског[2] могла деловати „од противног“, људи су гледали у слику свог непријатеља и обраћајући се молбом за помоћ истинитом Богу исцељивали – зар није тим више природније очекивати помоћ од икона истинског Спаситеља?[3]

Чудотворан је био и ковчег са херувимима: можемо се сетити преласка преко Јордана – он се раздвојио када су га се дотакле ноге свештеника који су носили ковчег (види Ис. Нав. 3:15-17). Можемо се сетити и ношења ковчега око зидина Јерихона (Ис. Нав. 6:5-7)

Дакле, поштовање светих слика (икона) је могуће. Нико од пророка не прекорева Јудејце за свете слике које су у храму. Пророци једино забрањују да се праве слике „туђих богова“. Али на ком основу речи које изобличују слике паганских богова треба сматрати тачним у вези са сликањем Христа? Треба „распознавати шта је свето шта ли није, и шта је чисто шта ли нечисто“ (3 Мојс. 10:10). Постоји „дом Давидов“ (види Дела Ап. 15:16) и „чадор Молохов“ (види Дела ап. 7:43); постоји „чаша Господња“ и „чаша демонска„, „трпеза Господња“ и „трпеза демонска“ (види 1 Кор. 10:21). Ако незнабошци имају своје тајне и своје „чаше“ – из тога никако не следи да хришћани треба да се одрекну Христове Чаше. Из чињенице да незнабошци имају своје свештене књиге (например Веде), никако не следи да треба да се одрекнемо Библије. Такође и постојање незнабожачких идола (и њихово одбацивање од стране пророка) није аргумент против хришћанских икона.

Критичари Православља траже сличност у спољашњем, а не у суштини. Да, незнабошци носе идоле на раменима – али и Јевреји су носили ковчег на раменима. Незнабошци пале свећњаке – и Јевреји су радили исто то. Питање је ко се поштује. По спољашњој сличности може се доказати све што се жели: могу се поистоветити људи и животиње (постоје ноге, узимање хране, сан). Али рећи да су људи само животиње били би прилично пренагљено. Говорити да су православни хришћани незнабошци – просто је безумно.

Не може се клањати твари уместо Творцу. Суштина заповести је у забрани да се представља истинити Бог по слици незнабожачких „богова“. То православни ни не раде. Други смисао библијске заповести – у упозорењу да се обожавају дела руку људских. Тај смисао се формулише као „,не клањај им се и не служи“. Слика се не сме доживљавати као Бог – то је тачно. Пре свега човек треба да памти да образ Бога који има у свом уму није Сам Бог. Може неко да нема иконе и да буде идолопоклоник – јер ће се идол налазити у срцу човечијем. Може се мешати реалност текста из Светог Писма и реалност Тог Бога о Коме Писмо говори. Треба разликовати Бога од Његових материјалних образа (слика). „Сујетни су сви људи, природно, у којима је присутно непознавање Бога и они не бијаху у стању из видљивих добара познати Суштега, нити на основу дјела познаше Творца, него су или огањ или ваздух или брзи вјетар или звјездани шар или силну воду или свјетила небеска сматрали за богове господаре свијета. Они који су, очарани љепотом, то за богове сматрали, нека познају колико је Господар од тога бољи јер све је то Он створио, родоначелник љепоте“ (Прем. Сол. 13:1-3). Ево описа незнабоштва. Незнабоштво и идолопоклонство су заборављање Творца због лепоте створеног. Да ли се може речи да протестанти имају више „знања о Богу“ од православних? Да ли се може рећи да су православни заборавили Бога и не умеју да разликују Бога од иконе?

Рећи ће нам: ваши парохијани не знају богословље које сте нам изложили и примају иконе потпуно незнабожачки. Али као прво, хајде да упоредимо конфесионалне ставове по нашем учењу, а не по гресима једних или других парохијана. Као друго, дођите у храм свакој баки која ставља свеће пред иконама и питајте је од кога очекује помоћ? од даске која је постављена на зид или од Онога Чији је Лик осликан на тој дасци? Да ли се та старица моли Мајци Божијој или се моли: „света иконо помози ми!“ Чак и ако неко успе да пронађе парохијанку која нетачно схвата православне принципе иконопоштовања – то опет није повод за забрану икона. Могу се у православном свету срести људи који се односе према икона као према идолу – али зар и у протестантском свету нема људи који су Библију претворили у предмет свог професионалног проучавања, а Живог Бога су заборавили? Људи злоупотребљавају језик – зар га треба ишчупати свим људима? Значи да не треба избацивати иконе већ објаснити православно богословље, православне принципе односа према светим сликама (иконама).

Протестанти чак и признајући да се у богословљу Православља довољно образлаже поштовање икона свој последњи аргумент налазе у крајностима народне побожности: „Најпросвећенији хришћани су давали себи одговор да се поклањају не самој икони, већ Ономе Ко је на њој осликан. Међутим, огромна већина простог народа такву разлику није правило и претворили је иконопоштовање у идолопоклонство“[1]. На тој основи се може међутим забранити и читање Светог Писма, посебно Старог завета. Јеховини сведоци изокрећу Свето Писмо – зар зато треба уништити Библију? Грешке људи нису повод за забране, већ за објашњавање.

Рећи ће нам: Христос нигде није заповедио да се сликају иконе. Као прво, додаћу да у Јеванђељу нема ни забране да се сликају иконе Спаситеља. Апостолски сабор у Јерусалиму разматрајући питање шта из израиљског религиозног закона треба да испуњава не-Јеврејин, који је примио Нови Завет оставио је само три одлуке: „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима“ (Дела ап. 15:28-29).

Упозорење о немогућности сликања Бога није било потврђено од стране апостола. Након што се Онај Који се не може осликати постао видљив и од када се Бестелесни оваплотио (узео тело), инсистирање на тој заповести би било чудно.

Друго, ако неко дело није директно написано у Писму, не значи да је греховно. На крају крајева Христос „нигде није заповедио апостолима да нацртају чак ни реч, међутим његова икона је осликана од стране апостола и чува се до дана данашњег“ (преподобни Теодор Студит[2]). Христос није заповедио да се пишу Јеванђеља. Међутим, то није повод за њихово одбацивање као „нејеванђелске одлуке“. Сем тога, нигде у Новом Завету није речено да не треба читати Јеванђеље. Када Христос заповеда да се „истражују Писма“ (види Јн. 5:39) Он говори о старозаветним књигама (новозаветне једноставно нису ни постојале). Нигде Павле не пише: „укључите моје посланице у састав Библије!“. На којој основи су хришћани укључили апостолске књиге и писма у библијски канон, па чак поставили писма апостола изнад књига древних пророка? Тако да протестанти немају више основа за новозаветне студије (припајање Светом Писму књига Новог Завета) него што православни за поштовање икона. Говорите да нема заповести да се праве Христове иконе? Нема ни заповести да се постављају табле са натписом „Бог је љубав“.

Рећи ће нам: ваши примери су узети уз Старог Завета, а ми живимо у Новом – шта нас се тичу древни херувими. Али као прво, нисмо ми извукли Стари Завет да би говорили о иконама. Протестанти су се обратили старозаветним заповестима ради спора са нама. У Новом Завету нема ни цртице која забрањује сликање Христа. Протестанти су одлучили да потегну старозаветне забране на сваку слику. Зато смо ми и кренули у путовање по старозаветним страницама. Протестанти су сами изабрали поље за дискусију – одлуке Старог Завета. И изгубили су. Тако да се сада немојте жалити да није у питању то поље.

Икона прати Цркву током читаве Њене историје, а не од Седмог Васељенског Сабора. Свима је познато да су например италијански градови Помпеја и Херкуланум нестали 79 године. Чак и по протестантским мерилима то је још увек време апостолске, неискварене Цркве. Још увек нису сви апостоли отишли из овога света тада. И ето, у раскопинама тих, пепелом засутих градова, пронађене су слике на зиду на библијске теме и слике крста.[3] Проналазак трагова хришћанског присуства у Херкулануму је још занимљивије јер је као што је познато (Дела ап. 28:13) апостол Павле проповедао у Путеолу, на 10 километара од Помпеје. Са другог краја римског царства – катакомби Дура Европос у Међуречју – од другог века до нас дошле друге фреске катакомбних хришћана (узгред, са сликама Дјеве Марије).

НАПОМЕНЕ:

1. У православном схватању људима се приликом сусрета треба клањати управо зато то су они такође – свете иконе. Свако је носилац образа Божијег, то јест, жива икона. „То што је човек створен по обеазу и подобију Божијем показује да нека врста Божанског дела“ (преп. Феодор Студит. Третье опровержение иконоборцев. // Символ. ѕ 18. – Париж, 1987, с. 318).
2. О томе да име Анђела не означава природу, већ служење види: Ориген. Против Целса. V, 4; св. Иларије Пиктавијски. О Тројици. V, 22; бл. Августин. 1 Проповед на Пс. 103,15.
3. См. Малков П. Небо и земля: ангел и человек в Священном Писании. // Альфа и Омега. ѕ 4(11), 1996, сс. 30-33.
4. преп. Иоанн Дамаскин. Третье защитительное слово об иконах. // Символ. ѕ 18. – Париж, 1987, с. 235.
5. Цит. по: архиеп. Василий (Кривошеин). Указ. соч., сс. 245-246
6. „Змија од бронзе је била обешена на мотку против змија које су уједале не као икона Онога Који је пострадао за нас, већ као образ противника и спасавала је оне који су гледали на њу – не по вери у то да он живи, већ зато што је оборени сам умртвљен. И какав натпис треба да му стоји на гробу: „Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа?“! (св. Григорий Богослов; цит. по: преп. Феодор Студит. Второе опровержение иконоборцев. // Символ. ѕ 18. – Париж, 1987, с. 288).
7. Тек када су Јевреји почели много касније, у периоду религиозног опадања (појавили су се Самарјани) да се клањају змији као божанству и када је добила своје име (Неустан) он је био уништен. (2 Цар. 18:4)
8. Сомов К. В. История христианства. – М., 1990, с. 154.
9. преп. Феодор Студит. Первое опровержение иконоборцев. // Символ. ѕ 18. – Париж, 1987, с. 261
10. См. Козаржевский А. Ч. Источниковедческие проблемы раннехристианской литературы. – М., 1985, глава „Новый Завет в свете археологических открытий“.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари