Глава X – Светитељ Инокентије у Охотску
Будући да је Охотск, који је епископ Инокентије сада посетио по трећи пут у животу, у то време био је једина лука на читавој Далекоисточној обали Русије, овде су се обавезно задржавали сви путници за Камчатку, или за руске поседе у Северној Америци. Приликом разгледања Охотска посетиоцу би се учинило да је некоме сасвим изненада морала пасти на памет идеја да подигне град управо на том пустом месту, па је тај оснивач града подигао административне зграде, куће за службенике, продавнице, бродоградилиште, грађанску и војну болницу, као и друге јавне објекте, послао је у град пун састав чиновника, полицију у војску, једном речју, обезбедио је све што је потребно како би велико насеље могло да функционише, али заборавио је на грађане: јер у граду није било ни једног јединог приватног лица, то јест становника који није био у државној служби, уколико се изузму они који су били на пропутовању. Истина, охотским властима били су потчињени и Тунгуси, али они су живели у околини и ту су долазили само једном годишње како би платили данак у новцу или животињским кожама.
Преосвећени Инокентије је планирао да се у Охотску задржи неколико месеци. То су захтевали послови управљања епархијом. Пошто је из искуства знао како позитиван однос староседеоци имају према православној вери, хтео је да им пошаље проповеднике, а у прво време и сам их је поучавао. Кротошћу у опхођењу, те очинском бригом и пажњом, преосвећени је задобио љубав Корјака, Чукча и Тунгуса. Они су ценили његове савете и поуке, као што се цене савети и поуке вољеног и поштованог оца.
Епископ Инокентије је одсео код свог доброг пријатеља, адмирала Василија Степановича Завојка, који је у то време био на служби у Руско-Америчкој компанији као начелник Охотске факторије – трговачке испоставе за опскрбу удаљених области, трговину и робну размену са локалним становништвом. Василије Степанович је радо примио госта од кога је увек могао да чује вредне савете у вези са питањима која су му задавала бриге на послу. Управо у то време разматрана је могућност премештања факторије на друго место. Положај Охотска, по мишљењу многих, није одговарао његовој улози – да буде главна лука Руско-Америчке компаније, преко које ће у колоније одлазити товари са робом, а из њих стизати крзно за Русију.
После обављеног истраживања Василије Степанович је предлагао да се лука премести у Ајански залив. Преосвећени Инокентије је узео најживље учешће у разматрањима тог пројекте:
„Ви сте још увек овде, у Охотску? А ја сам мислио да ћете ме угостити у Ајану, или чак на Амуру“.
„Да би надлежни што пре донели одлуку, требало би лично да одем у Ајан. Међутим, то никако не могу да учиним: књиговођа је отпутовао, магационер и писар је – пијаница, немам коме да оставим имовину Компаније“.
„И само то вас спречава? – упитао је Владика. – Онда слава Богу, ја ћу вам помоћи: обављаћу дужност књиговође. Дајте ми кључеве и лично ћу их чувати; бићу благајник и магационер. Какве год послове да закажете, ја ћу изаћи на крај са морнарима и све ћу успети да обавим. А вама дајем благослов да пођете на пут како бисте обавили важно дело за Русију“.
Охрабрен речима светитеља Инокентија, Василије Степанович се два дана касније на брзом бродићу са једним јарболом упутио ка Ајану. Но, када је дошло време његовог повратка, није га било. Узнемирен, Владика је по читав дан проводио на пристаништу, гледајући дурбином у даљину, како би на време приметио начелников брод и пружио му помоћ уколико буде потребно. Време се кварило, почео је да дува снажан ветар: таласи су носили санте леда које су ускоро прекриле пучину. Светитељ Инокентије је стао да дежура и ноћу, наређујући да се пале сигналне ватре. Старажарио је не жалећи себе, заборавивши на одмор и сан; и његово пожртвовање није било узалудно: први је приметио Василија Степановича и његове брзе и одлучне команде морнарима спасиле су живот начелнику факторије.
„Ево коначно Василија Степановича, слава Богу, живог и здравог“ – најавио је Преосвећени његовој породици, која је била измучена неизвесним ишчекивањем, а затим се обратио самом Завојку:
„Ја сада одох да се помолим Богу, а ви, када се пресвучете, молим вас дођите на благодарни молебан. После ћете у купатило, а ја на спавање, јер сам већ неколико ноћи провео на осматрачници“.
Ови догађаји су Камчатског епископа учинили правим херојем у очима становника Охотска, док је Василију Степановичу и његовој породици постао најприснији пријатељ.
Рођена деца Преосвећенога, осим старије ћерке Екатерине, била су далеко од њега, у Петербургу. И поред тога што је много времена проводио на путовањима, он их није остављао без очинске пажње и доброг савета. Као и паству, свети Инокентије је и своју децу учио трудољубивости, смирењу и трпљењу. Истина, њихова комуникација могла се остварити једино путем писама, која су због удаљености путовала веома дуго, а осим тога и стизала су ретко, јер он нити је могао да пише често, нити да напише писмо за један дан, што због неодложних послова, а што због услова на путовањима.
Пред повратак на Ситку преосвећени Инокентије је спремио за слање велику количину поштанских пошиљака. Требало је да пошаље званични извештај у Синод, као и писма митрополиту Филарету, неким пријатељима и познаницима, и обавезно некоме од деце. Овога пута писао је сину Гаврилу, који се школовао на Санкт-Петербуршкој богословији: „Хвала ти за твоје писмо од 18. марта 1842. године. Веома сам се обрадовао и срећан сам што живиш добро и марљиво учиш. Не ропћи и не тугуј што ниси способнији. Све што имамо дао нам је Господ. Он зна због чега теби нису дате изузетне способности. Али зато имаш добро срце, што је хиљаду пута вредније од умних способности. Сходно томе Господ ни тебе није оставио ускраћеног. Пази, буди на опрезу и немој закопати свој драгоцени таланат. Моли се Богу; учи да се молиш. То је најважнија наука, нарочито за онога ко се спрема да буде наставник другима. Бога ради, чувај себе у чистоти: неупоредиво је лакше борити се са страстима пре пада. А кад једном паднеш, постајеш заточеник и роб. Немој се везивати за онога ко није љубитељ молитве, ма колико да је учен и паметан.
Тражиш од мене новац. Радо бих ти дао; али биће много боље, ако претрпиш оскудицу. Ко није осетио оскудицу, тај не може саосећати са убогима и уз то лош је домаћин, а лош домаћин је лош пастир, и тако даље. Уосталом, у случају крајње неопходности тражи од оца Георгија.
Ја сам, слава Богу, здрав. Зимус сам пропутовао Камчатку и сада се спремам да опет кренем у Америку, где ћу чекати твоја писма и добре вести о теби. Господ нека је с тобом! Њему се моли – за себе, за брата, за сестре, за све сроднике и за мене“.
Рубрика: Uncategorized
