„Христос – Он је увек Један, Онај Који јесте“ – интервју са Евгенијем Криловим, режисером документарног филма о оцу Данилу „Ја идем кући“, специјално за ПМЦ „о.Данил Сисојев“

Евгениј Крилов,
редитељ филма “Ја идем кући“

– Евгениј, ви сте редитељ али сте се определили за жанр документарног православног филма.

Рођен сам у Саратову 1965, и моје прво звање било је инжењер термодинамике. Тиме сам испунио очеву жељу, који је професор и доктор техничких наука. И мене је видео као свог наследника на пољу техничких наука. По завршетку студија радио сам у Саратовском Политехничком институту.
Независно од ове професије, имао сам свој уметнички живот, коме сам се на крају потпуно предао.

– Тада још нисте били крштени?

Пре двадесет година емигрирао сам из науке и уписао Виши курс сценарија и режије код незаборавног мог учитеља Григорија (Наумовича) Чухраја.
То се дешавало 1990 г., ја сам уписао школу филма у Совјетском Савезу, а завршио сам је у већ демократској Русији. Некако у исто време, ноге су ме саме одвеле у храм.
Ту у Троицком храму Саратова, заједно са седамдесет људи, ја сам примио свето Крштење. Тада ништа нисам разумео, моје оцрковљење је трајало дуго као и код многих људи. Једино што сам спознао је то, да без Бога живети не могу. Касније сам полако уз искушeња и падове, почео да многе ствари боље схватам.
Моје оцрковљење је текло паралелно са мојим редитељским образовањем и усавршавањем. А онда су се та два паралелна пута слила у само један- пут.

– Неки од Ваших филмова везани су за Србију, Косово?

Тема мог првог филма о Србији, је прослава Ускрса под америчким бомбама 1999 године.
Нажалост, нисам могао да отпутујем у Београд, ишао је глумац Иван Охлобистин (касније отац Јован), материјал који је он донео, ја сам само монтирао. Не знам где се сада налази тај филм, компанија за коју је сниман више не постоји.

-Са великим поштовањем се односите према делу нашег Владике Николаја Велимировића

Он је Златоусти наших дана. Он је више од богослова, он је пре свега мисионар и његове речи имају снагу. У њему су обједињени светост и литерарни дар.
Речи Владике Николаја осим духовне дубине, имају и изузетну литерарну лепоту.
По мени он није ништа лошији као писац од Павића.
Веома га волим и желео бих да екранизујем сва “Мисионарска писма”, као и “Мисли о добру и злу“.
Сећате се “Писма на Велики Петак“ када говори о сусрету Богородице са Сином: “Она је једва познала Њега. Јели могуће да је то Син Њен, је ли могуће да је Она родила Њега? Ту огромну рану, величине човека?“
Нема другог писца, који би тако о томе говорио. .

– У Србији скоро нико не зна да сте Ви екранизовали “Мисионарска писма“

За њих и у Русији мало ко зна. Више се зна за “Веру светих“, коју православни мисионари шире међу собом, правећи копије.
2004-2005 снимио сам 33 епизоде пројекта “Вера светих“ – то је екранизација “Православног катехизиса“ светитеља Николаја Српског. То је образовна серија о основама наше вере, по којој многи живе, себе сматрају православним, али о вери ништа не знају.
Можда сам могао да је снимим и другачије, данас бих то сигурно урадио динамичније. Али катехизис је катехизис. Како говорити о Тројици, о две природе Исуса Христа, о тајнама? Да ли је уопште могућа адаптација Светог Писма?
Мислим да нема “Дечије Библије“ или “Библије за неверујуће“. . .
Библија, она није дечија. Она је Библија, Једна за сва времена.
Као и Христос – Он је увек Један, Онај Који јесте.

– Најновији Ваш филм посвећен је храбром оцу Данилу Сисојеву.

Био сам веома близак са оцем Данилом. Он је мој кум. Његова жена Јулија је наша кума, крстила је моје ћерке. Данило је крстио мога сина Николаја. Моја жена Лена је кума на кршењу њихове ћерке Ангелине. Дружили смо се, посебно раније док смо били млађи. Упознао сам га пре 15 година док је био ђакон у Бугарском подворју у Москви. Он је тада водио библиски семинар за младе. Тамо сам упознао своју супругу Лену. Отац Данило је био несвакидашњи човек. Таквих је јако мало. Толико је био добар, да би вам дао и последње што има. Мислим да је било немогуће не волети га. Био је веома весео и пун животне радости, али показало се да је био истински Христов војник, неустрашив и веран.

– Каква је судбина православног филма у Русији, обзиром да постоји много православних ТВ канала.

Споља гледано, чини се да је тако. Али треба ићи у дубину. Када смо славили 1000 година Крштења Русије, када је у време Горбачова Црква пуштена на слободу, тада је требало да се деси друго Крштење нашег народа. Многи су се тада крштавали али нису желели да живе духовним животом. 80% становништва европског дела Русије сматра себе православним, али само 4-5% њих се редовно исповеда и причешћује. И тај проценат скоро да се и не мења. Ми морамо наћи начин да то променимо.
Православних филмова је много, али изузетних, маркантих, међу њима је мало. Има ТВ канала, али су они некако инертни, троми, тако да их и православни људи мало гледају. Сматрају да су досадни и далеко од реалног живота људи. Осим црквених купола, осим тих спољних атрибута, ми морамо дати људима одговоре на питања које живот поставља пред њих.
И ту лежи одговор на питање, како направити православни филм да буде интересантан? То је наш задатак!

Разговор водила
Јагода Милета

Рубрика: Житије, Свештеномученик Данил Сисојев