Идеолошки „rigor mortis“ Цркве – Свештеномученик Данил Сисојев
Мислим да је један од најважнијих проблема са којим се суочава Православна Црква у Русији, али и ван граница, идеолошки rigor mortis[1] Цркве. На Цркву се гледа као на мртво тело. За њу се мисли да је окамењена и да ништа не треба да се мења у њој. Разумљиво је да не треба да мењамо догмате и Предање Цркве – нико то не оспорава. Међутим, проблем је у томе што људи покушавају да сачувају сујеверје и лажну идеологију и, што је најгоре, покушавају да се држе за лоше остатке из совјетског периода… Путовао сам кроз канонску територију Московске патријаршије и видим једну и исту слику свуда. Људи не знају Бога или како се спасење одвија. Сво њихово време је заокупљено потпуно неважним стварима као што је минутажа једног или другог обреда, детаљи једне или друге црквене политике, става једне или друге области.
По мом мишљењу, то је огромна несрећа, јер су људи изгубили своју Христо-центричност. Људи су заборавили на чињеницу да смо ми, пре свега, Хришћани, деца Бога Оца и Христова и да се морамо кретати као светости и спасењу. као саставни део ове појаве, неко види контраверзу у честом примању Светих Тајни које сједињује са Господом. Неки људи мисле да то није важно, да човек може на неки начин „зарадити“ своје спасење. Међутим, не схватају да је то Пелагијева јерес – да неко може зарадити спасење сопственим делима.
Са друге стране, стандард црквеног живота који они пропагирају је једноставно (речено) грешан.. То је искривљавање Црквеног Предања. Например, може се чути да су Руси, због своје националности, већ Православни. У једном чланку који сам читао наишао сам на тврдњу да су чак и атеисти истински православни, ако су део руске културе. То је замена вере културом. Православље је Божије Откровење, сачувано у чистој форми још од апостолских времена. Може да се уочи напор да се замени Нови Завет националним митовима, укључујући и старе да се Црква увек борила против нечега. Они шире незнабожачке бајке о „Мајци земљи“ уместо да гледају на Христа као на темељ целокупне културе.
Паганизам се често крије у Цркви под маском хришћанства, и то не у претерано спољашњим манифестацијама, већ скривено под маском побожности. Људи заборављају да је њихов циљ да достигну светост. Неки од њих верују да грех чак и размишљање о могућности достизања светости, иако је то испуњавање директне заповести Господње. Не треба да штедимо напор да превазиђемо тај проблем. Да би ово превазишли морамо подижи глас повратка ка светости. Да би то урадили неопходно је оживети катехизацију у целој Цркви. Чак и они који су већ крштени треба да проучавају Веру. Људи морају знати у Кога верују и шта треба да раде да би Му пришли. Људи долазе у храм и гледају на то као на зграду духовног сервиса. Људима се не нуди духовни раст. Стога они иду секташима.
Људи погрешно мисле да су секте лакше од Православља. Скоро сам имао прилике да будем у контакту са пентакосталцима. Сазнао сам за њихову праксу да се моле пет сати током дана. Који православни хришћанин се моли пет сати дневно? Секте су последице неинформисања људи од стране Цркве о заповестима Господњим, за које Господ очекује да испунимо. Еванђеље се посматра само као збирка побожних изрека. Не гледа се као средство стварног контакта са Богом. толико се бојимо да ће нас свет обманути да на крају не радимо ништа. Ово је ужасан духовни проблем. Ако га не превазиђемо, мноштво хришћана ће пропасти. То је идеологија rigor mortis-a. То није конзерватизам, то је убиство Цркве.
<http://www.johnsanidopoulos.com/2010/12/ideological-rigor-mortis-of-church.html>
НАПОМЕНЕ:
- Rigor mortis (мртвачка укоченост) је један од сигурних клиничких знакова наступања смрти. – прим. уредника
Рубрика: Из искуства мисионара, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари
