„Идите и научите“ – разговор са руководиоцем школе православних мисионара Јуријем Максимовим
При храму светог Апостола Томе на Кантемировској у Москви од стране оца Данила Сисојева организована је школа православног мисионара, у коју су били позвани сви који љубе Бога и своје ближње и желе да ступе на пут благовеститеља Светог Јеванђеља. Након мученичког краја баћушке та школа наставља да ради. Садашњи руководилац је предавач Московске духовне академије и семинарије, Јури Валерјевич Максимов…
– Јури Валерјевич, реците нам, молим Вас, како сте замислили отворили заједно са оцем Данилом мисионарску школу при храму апостола Томе на Кантемировској?
– Са баћушком сам се знао више од десет година и скоро од самог почетка нашег познанства разматрали смо идеју стварања мисионарског института. У пракси смо се не једном убедили да су за подизање мисионара неопходне посебне школске установе, који би помагали у проучавању специфичности служења Богу на том равноапостолном попришту и који би пружали неопходна знања а такође и искуство. Замислили смо то као мисионарски институт, али је много времена прошло пре него је добијен благослов за ту иницијативу. Тек пре две године Свјатејши патријарх Алексеј Други је дао благослов за стварање такве мисионарске школе при храму апостола Томе и тада су се наша дугогодишња очекивања испунила.
Специфична одлика наших курсева је оно што се догађа не само на слушању предавања и њиховог осмишљавања, већ и примена знања у пракси. То је – главно. Полазници излазе на уличну мисију. Наравно, на улици се сусрећу различити људи. Неко разговара са мисионарима о вери, неко не разговара, сусрећу се и атеисти, муслимани и секташи. Такође су мисионари, по благослову оца Данила, ишли на окупљања секташа – потпуно отворено, као православни хришћани – да би поразговарали о Светом Писму, да би ступали са њима у дискусију и самим тим задобијали неоцењиво искуство. Сем тога постојала су и мисионарска путовања код припремљених људи, који су већ у пракси могли да користе стечено знање. Наравно, о. Данил је био главни покретач целог тог процеса. Када је све кренуло, о.Данил ме је позвао да држим предавања, да држим часове мисионарима, а када је баћушла отишао од нас, сада ја координирам питања која су повезана са обуком мисионара у школи.
– Јури Валерјевич, опростите за питање, које се у великој мери поставља у световним институцијама: да ли је долично проповедати на улици, зар није довољна проповед на парохијама?
– Него шта? Чекати да нам неверујући сами приђу? Ако би апостоли наставили да седе у соби у Јерусалиму, колико би било хришћана? За цео њихов живот можда би се Цркви присајединило неколико десетина људи. Господ им је рекао: „идите и научите“. Није рекао: „седите и чекајте док вам не приђу и не замоле да их научите“. На улици поред нас пролази много људи, међу којима има оних који нису равнодушни према Истини и који су спремни да говоре о њој. И ради њих се треба потрудити. У томе како се одвија улична мисија, нема ничег наметљивог или неприличног. О таквом облику мисије смућују се само они који никада нису видели то у пракси.
– У многим сектама постоји таква пракса: њихови мисионари проповедају на улици, а у друштву се формирало мишљење да ако дођу на улицу да проповедају, то онда значи да су у питању неки секташи, зар не?
– Знате ли шта нашим православним мисиноарима говоре људи: „Зашто нам прилазе само секташи? Зашто православни не излазе и не говоре са нама о Богу?!“ Не може човек себе називати мисионаром, ако са речи Божијом не излази у сусрет онима који нису у Цркви.
– Са којим проблемима се сусрећете када спроводите мисију у школама или у другим научним институтима? То јест, не крше ли се права грађана других религија? Добијате ли судске тужбе?
– Управо то усмерење је код нас мање присутно у односу на друге, баш због специфике на коју сте указали. У научним институтима се спровођење неког догађаја формира у сагласности са договором са администрацијом. Ако се догађај формира као општеобавезни, онда могу бити приговори од стране родитеља, а ако су факултативни, то закон не забрањује. Сам отац Данил иступао је и у институтима и у школама. Иступао је и у техничким школама а тај аудиторијум се сматра за најтежи, али је баћушка успешно тамо држао предавања. И ја сам имао прилике да иступам у институтима на позив ректора. Обично се постављају обавештења на улицама са позивом на предавање. Предавање не замењује неки обавезни предмет, већ се одржава у слободно, ваншколско време, а посећивање је добровољно, уа људе који желе. Људи долазе и слушају. Ту нема ничег противзаконитог. Такође постоји и форма када се разговори са студентима одржавају не у оквиру научних институција, већ у домовима који се налазе поред домова, где могу доћи у слободно време по својој жељи.
– Русија је до почетка двадесетог века била православна држава, историјски корени већине становништва налазе се у Православљу, али се након седамдесетогодишње безбожне владавине сусрећемо са таквим проблемом, да практично ништа не знамо о Православљу. У окриљу Руске Православне Цркве стварају се расколи, секте ИНН-ениста, „Истинско православне цркве“. Например, 2007. године у подземље су побегли пензенски секташи, који су одредили тачан датум краја света. Сви ти људи су се некада налазили у окриљу Московске патријаршије и сматрају себе православнима, али су се одвојили од Цркве због својих заблуда. Зашто не можемо да слободно и доступно изучавамо Православну веру у школама, како је то било до Октобарске револуције, када се у свим школама слободно предавао Закон Божији?
– Ту постоји неколико питања. Незнање о Христу на које сте указали опет и доводи до мисли о неопходности мисије, то јест, оног дела о коме је говорио о.Данил. када би сви знали за Христа, не било ни потребе за мисионарима. А пошто тај проблем постоји у Русији, онда је неопходно бавити се тим делом не само у школама, већ и на улицама. Зар на улицама не ходају ти исти људи? Зар се ти људи не окупљају по парковима? Како је например проповедао апостол Филип? Једно је ишао по путу, зауставио двоколица и почео да проповеда евнуху. Ако говоримо на нашем језику, то ће звучати овако: зауставио је ауто на путу, сео у њу и почео да проповеда возачу. Ето како би изгледало када би пренели ту епизоду са апостолом у нашу реалност. Сваки наш сусрет са неверујућим човеком – где год да се догоди – на улици, у реду, у болници – није случајна. Господ нама који знамо доводи човека. Зашто Он приводи? Да би поделили са њим веру, наше знање да је Господ дошао и спасио нас. Господ нам је Свето Јеванђеље дао да би га поделили са свима који не знају за Благу Вест. Зато морамо да користимо све могућности које нам пружа Господ.
У школама колико је могуће и колико не противречи законима, неопходно је такође спроводити мисију, али школа је – специфична област, а постоји и много других области и сфера у животу, где се сусрећемо са људима.
– Ви већ имате искуство у мисионарском служењу: са којим проблемима се сусрећете или проблеми код мисионара не постоје?
– Проблеми у православној мисији су исти они који су постојали и у 19.веку и у периоду раног хришћанства. Како је Сам Господ говорио: „жетве је много, а посленика мало“. Проблеми су познати: недостатак средстава и недостатак људи. Још је Свети Николај Јапански у своје време писао о неразумевању већине православних о неопходности мисионарске делатности. Слава Богу, Свјатејши Патријарх Кирил у последње време говори о томе. Надам се да ће то некога покренути да погледа другачије на те ствари. Основни проблем није у томе како нас сусрећу неправославни људи, већ у томе, када православни, благо речено, са неразумевањем сусрећу дело мисије, када се догађа да показују противљење са своје стране. То је најтужније. Оца Данила је то више од свега жалостило. Када те, да тако кажемо, странци критикују то није страшно; а када они, са којима се причешћујеш из једне Чаше почну да делују насупрот – то је велики проблем. О одсуству мисионарске свести, мисионарског схватања је и писао Свети Николај Јапански. То је – основни проблем. Недостатак новца, недостатак људи се јавља управо из тога. Нема у црквеној средини свести о неопходности Христове заповести: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28:19). Ту заповест нам је Господ дао не би је записали, окачили на зид и заборавили, већ да би је испуњавали. Господ је рекао: „Ако ме љубите, заповијести моје држите“ (Јн. 14:15). Ако не држимо заповест,значи не љубимо Господа. Ако например човек каже: „Одржаћу све заповести, а заповест „не чини прељубе“ нећу“ зар се он може сматрати хришћанином? Управо то имамо и овде. Управо зато што не постоји свест о испуњавању те заповести, мало ко постаје мисионар.зато нема људи, а средства претпостављају да троше на нешто друго. Како се код нас догађа? На поправку храма позивају гастарбајтере иноверне: Узбеке, Таџикистанце итд. Нико од оних који зову ни не помисли да има треба говорити о храму, о Христу Спаситељу. Господ доводи те људе у Православну Цркву, а њима не говоре ништа. И они раде у храму, па чак ни капу не скидају, јер им нису рекли чак ни то да у храму треба скинути капу јер је то свето место. Међу гастарбајтерима има не мало добрих људи, упознао сам се са њима и знам да би многи од њих сами желели да чују у шта верују Руси. А њима нико не говори? Али Господ ће нас питати за то. Рећи ће: „Шта си радио када сам ти довео човека? Колико сам учинио да човек дође у Русију (Србију – прим. уредника) да би он дошао у твоју цркву, а ти ни реч ниси рекао о Мени.“
Мислим да се проблем не јавља само код оних који ништа не раде. Свети Оци говоре да сваком добром делу, или претходи, или уз њега, или за њим иде искушење. Зато мисао да је боље не чинити добра дела и заповести Божије да не би било искушења – јесте сатанска замка. Зато сатана и прави таква искушења. У томе је и смисао његовог искушења, да нико ништа не ради за Бога.
– Да ли се може говорити о плодовима Ваше заједничке делатности са о.Данилом или је још рано говорити о њима?
– Главно је да човек испуњава заповест Божију. А какве ће плодове о донети, не зависи од човека, већ од Бога. Апостол Павле је писао: „Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте“ (1. Кор. 3:6). Видљиви резултати у мисионарској делатности су дело Божије, а наше је да са добром савешћу испуњавамо заповест.
Отац Данил се пре него су плодови постали видљиви, као мисионар трудио много година. Он се од младости, када још није био свештеник, већ занимало уличним проповедањем. Почетком 90-их је проповедао на Арбату. Он се трудио много година пре него су плодови његове делатности постали очигледни за све. Не много пре смрти говорио еј да је у Православље обратио око 500 протестаната и крстио више од 80 муслимана. Али још већи број је крштених људи у којима су његова проповед и животни пример пробудили веру.
http://pravoslavie.ru/smi/1829.htm
Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари
