Глава V – Путовање за Москву и Санкт-Петербург преко Тихог и Атланског океана
Након што је у Руској Америци провео петнаест година са својом породицом, женом и шесторо деце, отац Јован је дошао до закључка да духовне потребе Аљаске не могу бити задовољене без озбиљне подршке из отаџбине. Тако је себи поставио три задатка: да пред Свети Синод изнесе детаљан план утврђивања Цркве на Аљасци, да предложи Руско-Америчкој компанији план за побољшање услова за образовање локалног становништва, и такође да добије одобрење Светог Синода за своје преводе богослужбених текстова на алеутски језик. Глас о њему као мисионару и образованом човеку прочуо се по Санкт-Петербургу и Москви. Као што су руског свештеника и мисионара заволели његови први парохијани – Алеути, тако су га са радошћу примили и својеглави и горди Колоши. А и управа Руско-Америчке компаније са великим уважавањем односила се према његовим напорима. Много тога је учињено. У својим путовањима по парохији он је добро упознао карактер, обичаје и свакодневни живот народа који су живели у Руској Америци. Такође, изучио је особености природе и климе тих крајева. Сви сакупљени подаци брижљиво су записивани. За алеутски језик састављена је азбука и описана је његова граматичка структура. Осим превођења Јеванђеље по Матеју и изабраних молитава, отац Јован на алеутском језику написао и неколико књижица у којима је на једноставан и јасан начин говорио о православној вери и о томе како истински хришћанин треба да живи. Међу овим делима написаним на алеутском језику нарочито се истиче катихизис под насловом „Путоказ за Царство Небеско“ објављен 1833. године и касније преведен на руски, да би у Русији само у периоду између 1839. и 1855. био штампан у четрдесет шест издања. Многи алеути, чак и у одмаклим годинама, са задовољством и прилично брзо научили су да читају. Сада су и у одсуству свештеника, као и на дугим путовањима на која су одлазили ради лова, могли да имају духовну храну. Вазнесенска црква на Уналашки, обновљени храм Архангела Михаила у Новоархангелску, капеле које су се појавиле на неколико острва, школе на Уналашки и Ситки – то су све били видљиви резултати његових дугогодишњих брига и напора.
Али утврђивати у хришћанству тако много американаца постајало је све теже и теже. На огромној територији, са насељима која су била веома удаљена једна од других, живела су само четири свештеника. Није било довољно ни људи нити средстава да би се задовољиле макар и најнеопходније потребе америчких парохија. Преводи оца Јована, који су били тако неопходни за проповед Речи Божије, у Русији нису могли да се штампају без њега, јер Свети Синод ради њихове провере није могао да пронађе никога ко познаје алеутски језик. Отац Јован је решио да од свог архипастира затражи дуготрајан допуст како би мога да отпутује у Санкт-Петербург и највишим црквеним властима објасни стање и потребе далеког америчког краја, те да затражи помоћ и подршку. Иркутском архиепископу Нилу, чијој су епархији припадале северноамеричке земље, били су јасни и блиски проблеми свештеника Венијаминова. Он је добио благослов за пут и могао је да се спрема за полазак. У Москви и Санкт-Петербургу требало је да поднесе извештај о мисији на Аљасци.
Предстојало му је изузетно дуго путовање за које је било тешко прогнозирати колико би могло да потраје. Како ће његова велика породица живети без њега? Помоћник оца Јована, брат Стефан, више није био са њима: постао је свештеник и добио службу на Камчатки. Дошло је време да старија деца, синови Инокентије и Гаврило, крену у богословију. Зато је одлучено да се Екатерина Ивановна са децом врати врати у домовину, у Иркутск. Са баћушком је на пут пошла млађа ћерка Текла – Кушењка, како су јој тепали у породици.
Осмог новембра 1838. године, пошто је у цркви Архангела Михаила одслужио молебан пред пут, свештеник Јован Венијаминов се, заједно са својом петогодишњом ћерком, укрцао на брод „Николај“ који је испловљавао из Руске Америке. Бродом је управљао капетан Евгеније Андрејевич Беренс, искусан морепловац и учесник два путовања око света, у то време на служби у Руско-Америчкој компанији. Из Новоархангелска ће у Кронштат, преко Тихог и Атланског океана, стићи у рекордном року: за седам месеци и четрнаест дана.
Готово месец и по брод је пловио Тихим океаном, до првог заустављања на Сендвичким острвима. Двадесет другог децембра Стигли су на острво Оаху и бацили сидро у луци Хонолулу. Ту су дочекали нову 1839. годину: извршен је неопходан ремонт брода, допуњене су залихе хране и воде, и после дванаест дана „Николај“ запловио даље. Необично брзо и успешно прешли су екваторске ширине, а свежи пасати који су ту дували толико су убрзали кретање брода, да је капетан Беренс сматрао да могу на неколико дана да се зауставе и на острву Ејмео близу Тахитија. Двадесет деветог јануара „Николај“ је бацио сидро у луци Опуноху. Пред путницима се указао призор задивљујућег мира. Из царства вечне зиме отац Јован је стигао у земљу вечног лета. Острво је било прекривено раскошном вегетацијом: складне и високе палме, густолисто хлебно дрвеће, јарко-зелени огромни листови банана, златне поморанџе, ананаси и поља шећерне трске. Чудесни цветови испуњавали су ваздух миомирисом, док су са грана дрвећа разнобојне бајковите птице својим појањем угађале људском уху. По својој старој навици да посматра и бележи природне појаве, отац Јован је током кратке четвородневне паузе дошао до забавног открића: понашање свиња, које су на острву живеле у не малом броју, уопште није било у складу са руском пословицом: „Разуме се као свиња у поморанџе“. Овдашње свиње, у обиљу воћа којим су биле окружене, предност су давале управо поморанџама.
„Сходно томе – шаљиво је говорио отац Јован – одлично се разумеју у њих“.
Пошто су поново допунили залихе и припремили брод за дуготрајно опловљавање Јужне Америке, капетан Беренс је 2. фебруара издао заповест да се подигне сидро и крене даље. Двадесет осмог фебруара стигли су да крајње тачке Јужне Америке, до Огњене земље, где су морали да се изборе са силном олујом. Пролазећи затим покрај Фолкландских острва, узели су курс ка Рио де Жанеиру.
Пловидба се одвијала изузетно успешно: брод није претрпео никаква оштећења и читава посада била је здрава, што се прилично ретко догађа на тако дуготрајним поморским путовањима. Двадесет деветог марта брод је бацио сидро испред луке Рио де Жанеиро, пошто је пре тога пловећи морем провео непрекидно педесет и четири дана. Предахнувши после дугог и тешког путовања, десетог априла кренули су даље. За четрдесет осам дана „Николај“ је пресекао Екватор и након девет и по хиљада миља пловидбе Атлантским океаном укотвио се у луци Плимут на обали Велике Британије. Пошто су ту провели неколико дана ради куповине намирница и одмора после преласка Атлантика, брод је пошао рутом која је позната свим руским путницима: кроз канал Ламанш, преко Северног мора, са последњом паузом у Копенхагену, да би 22. јуна „Николај“ коначно пристао у луку Кронштат.
Двадесет петог јуна 1839. године отац Јован се јавио, како су то налагали закони Руског Царства, у Духовну конзисторију Санкт Петербурга ради овере пасоша. Сматрао је да ће тај посао обавити за час, и ушавши у канцеларију упутио се, како му је речено, код шефа одсека.
„Шта вам треба?“ – равнодушно је упитао овај.
„Ја сам из Америке и дошао сам због овере пасоша“ – рекао је отац Јован пруживши документ.
Службеник је узео пасош, положио га на сто и узео да разматра друге предмете. Отац Јован је изненађено приметио како преко његовог пасоша слажу друге документе и ту се већ направила прилично велика гомила папира. У једном тренутку није више могао да издржи па је приговорио:
„Господине, будите љубазни, немојте ме задржавати, јер треба још да стигнем код митрополита и обер-прокуратора!“
„Сачекајте, видите да и без вашег пасоша имам доста посла“ – одговорио је чиновник. Затим је лаганим покретом узео гушчије перо, уредно га заоштрио и на белом листу хартије крупно написао: „25 рубаља“. Отац Јован је стајао у недоумици и по његовом држању видело се да не схвата о чему се ради. Чиновник је затим прецртао „25“ и написао „15“. Иако се баћушка ни у Иркутску ни у Америци није срео са таквим начином обављања послова, схватио је шта се од њега тражи, али се ипак правио да му није јасно. Среброљубац је, губећи спокојство, прецртао „15“ и нервозно рекао: „Добро, хајде, у крајњој линији – десет“. Отац Јован је тада престао да се уздржава и непоколебљиво му је рекао:
„Милостиви Господине! Већ сам вам рекао да сам из Америке, дакле – прави дивљак: без најаве ћу ући код ваших претпостављених и рећи ћу им шта ми је потребно“.
„Онда ћете морати да платите казну!“
„Макар ће у том случају мој новац отићи у државну благајну“
Службеник је схватио да се намерио на погрешну особу и брзо је оверио пасош.
Ето како је престонички Петербург дочекао мисионара. На сваком месту и у сваком делу постоје некакве тешкоће и препреке. Оне су као комарци и муве у диван летњи дан. Вечни злонамерник, ђаво, хтео је да узнемири оца Јована, па му је све представљао у мрачним тоновима: „То је дакле престоница! Имали ли ту уопште ичег доброг? И људи, сви су некако изопачени, а њихови обичаји искварени“. Но, онај коме је познат циљ ради кога се труди, може да савлада препреке и да не допусти души да се каља у злу и обмани.
Из конзисторије се отац Јован одмах упутио код митрополита Серафима, а од њега код обер-прокуратора Синода, грофа Протасова. Обојица су топло дочекали мисионара из далеке Америке, са великим интересовањем су слушали његове извештаје о Алеутима и обећали су подршку у издавању његових превода на алеутски Катихизиса митрополита Филарета Московског, Јеванђеља по Матеју, и његовог сопственог дела „Путоказ за Царство Небеско“. Праштајући се, гроф Протасов је позвао оца Јована да га посети када год буде желео:
„Дођите, ваше преподобије, без устручавања, у било које време“.
Темељ је био положен и сада се могло прећи на ствар…
Као и сваки православни Рус, отац Јован је имао жељу да посети древну престоницу – Москву, како би се помолио код њених светиња. Осим тога, по читавом Руском Царству житељи старе престонице били су познати по великодушном подржавању богоугодних дела. Стога, пошто је добио дозволу за прикупљање прилога намењених мисионарењу на Истоку, он се упутио у Москву. Прва особа коју је посетио у још непознатом граду, био је чувени митрополит Филарет. Онај кога су се многи плашили и пред ким су дрхтали, примио је оца Јована топло и пријатељски: московски архипастир је већ чуо за апостолске подвиге оца Јована. Светитељ је гостољубиво понудио баћушки да одседне код њега, у Тројицком подворју. Позив је прихваћен са великом радошћу.
Свештеник Венијаминов је убрзо постао познат међу московљанима. Многи су желели да га упознају како би чули његове задивљујуће, веома интересантне и поучне приче. Сви су у то доба одушевљавали путовањима, и о њима је написано подоста литературе, али московљани нису били у прилици да и лично упознају житеље тих далеких земаља. Прикупљање прилога текло је веома успешно: московљани су великодушно снабдели америчког мисионара црквеним предметима, светим иконама, одеждама и новцем. Недељним и празничним данима отац Јован је неретко саслуживао митрополиту Филарету у главном руском храму – Успенској цркви Московског кремља. Вечери је отац Јован проводио разговарајући са светитељем у Тројицом подворју, или пак код својих нових московских пријатеља Шереметјевих, Потемкинових, или Свербјејевих.
Време је брзо прошло. Крајем јесени оцу Јовану је стигло писмо са позивом да се јави у Свети Синод. Ту је требало да прочита свој извештај „Приказ Православне Цркве у руским колонијама у Америци, са мишљењем о могућностима за побољшање стања у коме се она налази“. Уважени јерарси, чланови Синода, саслушали су фасцинантну причу оца Јована о проповеди у Америци, о добрим и благочестивим Алеутима, о пловидби кајаком између алеутских острва, као и о недавном опловљавању половине земаљске кугле. Делатност мисионара наишла је на потпуно одобравање црквених власти: „Свети Синод доноси следећу одлуку: да се свештеник Јован Венијаминов – који је у Санкт-Петербург дошао из парохије Светог Архангела Михаила на острву Ситка у Америци ради представљања својих превода Катихизиса и Јеванђеља по Матеју на алеутски језик, као и његовог сопственог дела ‘Путоказ за Царство Небеско’ на истом језику, са молбом да се одобри штампање ових рукописа ради употребе међу Алеутима – имајући у виду напоре и заслуге овог свештеника, као ревносног проповедника у Америци, узведе у чин протојереја. Извршење ове одлуке поверава се преосвећеном митрополиту Филарету“. Осим тога, књига „Путоказ за Царство Небеско“ добила је посебну похвалу и препоручена је као веома корисна не само за Алеуте, него и за Русе.
По поруџбини Светог Синода отац Јован је у Санкт-Петербургу саставио и невелико али изузетно значајно дело под насловом „Поуке свештенику коме је поверено обраћање иноверних и руководство обраћенима у хришћанску веру“. То дело постало је званични приручник за мисионаре.
Но, у време док се неуморни мисионар спремао за поновни одлазак у Москву ради штампања својих превода и дела, из Иркутска је неочекивано стигла тужна вест да се 25. новембра 1839. године, дан после свога имендана, упокојила његова супруга, Екатерина Ивановна. Последње причешће дао јој је отац Јаков Нецвјетов. Потресен болом, баћушка је желео да одмах пође у родни крај, код своје деце која су остала без мајке. Митрополит Филарет је саосећао са њим у жалости, али у том тужном догађају духовно опитни архипастир видео је указање Божије на ново служење оца Јована Венијаминова, па је стао да га убеђује како би требало да прими монашки чин. Уопште, стари митрополит почео је да узима оца Јована под своје очинско покровитељство.
Рубрика: Uncategorized
