Глава XV – Историја руског освајања Амурске области. Спуштање низ Амур
Средином XVII века одреди руских козака под вођством Василија Даниловича Појаркова и Јеротеја Павловича Хабарова стигли су до обале велике сибирске реке Амур. Ове области нису се налазиле ни под чијом влашћу, па су по праву открића почели да их сматрају руским територијама. На обалама Амура никла су козачка насеља и утврђења. Године 1651. Хабаров је основао град Албазин који је постао центар новог војводства. Међутим, приче пионира о богатствима и лагодном животу привукле су на Амур банде пустолова. Желећи да пљачком стекну богатство, они су почели да нападима узнемиравају суседну североисточну кинеску провинцију Манџурију. Незадовољни таквим стањем Манџурци су са великом војском опсели град Албазин, који се храбро одупирао иако је однос снага био крајње неравноправан. Требало је да започну преговори са Кином, којој је припадала Манџурија, о граници између две државе. Резултат тих преговора био је Нерчински уговор из 1689. године по коме је граница између Русије и Кине ишла реком Амур, о чему сведоче и карте из тог времена. Житељи тих крајева – Гиљаци, Наткиси, Ачани, Дучери, Аури, Тунгуси и Бурјати – сматрани су русим поданицима. Но, крајем XVIII века на енглеским и немачким картама појавила се нетачно нацртана руско-кинеска граница: Амур и читав поамурски крај приписан је Кини. Затим се и на руским картама, које су само понављале инострана издања, појавила иста грешка. Сви су заборавили на Нерчински уговор. Сећања на поамурски крај преживела су још само у причама сибираца. Руска влада дуго времена није обраћала пажњу на поамурске територије.
Међутим, почетком четрдесетих година XIX века у близини руских обала Охотског, Беринговог и Јапанског мора појавиле су се читаве флотиле страних китоловаца. Оне се нису бавиле само риболовом, него су чиниле и разбојништва дуж руске обале. У заливима су убијали младунчад китова, безобзирно истребљујући ове животиње. Долазили су чак до Петропавловска, где су нападали постаје, палили шуме и пљачкали становништво. Управо у то време Енглези су објавили рат Кини и приморали је да отвори пет својих лука за европске трговце. Но, Русију нису укључили међу европске земље и она у тим лукама није могла да тргује.
Тек тада су многи постали свесни важности Амура и поамурског краја за Русију. Високопреосвећени Инокентије је био ватрени присталица запоседања те области. Сматрао је да би на обалама Амура и његових притока, на слободном земљишту, погодном за обраду, многи Руси могли удобно да се настане и лако да организују живот. Дакле, Камчатка и Руска Америка могле би да се снабдевају сибирским житарицама, уместо да се оне увозе из европског дела Русије. Али светитеља нису толико занимали економски и политички разлози за освајање Амура. Када се својевремено прихватио обавеза мисионарског служења и привођења незнабожачких племена севера Америке и Азије Христу, он није имао за циљ да пронађе нове поданике за Руско Царство, него добра чеда за Цркву Христову.
Многи су са неповерењем гледали на пројекат запоседања Амура, међу њима знаменити морепловци и истраживачи Лаперуз и Крузенштерн, који су раније били у тој области и који су сматрали да се ушће Амура губи у пешчаним спрудовима, те да не постоји пролаз из реке у море. Ови пешчани спрудови, сматрали су они, образују превлаку која спаја копно и острво Сахалин, стога је оно на свим картама представљено као полуострво. А то значи да освајање Амура не би било од велике корист за Русију – ни за њену економију, нити за чување и утврђивање њених далекоисточних граница.
Оваква схватања оповргла је експедиција под командом адмирала Генадија Ивановича Невељског. Учесници експедиције која је истраживала ушће Амура провели су неколико година у тој области, живећи у необично тешким условима, трпећи оскудицу а понекад и праву глад. Главно откриће Невељског било је да постоји пролаз из реке у море и да тај пролаз може бити плован за бродове.
Руски поморски официри, чланови поменуте експедиције, основали су неколико војних постаја, односно насеља у крајевима које су истраживали: Николајевск, Петровск, Маријинскоје. Такође, узели су под своју заштиту домороце – Гиљаке, који су страдали у нападима китоловаца и Манџураца, и уз њихову помоћ лакше су се кретали дуж речног тока. Неки од њих су, враћајући се из експедиције, причали високопреосвећеном Инокентију о животу у тим крајевима и о томе како руским колонистима недостају храмови Божији и свештенство. По њиховим речима, неки Гиљаци изражавали су жељу да приме крштење. Светитељ је то знао и одавно је о томе размишљао. Још 1851. године, када је био на пропутовању за Ајан, обратила су му се три Гиљака. Као својевремено Колоше, Владика је и њих позвао на богослужење. Црквена служба их је веома дирнула па су замолили да их крсти. Светитељ Инокентије им је тада предложио да добро размисле и обећао је да ће им на Амур послати свог младог сина свештеника. Они су се захвалили и преко тумача су му рекли:
„Много се радујемо. Волећемо твога сина и, ако он буде живео код нас, многи ће се крстити“.
Зато је, чим се указала прва прилика, светитељ послао у амурску експедицију оца Гаврила Венијаминова са његовом младом женом. Испраћајући их у ту ненасељену и неистражену земљу, благословио је сина следећим речима:
„Иди на велико дело које ти је показао Бог! И пази да се твоје срце не охлади током рада на њиви Христовој. Умири на њој и не обазири се натраг док год не испуниш све своје обавезе“.
Ради решавања питања границе између Русије и Кине било је неопходно спустити се низ Амур, и тај задатак поверен је човеку који је, као и светитељ Инокентије, био ватрени присталица освајања Амура, генерал-губернатору Источног Сибира Николају Николајевичу Муравјову.
Црква нас учи како свако дело треба да савршавамо у славу Божију и како за свако дело треба да измолимо благослов од Бога. Стога је корисно да знамо да су наши преци, и то не далеки, молитвом започињали не само личне послове, него и дела од државног значаја. Седмог маја 1845. године генерал-губернатор Источног Сибира Н. Н. Муравјов стигао је у место Шилку, прешао је истоимену реку, притоку Амура, и подигао логор на другој обали. На средини реке стајао је усидрен „Аргун“, пароброд какав дотле није био виђен у Забајкалју, као и седамдесет пет великих транспортних чамаца накрцаних војском, оружјем и намирницама за потребе кампање утврђивања далекоисточних граница. Била је у току друга година Руско-Турског рата.
Почетак путовања одређен је за 14. мај. Био је диван пролећни дан: сунце је обасјавало врхове обалских литица, вода је весело блистала под његовим зрацима. Око четири сата ујутро дат је знак за буђење. Из логора је изашао генерал-губернатор са својом пратњом и сви су се упутили ка обали. Ту је на пољани била постављена Албазинска икона Мајке Божије, иначе веома поштована у Источном Сибиру, да би локални свештеник њоме благословио путнике. Разлегла се звоњава. Из цркве у Шилки кренула је литија са иконама и барјацима. Поворка је ушла у лађу и препловила на другу страну реке. Молитвено појање тихо се узносило над реком. Сви су скинули капе, утихнула је свака прича и по уобичајеном поретку започео је молебан за оне који плове и путују. После молебана на чамцу генерал-губернатора подигнута је застава и издата је команда за укрцавање… Тако је започело присаједињење Амурске области – области о којој се у Сибиру много причало, али коју дотле нико није видео.
Две године након ове прве историјске пловидбе, у јануару 1856. године, високопреосвећени Инокентије је добио указ Најсветијег Синода до треба да отпутује на ушће Амура. Убрзо потом упутио се из Јакутска у Иркутск. Ту је једна од његових главних брига била да пронађе свештенике вољне да се са својим породицама упуте у непознати крај: да проповедају Јеванђеље, подижу цркве и оснивају парохије. У граду се причало да су Кинези, не желећи да допусте пловидбу руских бродова по Амуру, припремили војску од шездесет хиљада људи и распоредили је дуж тока реке. Многи су почели да одговарају светитеља од тако ризичног путовања. Али уздајући се у милост Божију он је решио да ипак крене на пут.
Почетком априла прешао је још залеђено језеро Бајкал, да би преко Верхњеудинска стигао у Кјахту. Пошто је ту дочекао Васкрс, у среду Светле седмице упутио се ка Шилки, одакле су кретале барже за Амур. Овде су се претходно већ сабрали сви који су ишли на пут са Владиком. Свештенство са породицама кренуло је 15. маја. Два дана касније, на бродићу који је послао генерал-губернатор, пошао је и светитељ Инокентије. Убрзо је стигао своје сапутнике, па су се неко време низ реку кретали заједно.
Обале су били покривене величанственим четинарским шумама, а понекад су се могле видети и округли номадски шатори од брезове коре у каквим су живела тамошња племена. Река је била пуна рибе, нарочито огромних јесетри, односно кечига, које су представљале главни улов житеља тих крајева. „Рибе су тако велике, да се само из једне може извадити и до осамдесет килограма икре“ – забележио је светитељ у дневнику путовања.
Пре но што је стигао до Ајгуна, јединог манџурског града на читавом току Амура, архиепископ Инокентије је оставио своје сапутнике и кренуо напред. Два дана уочи доласка у Ајгун срео се са Н. Н. Муравјовим, који је са начелником кинеске провинције управо постигао договор о слободном кретању наших бродова по Амуру. Тако је отклоњена опасност од сукоба са великом кинеском војском.
Обале су мало оживеле, почели су да наилазе на манџурска села. Одмах по доласку у град светитељ се срео са начелником Манџурије. Ту је са интересовањем пратио церемоније кинеских чиновника. „Двадесет деветог смо допловили у град Ајгун – описивао је Владика у свом дневнику тај сусрет, – у пратњи пуковника господина Хилковског, који се са својом јединицом летос зауставио четрдесетак километара од града и коме је губернатор наредио да ме допрати до Ајгуна, а који је уз то био и преводилац. Усидрили смо се пред градом, близу обале, и господин пуковник се одмах искрцао како би саопштио да сам дошао и да бих волео да угостим начелника. Пуковника су на обали дочекали кинески чиновници који су претходно већ били обавештени о мом доласку. Чим су угледали нашу лађу, одмах су почели да припремају шатор у коме је кинески начелник провинције обично примао нашег губернатора. Истовремено обавестили су и начелника, али он је стигао на коњу тек после два и по сата. Међутим, мало-помало ту су се окупљали кинески чиновници, све један од другога лепше и раскошније одевени. Довозили су столове и клупе. наложили су ватру и почели да кувају чај којим су угостили и господина пуковника.
Чим је начелник стигао, неколико чиновника са зеленим и белим украсима на шеширима дошли су по мене, а са њима и пуковник, како би ме у начелниково име замолили да га посетим, а ако ја посетим њега, онда ће и он, можда, посетити мене. Пошто сам их понудио вином и приредио им закуску, одлучио сам да пођем у госте начелнику, мада сам био уверен да он код мене неће доћи, јер сам чуо да ни раније није хтео на лађу код нашег губернатора. Чиновници су ме дочекали на самој обали, а начелник и са њим неки други кинески старешина пред шатором. Све су нас сместили за сто на коме се налазило мноштво посластица на малим тањирима, и послужили су нас чајем без шећера, који су служили у порцуланским шољицама без дршке и тацнице, које се доносе једноставно у рукама, без послужавника. Чим би неко испио једну, одмах би му доносили другу шољу. После чаја угостили су нас слаткишима и вотком, врло јаком, која се зато служи у истим шољама као и чај, али мањим, тако да у њих не могу да стану ни две чајне кашичице. Нисам се задржао дуго. Пошто смо преко преводилаца разменили комплименте и различите жеље (са руског на монголски преводио је пуковник, а онда са монголског на манџурски њихов кинески преводилац), позвао сам начелника и његовог пријатеља на своју лађу; он је стао да се изговара како ја журим и како не може да остави колегу; ја сам пак, не губећи даље време (јер дан се већ примицао крају), кренуо натраг на лађу. Начелник ме је испратио све до ње. Чим сам се укрцао кренули смо даље, потпуно сами, без икакве пратње, и тако све до ушћа Амура нисам имао никога од сапутника“.
После Ајгуна Амур је протицао Хинганским планинским ланцем, па је лађа шездесет километара пловила кроз клисуру. Након што су прошли кроз теснац, путници су опет могли да виде само пусте амурске обале и тек понегде насеља Голда – јединих житеља поамурске области. Са приближавањем ушћу уместо четинарских појавиле су се листопадне шуме. „На обалама или у њиховој непосредној близини расту храст, брест, јавор, липа, бреза, јасика, јаблан, кедар и друго дрвеће, а расте и дивље грожђе… Десетог јуна угледао сам већ сасвим сазрелу црвену рибизлу“ – бележио је високопреосвећени своја опажања. У доњем току, близу језера Кизи, почели су да наилазе на мангунска села. У Маријинској постаји светитеља је чекао свештеник Гаврило који је овде боравио да би проповедао Јеванђеље Голдима. Даље су отац и син пловили заједно све до ушћа Амура, где је живела паства оца Гаврила – Гиљаци.
„Сва та насеља која се могу видети са реке током 3000 километара пута, толико су ретка и са мало становника – приметио је Владика у дневнику – као да постоје само зато да би показала како клима и ваздух на Амуру нису штетни за човека…“
Житељи те области, припадници различитих племена, бавили су се ловом и риболовом. Манџурци и Кинези, који су ту долазили због робне размене, називали су их „јупитаце“, то јест „људи одевени у рибље коже“. И заиста, становници поамурја носили су одећи и обућу од коже лососа. Чизме направљене од истог материјала, лепљене а не шивене, нису пропуштале воду, добро су задржавале топлоту, док се на хладноћи нису стврдњавале попут кожне обуће. Уз то, оне су биле необично лаке. Лепо исцртана празнична женска одећа, која је подсећала на мантил, била је сашивена од штављене коже сибирског лососа. Ова риба је снежно бела и на њену кожу боје тако добро приањају, да после више не могу да се сперу.
Путовање је протицало спокојно, па је светитељ имао довољно времена да напише писмо ћерки која је већ дуго чекала његов одговор. Прасковја – Пашењка, како су је звали у породици – сада је постала монахиња Поликсенија у Борисовском манастиру који је у Курској губернији подигао Владикин стари пријатељ и доброчинитељ Димитрије Николајевич Шереметјев.
„Пишем ти пловећи реком Амур“ – речи су којима је светитељ започео своје писмо. „На њој смо већ 15 дана, а до ње смо пловили 6 дана Шилком. Ако не буде каквих препрека, то јест противног ветра, надамо се да ћемо за недељу дана допловити до њеног ушћа. Одатле намеравам да почетком јула одем бродом у Ајан, а из Ајана опет у Јакутск. Када ћу моћи да ти пошаљем ово писмо – не знам. Ти ме у своме писму молиш да те поучим како да се спасаваш. Ах, Пашењка! Па ја бих могао од тебе да тражим савет како да се спасавам. Одавно сам почео да учим, али учим још увек. Понекад ми се учини да сам нешто схватио, кад оно – ипак нисам, па опет учим из почетка. Рећи ћу ти колико умем, или боље рећи колико се присећам туђих савета и мисли које се тичу спасења. Кажеш да немаш смирења и послушања, и да си лења за молитву Богу. Истинско смирење, мила моја, дар је Божији. Сходно томе, не можемо га имати када пожелимо, него треба да га задобијемо, а оно се задобија, између осталог, ако никада, нигде и ни у чему не сматрамо за себе да смо виши од других, ако се ни на кога не средимо, ако никада за себе не сматрамо да смо невини или у праву. Лења си за молитву: знаш ли где се налазиш? У Борисовском манастиру. Зато си дужна да се увек бориш против себе и своје лењости. Не очајавај ако те она понекад и савлада – ништа за то. Само немој остати да лежиш, него устани. У крајњој линији, напрегни све своје силе како би устала. Видећи твоју усрдну жељу да устанеш, Господ ће ти помоћи. Међутим, немој да мислиш ни да сањаш како је овде на земљи могуће достићи такво стање да уопште не би било потребе за борбом против себе или против духова злобе: не! Рај није овде на земљи и на њој се не може пронаћи вечно спокојство – ово је бојно поље или школа. Још кажеш како не можеш да савладаш свој гнев. О, мило моје! Тај непријатељ је најљући и најупорнији, јер се налази у твоме карактеру, то јест ти си по природи плаховита. Шта да ти кажем тим поводом. Исто – бори се колико је могуће…“
У Николајевску, код оца Гаврила, високопреосвећени Инокентије је провео читав август. Ту му се 1. августа родио унук. Крстио га је лично Владика и дао му име које је некада и сам носио – Јован. А двадесет четвртог одслужен је свечани молебан поводом почетка изградње нове Никољске цркве.
Колико год да је био лак пут ка ушћу Амура, толико је тежак и пун опасности био пут натраг. Први покушај одласка из Николајевска једним малим бродом завршио се неуспехом: таласи га умало нису потопили, па су путници морали да се врате. Коначно, почетком септембра, светитељ Инокентије је на пароброду „Америка“ отпутовао за Ајан. Одатле је требало да се што пре упути ка Јакутску, где је архијереја чекало доста посла, али омела га је зима која је те године наступила раније. Пошто је дочекао зимске услове за кретање Владика је 12. новембра кренуо из Ајана за Јакутск, путем којим је својевремено први прошао. Дували су јаки ветрови тако да се на једном месту повозка преврнула и он се повредио ударивши о камен. На реци Маји због неопрезности пратиоца повозке у којој је путовао светитељ, она је пропала кроз танак лед, па је морао да проведе неколико минута у хладној води, док нису дошли да га извуку. Срећом, на том месту било је плитко. Треба рећи да је преосвећени све непријатности и опасности на путу дочекивао са спокојством које је одавно било укорењено у његовом карактеру: „Слава и благодарност Господу, Који ме чудесно чува на свим мојим путевима! – писао је – одећа се одавно осушила, бол у ребрима сам осећао око два месеца па је престао, и већ сам готово заборавио како су ме извукли из пукотине у леду“.
У Јакутску, где је стигао 1. децембра 1856. године, сачекао га је указ најсветијег Синода: „За неуморне подвиге на пастирском попришту у далеком крају Отаџбине, међу иноплеменом паством, са пламеном ревношћу за привођење Господу душа које чаме у мраку неверовања, као и због показаног поучног примера пастирског самоодрицања ради њиховог спасења, уз достизање у овом свештеном делу жељених успеха помоћу трпљења и најразличитијих напора…“ високопреосвећени Инокентије, архиепископ Камчатке, Курилских и Алеутских острва награђен је орденом светог Александра Невског.
Следећу 1857. годину архиепископ Инокентије је провео на путовањима. Посетио је далеке области своје епархије: најпре реке Виљу и Олекму, а затим у Америку. Како се испоставило, било је то његово последње путовање по местима где је започео своје мисионарско служење. У јуну, када се вратио из Америке, Владика је отишао за Петербург, како би учествовао у раду најсветијег Синода.
Рубрика: Uncategorized
