Глава I – Детињство и младост. Школовање у Иркутску
Двадесет шестог августа 1797. године, на дан празновања Владимирске иконе Мајке Божије, у време жетве, благочестивим супружницима Јевсевију и Текли Попов родио се син. Према православном обичају осмога дана по рођењу детету су наденули име Јован, јер је тога дана празнован спомен Јована Постника, Патријарха Цариградског. Породица Попов живела је веома скромно, не разликујући се ни одећом ни начином живота од својих суседа – сељака и козака. Отац, Јевсевије, био је црквењак у храму Светог Илије у сибирском селу Ангинско, које су у горњем току реке Лене подигли руски досељеници. Обале ове велике реке открили су руски козаци у првој половини XVII века. Брзо су се прошириле вести о величанственим шумама пуним дивљачи, о плодној земљи погодној за обраду, о дивним пашњацима на обалама широке реке. Два века касније Руси су се већ одомаћили у тим крајевима.
Када је Јован навршио четири године, отац је почео да га учи да чита и пише. Дечак је брзо напредовао. Прве књиге на којима је савладавао азбуку биле су Часослов и Псалтир. У то време у сибирској области писмени људи представљали су реткост. Отац се радовао напретку сина, надајући се да ће временом моћи да повери малом Јовану читање у храму.
У августу 1803, када је Јован имао само шест година, његов отац се упокојио. Мајка је остала сама са четворо деце. Да би јој макар мало помогао, очев брат, ђакон Димитрије, који је такође служио у цркви Светог Илије, узео је Јована код себе. Наставио је да га учи читању и писању, црквеном појању, и томе како да правилно чита у цркви.
Када је дечак напунио седам година, стриц Димитрије му је рекао да сада он сам пред Богом одговара за своје поступке. Као и сви други обавезан је да се припрема за причешће, да пости и да се исповеда. Те године отац настојатељ му је поверио читање Апостола на Божићној Литургији. Разговетно читање новог чтеца допало се парохијанима, а задовољан је био и настојатељ. Но, посебну утеху доживела је мајка: охрабрена успехом сина, сада се надала да ће га поставити за црквењака уместо оца, како би имала ослонац за себе и осталу децу. Но, без богословског образовања Јован није могао да постане црквењак, а уз то био је још и сувише млад. Зато је требало да пође на школовање, а најближа се налазила у Иркутску. Тамо је Јован отпутовао 1806. године, како би се уписао у школу.
У Иркутску, престоници Источног Сибира, Јовану је све изгледало задивљујуће: мноштво људи, широке улице, остаци козачког дрвеног утврђења са сачуваним натписом о години подизања: 1661, као и силна, бистра река Ангара на чијој десној обали је град подигнут.
На другој обали реке, четири километра од града, налазио се Вознесењски Инокентијев манастир, у који су долазили богомолитељи из читавог Сибира како би се поклонили моштима светитеља Инокентија, првог Иркутског епископа и чудотворца. Овај светитељ је крајем седамнаестог и почетком осамнаестог века као мисионар просвећивао Христовом вером Јакуте, Бурјате и Тунгусе, а сматран за покровитеља не само Иркутска, него и читавог Сибира. У Иркутску основао школу за децу из породица различитог звања, где су се спремали будући проповедници Речи Божије сибирским народима. У ту школу, која је у међувремену прерасла у богословију, ступио је и Јован Попов.
Ту је дечак учио и радио у строгом монашком духу богословије. Њени ђаци нису били размажени, него навикнути да подносе оскудицу и сиромаштво. На јутарњу службу устајали су неколико сати пре свитања и читав дан проводили су бавећи се корисним занимањима. И наставници и ученици живели су у приземљу велике камене зграде, док су се на спрату налазиле учионице, библиотека и црква. Јован је у овој школи требало да проведе једанаест година како би изучио Свето Писмо, историју Цркве, граматику, беседништво, философију, богословље и језике: грчки, латински, немачки и француски. Свакога месеца оцењиван је напредак и владање. Ученици су били у страху: због несташлука или слабе оцене могли су да буду сурово кажњени. На то их је подсећао строги изглед кувара који је стајао на прагу са снопом прућа. Морали да одговарају за свако кашњење, посебно на празнична богослужења. Казну за изостанак успеха у учењу још су некако и могли да избегну, али за недолично понашање у цркви – никада. Једном речју, школовање уопште није било лако.
Високи, крупни и ћутљиви Јован Попов, у дебелој рубашки какву су бесплатно добијали сиромашнији ђаци испрва је за своје другове био предмет подсмеха и вређања. Али он није много марио за њихово весело и бучно друштво. Временом, међутим, не само да су се навикли на његов строг карактер, него су почели и да га уважавају због његовог знања и мудрости. Учио је са лакоћом и после месечних испита добијао оцене одличан и истиче се. „Био сам добар ђак – сећао се касније – али свеж ражени хлеб нисам окусио све док нисам дипломирао“.
Слободно време проводио је или у библиотеци богословије, или код стрица. Наиме, недуго након што је Јован Попов уписао богословију, ђакону Димитрију умрла је жена и он се преселио у Иркутск, где је пострижен у монаштво са именом Давид. Стриц је био добар часовничар и самоуки механичар. Овај посао је привукао и његовог младог синовца Јована, који је за кратко време такође постао вешт механичар. У библиотеци је пронашао књигу под насловом „Коришћење чари природе ради добробити и забаве“. Према упутствима из књиге Јован је у једној од просторија богословије изнад пећи направио необичан водени часовник. Бројчаник од листа хартије, казаљка од трске. Вода је, услед недостатка боље посуде, била насута у буренце од брезове коре, одакле је капљала на лимени листић који је производио нешто налик на звук клатна, и сваки час би се зачуло звонце. Ова справа је изазвала необично интересовање код његових другова, јер су часовници у то време још представљали реткост. Други Јованов проналазак били су џепни сунчани часовници. Једноставне конструкције и лаки за израду, они су се ускоро појавили код многих његових другова. Но, он се бавио и озбиљнијим стварима.
Преосвећени Михаило, нови Иркутски архијереј, решио је да постави часовник на црквеном звонику. Позван је мајстор за израду великих часовника по имену Клим, коме су дали смештај у близини богословије, одмах покрај улаза у владичански двор. Владика је приметио једног богослова који је постао чест посетилац у Климовој мајсторској радионици. Позвавши управу богословије код себе на разговор, епископ Михаило је изразио незадовољство због тога и затражио је да га обавесте о коме је реч. Али све се добро завршило: био је то један од најбољих ученика, Јован Попов из Ангинског. Часовничар се такође позитивно изразио о младићу, рекавши како му је драго што има таквог помоћника. Сада је Јован већ помагао мајстору уз одобрење управе богословије: израђивао је зупчанике и изучавао тајне часовничарског заната. Слободно време посвећивао је конструисању музичких инструмената: виолине, харфе и вергла.
Током школовања у богословији Јован је два пута мењао презиме. Да би се направила разликова између многобројних Попових, презиме је добијало додатак према месту рођења. Тако је Јован постао Попов-Ангински. Но да би се још више уклонила сличност ученичких презимена, ректор је сматрао за потребно да готово свим ученицима сасвим промени презиме. Неки су нова презимена добили и због тога што су стара сматрана за неприкладна: тако су се уместо Расохина, Чирцева и Пљаскина појавили Благовидови, Маљинини и Архангелски. Према својим карактерним особинама неки су добијали презимена Тихомиров или Миротворцев. Према ректоровој замисли један ученик је требало да добије презиме Венијаминов, у спомен на недавно упокојеног Иркутског епископа Венијамина. Особине покојног владике свима су биле добро познате: достојанствено држање, просвећен ум, љубав према књигама. Размишљајући о томе коме би требало дати такво презиме и ко понајвише заслужује да га носи, ректор се зауставио на ученику Попову-Ангинском и донео решење: младић је од тада постао Јован Венијаминов.
Пред крај школовања Јован је морао донесе одлуку о свом даљем животу: да ли да буде ожењени свештеник, или да се замонаши. Последња зима његовог школовања била је веома дуга. Готово до краја априла низ реку Ангу пловиле су санте леда, па је била комуникација између манастира, у коме је живео Јованов духовни отац, и богословије била сасвим онемогућена. Тако је касније из разговора са својим духовником сазнао да је овај имао намеру да га замонаши.
Рубрика: Uncategorized
