„Ево воде, шта ме спречава да се крстим?“ (Дела Ап. 8:36) – Велики успех мисије на Филипинима
Јуче ујутро, у суботу 21. августа, православна мисија је још једном крунисала предани и стрпљиви рад на испуњавању Христове заповести о мисионарењу (Мт. 28:19-20). На крајњем југу Филипина је у селу Ладол, област Сарангани, крштено 239 људи, целокупна заједница аглипајаца (некадашњих римокатолика који су се одвојили пре 100 година од Рима) примљена је у Цркву. Крштење су обавили у океану мисионари Московске патријаршије, о. Георгије Максимов и о. Кирил Шкарбуљ, православна мисија је посвећена Светом Јовану Претечи. Испод се налази неколико фотографија из мисије која се заиста врши на светоотачки начин, у духу Предања Цркве и онда и није никакво изненађење ако се овакви плодови доносе.
Ово је друго овакво крштење у последњих неколико месеци, притом је катехизација и припрема ових људи вршена током последњих годину и по дана, ово нису крштења ради нечије администрације и могућности да се неко похвали бројкама, људи су потпуно свесно ушли у Православну Цркву. Мислим да пример озбиљног рада у мисији сви људи могу да виде и нађу у мисији Руске Православне Цркве (како Московске патријаршије тако и Заграничне Цркве) на великом пољу мисије Цркве које Филипини сада представљају. У наставку такође можете прочитати пар извода из мисионарског дневника оца Георгија који се тамо труди сада. Ако неко пожели да помогне апостолско служење које се одвија тамо док читамо ове редове и гледамо фотографије, нека пише на контакт нашег мисионарског центра.
21. август
„Јуче сам са оцем Кирилом у Православље примио још једну заједницу на Филипинима. Крстило е 239 људи одједном. Након крштења и Миропомазања одслужили смо Литургију на којој смо причестили новообраћене. Све заједно трајало је осам сати. Наравно, осећања се не могу описати.“
9. август
„Прошла је година и ја сам поново на Филипинима. Овде, на острву Минданао, постоји велика група људи која се обратила са молбом да их примимо у Православље. Наша Црква већ годину и по дана врши њихову катехизацију која је прилично детаљна да би људи били заиста добро припремљени и постали православни хришћани не само по имену, већ свесно. За протеклих годину дана овде је било неколико мисионара из Русије и ја сам дошао као један од њих. Ако сам прошле године са оцем Станиславом Распутином (руководиоцем Мисионарског одељења петрозаводске и карелијске епархије РПЦ – прим. уред.) само сејао семе, говорећи локалним житељима о Православљу, сада су већ појавили и први изданци, то јест, три заједнице су примљене у Православље кроз Крштење. У питању су заједнице Поломолока, Алабела и Киблавана. Укупно 203 људи. У прве две заједнице постоје црквена здања, а у Киблавану, на жалост, не. Од прилога српског мисионарског центра „о. Данил Сисојев“ купљена је покретна тенда под којом се овде и служе Литургије на отвореном.
Први пут сам служио тако, на отвореном ваздуху. Пошто је био радни дан и тек синоћ је било извесно да ће бити службе, нису сви православни хришћани могли да дођу, било је једанаест људи са децом. Међутим, сви су се причестили и сви заједно певали на служби. Наравно, њихово певање које је осмислио Алфеј (главни сарадник и помоћник руске мисије тамо – прим. уред.) на основу грчког, не очарава баш лепотом, али када видиш са каквим усрђем и одушевљењем певају сви Филипинци који су на служби, то оставља велики утисак.
Догодио се мали неспоразум, мислио сам да је Алфеј узео текст Литургије на енглеском, а он је узео само на себуано, тако да сам служио пола службе на себуано, а пола на црквенословенском. Након службе сам питао људе да ли је било разумљиво оно што сам изговарао на себуано и они су ме уверили да јесте. Рекли су да уопште руски свештеници (не само ја) разумљивије служе на себуано од Американца, о. Силуана који се труди у мисији Руске Заграничне Цркве у суседству. Чак су ми рекли су парохијани међусобно говорили да је ово најлепша Литургија од свих на којима су били раније. Е то већ не знам зашто. Служећи под шатором није лако предати лепоту богослужења.
Након ноћне кише земља је била влажна, она је овде налик на глину и на моје ципеле се залепила огромна количина земље са којима сам ходао током службе. Али, слава Богу, време је било идеално – облачно и прохладно. Искрено говорећи, не знам како су други оци који су служили под отвореним сунцем могли да издрже у комплетној одежди. Врло је важно изградити овде макар капелу са просторијом за сусрет са људима (беседе за оглашене, часове са децом). То би омогућило и место где може нормално да се служи, где могу људи да се позову, где могу да остану свештеници и мисионари и где могу да се одржавају беседе за оглашене. Пошто се под капелом подразумева колиба од палминих грана и трске, цена је око 1500 долара, мислим да би то било добро урадити ако пође за руком да се нађе новац за тако нешто.
Алфеј сматра да ако се појави таква капела све више и више људи овде ће се обраћати у Православље. Нисам сигуран у то, али чак и без тога, за нормалан живот већ формиране парохије таква капела је потребна.
Осим вршења богослужења у заједницама које су већ прихватиле Православље, мој задатак је да и даље вршим припрему оглашених у заједницама ове деноминације које се још увек припремају (они нису ни римокатолици, нити протестанти, по вери и пракси су нам ближи и од једних и од других). Синоћ сам ишао у једну од таквих заједница. Ако сам прошле године одржао уводну беседу о томе шта је Православна Црква, овог пута сам одлучио да им говорим о православном односу према Библији и онда у наставку одржим библијску беседу на прву главу прве посланице апостола Јована. На почетку сам бринуо да то не буде исувише напорно за њих, да ли да прекинем на средини. Али не, слушали су јако пажљиво и живо. Прошле године сам користио фотографије приликом беседе, а овог пута тога није било, али сам организовао тако да су на смену говорила три човека – прво ја на енглеском, затим је Алфеј преводио на тагалог, а када је потребно, локални лидер заједнице је читао одломак из Библије на који сам се позивао.
Како се испоставило (касније су ми причали) нешто слично никада није било код аглипајаца. Ако протестанти овде активно читају Свето Писмо, католици у већини га уопште и не читају, сећајући се да је римокатоличка црква дуго времена бранила лаицима да је читају. Од њих су ово прихватили и аглипајци, тако да они у већини не знају Писмо, слушају само одломке из Писма за време служби. Након завршетка библијске беседе, локални лидер ми је топло захвалио и рекао надахнуту реч о користи познавања Светог Писма. Са том беседом ћу у наредним данима обилазити и друге заједнице.
Јуче нас је пратила Анисија, једна од новокрштених Филипинки. Врло ревносна у вери девојка, одлучила је да напусти добро плаћени посао да би помогла мисији. Први задатак који сам јој да је да научи да пече просфоре (пошто из Русије не можеш непрестано доносиш). Ишли смо у куповину свега неопходног. Анисија је веома одговорно пришла свом послушању и сама је нашла опис процеса припреме просфора на енглеском језику, чак и молитву пред почетак. Свеједно смо је научили како да то ради, видећемо какве ће просфоре испећи. Сем припреме просфора, она ће се бавити преводом православних текстова на себуано и водити недељну школу у православним парохијама.
Да будем искрен, ситуација није сјајна са новцем, ако неко може да помогне, молим да то и учини. Новац је неопходан за мисионарска путовања по заједницама, на изградњу капеле у Киблавану, на макар малу плату локалним сарадницима мисије, Анисији посебно, на монтажу иконостаса у православним заједницама да локални храмови постепено већ добију православни облик, као и много друго у поретку текућих трошкова.
Знам да сам већ често молио за мисију и помогли су сви који су могли. Међутим, овде је заиста велика потреба и притом заиста постоје велике могућности за ширење и снажење Православља“.
13. август
„Желео сам да напишем о једној од новообраћених заједница која се налази на периферији града Алабел. Прошле недеље након Литургије и библијске беседе у Поломолоку смо кренули у Алабел. На путу је наш овдашњи мисионар Алфеј предложио да станемо и поједемо нешто. Ја сам изразио забринутост да већ каснимо. На то ми је он одговорио: „Не брините се оче. У Алабелу у веома ревносни и усрдни православни хришћани. Понекада касним по два-три сата а они сви седе у храму и чекају. А они који су у Поломолоку неће чекати толико. Људи из Алабела толико цене Православље да ако им и кажете: сутра ће у шест ујутро бити Литургија, они ће доћи у пет сати. А ако их позовете и кажете им да смо се задржали, они ће седети и чекати макар до увече“.
Одговорио сам да је то наравно, за сваку похвалу, али да ипак не треба да то злоупотребљавамо. Ипак смо на брзину нешто појели (Филипинци не схватају да ниси на време јео) и кренули. Каснили смо само сат времена. Храм (врло једноставан) налази се на самом крају Алабела, иза њега већ почиње шума од палми у којој пасе карабао (крава са повијеним роговима уназад).
Чињеница да су овдашњи православни посебно усрдни у вери постало је приметно одмах, чим сам изашао из аутомобила и видео их. Ако у Поломолоку већину парохијана чине жене и деца, овде су били присутни сви, много мушкараца, тинејџера, младих. Када су ме видели, сви су стали у ред и полако, један за другим стали да прилазе за благослов. Сви до једног. Све жене носе мараме. У Поломолоку и Киблавану жене за време службе строго стављају мараме, а након отпуста их скидају, међутим, овде су биле у марамама за сво време њиховог пребивања у храму. Погледао сам већ завршени иконостас подигнут од прилога московског мисионарског центра „о. Данил Сисојев“. Парохијани се јако радују што њихов храм сада личи на православни. Овде су се припремали да служе изобразитељну, али сам им рекао да је то служба која се врши у одсуству свештеника, а пошто сам ја као свештеник ту, боље је да одслужимо молебан са освећењем воде. Након молебана смо делили освећену воду и просфору која је преостала након службе у Поломолоку. Након молебана у Алабелу сам одржао исту библијску беседу као у Поломолоку, а такође сам говорио кратко и о Исусовој молитви.
Уопште, мене је задивила заједница у Алабелу. Ради се о томе да када смо овде почињали мисију они су били једни од противника преласка у Православље. Чак је био тренутак када су званично изјавили да неће прелазити. Посетили су их о. Кирил и Алфеј, одржали беседу и након пар дана Алабелци су их позвали и рекли да сада сви желе да се крсте у Православљу. И о. Кирил их је и крстио. Слушао сам од њега да су се веома искрено обратили, да су веома озбиљни, али сам, мој грех, према томе био неповерљив. Чак и сада, док смо ишли према њима, сумњао сам да се још колебају, да нису потпуно православни јер чак и снажно обраћење једног човека од противљења до искрене вере бива крајње ретко. А да се цела група људи једнодушно тако промени, ја уопште никада нисам ни чуо. Међутим, видевши Алабелце убедио сам се са да су заиста они најревноснији, најискренији и најправославнији хришћани овде. Врло су усрдни у изучавању вере и да све чине строго православно. Чак су и сами уклонили клупе из своје цркве и моле се стојећи, сазнавши да је тако прихваћено у Руској Православној Цркви. Овај случај је нешто најдивније што сам икада сусрео на мисији уопште, не само у филипинској“.
Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве
