Глава II / Почетак свештенослужења. Путовање на острво Уналашка
Пошто се у Иркутској епархији осећала велика потреба за свештенослужитељима и црквенослужитељима, многи богослови су и пре завршетка школовања одлазили да буду црквењаци или чтечеви у сеоским црквама, други су заузимали таква места у граду, уз услов да доврше школовање, док су се трећи женили и постајали ђакони или свештеници, уз исти услов – да богословију заврше касније. Тако су се у завршном разреду често могли видети ученици у раси. Ово се догодило и са Јованом Венијаминовим.
Пред крај школовања Јован је морао да донесе одлуку о избору свог животног пута: да буде ожењени свештеник или да се замонаши. Последња зима његовог школовања била је веома дуга: све до краја априла санте леда су пловиле низ реку Ангу, онемогућујући прелазак из манастира где је живео Јованов духовни отац у богословију. Тако је Јован, без разговора са својим духовником који је касније открио да је желео да га замонаши, ступио у брак са Екатерином Ивановном, ћерку свештеника Благовештенске цркве, а затим је у истој цркви посвећен за ђакона. Богословију је завршио као један од најбољих у класи. Четири године је служио као ђакон при Благовештенској цркви, да би затим био рукоположен за свештеника.
Млади баћушка је стекао љубав и уважавање своје пастве због благе природе и посвећености служби. Недељом пре Литургије отац Јован је у цркви сабирао децу и причао им о хришћанској вери, о богослужењима, о правилима благочестивог и богоугодног живота. Знања из области механике и часовничарског заната која је стекао у младости, омогућавала су му да материјално обезбеди породицу: у слободно време отац Јован је израђивао часовнике и музичке кутије из којих су се могле чути духовне песме. Много година касније присећао се како су док је живео у Иркутску сви градски часовници радили као један. Из Ангинског су се код оца Јована преселили његова мајка и брат Стефан. Баћушка је добио сина коме су дали име Инокентије. Породица је живела у сопственој кући, скромно, али им ништа није недостајало. Изгледало је да се све у животу одвија како треба и да ће такво стање потрајати – ни сам отац Јован ни његови ближњи нису слутили никакве промене.
Крајем 1822. године у Благовештенској цркви се појавио нови парохијан – неки Иван Крјуков. Он је у Иркутск допутовао из далека: четрдесет година је проживео у колонијама Руско-Америчке компаније. Иван Крјуков је био човек великог животног искуства. Са одушевљењем је причао о о Руској Америци, посебно о житељима Алеутских острва – народу Алеута, о њиховој о њиховој простосрдачности, незлобивости, смирењу и дубокој преданости православној вери. У својим причама, неретко је убеђивао оца Јована да треба да посети ту далеку земљу.
На подстицај руских истраживача који су путовали у Нови Свет и у домороцима препознавали људе природно наклоњене хришћанству, Црква је тражила добровољце који би отишли у Руске колоније у северној Америци ради проповеди Јеванђеља међу Алеутима, Ескимима и Индијанцима. Баш у то време Иркутски епископ Михаило добио је указ Светог Синода да на мисионарску делатност у Америку треба упутити парохијске свештенике који ће продужити славно мисионарско служење валаамских монаха. Свештеника је требало послати и на острво Уналашка, једно од Алеутских острва која су тада улазила у састав Иркутске епархије. Свим свештенослужитељима у Иркутску постављено је питање да ли желе да оду на Уналашку, а ако не желе, који је разлог за то. Поред осталих позив за мисионарску службу добио је и свештеник Јован Венијаминов. Он је већ био у прилици да слуша о мисионарима, о њиховим далеким путовањима ради просвећивања незнабожаца, али на те приче никада није обраћао посебну пажњу, баш као ни на приче свог парохијана Крјукова. Стога је он, као и други, одбио понуду, написавши да не жели то место због велике удаљености. „Без обзира на све приче које ми је испричао Крјуков о Америци и посебно о Алеутима, – сећао се касније отац Јован – без обзира на све његове покушаје да ме убеди да пођем на Аљаску, ја сам остајао незаинтересован. И заиста, гледано очима света, због чега бих путовао било где, када сам служио у једној од најбољих градских парохија, био омиљен међу паством, уживао наклоност власти, живео у сопственој кући и зарађивао више од ма које плате понуђене за службу на Аљасци?“
Иркутски Владика се нашао у тешкој недоумици: како да спроведе указ Синода? Због прича о суровој клими Аљаске, зверима и „дивљацима“ који тамо живе, није се нашао ни један кандидат који би пошао добровољно, а он никога није хтео да приморава на то. Тада је донета одлука да се прибегне жребу. У духовну конзисторију позвана су четири ђакона и сва четворица су се сложили да ће прихватити исход жребања. У свечаном расположењу почели су да читају прву главу Дела апостолских, да би после речи: И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола – жреб био извучен и положен на крст и Јеванђеље. Избор је пао на ђакона саборног храма Малинина.
„Пре ћу поћи у војнике, него у Америку!“ – рекао је овај Владики и стао да износи различите разлоге свога одбијања: старе родитеље, болест своје жене итд. Како често смо неопрезни на речима, како често сами себи желимо нешто због чега после горко зажалимо! Тако се догодило и са ђаконом иркутске саборне цркве: умро је у Краснојарску као војник, а болесна жена га је много надживела и упокојила се у дубокој старости. Крајем зиме из Иркутска је требало да крене на пут и Иван Крјуков. Дошао је да се опрости са оцем Јованом и поново почео да га убеђује да пође на Уналашку. Отац Јован је ћутао и размишљао о предстојећој посети архијереју. Догодило се да баш у време када је отац Јован био код епископа Михаила, у опроштајну посету код Владике дође и Крјуков. Разговор је брзо прешао на тему која је све узнемиравала: упућивање свештеника на острво Уналашка. Иван Крјуков је опет почео да прича о народу Алеута:
„Ах, ваше Преосвештенство! Ви не бисте веровали како су Алеути усрдни у вери. Не обазиру се ни на шта – ни на мраз, ни на снег, него хитају у капелу на јутрење. А та капела подигнута је од дасака и нема пећ. Тако стоје, понекад и боси, и не померају се све време док траје јутрење“.
„Ове речи су као стреле раниле моје срце – сећао се касније отац Јован – и у мени са распламсала жеља да одем код тих људи“. Сада је већ нестрпљиво ишчекивао тренутак када ће саопштити своју одлуку. Када је чуо оца Јована, Владика се задивио и само је рекао: „Видећемо“. Тек након дугог колебања епископ Михаило се сложио и благословио његову самопожртвовану одлуку.
Одлуком коју је донео, да следи надахнуће свише, да одбаци земаљска страховања и везивање за светско, млади свештеник Јован отворио је двери за изливање благодати Божије у свој живот. До тада он је био свршени богослов са талентом за рукодеље и ничим се посебно није издвајао: није био велики молитвеник, нити строги подвижник, него по свему обичан човек. Но, од овог корака, од тренутка када када се одлучно посветио служби Божијој, благодат је преобразила и саму његову природу – постао је човек пламене вере који самопожртвованом љубављу побеђује страх и стасао у великог светитеља, обнављајући својим животом првобитно човеково подобије са Богом.
Заједно са баћушком на далеки пут је требало да крену, осим жене и сина, још и његова стара мајка и рођени брат. Пошто је добио благослов Преосвећеног, отац Јован је пошао кући размишљајући о томе како ће својој породици да саопшти новост. Тако је и ушао у кућу, а да још није знао на који начин да започне разговор о одласку. Поглед му се зауставио на једногодишњем сину Инокентију:
„Кенто, Кенто, где ли ће твоје ноге све ходити?..“ Завладала је тишина. Укућани су слутили о чему се ради. После неколико тренутака тишине разлегли су се плач, преклињања, наговори… Али ни молбе сродника, ни савети познаника, ни описи неприлика које вребају на путу и живота у оскудици који их очекује на одредишту, нису могли да измене донету одлуку. Отац Јован је непоколебљиво одговарао:
„Ја одлазим!“
После много година он ће рећи:
„Нека мој пример буде нови доказ оне истине, да се од Господа управљају кораци човека, и да свим ми, служитељи Цркве Његове, нисмо ништа друго до оруђе у Његовим рукама. Њему је било угодно да ме пошаље на поприште служења у Америку, што се и испунило, без обзира на противљење моје воље“.
За полазак из Иркутска одређен је 7. мај 1823. године. Одслуживши молебан, отац Јован је у подне већ био у путној одећи, прилагођеној за јахање на коњу, док се његова породица разместила на таљигама. То је био последњи сусрет пастве из Иркутска са њиховим дубоко поштованим свештеником. Много година касније они ће га сретати не више као обичног свештеника, него као прослављеног мисионара. Али то време било је још далеко. Пред њим је сада био мукотрпан пут, неистражена земља сурове климе и непознат народ који ишчекује Благу вест. Пошавши из Иркутска, отац Јован је прво кренуо у Ангинскоје, како би се опростио од родног села и одржао парастос на очевом гробу. Пошто је одслужио молебан пред пут у Илинској цркви, 9. маја, на дан спомена светитеља Николаја, кренули су до Качуге, где су се укрцали на сплав и отпловили Леном све до Јакутска. Пут је водио кроз пуста и дивља места. Од људи ни трага ни гласа: свуд уоколо само стрме планинске литице.
Путовање је у почетку протицало мирно. Мада је Лена брза, на њој није било ни оштрих окука, ни брзака. Моћна река дословно је уљуљкивала путнике. Ипак, у доњем току чекала их је опасна клисура, која је у том крају позната под називом Образи. На том месту кречњачке литице са удубљеним пећинама као да су хтеле да покажу своју власт над водама Лене. Оштри речни завоји, брзи ток и подводне стене покрај обала скривали су многобројне опасности. Али по милости Божијој успели су да срећно прођу кроз теснац. Испод кланца Образи, обишавши полуострво које образује ушће Витима у Лену, продужили су путовање међу бајковитим Лениним ступовима, у најживописнијем делу тока велике сибирске реке. Кречњачке наслаге расцепљене по вертикали, урвине и јаме које су издубиле кише и снежне лавине, одрони, пећине, дрвеће које је расло на избочинама и између стена – све је то чинило ове обале налик развалинама каквог замка. Тако су, пловећи Леном, путници прилично брзо стигли до Јакутска.
Следећа деоница пута била је посебно тешка: од Јакутска до Охотска, више од хиљаду километара, отац Јован је са породицом путовао на коњима. Морали су да се крећу час вијугавим путељцима који су пролазили кроз густу шуму, час кроз блато у које су коњи понекад тонули до трбуха. Потом би избили на дугу косину, или на какву планинску голет, пртећи кроз дубоки снег. Спуштали су се право до реке, а онда се изнова пењали уз стрми камењар. Услед сложености њиховог кретања време им је неприметно протицало, а задржавања, каткад и прилично дуга, нису им остајала у сећању јер су време мерили пређеним километрима. Коначно, пробијајући се кроз шуму, уморни путници чули су потмулу хуку која није била налик звуку ветра. То је било хучање таласа који су ударали о морске стене и разбијали се о стрму обалу Охотске луке. Струјање свежег и окрепљујућег морског ваздуха саопштавало им је да су се приближили последња успутној станици на њиховом путовању. Заиста, ускоро су се указали јарболи бродова укотвљених на реци Охоти, а одмах затим, на ушћу реке у Тихи океан, и сама лука Охотск. Одатле је отац Јован са породицом ка месту своје службе пошао бродом Руско-Америчке компаније. Прешавши Охотско море и опловивши Камчатско полуострво, брод је ушао у воде Тихог океана и упутио се ка острву Ситка, а затим, после краћег задржавања, ка острву Уналашка.
Рубрика: Uncategorized
