Глава XI Повратак у Новоархангелск. Мисионарски извештаји
У септембру 1843. године преосвећени Инокентије се вратио са дугог и напорног путовања по Камчатки и Охотској области. Преко пет хиљада километара прешао је у запрегама које су вукли пси и понекад ирваси. Када би се све време које је светитељ провео на санкама у покрету повезало у једну целину, испало би да је путовао непрекидно више од два месеца. Половину тога времена пут је пролазио далеко од било каквог људског насеља, кроз сасвим ненастањене крајеве.
Пред долазак епископа Инокентија у Новоархангелск, Управа Руско-Америчке компаније подигла му је дом који се налазио изван града, окружен шумом, на усамљеном месту. Преосвећеноме се допао и распоред просторија и квалитет градње. Био је искрено захвалан управнику Компаније Адолфу Карловичу Етолину, који је лично руководио радовима. Али посебно га је радовало то што је унутар архијерејског дома била уређена црква. Позната добротворка грофица А. А. Орлова послала је иконе као дар. Петнаестог децембра, на дан свог постављања за епископа, преосвећени Инокентије је освештао домаћу цркву посвећену Благовестима Пресветој Богородици. „Тај дан за мене је био истински празник и ја ни до данас не могу довољно да се нарадујем што у својој кући имам дом Божији“ – писао је познаницима.
После неког времена у његовој домаћој цркви почела су да се сабирају деца коју је светитељ Инокентије учио Закону Божијем. У Новоархангелску је постојала духовна школа, затим школа која је припадала Компанији и још две приватне образовне установе за девојчице. У школу која је организована у архијерејском дому долазили су они који нису ишли у другу школу. Уторком су долазиле девојчице, а средом дечаци. Укупно је било сто педесет ученика. Тако је Владика и сам са великом усрдношћу испуњавао своју архијерејску одлуку: да се деца сабирају у црквама и уче правилима и поретку хришћанског живота. Године 1845. преосвећени Инокентије је поново отпутовао на Камчатку. Циљ овог путовања био је да пребаци духовну школу са Камчатке у Новоархангелск. Према његовој замисли, од две духовне школе, Камчатске и Новоархангелске, које су оскудевале како у наставном особљу тако и у материјалним средствима, требало је да се формира једна богословија.
Владикиним трудом осниване су православне мисије: проповеднике Речи Божије слао је у најудаљеније крајеве епархије. Пошто су му недостајали сарадници, преосвећени Инокентије се са молбама за помоћ обраћао пријатељима из престонице и синодским властима. Но, светитељ се понајвише надао на Бога. „Нека буде воља Божија! – писао је. – Ако Њему буде угодно, све ће бити у реду. А ако није – ни са десет фењера по најсветлијем дану неће се пронаћи човек за то“.
Мисионари су према утврђеном реду о своме раду и о свему што се догоди подносили извештаје архијереју. Он је те извештаје пажљиво читао и посебно бележио најзначајније догађаје из њих. О раду мисија у својој епархији преосвећени није знао само на основу писмених и усмених извештаја потчињених. Чим би се појавила потреба или могућност, светитељ би и сам кретао на пут. Потчињавајући се одлуци која је била обавезујућа за све, и сам је при томе неизоставно водио дневник, тачније, писао је мисионарске извештаје. Временом су од тих бележака састављани опширнији текстови: они званични прослеђивани су у синод, док су приче поучног карактера штампане у различитим журналима. Понекад је епископ Инокентије у овим чланцима писао и о сасвим обичним стварима. Он је знао колико су за почетника важна знања искусног човека. Током дугих поморских путовања искусио је све непријатности у вези са морском болешћу. Мучнина, вртоглавица и општа слабост организма спречавају човека да се подигне са кревета, кварећи готово сваку пловидбу непријатним осећајима. Владика је пронашао изузетно једноставан начин за избављење од морске болести. У часопису „Извештаји Хидрографског одељења Министарства поморства“ за 1847. годину појавио се невелик чланак преосвећеног Инокентија у коме он излаже своје интересантно откриће: да од морске болести човек може да се избави тако што ће уз образ држати главицу сировог лука.
О свим својим путовањима и интересантним саопштењима мисионара Владика је писао детаљна писма свом духовном пријатељу и драгом наставнику митрополиту Московском Филарету. О редовном обиласку епархије извештавао је: „Мој пут по Азији, који је отпочео 31. августа 1846. године (не рачунајући пловидбу морем), слава Богу успешно је окончан. Петог јула 1847. године вратио сам се у Ајан, где остајем чекајући полазак брода. Путовање је сада било преко две и по хиљаде километара дуже, делом зато што се Камчатска епархија проширила у односу на 1843. годину, и сада се њене границе југозападно од Охотска простиру до кинеске границе, а делом због тога што сам избегавао да путујем из Охотска право у Ајан“. Владика је, услед наступања периода када путеви постају непроходни, кренуо на другу страну. „Из Охотска смо пошли 26. марта, да бисмо у Ајан стигли 5. маја. Због пролећа и почетка отапања снега морао сам да оставим повозке и узмем обичне товарне санке, одозго наткривене грубим платном, које су вукли, како где, и коњи и ирваси и пси, а на једном месту превоз товара смо морали да упрегнемо чак и бикове. Плашио сам се да ће ми се под утицајем јарке сунчеве светлости која се одбија о снежне површине вид погоршати, али хвала Господу нисам пострадао ни мало. Све неугодности које сам доживео већ су заборављене и спреман сам за ново путовање; ако Господу то буде угодно, нећу пропустити да кренем и у трећи обилазак епархије“.
Из Ајана Владика се упутио Удски крај, који тек што је био издвојен од Иркутске и припојен Камчатској епархији. Баркама са једним јарболом пловили су најпре морем до ушћа реке Уде, а затим стотинак километар узводно до насеља Удско. Ту је епископ Инокентије освештао новоподигнуту цркву. Иначе, то је био четврти храм који је Владика освештао током овог путовања. После месец дана истим путем вратили су се у Ајан.
Крајем августа 1847. године светитељ је стигао на Ситку. Убрзо су почели да пристају бродови из разних руских колонија. По њима су стизали и извештаји од мисионара који су силом благодати Божије преображавали и исцељивали људске душе. Ова саопштења била су задивљујућа, понекад и чудесна. Јеромонах Николај из Николајевске постаје на обали Кенајског залива писао је о томе како Кенајци радо примају крштење. Интересантно је било то да су се крстили сви њихови врачеви, и да су у већини случајева усрдно испуњавали хришћанске обавезе, пажљиво слушајући поуке мисионара. Неки од њих су само због проповедникове благе сугестије ошишали своје дуге косе на које су били веома поносни. Кенајци су били познати као тврдоглав народ: када они нешто нису хтели да учине, нико на то није могао да их наговори. Многи су се чудили променама које су код њих наступиле након крштења.
Из села Икогмјут на реци Квихпах, двестотинак километара изнад Михајловске постаје, мисионарски извештај је послао свештеник Јаков Нецвјетов, који је одавно био сарадник светитеља Инокентија. Својевремено, док је био свештеник на острву Атха, баћушка је помагао свом будућем архијереју око превођења Светог Писма на алеутски језик. Ево шта је саопштио отац Јаков. Приликом једног његовог путовања у Икогмјут, житељи тог краја испричали су му о несрећи која је задесила њиховог поглавицу: његов син је често добијао нападе избезумљености. Ти напади појавили су се у детињем узрасту и у почетку нису били дуготрајни. Дечак је растао и када је био здрав, радио је као и остали. Али у последње две године, а било му је већ 28, његово стање се веома погоршало. Сада је његово безумно понашање трајало готово непрекидно: насртао је на људе, бежао од куће и по начину живота више личио на животињу него на човека. Према причама оних који су болесника познавали, отац Јаков је дошао до закључка да је младић био демонизован. Свештеник је посаветовао оца, који је већ био крштен, да крсти и сина. Ако се несрећник некада поврати, требало би му говорити о Богу и постарати се да се у њему пробуди вера. После неког времена демонизовани се вратио и његови ближњи су приметили да му је донекле боље. Отац је почео да са њим разговара о вери у Христа и о крштењу. Када га је саслушао, болесник је одлучно рекао како је спреман да се крсти. Од тог тренутка па до поновног доласка оца Јакова, кога је требало чекати више од месец дана, младић је био душевно спокојан. Свештеник је крстио болесника и од тада, ево већ две године, од страшне болести не види се ни трага.
Свештеник са острва Атха саопштио је не мање задивљујућу и поучну причу. „Алеут Никита Хорошев је причао: ‘Када су свештеници говорили поуке о Богу, ја им нисам увек веровао, него сам мислио да то сами измишљају, зато сам остајао сумњичав. Једном сам пошао кануом на источни крај острва да бих прибавио храну. Била је јесен. Ту смо се дуго задржали због ветрова. Повредио сам се и тешко разболео, па сам дуго био приморан да лежим. На крају, моје стање се тако погоршало да нисам могао да померам ни руке ни ноге, па смо ја и пријатељ са којим сам живео у колибици већ почели да очајавамо. Једне вечери када сам тако непокретно лежао, пала ми је на памет следећа мисао: ако Бог о Коме нам свештеници причају заиста постоји, и ако је, како нас уче, заиста премудар и свемогућ, онда би Он свакако исцелио и мене несрећника; тада бих ја засигурно поверовао у Њега и престао бих да сумњам. Са таквим мислима сам заспао и нисам се будио све до јутра. Ујутро се пробудим и осетим да ми је лакше. Устао сам и без туђе помоћи почео да ходам. Испрва нисам веровао самоме себи… Када сам схватио да није у питању сан и да сам то заиста ја, као да су ми се отвориле очи па сам почео тврдо да верујем у оно чему су ме учили. Од тада се плашим било какве сумњичаве помисли о Богу’. Када је завршио своју причу упитао сам га: ‘Да ли се све баш тако догодило, да ме случајно не обмањујеш?’ ‘Не, ја не лажем’ – одговорио је Никита и чак се заклео именом Божијим. Тада сам се – писао је свештеник у свом извештају – заједно са њим поклонио пред Спаситељевом иконом и од срца заблагодарио Богу што нас не кажњава за неверовање, него дуго трпи и поправља грешника, дајући му времена за покајање…“
Рубрика: Uncategorized
