Два Христова апостола, стубови СПЦ у делу спољашње мисије…
Трудом и љубављу великог пријатеља нашег мисионарског центра, о.Георгија Максимова, једног од најистакнутијих мисионара данашњице, добили смо кратке одломке из мемоара великог мисионара Руске Православне Цркве у Индији у 20. веку. Из ових одломака могу се видети две јако важне ствари. Као прво, да су стубови СПЦ у то време, који су касније прослављени и од Господа, имали јако развијену мисионарску свест, да су усрдно помагали свето дело православне мисије по целом свету. Друга, јако битна ствар, јесте да су наши Светитељи учествовали у, како би их неки данас звали, „екуменистичким“ конференцијама, јер су били покренути љубављу према браћи која гину у јересима. Дакле, иако су и присуствовали на конференцијама, они сами нису били „екуменисти“, „папофили“, „издајници“, већ Учитељи Цркве и наследници Апостола. Можда је и тада постојала опасност да их неко сматра таквима, али ипак, они су одлазили на скупове са припадницима других конфесија. Одлазили су да би им јавили Христа, Какав Он заиста и јесте, да им јаве да је спасење једино и само у Православној Цркви и нигде друго…И уверени смо да се они нису устручавали да својој браћи смирено, али јасно кажу Истину…
То је једини мотив који је благословен од Господа, којим су били покренути и Апостоли да проповедају Благу вест. Ако тог мотива нема, све је узалуд.
Од 1939. до 1941. године у Индији се трудио руски мисионар, о.Андроник Елпидински. У својим мемоарима он говори и о уделу Српске Цркве у делу Православне мисије у Индији. 1936. године Индију је посетио свештеномученик Доситеј (Васић), митрополит загребачки. Он је био делегат светске конференције у организацији Young Men’s Christian Association (YMCA) у Мајсору. Њега је сусрео и по Индији пратио јеромонах Андроник. Његов архијереј, митрополит Евлогије Георгијевски је молио светог Доситеја да о.Андроника узведе у чин архимандрита, што је он и учинио у јануару 1937. године, добивши за то такође и благослов од Патријарха српског Варнаве.
За индијску мисију оца Андроника, свети Доситеј је предао „благослов Патријарха и поклон: два света антиминса, икону и своју велику фотографију са потписом. Касније ми је у Америци, српски епископ Николај Охридски не једном говорио: „Када бисте Ви знали како вас је љубио патријарх Варнава!“ Пратио сам митрополита Доситеја у Бомбај. Он ми је оставио велику суму динара и фунти од које сам живео и наставио своје дело. Из Србије је митрополит Доситеј са епископом Николајем Охридским још два пута слао велике суме новца пред Други светски рат“. (стр. 185-186).
1937. године католикос Индијске маланкарске (монофизитске) цркве је у пратњи архимандрита отишао у Енглеску на конференцију у Единбург. По позиву светог Доситеја, маланкарци су у повратку дошли и у Србију – тамо су боравили сам католикос и будући митрополит Теодосије.
„Индијска духовна лица су били гости државе што је за њих било потпуно необично. Код куће су били задовољни ако би им држава дозвољавала да мирно живе и постоје, тако да нису могли ни да замисле за било какву помоћ од стране државе. А овде су путовали у раскошним вагонима пругом, свуда су их сусретали са почастима и цивилне и војне власти. Гости су били позвани на јако велики скуп православног свештенства који се тада одржавао…“ (стр. 187).
„Српски епископ Николај (Охридски) је говорио, са чиме се и ја слажем, да у Индији треба да постоји не Римска, не Сиријска, не Енглеска, већ сопствена, Индијска Црква“ (стр. 251).
Извор: „Архимандрит Андроник (Елпидинский). Восемнадцать лет в Индии. М., 2012.“
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
