Глава XIV – Руско-Турски рат на Далеком Истоку. Сусрет са непријатељем на Ајану
Светитељев живот у Јакутску протицао је баш као и раније, у непрестаним путовањима, раду и бригама. Такође, стално је био у контакту са мисионарима који су се налазили под његовим руководством. Но, све чешће су стизале узнемирујуће вести. У то време трајао је Кримски рат, или, како су тада обично говорили, Кримска кампања.
Још 1853. године објављен је манифест о рату са Турском која је желела да господари на Црном мору и Балкану. У почетку је то био конфликт између Русије и Турске, и успех руске војске на фронту био је очигледан. Али после сјајне победе руске флоте под командом адмирала П. С. Нахимова у Синопској бици, у рат су се на страни Турске укључиле Енглеска и Француска. Отпочела је херојска одбрана Севастопоља која је трајала од априла 1853. до октобра 1854. године. Противници, који су главни удар усмерили на Крим, предузимали су војна дејства и на другим местима. На Белом мору енглески бродови су бомбардовали Соловецки манастир, па су и монаси морали да помажу у одбрани. Нису биле остављене на миру ни руске територије на Далеком Истоку. Петропавловск је морао да издржи напад енглеско-француске флоте. Одбраном је руководио војни губернатор Камчатке и начелник луке Василије Степанович Завојко. Сви бранитељи града и сам врли командант после су сведочили како лука није сачувана војном силом, него милошћу Божијом. О чудесном избављењу Петропавловске луке високопреосвећеном Инокентију је писала херојева супруга Јулија Јегоровна Завојко:
„Наш Бог је велик! Славно је име Његово! Блажени су сви који се уздају у Њега! – тако почиње препис извода из писама Јулије Јегоровне који је својеручно начинио светитељ Инокентије. – Он нас је спасао од страшне и неминовне опасности. Седамнаестог августа у 10 сати пре подне са светионика су сигнализирали узбуну: на мору сам угледала страну ескадру… Сви су мислили и сматрали како непријатељ неће бити у стању да одвоји велике снаге за Петропавловск, али погрешили су. Страна ескадра се састојала од 6 бродова: енглеска адмиралска фрегата ‘Президент’ са 52 топа, енглеска фрегата ‘Пик’ са 44 топа, пароброд-фрегата са осам топова за пројектиле великог калибра, француска адмиралска фрегата ‘Форт’ са 60 топова, мала фрегата ‘Евредис’ са 32 топа и брик ‘Облигадо’ са 18 топова. Дакле, они су имали укупно 224 топа и око 2.500 људи са двојицом адмирала. Ми смо са фрегатом ‘Аврора’, транспортним бродом ‘Двина’ и обалским батеријама имали укупно 69 топова, као и 858 људи, од чега 350 регрута који су свега месеца дана раније стигли на ‘Двини’. Као што видите, непријатељ је био готово три пута јачи. Осим тога њихови топови били су много бољи од наших, а и барута су имали у изобиљу, док је нама барут недостајао. Но, за нас се борио Бог, па су планови људске гордости и умишљености пропадали. Било је страшно када се огласило звоно за узбуну. Жене и деца су одмах евакуисани из града. Душу је почело да обузима некакво очајање. Сва деца су плакала у глас. Град је за час опустео. Остали су само мушкарци. Тога дана је дувао противан ветар, па је у залив ушао само пароброд (нечасни Енглез носио је америчку заставу); пришао је Сигналном рту; не приближивши се на пушкомет и издалека угледавши чамац који му је послат у сусрет, окренуо се и удаљио на пучину.
Осамнаестог августа после подне у залив је ушла читава ескадра и упутила се ка улазу у мали залив. Но, наше батерије су отвориле ватру па су непријатељски бродови морали да се удаље ван пушкомета. Касније смо сазнали да је тога дана погинуо енглески адмирал Прајс. Деветнаестог у 9 сати ујутро на Сигналној батерији служен је молебан; непријатељ је то приметио, па су почели да испаљују топовска зрна и пројектиле који су пролетали изнад глава оних који су се молили, али уважени пастир отац Георгије, изнад чије главе је пролетела бомба за време читања Јеванђеља, није се узнемирио, него је наставио да се громким гласом обраћа Господу Сила. Пошто је по окончању молебана окропио светом водом војнике и топове, свештеник је прешао на пешчани спруд између реке и мора, где је била постављена велика батерија коју је такође окропио водом отпевавши кратак молебан. Остатак дана је протекао мирно. Двадесетог августа било је приметно да се непријатељ спрема за одлучујући напад. Пароброд је повео три фрегате и десантне чамце у правцу наших батерија. Господин губернатор Камчатке је сишао до батерије и рекао: ‘Браћо! Велика сила се приближава, али с нама је Бог, боримо се за веру. Многи међу нама неће преживети. Нека данас наша последња молитва буде за Цара’. Потом се са свих наших артиљеријских батерија и бродова заорила химна ‘Боже Цара чувај’, коју су одмах прихватили и одреди стрелаца на копну. Проломило се громогласно ‘Ура!’, праћено повицима: ‘Умрећемо са оружјем у рукама, нећемо устукнути ни корак!’. Осењујући се крсним знамењем војници су заузимали своје борбене положаје. Отпочела је страшна топовска ватра. Осамдесет непријатељских топова тукло је наше батерије на Сигналном гребену, која је имала 5 топова, и на Црвеној литици, која је имала 3 топа. Мада су наше батерије у почетку наносиле значајну штету непријатељу, на послетку је надмоћ противника однела превагу: бедеми око топова били су разорени и платформе до те мере затрпане земљом да се артиљеријска оруђа више нису могла употребљавати, зато су их војници онеспособили и напустили. Ратна застава пренета је до друге батерије која је била распоређена на спруду. У том тренутку 13 десантних чамаца кренуло је према Црвеној литици, искрцали су се и појурили према батерији. Французи су тамо истакли своју заставу, но чим су угледали наше стрељачке одреде како се приближавају са брда, стрмоглаво су се сјурили доле утекавши на своје бродове. Од 9 часова ујутро па до 7 увече три фрегате су дејствовале против батерије од 11 топова на спруду. Овом батеријом командовао је кнез Димитрије Петрович Максутов. Штедећи људе и барут он је отварао ватру само када би се нека од фрегата приближила како би извидила да ли је батерија уништена. Он сам је све време ишао са једног краја батерија не други, као на вежби, пратећи покрете непријатеља. На крају, батерија је остала готово неоштећена, погинуло је 12, а рањено 30 људи. Командир је остао неповређен. Тога дана на град су пале хиљаде бомби, топовских зрна и пројектила. Бомбе су бацали преко превлаке и, колико су могли, на спруд и преко спруда. Земља у граду је потпуно прерована топовским зрнима и бомбама. Али није изгорела ни једна кућа, тек неколико их је оштећено, при чему у граду нико није погинуо. Свештеник са фрегате је за сат времена избројао ништа мање него 300 непријатељских артиљеријских плотуна. Тога дана губернатор је био на Сигналном рту где га је засула киша бомби и пројектила, но Бог га је сачувао Својом невидљивом десницом. Двадесет првог, другог и трећег непријатељ је прикупљао снагу да би двадесет четвртог коначно наступио дан због кога читав Петропавловск треба да узноси благодарне молитве Господу Сила на дарованом избављењу. Сваке године на тај дан – причала је даље губернаторова супруга – у нашој ће се кући читати благодарне молитве. Господ је тог дана чудесно сачувао живот Василија Степановича. Рано ујутро у непријатељској ескадри започеле су необично живе активности. Пароброд је повео бродове ка Никољској гори. Две батерије са по 5 топова биле су распоређене на превлаци и код рибљег магацина. Бродови су се окомили на те две батерије. Са превлаке, где је командовао херој кнез Александар Максутов, артиљеријска дејства била су веома успешна: оборили су јарбол енглеске адмиралске фрегате и британска застава је пала. Такође, покидали су много бродске ужади, а често су погађали и саме бродове. Тако је погинуо капетан пароброда, а потопили су и читав десантни чамац са посадом. Но, непријатељска граната откинула је руку херојском кнезу, који чак н и у тим тренуцима, као ни после операције, није престајао да се крсти и благодари Богу. Стално се моли и током болних превијања, па се на крају тако и упокојио. Уопште, оба Максутова показали су се као људи великог срца, истинске храбрости и живе, детиње вере у Бога. Када су обе наше батерије биле уништене, непријатељ је почео са десантом, искрцавајући на обалу, према папирима касније пронађеним код њиховог старешине, 670 људи под заштитом топовске ватре са бродова; касније је непријатељ као појачање послао шест великих десантних чамаца у којима је, може се претпоставити, било још око 300 војника.
‘Ми смо пред непријатељима стајали у крви – говорио је губернатор – са оружјем у рукама, одлучни да скупо продамо своје животе. На двадесетак корака испред нас непријатељски вод је заузимао стрељачку позицију. Засула нас је киша метака. Све је изгледало као да су то последњи тренуци живота. Изненада, разлегао се пуцањ из топа који је раније пао у ров заједно са постољем, и непријатељска гомила се ускомешала. Потом су изнова почели да заузимају формацију, али однекуд се зачуло наше ‘Ура!’ – стрељачке јединице са бајонетима на пушкама напале су прве редове непријатеља који се окренуо у бег, и тако сам ја остао жив. Са планине су се брзим кораком, пуцајући, спуштали наши стрелци. Са свих страна чуло се громко ‘ура!’, а непријатељ се у паници одступао. Њихово повлачење било је страшно: хитајући натраг ка десантним чамцима они су остављали мртве и рањене, скакали су са литица, но и ту их је чекала смрт, јер су се наши распоредили по околним обронцима па су их гађали одозго. Чамци који су пристали пуни, сада су одлазили полупразни’.
Без Божије помоћи људи ово не би могли да учине, и грех је да се било ко од нас, ко је остао жив 24. августа, дичи својом храброшћу, да каже како смо то ми учинили, како смо ми отерали непријатеља: не и не. Нема код нас никога ко би тако мислио и дај Боже да никада не буде. Храброст је дар од Бога… После тако славне победе наши су се сабрали и још пре но што је дошао свештеник почели да певају: ‘Царју Небесни’ и ‘Оче наш’. А када је свештеник дошао на самом крвавом бојном пољу одслужен је благодарни молебан. Ви можете да замислите како су сви живо осећали да нас је Сам Бог спасао, и молили су се из свег срца.
Код убијеног заповедника десанта у џепу су пронашли команду адмирала о снагама које ће се за десант користити, као и план о томе како да се заузме и уништи град (они су носили све што им је потребно да би град запалили, као и конопце за везивање заробљеника, једино су превидели то да се Руси неће живи предати). На папиру је адмираловом руком било дописано: ‘Не заборавите да понесете што више окова’. Ми сада имамо и два дечака-инвалида. Када су једном од њих ампутирали руку, рекао је доктору: ‘Брже, не боли ме. За Цара сам руку дао…’ Сам Бог нас је све надахњивао, а не људско мудровање.
Страшни су били ти дани. – наставља Јулија Јегоровна Завојко – Ја из искуства знам какво благо представља молитва, али никада то нисам осетила тако живо као сада. Ми смо се сви заједно готово непрестано молили док смо били у збегу ван града… Сва деца су се молила са горким сузама. Бог је услишио наше молитве. Молитва нам је дала снагу да се у потпуности предамо промислу Божијем. Свако од нас је могао да види натприродну помоћ Божију. Нема никога ко се не би скрушено задивио пред путевима Његовог благог промисла који су сада свима видљиви. нека је хваљено и прослављано име Господње од сада и заувек!“
Светитељ Инокентије је пажљиво пратио ратна дејства, па се на зиду његове келије нашла и карта Крима коју је добио на дар. Догађаји на Црном мору утицали су и на ситуацију на Охотском мору. Али ратна дејства нису уплашила светитеља: године 1855. он је кренуо на опасно путовање до Ајанске луке, а одатле до ушћа Амура. У то време под руководством Василија Степановича Завојка ту су били евакуисани становници и гарнизон Петропавловска и радило се на утврђивању Николајевска на Амуру. Пратећи новинске извештаје и слушајући шта говоре упућени, Владика је претпостављао да се непријатељска флота неће појавити пред Ајаном пре 10. јула. „Сходно томе – писао је у једном од писама – тамо могу да прођем слободо и безбедно. Али повратак са Амура свакако неће бити тако безбедан“. Пошто је анализирао све могуће препреке, у пролеће је кренуо на пут, најпре да поново обиђе Јакутију, а онда у Ајан и одатле на Амур.
Успут, у селу Нељкан, срео је своју ћерку Јекатерину која су чудила очевој одлучности.
„Куда ћете? Па у Ајану су Енглези“.
„Ја им нисам потребан, – одговорио је Владика – а ако ме и узму у заробљеништво, само ће себи нанети штету, јер мене треба хранити“.
Светитељ Инокентије је продужио пут да би коначно стигао у Ајан 9. јула 1855. године, баш на дан када су Енглези напустили град који је био сасвим пуст: пошто су закопали неколико својих топова, становници Ајана су напустили град још пре но што се непријатељ појавио, удаљили су се петнаестак километара и сакрили се у густој шуми. Енглези су обили браве на свим магацинима у луци. И црква Казанске Мајке Божије стајала је отворена. На поду су биле разбацане прокламације којима су становници Ајана позивани да се врате својим кућама. Светитељ Инокентије није клонуо духом пред тако тужном сликом: свакодневно је са побожношћу служио пун круг богослужења у цркви, посећивао је житеље Ајана скривене у шуми и, пошто није било свештеника, вршио је све потребне обреде, укључујући и крштавање новорођених. Интересантно је да је у исто време на Криму верне бодрио и надахњивао други високопреосвећени Инокентије, архиепископ Херонски.
Но, на овом путовању светитељ није могао да стигне до циља, до ушћа Амура, јер је тај крај био опкољен непријатељским бродовима. Високопреосвећени је у почетку веома жалио што су га касни прелазак Лене, блато, поплаве река Алдана и Маје, као и одсуство кочијаша на станицама уз Мају задржали и успорили његово путовање. Али околности и време поново су га приморали да заблагодари Богу на ономе што је претходно деловало као низ досадних непријатности. Велики једрењак „Охотск“ који је кренуо ка Амуру и на који је архиепископ Инокентије са својом пратњом закаснио, био је потопљен од стране непријатеља. Да нису закаснили, Владика и његова пратња били би у великој опасности и у најбољем случају могли би да се нађу у рукама Енглеза као заробљеници, док би све ствари припремљене за амурске цркве пропале.
Ипак, архиепископ Инокентије је био у прилици да се сретне са непријатељем очи у очи. Двадесет првог јула Владика је у ајанској цркви савршавао молебан са преклањањем колена за даривање победе. У том време у Ајанску луку изненада је упловила енглеска фрегата, а убрзо за њом још једна. Сишавши на обалу Енглези су сазнали да се ту налази руски архијереј. Одмах су пошли у кућу на коју им је указано, али нису затекли домаћина. Тада су се, уз повике и много буке, упутили ка цркви… Посред пустог храма на коленима је клечао архиепископ Инокентије и, ни мало се не узнемиривши, као да никога не примећује, громко је произносио речи молитве. Владикино непомућено спокојство и узвишен израз његовог лица поразили су Енглезе, натеравши их да ућуте и стрпљиво сачекају крај службе. Светитељ Инокентије је касније, сећајући се овог догађаја, духовито примећивао: „Да су Енглези само знали за шта сам се тада молио, вероватно би ме одмах растргли“.
Али они то нису знали, а изглед човека који се тако искрено молио изазивао је њихово поштовање. После молебана официри су пришли Владики и веома љубазно почели да се распитују како је доспео ту и којим путем је стигао. Потом су му саопштили да је њихова дужност, у складу прописима који се примењују за време ратног стања, да га одведу као заробљеника. На то је светитељ уз осмех одговорио како он није војник и сходно томе неће имати никакве користи од његовог заробљавања, него ће напротив имати само штете. Затим је позвао енглеске морнаре својој кући и, послуживши их чајем, дуго је разговарао са њима уз помоћ преводиоца.
Светитељ Инокентије је из разговора сазнао да је заједно са другом фрегатом стигао и пароброд „Баракуда“ који је довукао брод са заробљеницима, међу којима се налазио и свештеник-мисионар Махов. Владика је почео да убеђује официре да ослободе баћушку. Следећег дана после вечерњег они су поново дошли код Камчатског архиепископа. Официри су саопштили да је њихов заповедник, лорд Чарлс Елиот, ослободио из заробљеништва како самог Владику, тако и свештеника Махова. Лорд Елиот је пожелео да и лично упозна руског архијереја. Те вечери њих двојица су се састали на палуби фрегате „Пик“, да би наредних седмица провели многе сате у разговору уз чај. Енглез је на крају показао тако дубоко уважавање према Владики, да је пре растанка наручио да се изради његов портрет.
Тако је светитељ својим непоколебљивим уздањем у Бога стекао поштоваоце чак и међу непријатељима. Ма колико тужни били ратни догађаји, архиепископ Инокентије их је доживљавао као околности које не зависе од његове воље, и у којима свако треба да врши своју дужност онако како најбоље зна и уме. Његово је било да се моли за мир и за народ Божији, да утврђује у вери оне који су прихватили Христа и да просвећује оне који још нису поверовали. Зато је у писму сину од 27. јула, пошто је описао свој боравак у Ајану и непријатељска дејства, саопштио следеће: „Мени је познато да нам је Амуром дошло око 2000 досељеника, а са Камчатке још најмање 500; сходно томе, сада на Амуру има најмање 3500 људи. Зато је тамо неопходан други свештеник, па сам хтео да ти доведем као пријатеља Захара Ивановича Тјапкина, али то није било могуће. Уосталом, мени је веома драго што је на ‘Аврори’ свештеник који ће ти мање или више помоћи, па се ја више нећу толико узнемиравати због тога… Имам намеру да сутра пођем натраг у Јакутск, а ово писмо остављам у Ајану, за случај да се појави могућност да ти оно буде послато“. Пре одласка у Јакутск светитељ Инокентије је провео три дана у шуми са житељима Ајана. У самој ајанској луци остала су три непријатељска брода, али пристаниште је остало неоштећено: закопане топове нису пронашли, а нису спалили ни велики једрењак у изградњи. Архиепископ је био забринут и због Ситке, куда се упутила француска ескадра. У овдашњим морима налазило се укупно око 50 непријатељских бродова.
У исто време на Далеком Истоку наше Отаџбине одвијали су се важни историјски догађаји, који су такође дубоко узбуђивали светитеља Инокентија као архипастира и руског патриоту: отпочело је освајање Амурске области и решавање питања дотле неутврђене границе између Кине и Русије.
Рубрика: Uncategorized
