Држање библијских беседа у парохији – Свештеномученик Данил Сисојев

Шта можемо предложити људима након Светог Крштења? Наравно, главно што можемо предложити јесте свештена Реч Божија. Водим већ више од 10 беседа на Свето Писмо. Често у недељним школама, на курсевима за одрасле, чак и у семинаријама проучавају Свето Писмо веома површно… Изучавају увод у Свето Писмо да би на неки начин схватили сам појам Светог Писма, појам Свештене Историје. Снашли се у неким основама Светог Писма. Ја сам кренуо другим путем. Сматрам да православни хришћанин мора да се труди да се удубљује у нијансе Светог Писма. Зато сам одустао од идеје да створим круг у коме ће се све понављати. Круг заиста постоји – Свето Писмо од почетка до краја. Ми смо за 10 година прошли 40 библијских књига, проучавајући у нијансе Реч Божију по принципу тумачења Отаца Цркве, принципу разумевања да је цела Библија – једна књига Једног Аутора . Духа Светог, а не књига различитих аутора. И због тога, например, текст из књиге Постања може бити протумачен апостолом Павлом. Или текст апостола Павла може бити алузија на књигу Сина Сираховог, тј. Библија као један текст. Међутим, само то тумачење Светог Писма би представљало схоластику, ако се не би дотицало живота. зато се беседе одржавају под девизом: „Библија као новост за савремени свет“. И то је заиста тако. Библија у себи садржи откровење Божије за савременог човека као и за човека прошлости и будућности. И Библија у њеном православном схватању, схватању Светих Отаца је оно што је неопходно да зна хришћанин и чиме мора да живи. Код нас често када се постави питање о курсу изучавања Светог Писма, схватају Библију као предмет. Прошли смо предмет „Реч Божија“ и на томе је све остало. Са једне стране је то неопходно. Неопходно је знати Свештену историју да би се оријентисао у тој књизи коју проучаваш. Али тај курс не може заменити живо дејство благодати Божије при сталном читању и удубљивању у Свето Писмо.
Сматрам (а у томе ми је помоћник Свети Јован Златоуст) да сем курсева за изучавање Светог Писма, основа хришћанства, аскетике, имамо и одређено непрестано изучавање Речи Божије све године нашег свештеничког служења у својим парохијама. Хришћани морају непрекидно да проничу у Свештену реч да би се на тај начин научили живој речи Господа.
Како се држе беседе? Познато је из социјалне психологије да је дуже од 25 минута човекову свест немогуће одржати на некој теми. Зато, наравно, када држимо беседу, не држим је у форми лекције. Лекција је одлична за научне установе, али не и за парохије. То је потпуно другачији прилаз. Једна ствар је недељна школа где заиста треба да постоје лекције, а друга ствар рад у парохији када радимо са живим овцама Христовим које треба да хранимо Речју Божијом. Треба да предајемо реч Божију тако да може да је усвоји сваки човек. За то је пре свега неопходна молитва. Наше беседе обично почињем једном главом из Старог Завета и једног главом Новог Завета. Велики проблем је сада што код нас фактички одбацују Стари Завет. Огроман број људи никада у животу није читало Свето Писмо Старог Завета. Појавило се чудно мишљење да хришћанин не треба да чита Стари Завет. То је право богохулство које је у реалности повезано са тиме што је међу многим парохијанима и неким свештеницима раширена Маркионова јерес. Ова јерес тврди да је Стари Завет од сатане. Међутим, такође је недопустиво ограничавати се Старим Заветом, из разлога што је Стари Завет неразумљив без Христа, он говори о Христу. Како говори Апостол „то је све сенка, тело је у Христу“. Тело је Стари Завет. И зато се Свето Писмо Старог Завета предаје као водич ка Еванђељу. У њему се обавезно наглашава не само буквални, већ и морални и типолошки смисао, показује се постојања Христових праобраза. Треба се учити тумачењу Светог Писма. Не просто читати Свете Оце, већ усвајати њихов начин мишљења и тако почети да размишљаш. Право говорећи, у томе и јесте задатак изучавања Светог Писма – да размишљаш библијски, тј. светоотачки. То је посебно средство пажења на Писмо. О овоме не треба говорити кратко јер ово питање захтева темељно излагање. Дакле, даље се код изучава Свето Писмо Новог Завета: Света Еванђеља и апостолске посланице.
Наше беседе трају око два сата. Како задржати пажњу човека? Постоје технички моменти. Када разговарате, обавезно издвојите неколико људи који седе у различитим редовима. Разумљиво је да ако човек седи напред има једну психологију, е средини други, ако је скроз позади – трећу. Притом, у време беседе трудим се да преводим све на реалне примере из живота, новости, али са православним коментаром. На тај начин Библија се укорењује у тело и крв овог света у коме живимо. Она открива суштину тог света. Новости представљају само информацију, чији смисао открива Свето Писмо. У току беседе постављају ми се питања. Ако је питање о тексту поставља се одмах. За остала питања имамо издвојено време након Старог и након Новог Завета. На тај начин, догађа се растерећивање пажње, то јест пажња прелази са једног на друго.
Такође мислим да је неопходно везати изучавање Светог Писма за Литургијски круг. Сада пред почетак беседа служим вечерњу службу (она траје од 20 до 25 минута) да би људи који су дошли некако ушли у литургијски живот Цркве. Постоје посебне беседе, повезане са Великим празницима: Рођењем (Божићем), Богојављање, Васкрсом, Педесетницом (Духовима). За те беседе се не ограничавам текстом службе који се чуо на проповеди. Узимам обично или пророштва о овом празнику или разматрамо допунске текстове који откривају значај овог празника. Например, за Васкрс сам узео тумачења 15 главе Прве посланице Коринћанима о васкрсењу мртвих. Зато што је догмат о васкрсењу мртвих заборављен од стране савремених православних хришћана. Многи православни верују у спасење душе, али се не надају на васкрсење овог тела у коме живимо. То је велика трагедија савремених православних људи.
Са библијским беседама тесно су повезане беседе о основама хришћанства. Шест година држим беседе за оглашене. Оне су отворене за све. Држим 5 беседа: о Богу, о стварању света и греховном паду, о Христу, о Цркви и Тајнама, о Закону Божијем, о технологији добра и борбе са злом. Ових пет беседа које човек треба да прође пред Крштење одређене су и за крштене, али неуцрквењене људе. Зато људима који долазе само на беседе, али још нису уцрквењени, саветујем да прођу такође и беседе за оглашене. Сваки петак беседе пред Крштење, сваки четвртак – библијске беседе. Али знајући да је вера без дела мртва, убеђен сам да те беседе треба доводити до неких практичних резултата. На то мислим када говорим о 15 брачних парова који су се појавили након тих беседа. То је веома пријатан резултат за свештеника. Али постоји и други момент. Код нас је на беседама створена група за подршку болесних од дечије церебралне парализе. Током неколико година смо ишли, бринули о центру у Царичину. 21. јануара 2007. године при нашем храму апостола Томе створен је мисионарски центар. Притом сам убеђен да када водимо такав образовни ради, дужни смо да пружимо неколико различитих додатних варијанти. Наравно при парохији обавезно мора постојати социјална служба, помоћ сиромашнима, болеснима, сиротињи, уличарима, али то није довољно. Мора постојати рад и за оглашене, катехизацију, мисионарству. Све то је неопходно. Јер постоји тенденција да се у једној парохији баве једним у другој другим. У Москви је то добро, јер човек може изабрати шта му одговара. Али ако је парохија у малом граду или селу онда нема такве могућности. Па и у Москви је боље да сва активност постоји око места где одлазиш да се причестиш, да би израстала одатле. Али овде је веома важно памтити да старешина, наравно, не може да се бави свиме. Он треба све да контролише. Најбоље је да беседе држи старешина. И важно је да беседе доводе до реалних практичних плодова, јер ако тога не буде, ако људи, долазе, долазе на крају ће и отићи, не пронашавши место за себе. имао сам такав проблем када сам био ђакон. Људи су долазили годину-две, да би само постали обични парохијани. То је веома добро, али њихова активност је одлазила негде у свет. И то по мом мишљењу није нормално.
То су основни моменти по питању библијских беседа.

Питање: Шта мислите о привлачењу мирјана за држање библијских беседа?

Одговор: Мирјане је могуће и потребно привлачити, али на следећи начин. 1912. године, ђакон Јован Смолин, један од највећих мисионара предложио је праксу Еванђелских кружока за изучавање Светог Писма. Та пракса је добра и корисна, али не сме да замени друго. Постоји учитељска власт свештеника коју је обавезан да испуни. При рукополагању му се даје право да храни своје овце Речју Божијом. А постоји и самообразовање које се води од стране мирјана. Мислим да је неопходно и једно и друго.

(Излагање на семинару „Практична питања катехизације“, XV Међународних Божићних образовних читања)

Рубрика: Мисионарска литература, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари