Да ли се некрштени могу спасити? – Свештеномученик Данил Сисојев

Предговор

Добронамерном читаоцу се предлаже рад који се појавио захваљујући мноштву разговора како у мисионарској пракси, тако и на интернету. Искуство показује да се питање вечне судбине људи који нису могли или нису пожелели да приме Свето Крштење јавља скоро при свакој дужој или краћој дискусији о посмртном уделу човека.

Ово је тим пре важно јер се у последње време појавила читава ‘хуманистичка традиција’ која тврди да Бог спасава све или, у најмању руку, ‘све добре људе’, независно од њиховог односа према Господу Исусу Христу и Његовој Православној Цркви. Најстрашније је што се испоставило да се овог учења о неповезаности спасења душе са њеним прихватањем или неприхватањем Божанског Крштења придржава и велики број свештеника и, што је необично, ово лажно учење је распрострањено чак и међу онима који се називају ‘професионалним мисионарима’.

Искуство показује да када се поведе реч о теми која је толико актуелна за већину људи, уместо објективне оцене реалности имамо прилике да се сусретнемо са таласом емоција. Неки долазе до безумне тврдње да је тобож Сам Бог, онако како Га представљају Библија и Црква, суров и неправедан и зато није достојан поштовања и да треба веровати у неког ‘бога љубави’.

Притом често дискусија прелази у неку чудну форму ‘туче у мраку’. Једни говоре: ‘Оци Цркве уче овако’, а други узвраћају ‘то је њихова педагошка пракса, треба мислити другачије’. Притом се заборавља једна жалосна и ‘незанимљива’ ствар – да питање спасења ни на који начин не зависи од тачке гледишта овог или оног човека. Мислим да нико не сумња да се у вези са вечном судбином човека и Творац нешто пита. А Његово мишљење из неког разлога нико не узима за озбиљно. Сматра се да дискусија има пре људски карактер, типа да се може измислити Бог онако како нама одговара. Такође, свако из неког разлога сматра да има право да диктира Господу како да Он поступи са неким човеком. Потпуно је несхватљиво чему све то? Јер очигледно је да Бог није наша марионета која испуњава све наше жеље. Он неће изменити Своју реч зато што неко сматра ту реч суровом или неправилном. Тешко само ономе ко шири лаж о Творцу. Колико год се то данас сматрало несавременим, ипак, грех јереси нико није укинуо (2 Петр. 2:1; Гал. 5:20). И за то што човек о Богу говори очигледну лаж – чека га вечни огањ. Речи Спаситеља: „Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен“ (Мт. 12:37) никако не треба заборављати.

Зато ћу се у овом раду потрудити да просто изложим тачку гледишта Бога на питање толико важно за нас и зато молим да према томе постоји крајње озбиљан однос.

Предањско учење

На почетку треба подсетити на првобитно, предањско учење Православне Цркве о спасењу. У сагласности са Божанским Откривењем, суштина спасења се остварује у ослобођењу човека од греха, проклетства и смрти који су ушли у свет због Адамовог пада у грех. При чему су проклетство Божије и смрт обухватили не само свет људи, већ и целокупну творевину. „Јер се твар покори таштини“ (Рим 8:20). Трулежност и распад рођени бунтом Данице и људи који су ступили у савез са њим, не могу бити савладани никаквом људском или неком другом створеном силом. Заиста, не постоји лек за смрт осим код Бесмртног Господара. Јасно је да целокупну творевину може да измени једино Творац. Управо зато се Он и назива Јединим Спаситељем људи. „Ја сам, Ја сам Господ, и осим мене нема Спаситеља“ (Ис. 43:11) – говори Сам Бог.

Међутим, осим смрти која је могла бити уништена просто силом Божијом, постоји и нешто што као да се налази ван Његове свемоћи. У питању је наша слободна воља, која је такође погођена разорним дејством греха. И њу је немогуће исцелити упркос нашој жељи. Најстрашније је што се пропадљивост рађа не просто због неког спољашњег закона природе, већ се укорењује у срце свих људи од самог тренутка зачећа. Ми смо деца бунтовног рода. И наша бунтовност се рађа заједно са нама. Већ у тренутку рођења у нашим срцима живи закон греха (Пс. 50:7). По речима Апостола Павла: „Знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим“ (Рим. 7:18−23).

Узрок тог закона греха који нас непрестано прља јесте зли дух који је себи свио гнездо у дубинама наше душе. Он нас непрестано обмањује злим помислима које се као бујица изливају из дубине срца. И човек их прихвата као своје, зато и постају његове. Тако првородна Адамова нечистоћа постаје и наша лична кривица која повлачи за собом вечну пропаст. И зато уопште није случајно што пред Крштење свештеник моли Бога да изгна „злог и нечистог духа, који се крије и гнезди у срцу“ из онога који се крштава.

Међутим, најстрашније је што, удаљивши се од Бога, човек губи могућност да смогне снаге за борбу са грехом. Занимљиво је да сам за време беседа са оглашенима много пута питао људе који су се спремали за Крштење: ‘шта је врлина?’, али нико од њих није могао да ми пружи тачан одговор. Узрок томе уопште није у недостатку терминолошке припремљености, већ у незнању да добро може да уђе у навику. Исто то се може видети и у световној култури. Сваки опис порока, страсти, злочина изгледа изнутра верно, логично, умесно; међутим, сваки покушај да се представи добро најчешће изгледа потпуно извештачено. То је такође повезано са одсуством реалног искуства упражњавања добра, без чега је његово описивање истоветно, на пример, описивању природних услова планете у систему Сиријуса. Управо о тој страшној реалности Црква и говори учећи да без помоћи благодати Христа Спаситеља није могућа победа над унутрашњим злом, а као последица, ни блажена вечност.

Да би се човек отргао из тог страшног безизлаза греха, који рађа смрт и пропаст, Бог је по Својој љубави дао Једини Пут ка вечном животу – Господа Исуса Христа Који је узео на Себе грехе света. Син Божији је постао Син Човечији, да би и нас учинио синовима Божијим (Свети Атанасије Александријски). И кроз Тајну Оваплоћења смо добили могућност да стекнемо Божански живот у форми која је за нас доступна. Без Богооваплоћења човек не може да види лице Божије, а да остане међу живима (2 Мојс. 33:20). Грех нас је исувише ослабио, одвећ је начео нашу природу да би она сама по себи могла да издржи светлост Божанства. Није случајно да су чак и велики пророци древности видевши одблесак славе Творца, „виђење славе Божје на очима“ (Јез. 1:28), падали ничице и нису били у стању да говоре. Шта се може рећи за оне који нису очистили себе од греховних навика чак и споља, који чак нису покушали да се супротставе страстима? За такве ће светлост Лика Божијег постати огањ који прождире.

Међутим, када је Логос постао Тело и и настанио се међу нама, пун благодати и истине, и од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (Јн. 1:14−15), тада смо кроз завесу тела Христовог (Јевр. 10:20), кроз реално учешће у Његовој људској природи у Причешћу, кроз слушање Његових спаситељних речи и ми могли да окусимо нетрулежну силу Вечног Живота. И управо то сједињење нам даје могућност да превазиђемо трулежност и распад наше природе. Али како могу да превазиђу тај распад они који се нису дотакли Чаше спасења? Одакле да узму снагу за борбу са грехом, ако је Бог за њих просто нека далека и несхватљива сила? И онда када се буду јавили пред светло Лице Господње, зар за њих тај сјај неће постати страшни пламен који ће их и спалити? „Ко ће од нас остати код огња који прождире?“ (Ис. 33:14), ако не једино онај ко већ има тај пламен у себи самом? А како ће и одакле добити ту силу човек који није очишћен водама Крштења и који није окусио Свето Причешће?

Међутим, недовољно је само пружити човеку могућност да стане пред Лице Божије, потребно је да се он покаже и неосуђен на Суду Господњем. Ради се о томе да, упркос данас раширеном мишљењу, Бог није само љубав, него је још и праведност. „Јер је Господ праведан, љуби правду“ (Пс. 11:7), Он је „праведни Судија“ (2 Тим. 4.8), „Који не гледа ко је ко нити прима поклона“ (5 Мојс. 10:17) и „узвраћа свакоме по дјелима његовим“ (Мт. 16:27; Рим. 2:6).

Библија и Предање Цркве уче, а живот потврђује закључак да „сви сагријешише и лишени су славе Божије“ (Рим. 3:23). Што значи да и сви треба да добију плату од Бога. Међутим, љубав Божија је пронашла начин да нас избави од заслужене казне. Син Божији је постао Човек, по вољи Оца Свога примио је на Себе казну за наше грехе. Како је још седам векова пре Његовог рођења предсказао Исаија:

„Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њ безакоње свих нас. Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. Од тескобе и од суда узе се, а род Његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мог би рањен. Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. Али Господу би воља да Га бије, и даде Га на муке; кад положи душу своју у принос за грех, видеће натражје, продужиће дане, и шта је Господу угодно напредоваће Његовом руком. Видеће труд душе своје и наситиће се; праведни Слуга Мој оправдаће многе Својим познањем, и Сам ће носити безакоња њихова“ (Ис. 53:3−11).

Ово учење представља срж Новог Завета и они који га одбацују не могу да се називају хришћанима чак ни издалека. Јер суштина Јеванђеља које су проповедали Апостоли је у томе да „Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму“ (1 Кор. 15:3-4). И зато човек који није прихватио Искупитеља остаје под теретом својих грехова. За прихватање спасења од греха захтева се не само жртва Божија, већ и делатна сагласност од стране човека. Суштина ове сагласности је у вери у Христа (Рим. 3:22) и у учешћу у Његовој смрти кроз Крштење (Рим. 6:3−11). Човек који по вери у Исуса Христа прибегава Крштењу, добија опроштај својих грехова и Крштење га спасава Васкрсењем Христовим (1 Петр. 3:21). Ово је Божији пут спасења од греха.

Неумесна су ту расуђивања на тему: ‘па, ми не знамо да ли је могуће спасти се без Голготе или не, то је, наиме, тајна Божија’. Нема ту никакве тајне, Бог је све јасно открио. И не треба покушавати да се тражи сенка тамо где је све јасно и чисто. Ако човек из било ког разлога не прибегава Једином Путу ка Оцу (Јн. 14:3), биће дужан да понесе сву тежину својих поступака. А да не говорим о свој тежини Адамове нечистоће која оптерећује наш живот. Закон га може оправдати само ако га целог испуни. Само покајање од узвраћања за дела неће га избавити, јер је зло већ ушло у свет и треба да добије плату. Значи, шта може да очекује тог несрећног човека осим вечне осуде? Како могу да се оправдају на Суду Божијем они који нису пожелели да добију Божије оправдање? Зато Свети Кирил Јерусалимски и говори: „Ко не прима Крштења нема спасење, осим Мученика који и без воде стичу Царство Небеско. Јер Спаситељ је, искупљујући васељену на Крсту и будући прободен у ребро, из њега извео крв и воду, да би се једни у време мира крстили водом, а други у време прогона крстили сопственом крвљу. Па и мучеништво је Спаситељ назвао Крштењем говорећи: „Можете ли пити чашу коју Ја пијем, и крстити се крштењем којим се Ја крстим?“ (Мк.10:38)[1].

Такође и Свети Амвросије Милански говори: „Нико не улази у Царство Небеско осим кроз Свету Тајну Крштења“[2].

Наравно, постоји разлика међу онима који никада нису знали за Христа и људи који су чули Његову реч и одбацили Га. Први ће одговарати само за своја дела, а други ће бити још одговорни пред Оцем за крв Сина Његовог[3] (Свети Поликарп Смирнски).

„Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:36) – говори Јеванђеље. И мера казне ће бити различита.

„Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47−48).

Заједничко им је само једно – неће имати вечни живот.

И последње, али не мање важно за дело спасења. Наш Бог је Бог Завета, Који је закључио савез не са гордим појединцима, већ са Својим народом. Сада, након јављања Бога у телу, сви који желе да задобију спасење дужни су да уђу у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву која се нимало случајно не назива уделом спасаваних (7. правило Другог Васељенског Сабора), „род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“ (1 Петр. 2:9).

„Не може имати Бога за свог Оца онај ко нема Цркву за своју мајку“, писао је Свештеномученик Кипријан Картагински („О јединству Цркве“). Сам Господ, по сведочењу Светог Писма, „додаје Цркви оне који се спасавају“ (Дела ап. 2:47). Јер Црква је Тело Христово, „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1:23), за коју је Христос Себе предао (Еф. 5:23-27). Он Сам очишћује Цркву и све који у њу улазе кроз Крштење – „крштењем у води ријечју“ (Еф. 5:26).

Следи да су људи ван Цркве неочишћени, нису народ, нису помиловани (1 Петр. 2:10), људи који седе у тами и у тамници (Ис. 42:7), налазе се под влашћу сатане (Дела ап. 26:18). Једини излаз из тог страшног стања је вера у Христа и Крштење. И како могу да се спасу они који нису изашли испод власти сатане и нису помиловани од Бога? Како ће ући у Царство чистоте нечисти, који су већ рођени као нечисти (Јов. 14:4), који нису пожелели да да се очисте у водама Крштења? Јер Господ је рекао да у Његово Царство „неће ући ништа нечисто“ (Отк. 21:27).

Дакле, учење Господа да спасење није могуће без Крштења (Јн. 3:5; Мк. 16:16) органски израста и из целокупног Откривења како Старог, тако и Новог Завета и потпуно одговара тренутном стању људског рода, које у садашњем облику очигледно неће моћи да стане пред праведни Лик небеског Судије.

Занимљиво је да је ванхришћанско човечанство увек било сагласно са том тврдњом. Мноштво обичаја повезаних са култом предака сведочи да нико не очекује сусрет са Творцем у загробном животу. Штавише, већина цивилизација сматра да је тамо горе него овде. Како је Ахил говорио Одисеју, боље је бити последњи пас на земљи, него цар у аду (Одисеја). У Јапану се тврди да душе мртвих једном годишње могу да добију ‘излаз на земљу’, а затим се враћају у пакао. Тако су сматрали Словени и Келти (одатле потиче и савремени Хелоувин). У древном Египту је загробни живот врвео од опасности, али у срећном случају могао си да добијеш тек нешто налик на Земљу. Земља Кур код Сумера и Шеол код Семита представља крајње невесело место, где живе страшна чудовишта, душа тамо има глинена крила, једе глину и пије прашину. Изопачени пакао будизма и даоизма и иначе могу да надахну само ауторе хорор филмова. Бивали су изузеци у низу шаманских култова где су шамани убеђивали да умрлог чека место доброг лова, итд. Тачније, чак и да су били у праву, никакав сусрет са Богом Творцем нису очекивали. Међутим, најзанимљивије је да сами шамани из неког разлога уопште нису желели да остану у таквом ‘плодном месту’, већ су се трудили свом снагом да обману страже земље мртвих и врате се у нимало удобне услове тундре или тајге. У исламу након смрти, све душе се налазе у гробовима где осећају или ‘муке гроба’ или неко, несхватљиво за непосвећене, задовољство. Међутим, опет тамо нема никаквог личног сусрета са Творцем. И чак ће у исламском рају Алах бити далеко од праведника као Месец од Земље.

Дакле, о каквом спасењу некрштених може да се говори ако пођемо од реалног религиозног искуства људског рода? И лажно искуство говори овде о тој истој правилној реалности – без Крштења нема спасења, нема опроштаја грехова, нема сусрета и сједињења са Господом.

Сама тврдња да је спасење у хришћанском смислу могуће и без Крштења и настаје као постхришћанска јерес. Сама вест о могућности спасења је Јеванђелска новост, непозната раније. И једино незахвални људи који су сазнали за такву незамисливу могућност, пожелели су да уместо Јединог Пута направе своје стазице. Како говори Господ: „Оставише Мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер. 2:13).

Занимљиво је да се тврдња о могућности спасења без Христа уопште не среће код црквених аутора, а мисао да је могуће спасење без Крштења или мучеништва, сусреће се једино у најспорнијим текстовима (Свети Григорије Ниски и лажни други том Исаака Сирина). Уопште, ова мисао која директно противречи суштини Јеванђеља, обично се сусреће код јеретика. То су и гностици и Ориген и Пелагије и низ савремених радикалних протестаната (како фундаменталиста, тако и либерала).

Није случајно да је ова тврдња потпала под низ анатема почевши од Картагинског Сабора, преко Петог Васељенског, закључно са анатемама на Недељу Православља.

Оци Картагинског Сабора, 124. правилом тврде да се чак и новорођенчад крштавају ради отпуштења грехова „јер по овом правилу вере, и новорођенчад која нису још никаквих греха учинила сама по себи, бивају крштена ради опроштаја греха, да се кроз поновно рођење очисти у њима оно што су она примила од старог рођења“. И ако је тако, онда каква нада може да постоји код оних који се још налазе под  тежином првородног греха?

Још строжије говори 127. правило тог истог Сабора: „Који каже да нам је благодат оправдања дата само зато да бисмо оно, што нам је могуће учинити по слободној вољи, лакше извршили кроз благодат, као да је ни примили нисмо, а да бисмо ми могли (мада теже), али ипак и без ње извршити заповести Божије, такав нека је анатема. Јер, када је Господ говорио о плодовима заповести, није рекао да ћемо без Њега нешто тешко чинити, него је рекао: „Без мене не можете ништа учинити“ (Јн. 15:5).“

Ово правило уопште осуђује хуманистичку представу о томе да је нехришћанска праведност могућа. Без Господа Исуса Христа могући су само поједини добри покрети душе, али није могућа укорењеност у добру. Може се пробати са испуњавањем заповести, али их није могуће извршити. Како се онда може говорити о томе да човек може ући у Царство Божије, не чинећи дела која приличе за Царство?

Константинопољски Сабор 1076. године против Јована Итала у петој анатеми објављује следеће: „Онима који говоре да су јелински мудраци и први међу оснивачима јереси, а на које је бачена анатема седам светих и васељенских Сабора и од свих виђених људи који су засијали у Православљу (као туђи саборној Цркви због њиховог лажног и нечистог преузношења у речима), [да су они] и овде и на будућем суду бољи у много чему од побожних и православних људи, а нарочито од оних који су погрешили због људске страсти или неразумевања – нека је анатема.“

Ове речи треба да упамте људи који покушавају да оправдају неверујуће или јеретике (Оригена посебно), тврдећи да су они бољи од православних, што значи да имају више шанси за спасење. Заправо, чак и најгрешнији православни хришћанин ближи је спасењу од праведног незнабошца. Хришћанин који је учинио грех заблудело је дете Божије које лако може да добије опроштај од небеског Оца. А ‘праведни незнабожац’ је чедо гнева Божијег (Еф. 2:1−6) који је најчешће из гордости убеђен у то да му Бог није потребан.

Чин Недеље Православља који се служи у храмовима гласи:

Анатема 4: „Онима који говорећи булазне да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и Његово добровољно страдање, смрт и Васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха − анатема!“

А зар о томе не говори савремено хуманистичко богословље ‘Бога који је само љубав’, када тврди да је спасење могуће без обзира на то да ли је човек веровао у Христа, или чак просто у Бога или није, да ли је учествовао у Светој Тајни Крштења или није?

Анатема 5: „Онима који одбацују благодат искупљења које проповеда Јеванђеље као једино средство нашег оправдања пред Богом − анатема!“

Управо ова осуда пада на оне који тврде да је могуће спасење кроз добра дела. Сви који нису у општењу са благодаћу Искупљења кроз праву веру и Свете Тајне, не могу бити оправдани у очима Господа.

Мисао да је Бог само љубав и да ће зато Он спасти све, независно од њиховог односа према Цркви, од њихове љубави према Христу и од силе Божије која се даје кроз Свете Тајне, појављује се само у свету који је сасвим изгубио религиозни координатни систем и заборавио на неопходност личног контакта са невидљивом стварношћу која и представља суштину сваке религије – и истините и лажне. Међутим, у 21. веку свет духова такође није затворен, врата нису закључана и зато су све такве игре са невидљивим стварностима смртно опасне. Они прете разарањем живота овде а вечном пропашћу након физичке смрти. Управо ради тог циља сатана је измислио ову јерес, да би све људе потопио у погубну безбрижност, да би зауставио мисионарску офанзиву Православља и повукао  са собом у погибију што је могуће више људи.

Јер ако памтимо да без Крштења нема спасења, како се може ограничавати мисија Цркве само на неку нацију или друштвену групу? Зашто правити разлику између традиционалних и нетрадиционалних религија, чији сви следбеници заједно у редовима силазе у геену огњену? Како се може говорити да је код проповеди Јеванђеља неопходно поштовање туђих религијских традиција, када знамо да ће резултат тих традиција бити вечно пропадање њихових носилаца у огњеном бездану? Све то је или знак заиста сатанске суровости, када се због краткорочних политичких циљева гледа кроз прсте чак не на убиство тела, већ на пропаст душе, или знак обичног маловерја, када се Јеванђеље доживљава као одређени документ пређашњих историјских епоха. Као нешто што ‘формира духовно-морални лик руске нације’, а не на дотад нечувену новост о једином спасењу за људски род који пропада.

Зар је Бог праведан?

Међутим, ту имамо прилике да слушамо следеће речи савремених ‘православних’: ‘Ви се придржавате старозаветног буквализма. Наш Бог Новог Завета није онакав какав је био у Старом. Он није Бог праведности, већ Бог љубави и једино љубави. То вас ваша осветољубивост и поквареност приморава да у Извору свих добара видите неку праведност. И ако је у Светом Писму и код Отаца нешто и било написано на ту тему, онда је то са циљем да се макар на неки начин обуздају груби људи који не могу да прекину да чине зло ако претходно не чују за казну за грех. Међутим, ми заправо знамо да је Бог једино љубав и да Он никога не кажњава. Кажњава једино човек самога себе својим страстима. А Бог само чека да Му се човек обрати, притом није важно када, макар и у дан Другог Доласка и тада Он одмах прашта човеку. А пошто је тако, како се усуђујете да тврдите да ће се спасти само крштени?’

Заиста, питање спасења мимо Христа и Његове Цркве такво је да од његовог решења зависи и целокупно православно богословље. Строго говорећи, пред нама се налазе две непомирљиве представе о Самом Богу из којих потичу и непомирљиве представе о загробној судбини свих људи (не само некрштених, већ и чланова Цркве).

У каквог Бога верују наши ‘православни хуманисти’? Овде је важно да се не склизне у рат паролама и не почне противити, ‘ето, како се усуђујете да своју православну браћу оптужујете малтене за поклоњење другим боговима’. То онда неће бити поштено разматрање реалног страшног проблема, већ покушај да се уз помоћ граје и вређања људи збуне. Исто тако је недопустив и прелазак на личности у смислу да је ето, ‘овај или онај човек привео толико људи у Цркву, а ви се усуђујете…’ Овде се не говори о неком конкретном човеку, већ о вечном Јеванђељу Исуса Христа које је подвргнуто страшном нападу. Ако је човек у Цркву довео некога, али га је притом научио лажном учењу, онда такав обраћени, строго говорећи, и није у Цркви. Јер главни услов за улазак у Цркву и живот у Њој јесте управо неповређена апостолска вера.

Али вратимо се питању у Кога верују присталице спасења мимо Крштења. Омиљена представа коју користе хуманисти јесте слика сунца које обасјава подједнако све и само човек који сам затвара своје очи, може да пребива у тами. Исто тако и Бог све једнако воли, а сами људи окрећући се од Њега пониру у таму греха. Како говори један од таквих хуманиста, Бог никога не кажњава, већ људи сами себе кажњавају. Као што човек који лиже сечиво секире на мразу и лепи се за њега језиком треба да криви само себе самога.

Ова слика је потпуно разумљива. И штавише, она је често праведна. Да, многи греси већ сами у себи носе и казну Божију[4]. Цироза јетре има свој основ у пијанству, а развод у прељуби. Често, али не и увек. Становници Содома уопште нису палили сумпорне базене и нису организовали огњена купања. То им је послао Неко други. Древни дивови нису сами организовали еколошку катастрофу Потопа. Потоп је такође на њих навео Неко други. Али ко је тај Неко? Гностици су учили да је у питању нека зла сила или чак и ђаво. А следбеници ‘православног хуманизма’ или прећуткују или опет мешају две различите ствари – праведну казну за грех коју је извршио Судија, са природним последицама неких духовних закона. Не постоји такав природни закон у природи којим би хомосексуализам могао да изазове сумпорну кишу. Не постоји такав закон ни у свету духова. Побуњени анђели се уопште не труде да униште свој утицај у свету (а тај утицај се остварује једино кроз грех). Добри Анђели ништа не чине против воље Творца. Библија говори да је Господ спустио огањ од Господа са неба (1 Мојс. 19:24). То јест, за Писмо су Две Личности кажњавале за зло (а не закони), притом се Обе Личности називају истим именом – Јахве (Господ). Не говори случајно Пророк Језекиљ у име Божије: „Даћу ти по путевима твојим, и гадови ће твоји бити усред тебе, и познаћете да сам Ја Господ, Који бије“ (Јез. 7:9).

У општеприхваћеном тумачењу ове Две Личности су Бог Отац и Бог Син. Тако на пример, Свети Јустин Философ пише: „Када говори: „пусти Господ с неба дажд од сумпора и огња“ (1 Мојс. 19:24), то тиме пророчка реч указује на Двојицу: Једног, Који се налази на земљи, Који је, како говори Писмо, сишао да види вику Содомљана, а Другог Који пребива на небесима, Који је Господ Господа Који се налази на земљи, као Отац и Бог и Узрок тога што је Он моћан и јесте Господ и Бог… Рекавши ово, ја додајем: ви, слушаоци, схватате, само ако сте обратили пажњу да је, по сведочанству Писма, тај Пород рођен од Оца пре свих створења; и да је Рођено по броју друго од Онога Који рађа, са тиме ће се свако сложити“[5].

Дакле, управо је Бог Новог Завета још пре доласка у телу спалио проклете градове. Тако да ‘хуманисти’ или просто треба да пређу на позицију Маркиона и онда признају да су све књиге Старог Завета надахнуло неко другачије биће од Христовог Оца (у наше време се управо ових ставова придржава Л. Гумиљов и други националисти), или да се одрекну своје основне тврдње да Бог никога не кажњава.

Овде је важно приметити у чему је недостатак примера Сунца у поређењу са Богом. Сунце нема вољу, оно нема ни власт ни да светли, ни да прекине светлост. Међутим, Бог наш, Цар царева и Господар свега, Он је „Законодавац и Судија, који може спасти и погубити“ (Јак. 4:12). И зато су сви покушаји да се од Њега направи ‘апарат за издавање духовних услуга“ осуђени на неуспех. Господ је слободан у Својим жељама и нико не може да Га омете у Његовим делима Које Он чини само онда када Он то Сам пожели.

По речима Светог Григорија Паламе, „огањ поседује способност да пали и способност да светли, али нема способност да жели. А Бог заједно са способношћу да ствара, поседује и способност да жели. Зато Он твори не вечно и не по неопходности, већ када пожели“[6].

Други страшни проблем таквог схватања Бога као Бога ‘једино љубави’ представља одрицање кључне вести Библије: „Бог је Господ“. Господство Божије претпоставља да је све што постоји Њему покорно: „И сви становници земаљски ништа нису према Њему, и ради шта хоће с војском небеском и са становницима земаљским, и нема никога да би Му руку зауставио и рекао Му: Шта радиш?“ (Дан. 4:35). Ако Бог није Онај који награђује и кажњава, то значи да Он није ни Господ, нити Цар, нити Судија. Извести тако нешто из Библије је веома тешко, потребно је одрећи се скоро целог текста Светог Писма да би се такав закључак извео. Ако Бог не управља светом, ако Он не награђује и не кажњава, ко онда влада васељеном? Јер у стварности ми видимо како у свету делује нека потпуно јасна правда.

Ко је подигао 26. децембра 2004. године велики цунами који је избрисао центре разврата? Ако није Бог наш, ко онда? Зар су то биле безличне силе природе које су се чисто случајно обрушиле на средишта безбожности? Или су то сами Тајланђани и Индонежани организовали заједно подводни земљотрес? Имао сам прилике да читам чудне измишљотине неких ‘православних богослова’ који су тврдили да цунами представља освету природе за то што се разара њена средина. Тако на место Живог Бога, Који кажњава за злочине и награђује за врлину стаје безлична и мртва природа. И ето, поново падамо у бездан незнабоштва. Поново имамо богињу Земљу и духови стихије управљају светом који је заборавио на Јединог Сведржитеља! И све то је резултат управо таквог либералног богословља!

Супротно томе, за нас, православне хришћане и даље су актуелне речи Светог Василија Великог: „Болести у градовима и народима, суша у ваздуху, неплодност земље и несреће какве свако сусреће у животу пресецају нарастање зла. Свако слично зло шаље Бог ради отклањања узрока истинских зала. И телесна страдања и спољашње несреће смишљени су ради обуздавања греха. Према томе, Бог уништава зло, а не да зло проистиче од Бога. Лекар не уноси болест у тело, него је уништава. Разарање градова, земљотреси, поплаве, пораз војске, бродоломи и истребљење великог броја људи било од земље, мора, ваздуха, ватре или неког другог узрока, дешава се да би се уразумили остали, будући да Бог пороке свег народа уразумљује кажњавајући сав народ. Грех је, дакле, главно зло и зависи од наше воље. И једино њему приличи назив зла. Од нас зависи да ли ћемо се уздржати од зла или ћемо бити порочни. Остала зла могу бити или повод да се покаже одважност (као код Јова који је у једном тренутку остао без деце, био лишен читавог богатства и прекривен гнојавим ранама), или као повод за исцељење од учињених грехова (као код Давида, који је претрпео срамоћење царског дома као казну за незакониту жељу). Знамо и за страшне казне друге врсте, које шаље праведни суд Божији, како би они што се лако приклањају греху постали разумни. Датана и Авирона је, на пример, прогутала земља, повукавши их у провалије и поноре који су се под њима отворили (уп. Бр. 16,31−33). Наведеним начином кажњавања, наравно, нису поправљени они сами (јер, како би било могуће да се поправе они који су сишли у ад), али су својим примером уразумили остале. На сличан начин је и фараон био потопљен са свом својом војском. На сличан начин су истребљени и пређашњи становници Палестине“[7].

Ми знамо да је наш Бог суверени Владар. Није случајно да су у историјским догађајима, како радосним, тако и жалосним за народ Божији, богонадахнути Пророци видели дејство Божијег Промисла – Његове бриге, Његовог спасења или Његовог страшног суда. Мисао да нешто може да се догоди ван Божије владавине, Пророци су одбацивали као бесмислену и безбожну:

„Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје. Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје. Кад газе ногама све сужње на земљи, кад изврћу правицу човеку пред Вишњим, кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ? Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио? Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?“ (Плач. Јер. 3:32−38).

„Хоће ли труба трубити по граду, а народ да не дотрчи уплашен? Хоће ли бити несрећа у граду, а Господ да је не учини?“ (Амос 3:6).

Божији промисао се простире не само на значајне историјске догађаје, већ на живот сваког човека: „Он је створио сва срца њихова, Он и зна сва дела њихова“ (Пс. 33:15).

Штавише, Сам Господ Исус нас уверава да чак и толико безначајан догађај као пад мале птице не може да се изврши без воље Бога: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега“ (Мт. 10:29).

И са философске тачке гледишта и са тачке гледишта библијског Откривења, у теистичкој васељени могуће је само врло условно говорити о ‘природним’, тим пре, ‘неопходним’ последицама, исто као и о ‘случајностима’. Не дешава се и не може да се деси ништа што Бог не би одредио, или допуштајући или активно делујући.

Управо зато и није могуће спојити Бога Светог Писма и Предања, Бога Цркве и универзума који видимо са измишљеним богом хуманиста. Овде је неопходан избор између реалности о којој нам говори Откривење и умотворина хуманиста.

Међутим, правећи овај избор, важно је памтити још једну чињеницу. Ако ми будемо веровали у таквог Бога, Који не награђује и не кажњава, онда се аутоматски лишавамо права на молитву. Ако Бог само даје Своју љубав, али се ни на који начин не меша у наш живот, тада је и свака молитва Њему бескорисна. Посебно се то тиче молитве за опроштај, добар одговор на Страшном Суду, па чак и обичне молитве за умрле.

По праведном запажању Сергеја Худијева: „Шта се дешава са нашом вером, нашом надом, нашим молитвеним животом, ако ми ипак озбиљно прихватимо представе о плати као о ‘природним, неопходним последицама’? Ми ћемо размотрити неке неизбежне последице, не могуће, већ управо неизбежне – последице таквих представа. Свака молитва: „добар одговор на Страшном Суду молимо“, „дуг и миран живот, здравље и спасење и у свему добру напредак, подај Господе…“ полази од тога да наш привремени и вечни удео одређује Бог. Бесмислено је молити Бога за било шта, ако је плата ‘природна, неопходна последица’ наших поступака.

Ево шта митрополит Сергије (Старгородски) пише: ‘За дела човек добија плату, међутим, ова плата се налази у самим делима, у оном печату који ова дела стављају на душу човека. Ако су ‘мислене очи’ човекове, као последица греховног живота ‘исувише мрачне да би могао да види у обитељима радости’, ако их он није развио толико, онда ће и бити принуђен да борави у тами и мучи се, јер све у шта је човек полагао добро у животу, све то се од њега одузима; међутим, човек као и раније, наставља да жуди за тим и једино у томе може да нађе храну својој души. Онај који је себе припремио за духовни живот наслађиваће се њиме, притом у оној мери у којој је себе припремио’.

Ако, у оквиру овог учења ви нисте ‘развили мислене очи’, бесмислено је да молите за Божије помиловање; бесмислено је такође било какво покајање на самртној постељи, када човек очигледно нема времена за ‘развој мислених очију’ и ‘припрему за духовни живот’… Заправо, ако се ваш посмртни удео дефинише вашим сопственим стањем, а не одлуком Бога – има ли смисла да још вапите Богу? Професор А. Осипов говори да је ‘Бог љубав и само љубав’, као да нам предлаже неког блажег Бога који више љуби од Бога Судије Кога су проповедали Апостоли и Пророци. И до чега то доводи? Ако вам прети пропаст по одлуци Судије, ви можете да вапијете за милост и – да добијете ту милост. Међутим, у оквирима тих безличних представа о плати које бране митрополит Сергије (Старгородски), професор А. Осипов и њихови истомишљеници, никаква милост, никакво прихватање у Царство Божије грешника који није ‘развио мислене очи’, ‘није припремио себе за духовни живот’, просто није могуће. Не осуђује вас суд Божији, већ вас ‘неопходне и природне последице’ осуђују на геену – што значи да је и помиловање искључено.

Бесмислено је куцати на врата, бесмислено је вапити за милост – ‘општење са Богом грешници не могу да доживе’, а Његова одлука да помилује или да одбије милост ту нема шта да тражи. Зато у оквирима вере у ‘природне, неопходне последице’ бесмислена постаје и апостолска вест о опроштају грехова.“[8]

Ако се изведе закључак из свега горе наведеног, онда треба рећи да тврдња да је ‘Бог једино љубав’ фактички доводи до деизма или чак атеизма. У најбољем случају у представи таквих ‘православних хуманиста’ Господ је нека блага Сила, попут индијанског Манитуа којом је могуће користити се, али која се ни на који начин не меша у наш живот – ни чудима[9], ни судом, ни платом. Укратко, ‘нико нас неће избавити, ни Бог, ни цар, ни јунак. Ми ћемо се ослободити својом сопственом руком’[10].

Ово је психолошки разумљиво. Постоји жеља да се поседује неко своје сопствено место у универзуму у које нико, чак ни Бог, нема право да улази. Управо тако у свакодневици и размишља већина људи. ‘Без невоље нема богомоље’.

‘Док је код мене све добро, зашто ме подсећати на Суд, на смрт. Радим што желим и немојте да ме малтретирате вашим заповестима’. Тако је још поступио и Адам када је покушао да се сакрије у грмљу од Свеприсутног Бога. Али, притом треба имати у виду да кад стигне невоља, онда више неће бити никакве користи од обраћања Богу. Немаш коме да се обратиш. Тај ‘бог – деда мраз’ који НИКОГА НЕ КАЖЊАВА, неће вас заштитити ни онда када вам чине зло. Јер Он не може да казни, на пример, Хитлера. Јер и овај је такође Његово чедо, које Он греје, мази и тепа му, без обзира на његове злочине. Тако да викао-не викао, све ти је једно. Немаш одакле да очекујеш помоћ.

Желео бих да против хуманистичког бога ‘само љубави’ истакнем аргумент дечије сузице. Како се може поштовати (јасно је да је бескорисно молити Му се, али чак и поштовати, испада) Онај Ко не пожели да се освети за невину крв?

Не могу а да не цитирам опет Сергеја Худијева: „Понекада људи говоре: ‘Ја не верујем у гневног Бога! Ја верујем у Бога љубави!’ Међутим, у том случају они верују у Бога Који нема ништа против моралног зла; у Бога који нема ништа против безакоња; у Бога који добродушно гледа на то како убијају удовицу и дошљака, како сироте умртвљују. Хајде да се зауставимо на пет минута и размислимо можемо ли Богом љубави назвати Бога Ког не узнемирава безакоње, Бога Који равнодушно гледа на то како грех разара свет Који је Он створио? Предањска хришћанска вера говори да Бог дуго трпи, али да је Његов гнев реалност, пламтећи огањ који ће почистити све зло. Представа о ‘безгневном’ Богу говори да Бог од самог почетка не показује ништа ни налик на узнемиреност или негодовање у односу на грех и да творевина нема никакву наду у то да ће Бог завршити са злом које се активно умешало у ток догађаја“[11].

Ако би такво биће и постојало, морам и ја да додам, оно не би заслуживало ни најмање уважавање, тим пре, обожавање. Како се може волети неко ко спокојно гледа на наношење зла невином, мази по глави онога који је то урадио и говори му: ‘Па, није требало то да чиниш. Сада су ти се духовне очи помрачиле. Тешко ће ти бити несрећнику’?

Међутим, ако се будемо обратили учењу Отаца Цркве, видећемо да је за њих такав однос према Творцу једнак потпуном одрицању постојања Божијег.

Свештеномученик Иринеј Лионски на следећи начин оповргава ‘православне хуманисте’ другог века (у то време су их звали маркионитима): „да би уклонили од Оца власт да кажњава и суди, сматрајући то недостојним Бога и мислећи да су измислили Бога без гнева и благог, [јеретици] су говорили да један суди, а други спасава, неразумно одузимајући и од једног и од другог разум и правосудност. Јер ако [Бог] Који уједно није и благ да би указао милост онима којима треба и осудио оне које треба да осуди, онда ће се показати као неправедан и немудри судија. Са друге стране, добри [Бог], ако је само благ и не похваљује оне којима указује благост, налазиће се ван праведности и Његова благост ће се показати као немоћна, јер не спасава све, ако то не бива праћено судом. Дакле, Маркион, делећи Бога на два, називајући једног благим, а другог судијом, и у једном и у другом уништава Бога. Јер Онај Који суди, ако уједно није и благ, није Бог, јер не може бити Бог Онај Који нема благости; и добри, ако нема силу да суди, неће бити Бог, као ни први, будући да је лишен особине Бога. Како називају Оца свега Премудрим, ако Му не приписују способност да суди? Јер ако је Он премудар, заједно са тим и похваљује; а Ономе Који похваљује припада способност да суди, а за њом следи правосудност да би судио праведно; правосуђе повлачи суд; суд, будући вршен са правосудношћу, приводи премудрости. Зато Отац треба премудрошћу да превазилази сваку људску и анђелску премудрост, јер је Он Господ, Судија и Праведни и Господар над свима. Јер Он је и благ и милосрдан и трпељив и спасава кога треба и благост код Њега није лишена праведности и премудрост се не умањује; јер спасава онога кога треба да спаси и суди оне који су достојни суда. И правосудност његова није немилостива, јер благост иде испред и претходи јој. Дакле, Бог Који заповеда Свом сунцу да усходи над свима и шаље кишу на праведне и неправедне, судиће онима који, користећи се Његовом једнако распоређеном благошћу, нису живели у сагласности са даровима његове великодушности, већ су у задовољствима и раскоши проводили своје дане упркос Његовој благости и чак богохулили против Онога Који им је указао толико добрих дела“[12].

А колико тек зла такво схватање Бога доноси за морални човеков живот. И у пастирском раду следбеника овог учења видљива је обмана. Таквом свештенику долази човек и говори: ‘Нанели су ми зло, неправедно и подло, желим да се осветим’. Хуманиста му говори: ‘Не смемо да се светимо јер је Апостол рекао: „Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ“ (Рим. 12:19)’. Човек се смирује, предаје своје дело у руке Божије и на проповеди након пар тренутака слуша следеће: ‘Немојте мислити да Бог некоме узвраћа, некога кажњава. Он је љубав и једино љубав. Он све жали и зато је представа о Његовој праведности лажна’. Зар тај увређени човек неће разумети да су га једноставно обманули? Зар га ово неће подстаћи на греховну освету? Тако проповед лажне љубави директно рађа озлојеђеност.

И зато се не треба чудити томе да тамо где тријумфује схватање Бога као ‘само љубави’ заповести Господње бивају потпуно занемариване, па се чак појављују и покушаји њихове ревизије. На пример, митрополит Јован пергамски (Зизијулас) који се приклања таквом схватању Бога, изјавио је да хомосексуализам никада није био осуђиван у Православној Цркви. О чињеници да једно (морални пад) неизбежно следи из другог (лажне представе о Богу) говорио је још Свети Василије Велики: „Уколико нема Надзорника, уколико нема Онога ко свакоме даје сагласно са оним што учини у животу, човека ништа не спречава да угњетава убоге, убија сирочад, усмрћује удовице и дошљаке и осмели се на свако неприлично дело, скрнавећи се нечистим и мрским страстима и свим животињским жељама.[13]“

Дакле, једини Бог Старог и Новог Завета је истовремено и благ и праведан. Он и награђује за добро и кажњава за зло. Колико год да се некоме ово чини као дечија представа, у питању је истина. А пошто је тако, онда Бог неће оставити ниједан грех без казне, ако не буде очишћен јединственим средством очишћења – крвљу Господњом која нас чисти водама Светог Крштења. А сваког неочишћеног очекује страшни сусрет са пламтећим огњем гнева Божијег који ће се за њега завршити „осудом на вјечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове“ (2 Сол. 1:9).

А шта са добрим људима? Зар ће они пропасти?

Ово питање најчешће постављају када чују речи Господње: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16). Заиста, ако смо већ видели да је Бог праведан, зар ће осудити заједно праведног и безбожног? „Еда ли судија целе земље неће судити право?“ (1 Мојс. 18:25).

Ово је заиста озбиљно питање. Библијску тврдњу да се спасење даје независно од дела, једино по вери у Христа (Еф. 2:8−9), често називају неправедном. Сматрају је непоштеном и чак нечим што подстиче на злочине.

‘Код вас је све лако: учинио си грех и покајао се. И ваш Бог је одмах све опростио. То је неправда! И још ви притом изјављујете да ће Бог казнити оне људе који су живели праведно, а да притом нису ушли у вашу Цркву!’

Ове речи се могу чути и од безбожника и од муслимана и од окултиста. И ово негодовање није случајно. У дубини срца људи који не желе да прихвате Христа као Јединог Спаситеља сматрају да и сами, без Његове помоћи, могу да постану добри људи и Бог ће бити у обавези да им пружи блаженство. Они сматрају да им је Бог нешто дужан и узнемиравају се што им Саздатељ то ускраћује.

У праву је Сергеј Худијев када говори да „ми живимо у универзуму који је обухваћен бунтом. Ми припадамо бунтовном роду. За нас, као пала и побуњена бића, природно је да одбацујемо владавину Бога и Његов Суд. Гневна, неукротива побуна, својствена палом људском срцу, побуђиваће нас да гневно одбацујемо правду Божију. Зато најјаснији аргументи неће бити у стању да пробију убеђења човека да се Божије правосуђе представља као ‘свирепо, егоцентрично и садистичко’. Поред интелектуалног убеђења, ту се захтева и нешто друго – покајање. Неопходно је да напустиш логор побуњеника и предаш се законитом Владару“[14].

Један од најважнијих елемената бунта представља покушај да се своја праведност постави уместо праведности Божије. То се већ догодило са народом Израиља, када „не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој. Јер је Христос завршетак Закона за оправдање сваком који вјерује“ (Рим. 10:3−4).

Како тумачи ове речи Свети Златоуст: „Међутим, они који се непрестано противе Духу Светом и труде се да се оправдају посредством закона, далеки су од вере. Будући далеки од вере и не стекавши оправдање које се дарује вером а свеједно немајући могућност да се оправдају законом, они су изгубили све. ‘Јер је Христос завршетак Закона за оправдање сваком који вјерује’ (Рим. 10:4). Примети Павлову благоразумност. Пошто је и једно и друго назвао правдом, да они који су поверовали од Јудеја не би помислили да имају једну правду, а лишени су друге и зато су оптужени за безакоње (јер су они, као новообраћени, још морали да буду опрезни), и да Јудеји поново не би претпоставили да испуњавају правду и говорили: ако је до сада нисмо испунили, несумњиво ћемо је испунити – види шта чини (апостол). Он доказује да је праведност једна, да се законска праведност остварује у праведности по вери и да је човек који је стекао праведност по вери испунио и праведност закониту, а ко је одбацио прву, тај се лишио и последње. Ако је Христос циљ закона, онда човек који нема Христа, макар и мислио да има праведност, ипак је нема, док онај ко има Христа, макар и не испунио закон, достигао је све. Циљ лечења је здравље. Као што човек који може да учини здравим другог, макар и не знао лекарску вештину, има све; и онај ко не зна да лечи, макар и мислио да следи вештину, лишава се свега, исто тако је и у односу закона и вере: ко има веру достигао је циљ закона, а ко је ван вере, тај је туђ и вери и закону. Шта је управо желео закон? Да учини човека праведним. Међутим, закон се показао као немоћан јер нико није испунио закон. Такав је био циљ закона, томе се све приклањало, ради тога се све вршило – и празници и заповести и жртве и све остало, да би се човек оправдао. Међутим, овај циљ је поузданије достигао Христос посредством вере. Дакле, не бој се, говори Апостол, што нарушаваш закон, након што си пришао вери: ти онда преступаш закон, када због закона не будеш веровао у Христа; када поверујеш у Њега, онда си испунио и закон, чак много више, јер си достигао много већу праведност.“[15]

Најчудније је то што људи покушавају задобити вечни живот кроз испуњавање сопствених норми. Људи испуњавају (а често и не испуњавају) своје сопствене прописе и притом из неког разлога сматрају да је Бог у обавези да их због тога још и награди. То се може поредити са фудбалском утакмицом на којој би једна од екипа одлучила да себи дозволи да у игри користи и руке и ноге и пиштољ, а затим још захтевала и од судије да им то урачуна у победу.

Они који сматрају да имају право да од Бога траже награду за своје поступке, игноришући Његову јасну заповест о Крштењу (Јн. 3:5; Мк. 16:16), притом још, за разлику од Јудеја, чак и не покушавају да испуне Божије заповести. Они испуњавају (или не испуњавају, али се праве да испуњавају) норме сопственог морала и притом се још буне због Божијег негодовања: „Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским“ (Мт. 15:8−9).

Занима ме да ли ће се они на послу исто тако односити према потчињенима који ће, уместо да испуне оно што им је речено, одговорити: ‘А ми смо баш добро урадили, а то што сте тражили је бесмислица, то уопште не треба радити?’ Мислим да таква дрскост не заслужује награду. Међутим, из неког разлога то очекују од Бога.

Ако желимо да добијемо награду од Бога, мислим да треба да Му угодимо. Да бисмо Му угодили, треба да испуњавамо заповести. А главно дело које од нас захтева Господ јесте вера у Сина Божијег и добијање опроштаја од Њега у Крштењу: „А они Му рекоше: Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија? Одговори Исус и рече им: Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла“ (Јн. 6:28−29). „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5).

Није случајно Златоуст изрекао следеће страшне речи: „Ако се догоди, не дај Боже, да нас постигне ненадана смрт и ми одемо одавде без Просвећења, макар овде имали и хиљаду блага, нас не очекује ништа друго до геена, отровни црв, огањ неугасиви и нераскидиви окови“.[16]

Како може да буде праведан човек који директно крши вољу Божију? А да не говоримо већ да чак и формално некрштени човек тешко да је испунио Десет Мојсејевих заповести, а да не говоримо о 613 заповести Закона, или пак о јеванђељским заповестима. Човек који није примио Свете Тајне не поштује Бога како треба (Прва заповест), већ је напротив, направио себи идола од своје умишљене праведности (Друга заповест). Није случајно Старац Пајсије Светогорац говорио да се „истовремено не може тражити своја правда и правда Божија. Оне се међусобно искључују. Када тражиш своју правду, ти заборављаш на Божију и обрнуто“.

А суд правде Божије о сваком од нас је следећи: „претходно доказасмо да су и Јудејци и Јелини сви под гријехом. Као што је написано: Нема ниједног праведног, нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; И пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим
(Зач. 84). А знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затворе, и сав свијет да буде крив Богу; Јер дјелима закона ни једно тијело неће се оправдати пред њим; јер кроз закон долази познање гријеха“ (Рим. 3:9−20).

И зар, искрено говорећи, ово није чиста истина? Зар чак и споља пристојни људи нису пуни сујете? Зар је у њиховим срцима страх Божији? Зар они траже Бога? Зато и није необично што често и најпристојнији људи издају у тешким тренуцима. Јер њихово срце се забарикадирало од Господа у оклоп своје пристојности и умишљеног поштења иза којих се крије хладна гордост. Ова лажна утврђења срушиће се у Судњи Дан, али тада ће већ бити касно.

Тако да је боље сада напустити то страшно самопоуздање које нас приморава да се уздамо у своја умишљена достигнућа. Боље је да прекинемо бунт и предамо се у руке милосрдног Господа. Он нам нуди нови пут праведности: „А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка; И то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике. Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу, Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз вјеру, да покаже правду своју опроштењем пређашњих гријеха, у дуготрпљењу Божијем, да се покаже правда његова у садашње вријеме, да је Он праведан и да оправдава онога који је од вјере Исусове“ (Рим. 3:21−26).

Зашто да умиремо у својој лажној праведности која свеједно неће издржати светлост Лица Божијег? Није ли боље да се смиримо пред Богом и стекнемо спасење?

Наравно, можемо себе тешити и тиме да у паклу неће бити иста казна за манијаке и обичне људе. Да, Христос говори о различитим мерама кажњавања за различите грешнике. Међутим, ипак је боље да се спасимо и уђемо у Царство Божије, него да рачунамо на мало бољи удео у месту одбачености.

Па зар су погинули сви људи Старог Завета?

Ово питање се у најразличитијим формама поставља да би се одбацила искључива спасоносност дела Христовог. Наиме, пошто су се у Старом Завету људи могли спасти без Христа и Његовог Крштења, онда је то и сада могуће за различите групе људи. У опису ових група спасаваних, мишљења се разилазе. Једни говоре да је спасење доступно некрштеној деци, други − поштеним људима, трећи – незнабошцима који живе по закону своје религије, четврти – Јудејима који су испунили Мојсејев Закон. Међутим, у свим случајевима говоре како тврдња да ‘ван Цркве нема спасења’ за наше савременике чини спасење тежим него што је то било у Старом Завету. Један савремени богослов је иначе разрадио теорију да се цео људски род који не зна Христа налази у стању Старог Завета. Сви некрштени који умру силазе у пакао, тамо их сусреће Христос, проповеда им и шаље их на небеса.

Притом, овај аутор тврди да је силазак у пакао ван времена, те се зато односи на сва људска покољења. Овде треба рећи следеће.

У Старом Завету нико од умрлих уопште није могао да рачуна на спасење. Како се молио побожни цар Језекија: „Ја рекох, кад се пресекоше дани моји: Идем к вратима гробним, узе ми се остатак година мојих. Рекох: Нећу видети Господа Господа у земљи живих, нећу више видети човека међу онима који станују на свету. Век мој прође и пренесе се од мене као шатор пастирски; пресекох живот свој као ткач, одсећи ће ме од оснутка; од јутра до вечера учинићеш ми крај… Господе, о том се живи и у том је свему живот духа мог, исцелио си ме и сачувао у животу. Ево, на мир дође ми љут јад; али Теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје. Јер неће гроб Тебе славити, неће Те смрт хвалити, и који сиђу у гроб не надају се Твојој истини. Живи, живи, они ће Те славити као ја данас: отац ће синовима јављати истину Твоју“ (Ис. 38: 10−14, 16−19).

Исто је говорио његов царски предак – Пророк Давид: „Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човек без силе, као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сећаш, и који су од руке Твоје далеко. Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану. Отежа ми гнев Твој, и свима валима својим удараш ме. Удаљио си од мене познанике моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи. Око моје усахну од јада, вичем Те, Господе, сав дан, пружам к Теби руке своје. Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити? Еда ли ће се у гробу приповедати милост Твоја, и истина Твоја у труљењу? Еда ли ће у тами познати чудеса Твоја, и правду Твоју где се све заборавља?“ (Пс. 88:5−12)

Ето судбине свих људи древности без изузетка. Сви они су се спуштали у тамни бездан Шеола. Да, тамо је постојала одређена разлика у положају душа умрлих. Праведници су били у наручју Авраамовом (Лк. 16:22), где су их доносили анђели и они су осећали извесну утеху (Лк. 16:26). Од грешника их је одвајала провалија коју ни једни, ни други нису могли прећи. И сами грешници су пребивали у различитим степенима казне. Богаташ се мучио због неутољиве тежње за уживањима (Лк. 16:23−25). Душе убица су на себи носиле своју срамоту и њихово окрвављено оружје лежало им је под главама (Јез. 32: 25−27). А у самим дубинама пакла, пуним нечистоће, смрада и црва налазиле су се душе гордељиваца (Ис. 14:11). Међутим, све оне пребивале су на једном страшном месту, у тамници душа (1 Петр. 3:19), у земљи из које нема повратка. Разлика је била само у томе што су једни имали наду да ће се Сам Бог умешати у њихову судбину и избавити их испод сенке смрти, а други – нису.

„У адској тамници целога света су од века пребивали умрли праведници и неправедници. Но отуда су пророци и сви праведници непрестано молили Господа да их избави од мука и вечно мрачне ноћи… Кад их је свемилостиви Господ Христос чуо, Он је сматрао праведним да причасницима свог човекољубља, осим оних који су живели док је Он боравио на земљи, и оних који ће живети после тога, учини и оне који су и пре Његовог доласка били у аду и седели у тами и сени смрти; зато је људе који се налазе у телу, Он посетио у живом телу, а душама, које су се растале од тела, јавио се са божанском и пречистом душом, која се није растала од Бога ни онда кад се растала од тела.[17]“

Узрок ове разлике се налазио у томе што су једни за време свог живота тражили Бога, а други нису. Једни су Му веровали, а други то нису желели. Управо се тако одредио њихов вечни удео. Спасење им је дошло не због њихових заслуга, већ од Бога Спаситеља у Кога су се они уздали. Понекада имамо прилике да чујемо како су се древни спасавали и без вере у Христа. Међутим, то уопште није тако. Да, тајна спасења је била скривена од древних покољења (Кол. 1:26), и чак су и анђели једино кроз Цркву спознали многолику премудрост Божију (Еф. 3:10). Међутим, из овога никако не следи да о Сину Божијем древни људи ништа нису знали и да је сусрет са Њим у паклу био неочекиван. Не, Авраам и Мојсеј, Давид и Исаија не само да су знали за Господа, већ су са Њим лично и општили.

По речима Светог Атанасија: „за познање и тачно разумевање истине имамо потребу не у неком другом, већ само у нама самима. Пут ка Богу није далеко од нас, као што је Сам Бог изнад свега, он није ван нас, већ у нама самима; његов почетак можемо да пронађемо као што је и Мојсеј учио, говорећи: ‘Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме‘ (Рим, 10:8; 5 Мојс. 30:14). И Спаситељ је дајући да разумемо и потврђујући то исто рекао: ‘Царство Божије унутра је у вама’ (Лк. 17:21). Унутар себе имајући веру и Царство Божије, можемо брзо да угледамо и познамо Цара васељене – Спасавајуће Слово Оца. Нека се не изговарају Јелини који служе идолима и уопште, нико други да не обмањује самога себе, као да тобож немају таквог пута, и зато тобож имају изговор за своју безбожност. Сви смо ми ступили на тај пут и свима је отворен, иако не иду сви тим путем, већ многи желе да га оставе, јер их са њега вуку световна задовољства“[18].

На тај начин, сваки човек, и Јудејац и незнабожац, сагледавајући у себи печат лика Божијег могао је да уочи и Првообраз Оца – Сина Божијег (Кол 1:15), Који је рекао: „Ко је видио Мене, видио је Оца“ (Јн. 14:9). Такође, посматрајући видљиву творевину, сваки човек је могао да види и Његову вечну силу и Божанство (Рим. 1:20). И видевши свог Творца, човек је могао да положи сву своју наду у Њега и управо на тај начин задобије спасење онда када је Христос сишао да тражи у тами пакленој оне који су Га тражили. Није случајно што Свети Епифаније Кипарски говори: „Зар Бог, кад сиђе у ад, спасава све, без разлике? Не. Он и тамо спасава само оне који су поверовали.“[19]

Дакле, као и у древно доба, тако и данас, спасење се врши потпуно исто. Људи који траже Истину налазе је у Богу Творцу. Они почињу да испуњавају Његову вољу или кроз писани закон или кроз закон савести. Испуњавајући закон, они се убеђују како у његову праведност, тако и у сопствену неспособност да му до краја следе. Уверивши се у то, они моле Самог Бога да их спаси. И њихова вера им привлачи Божије спасење. „А без вјере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже” (Јевр. 11:6). Као што је то немогуће данас, тако је било немогуће и у старо доба.

Како примећује Свети Златоуст, говорећи о речима Апостола Павла: „А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину“ (Рим. 2:10). О каквом Јудеју овде говори Апостол Павле и о каквим Јелинима беседи? О онима који су живели пре Христовог доласка. Није дошла још реч до времена благодати, али Апостол се сада зауставља на ранијим временима, припремајући издалека и постепено уништавајући разлику између Јудеја и Јелина, да се, када то буде учинио у расуђивању благодати, то не би показало као нешто ново и тешко за схватање. Јер ако није било никакве разлике у древнијим временима, када још није засијала благодат Христова, када су дела Јудеја од свих била поштована и блистала се, шта би могли да кажу о томе онда када се јавила толико велика благодат? Управо зато, наравно, Апостол и открива такво учење са великим усрђем. Слушалац, сазнавши да је оно владало и у древним временима, тим пре ће га прихватити сада – након примања вере. А под Јелинима Апостол овде подразумева не идолопоклонике, већ богобојажљиве људе који су се повиновали природном закону, који су, уз изузетак недржања јудејских обреда, испуњавали све што се тицало побожности. Такви су били Мелхиседек и они с њим, Јов, Нинивљани, Корнилије.“[20]

Само спасење се такође извршује потпуно једнако како у древности, тако и сада. Син Божији умире на Крсту за грехе људи и Својом Крвљу чисти преступе оних који су поверовали. По предивним речима Светог Игњатија Богоносца: „Он је врата ка Оцу, на која улазе Авраам, Исаак и Јаков, Пророци и Апостоли и Црква. Све је то ради сједињења са Богом“.[21]

Људе који су раније поверовали, Он спасава Својим силаском у пакао. Тако су били спасени Адам и Ева, покајани разбојник и сви људи који су поверовали у Христа пре Његове смрти. Како говори Синаксар Пасхе „Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима“[22].

Људи који су сада поверовали, такође имају потребу за тим да их Крв Исуса Христа очисти од сваког греха (1 Јн. 1:7). А како се може добити то очишћење данас? Само се кроз учешће у смрти и васкрсењу Христа Спаситеља може задобити спасење. Ми учествујемо у страдањима Господњим кроз Крштење и Причешће:

„Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим. 6:3−11).

„У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим, пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз вјеру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих“ (Кол. 2:11−12).

„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор. 11:23−26).

„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер Тијело Моје истинско је јело, а Крв је Моја истинско пиће. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што Мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6:53−57).

Тако да нам Бог заиста није дао други пут спасења осим кроз искупљујућу Жртву Сина Свог, за чије прихватање се од нас захтева само вера и покајање. И човека који је поверовао, Сам Син Божији ослобађа од ропства греху и сатани. Тако је било са древним праведницима које је Син Божији спасио Својим силаском у пакао, тако се дешава и са нама које Тај исти Христос Сам лично спасава у Крштењу. Он и „јесте Онај Који крштава Духом Светим“ (Јн. 1:33).

Већина проблема у разумевању разлога неопходности Крштења ради спасења у вези је са чињеницом да се ова Тајна Божије интервенције доживљава искључиво као људско дело. У том случају заиста постаје несхватљиво зашто је Богу потребно да обраћа пажњу на то да ли је један човек окупао у крстионици другог или није. А у ствари нас управо Троједини Бог на Крштењу обнавља. И одрицање од Свете Тајне или било који други покушај самоспасења представља просто бунт против Творца.

У вези са догматом силаска у пакао постоји још једно специфично учење које покушава да уведе могућност спасења без Крштења. Тврди се да се пакао налази ван времена и да Христов силазак у пакао обухвата сва времена. Зато, кажу, сваки човек који умре без Крштења након смрти силази у пакао где га сусреће Христос и, ако човек поверује у Њега, Христос га шаље на небо. У овом учењу се износи и да је Исус Христос – Једини Спаситељ, с тим што Црква притом постаје необавезна за спасење.

Овде треба нагласити да су сва дела Господња јединствена и непоновљива. Ни Писмо, ни Предање нам не дају за право да одричемо јединственост догађаја Страсне Седмице. Апостол Петар јасно пише о јединствености силаска у пакао који се одиграо једном: „Зато и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Петр. 3:18−19).

Господ је једном умро за наше грехе. Његова смрт се догодила у 15 часова, 14. нисана и одмах након тога Његова обожена Душа сишла је у пакао. Цео преостали део петка и суботе Он је проповедао душама умрлих које је Господ узнео у рај. А дубоко у ноћи недеље, 16. нисана, Он је васкрсао из мртвих. Након тога, Господ није силазио у пакао. Управо супротно, Он је узишао Свом Оцу, принео Му на дар прослављену људску природу (Јн. 20:17).

И сада Својом људском природом седи са десне стране Бога Оца (Мк. 16:19). Управо тамо, на небесима, никако не у паклу, видели су Га Првомученик Стефан (Дела ап. 7:56) и Апостол Јован (Отк. 5:6).

Узгред, треба рећи како мишљење да се пакао тобоже налази ван времена или да је Син Божији сишао тамо ван времена, ни на чему није засновано. Анђели и људи су ограничени временом и простором. Писмо нам говори да у паклу душе разговарају (Ис. 14:11−16; Лк. 16:22−25), што претпоставља одређено време. Па и Откривење говори да времена неће бити тек након краја света (Отк. 10:6), што значи да оно сада постоји и у паклу, као и на земљи.

Исто тако, тврдња да се Христов силазак у пакао одиграо ван времена одрицала би сасвим постојање мука у паклу. Јер тада би се испоставило да је Господ у паклу био Својом душом увек, чак и пре оваплоћења. И одувек је постојала могућност сусрета с Њим у долини сенке смрти. У том случају није јасно шта је ново Он донео људима Својом смрћу?

Не. Христос је једном сишао у пакао, спасио оне који су чекали Његов долазак, а сада спасава људе већ на земљи, кроз Цркву, Која је Тело Његово (Еф. 1:23). Сада имамо шансу која никада раније није постојала, шансу да се сусретнемо са Богом овде, на земљи, и да никада не видимо мрачне долине пакла.

Зашто Бог кажњава незнабошце који никада нису имали могућности да чују за Христа?

Ово питање се веома често може чути када се говори о чињеници једино могућег спасења у Цркви. Одговор је прилично очигледан. Незнабошци ће бити кажњени ни за шта друго до за своје идолопоклонство. Према речима Тертулијана: „идолопоклонство представља највећи злочин на свету, основни узрок Страшног Суда“. Управо поклоњење творевини уместо Творцу и представља узрок вечне пропасти незнабожаца. И то је потврдио Дух Свети, а не обичан човек. Нећу наводити десетине цитата из Старог Завета, где Бог са гневом осуђује идолопоклонство и све друге форме незнабоштва. Навешћу само неколико речи Апостола који показују зло незнабоштва.

Апостол Павле говори:„Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1 Кор. 6:9−10).

„А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:19−21).

„Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да су мудри, полудјеше, и замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима; Који замијенише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине“ (Рим. 1:18−32).

Свети Апостол јасно учи да они који чине ове преступе не могу ући у Царство, а модернисти из неког разлога сматрају да могу. А ко од незнабожаца није чинио ова безакоња, ако је целокупни њихов живот био преиспуњен овим страстима?

Исто као и Апостол Павле, учи и Апостол љубави, Јован Богослов. Сам Бог му је то открио: „А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт“ (Отк. 21:8).

„Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж” (Отк. 22:15).

И ако Сам Бог говори да је судбина незнабожаца у огњеном језеру, онда ко сме са Њим да спори? И разумљиво је да ако Апостол Јован, онај исти који је написао „Бог је љубав“, не налази у овој жалосној чињеници противречност са осудом грешника, онда значи да је заблуда једино у главама модерниста. Њихове представе о Богу и Његовој љубави су погрешне. И ако они буду љубили своју неправду, њихова судбина ће такође бити крајње жалосна.

Првоврховни Апостол Петар такође оцењује живот ‘обичних људи овога света’: „Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама (мужелоштву, скотолоштву, помислима – о.Д.), опијању, ждерању, пијанкама и богомрском идолопоклонству. Зато се чуде што ви не трчите с њима у исту поплаву разврата, и хуле на вас. Они ће дати одговор Ономе који је готов да суди живима и мртвима“ (1 Петр. 4:3−5).

Заиста, људи ван Цркве непрестано врше ‘дела телесна’. За велики број њих живот се своди на то како да угоде себи. Чак и ако се удубимо у најузвишеније идеале обичног човека, онда видимо да они по мало чему превазилазе највише пројаве живота животиња. Брига о породици својствена је и птицама, чување граница области живљења карактерише и већину сисара. За естетску насладу знају и тетреби. Многи знају како се пси жртвују ради својих власника, да су мачке спремне да данима пазе на људе након можданог удара. Све то је сведочанство да су Божанске врлине постављене у саму човекову природу. Међутим, све ове склоности не прелазе границе телесности. Те зато нису у стању да уведу човека у небески живот.

Међутим, реалност је много страшнија од ружичастих описа које воле да наводе модернисти. Да, постоје људи кротки, постоје чисти, пријатни за контакт. Међутим, уз све то, речи Писма да нема праведног ни једног (Рим. 3:9) представљају научно потврђену чињеницу. Не постоје људи који би сами по себи постали испунитељи свих заповести Божијих. А без тога о праведности просто не можемо ни да говоримо. И што се више поштен човек труди да живи по савести, то он више осећа своје несавршенство и огреховљеност.

Чак су и мудри незнабошци говорили исто то. Хорације је сведочио: ‘Видим бољи пут, али идем горим’.

Међутим, већина људи је толико прожета злом да просто не тражи Бога. Јер „код незнабожаца је не само учење било сатанско, већ и живот ђаволски“[23]. И узрок лежи у томе да лажна учења оснажују самољубље, сластољубље и среброљубље – ове три главне страсти. А оне са своје стране разарају и душу човека и друштво у целини. То зло постаје неисцељиво онда када постане традиција једног народа. И једино Божанска интервенција која разара културне традиције друштва даје шансу онима који траже Истину да је и пронађу. Уопште није случајно то што су се у исто време појавили римско царство, које је срушило границе националних држава, и Православна Црква. То је дело Божије.

Из ког разлога људи тако лако упадају у зло и тако тешко чине добро? Зашто ван Цркве злочин лакше постане традиција у односу на врлину? Како су у неким друштвима постали традиционални канибализам и содомија и сличне гадости? Узрок лежи у томе што су сви људи призвани љубави. Ми и нисмо у стању да се одрекнемо способности да волимо. Међутим, сва трагедија лежи у томе што или човек воли Бога до самозаборава и у Њему се учи да љуби и ближње, или љуби себе до презира према Богу и ближњем и у том самољубљу постаје љубимац ђавола и од њега се учи мржњи према свима. Ван Цркве се људи налазе под тиранијом душманина који поступа са њима како жели. И једино Господ може да нас отргне из његове нечисте власти.

Апостол Павле јасно показује ту страшну симбиозу, ту ђаволско-људску симбиозу у којој пребивају сви некрштени: „И вас који бијасте мртви због пријеступа и гријехова својих, у којима некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дјејствује у синовима противљења, међу којима и ми сви живјесмо некада по жељама тијела свога, чинећи вољу тијела и помисли, и бијасмо по природи дјеца гњева као и остали“ (Еф. 2:1−3).

Јасно је да човек сам није у стању да се отргне из овог мрака. Међутим, несрећа је и у томе што он и не жели да се отргне. Важније му је његово задовољство, душевни мир, национална традиција, добри породични односи – све су ово ‘пристојне љуштуре’ за егоистичну удобност. Све што постоји на свету, важније је од истине и Бога. И зато се гнев Божији обрушује на његову главу. И зато је судбина таквог човека у вечном општењу са сатаном којег је заволео и ни за каквог Бога не жели да га мења. Јер ђаво допушта човеку да живи како он жели, а не како то жели Бог.

Истина, притом ђаво прождире душу која му је себе предала, али ту наступа самообмана и, по тачном запажању Преподобног Исаака Сирина, грешник је налик псу који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви, почиње да лиже још снажније. И пијавица пре него што крене да пије крв, убризгава у крв анестетик да жртва не би приметила губитак крви. Тако и сва разноликост лажних религија и философија представља ђаволски анестетик који спречава обманутог да дође себи и пронађе једини Пут ка спасењу. Управо зато нехришћани тако гневно захтевају одбацивање православне мисије и траже изразе уважавања према њиховим ‘традиционалним религијама’. Јер ако се сазна воља Божија, онда човек суштински мора да се и мења. А то никако не желе. Уместо удобног наркотичког сна доћи ће до повратка у реални живот. А он је након таквог ‘ђаволског лечења’ такав да свашта може да се види.

Душа је разорена, представе о свету морају кардинално да се мењају, мало је остало духовне снаге (сатана се већ добро нахранио несрећним човеком). Остаје само да се поузда у непредвидљиву вољу Божију, остаје да се баци у неизвесност, а то је толико страшно. Управо зато жива вера и представља главну врлину хришћанина. Јер без живе вере, објективни поглед и на себе и на свет доводи до бесконачног очајања. Ако нема поверења у Оца Који воли своје створење, остаје само пропаст. Управо су се из ове жалосне самоанализе, која није поткрепљена поверењем у Творца и родиле песимистичке религије Истока: будизам и даоизам. Међутим, и ту иза умишљене објективности стоји дрски подсмех непријатеља који говори: ‘не батргајте се, момци, спуштајте се на дно’.

Није нимало случајно то што Писмо сасвим поистовећује идолопоклоништво и служење демонима.

„Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нису знали, новим, који из близа дођоше, којих се нису страшили оци ваши“ (5 Мојс. 32:17).

„Него се помешаше с незнабошцима, и научише дела њихова. Стадоше служити идолима њиховим, и они им бише замка. Синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима. Проливаше крв праву; крв синова својих и кћери својих, које приношаху на жртву идолима хананским, и оскврни се земља крвним делима. Оскврнише себе делима својим, и чинише прељубу поступањем својим. И плану гнев Господњи на народ Његов, и омрзну Му део Његов“ (Пс. 106:35−40).

„Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега?“ (1 Кор. 10:20−22).

И то уопште није случајно! Ко човеку лежи по срцу, томе он и служи. Зато се незнабошци и клањају демонима, јер творе њихову вољу. А пошто је тако, онда их никаква блажена судбина у вечности не чека. Јер по јасним речима Светог Писма, такво понашање је одвратно Господу.

Овде међутим треба засебно размотрити питање зашто до сада сва племена и народи нису добили могућност избора. Реч Божија јасно одговора на ово питање. Бог призва спасењу само призване.

„Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да он буде Прворођени међу многом браћом. А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (Рим. 8:29−30).

Али, како видимо из ових речи Апостола Павла, предодређење за спасење није случајно, већ проистиче из Божијег предзнања. Бог од почетка види дубине срца сваког човека.

„С неба гледа Господ, види све синове људске. С престола, на коме седи, погледа на све који живе на земљи. Он је створио сва срца њихова, Он и зна сва дела њихова“ (Пс. 33:13−15).

Сам избор између трагања за истином или прилагођавања истине себи одвија се у дубинама људског духа. Тамо нико, чак ни Бог не утиче на срце. И управо у том тајном избору и лежи узрок предизбора или одбацивања човека. Бог нам је свима открио једини пут ка спасењу и зато и неће помиловати оне који Га нису тражили. По речима Светог Златоуста:

„Онај Ко зна тајне већ јасно зна и то ко је достојан венаца, а ко – казне и мучења. Зато је Он многе, који су по мишљењу људи били добри, изобличивши казнио; а многе које су сматрали порочним, увенчао и посведочио да они нису такви. Он доноси пресуду не по мишљењу слуга, већ по сопственом строгом и непристрасном суду и не очекује крај дела да би једног признао за лошег, а другог не.“[24]

Човек који је у дубинама срца одлучио да тражи Бога, већ се налази међу изабраницима Божијим. И сада, у време Новог Завета, Господ га неће оставити самог. Он ће му обавезно послати проповедника који ће му и објавити пут спасења. Тако је о томе написано код Апостола Павла.

Ево како горенаведене речи тумачи Блажени Теофилакт Охридски: „’А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро’… Онима, каже, који љубе Бога, све, па чак и оно што изгледа непријатно и жалосно, помаже на добро. Није рекао да се онима, који љубе Бога, не догађају никакве невоље, него да њих, ако се догоде, Бог употребљава на корист онима, који их трпе. Како је то изгледало невероватно, потврђује га оним што је прошло и каже: позваним по намери (Његовој). Бог те је, каже, призвао кад си био далеко и Он те усвојио. Зар ти онда неће утолико пре помоћи ако си призван? Човек пак постаје призван и по намери, тј. и по својој сопственој вољи. Наиме, сам призив није довољан (јер би се у том случају сви спасли, пошто су сви призвани), него је потребна и човекова сопствена воља. Јер кога унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да Он буде Проворођени међу многом браћом. А које унапред одреди, оне и призва. Бог унапред зна оне, који су достојни призива, а затим и одређује. Дакле, на почетку је предзнање, а затим предодређење. Под предодређењем подразумевај непроменљиву и благу вољу Божију. Тако је Он унапред знао да је Павле достојан еванђелског призива, и на тај начин је предодредио, тј. непроменљиво одредио, а затим га и призвао. Оне, за које унапред зна да су достојни призива, чини саобразнима лику Сина Његовог. Оно што је Јединородни по природи, они постају по благодати, поставши и сами синови Божији. Он је Првородни међу многом браћом према икономији (по домостроју), јер је према божанствености Јединородни. Кад је примио тело, Он га је васцело и потпуно сјединио са свом Својом природом, постао је наша првина и у Себи освештао нашу осуђену природу. Због тога је Он достојно првородни, а ми се називамо Његовом браћом. Које призва, оне и оправда, ослободивши их грехова и учинивши праведнима кроз купељ препорођења. А које оправда, оне и прослави, удостојивши их усиновљења и подаривши им и остале дарове.“[25]

Тако да постојање или одсуство проповеди у једном или другом месту уопште није случајно. Зар код Сведржитеља постоје случајности? Они који не траже Истину и не налазе је. А оне који је траже Бог ће обавезно довести до ње. Довољно је да се присетимо Житија Свете Варваре или Светог Јоасафа, царевића индијског, да бисмо схватили да за Бога не постоје ‘објективне препреке’ које ће спречити доношење речи спасења.

Сам Господ наш Исус Христос рекао је да „све што Ми даје Отац Мени ће доћи; и онога који долази Мени нећу истјерати напоље“ (Јн. 6:37). Мислим да нико неће бити толико безуман да исправља Спаситеља или каже да Он није имао снаге или информација да спаси све.

Чињеница да су мисионари дошли у једно место, али нису у друго, уопште није случајна. Подсећам да се у Делима апостолским јасно указује да Дух Свети није дозвољавао Апостолима да иду у једно место и да је заповедио да иду на друго. То јест, пред нама је слободна и самостална одлука Самога Бога. Али, зар Господ поступа неправедно? Наравно да не. Ми смо већ показали да узрок призивања једног или другог човека не зависи од места где он живи, или језика, боје коже, већ једино од тога да ли он тражи Истину или не. То незнабоштво и чини страшним што као норму ставља преступ, а оно само блокира у људима љубав према истинитом Богу. Најстрашнија ствар у овом свету је ‘традиционална религија’, када се очигледна ђаволштина сматра за нешто нормално, нешто освећено ауторитетом предака. Управо зато Бог и не шаље мисионаре неким народима док код њих не буде разорен ‘традиционални систем вредности’. Јер ако одбију да приме спасење (а то тачно зна Свезнајући Срцезналац), онда не само да ће бити узалудни напори мисионара, већ ће и сами слушаоци бити више кажњени од Бога као богоборци, а не само као демонопоклоници.

Како је и рекао Господ наш: „Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47−48). Управо зато Бог намерно и припрема незнабожачке народе за прихватање хришћанства. Он на почетку разара њихову изолованост, растаче Њему неугодне ‘традиционалне културе’ ратовима, културним агресијама, освајањима и било чим другим. Једино тада се појављује могућност да се међу изгубљеним људима који су погубили оријентире у животу пронађу они који траже Истину као излаз из ћорсокака у који их је довело незнабоштво. Узгред, ту постаје јасно зашто је Црква одобрила римску глобализацију и сматрала је делом Промисла. Тако су хришћани иза римских легиона и разарања националних држава сагледали благу вољу Божију.

На исти начин се објашњава зашто Бог допушта смрт некрштене деце. Он зна у шта би израсла нека од њих и како би погазила небески дар. Међутим, овде се сусрећемо са безданом Божијег Промисла који до краја још увек не можемо да схватимо. Али постоје ствари које знамо. Ми знамо шта се, по учењу Цркве, дешава са некрштеном децом: „Треба знати и то да крштена деца након смрти учествују у наслади, а деца непросвећена Крштењем и деца незнабожаца неће отићи ни у насладу, нити у геену“.[26]

А шта је са другим религијама? Њихови следбеници су убеђени да ће се једино они спасти.

Ову тврдњу често имамо прилике да чујемо од људи који су уверени да постоји много различитих путева ка Богу, Кога различито називају, али је Он у суштини један. Ово мишљење су проповедали масони 18. и 19. века, као и теософи свих врста. Притом су следбеници овог учења из неког разлога убеђени да све религије света (добро, у крајњој линији, оне, такозване ‘традиционалне’) имају једнако снажну базу доказа и зато се питање избора вере ни на који начин не односи на област логике, већ само на област слепе вере. И зато Христова тврдња да без Крштења нема спасења изазива код њих одређену подсвесну одвратност и узнемиреност.

‘Шта, како можете да сматрате да сте једино ви у праву? Шта, ви сте једини који знате апсолутну Истину? То је гордост, грех!’, протестују они.

Карактеристика овог погледа на свет јесте да у њему постоји изузетно мало логике, а изузетно много емоција. Људи који се нису потрудили не само да стекну увид у суштину религија света, већ барем да схвате основне поставке хришћанства, неким ‘деветим чулом’ осећају како, тобоже, сви у суштини говоре о истом. Према сјајном Честертоновом изразу, убеђени су како су ‘хришћанство и будизам јако слични, будизам посебно’. Из неког разлога ни различитим научним школама, ни представницима различитих философских праваца не пребацују њихове разлике, нико не тврди да заправо сви говоре о истом. И та разноликост се чак сматра нечим добрим. Међутим, када се поведе реч о хришћанству, из неког разлога захтевају да оно призна своју једнакост са сваком религијом. Притом се заборавља на најважнију ствар. Истина је оно што јесте заиста. Није питање у томе да ли је то толератно или није толерантно, већ у томе да ли је заиста тако у реалности или није. Одлично је запазио тим поводом Свети Јован Златоуст: „Путеви безбожности су многобројни, а пут истине је један, јер је заблуда нешто разнолико, многоструко и помешано, а истина је једна.“[27]

Ако будемо памтили ово, онда се на ову тврдњу може одговорити прилично једноставно. Да, само ми знамо Истину! Да, ми је знамо, „знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи“ (1 Јн. 5:19)! И то није од нас, „дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао“ (Еф. 2:8−9). И крајњи грех и гордост ће бити ако ми будемо одбацили ту чињеницу.

Нисмо ми створили Истину, Она Сама је пришла нама и спасла нас. Да смо ми открили Бога, могли бисмо да се хвалимо тиме. А овако немамо чиме да се хвалимо. Ми смо, како предивно говори Преподобни Симеон Нови Богослов, човекољубиви сиромаси. Нама је Богаташ поклонио незаслужени дар и ми све зовемо код тог Богаташа, да и сви други добију од њега исти такав дар. Ми смо просто сведоци да је Бог послао у свет Јединог Спаситеља. И ако се људи одричу Његовог спасења, ко је онда крив за њихову пропаст?

Управо зато су Библија и хришћанство непомирљиви са другим верама. Ако су у праву они који се клањају другим боговима, онда Библија лаже; ако су у праву Библија и Црква, онда лажу сви остали. Христос је рекао: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јн. 14:6). Или је Он у праву и тада је Црква у праву и сви треба да журе у њу да би се сјединили са Христом. Или Он није у праву, што значи да Он не само да није Син Божији, већ није ни морални Учитељ људског рода. Тада је и хришћанство обична и чак нарочито штетна секта. Тако су узгред и сматрали и незнабошци и комунисти. И са своје тачке гледишта су поступали логично. Ту постоји само ‘проблем’ са тим што је Христос васкрсао из мртвих и Његово Име све до сада поседује чудотворну силу, што није могуће никоме другом осим Богу. Само хришћанство није изграђено на интелектуалним закључцима, већ на конкретној чињеници мешања Бога Спаситеља у овај свет. Како је предивно о томе написао Апостол Павле:

„А он рече: Не лудујем, моћни Фесте, него казујем ријечи истине и разума. Јер за ово зна цар, којему и говорим слободно; јер не вјерујем да му је што од овога непознато, јер се ово није догодило у неком углу“ (Дела ап. 26:25−26).

Слепа вера није спојива са православним хришћанством! Ми знамо Бога и Бог зна нас!

И, што је јако важно, сама савест безбожника јасно сведочи о томе да је истина у Христу. У дан Суда човекова душа ће сама себе изобличити. По тачном изразу Светог Теофана Затворника: „Постоји у души сваког човека заступник истине благовести – дух са својственим му страхом Божијим и савешћу. Ове духовне стихије су исте природе са речју благовести и одмах се препознају, под условом да нису заглушене духом овога света. Реч благовести каже да смо беспоговорно криви пред Богом и савест је тога свесна; реч благовести уверава да сваког грешника очекује нелицемерни суд и осуда, и страх Божији потврђује ту истину. Ако би се реч благовести само на томе и зауставила, она би све доводила до очајања, никога не привлачећи себи; међутим, она иде даље и души притешњеној савешћу и страхом суда предлаже добар излаз, говорећи: Син Божији је долазио на земљу, оваплотио се, пострадао на Крсту и уништио на њему грехе целог света; веруј у Њега и добићеш опроштај грехова и благодат Светога Духа за нови живот без греха који, ако сачуваш чист до краја, након исхода бићеш прихваћен од неба у вечно неописиво блаженство. Који незаглушени дух би се могао противити сили ове благовести?!“[28]

И ми можемо бити уверени у то да је човек, који је чуо за Христа и Јеванђеље а није пожелео да уђе у Цркву, то учинио зато што је његов дух зароњен у бездан зла. Како је изузетно тачно рекао Преподобни Јован Дамаскин: „Ако је нешто противно истини, онда је то мрачни плод сатанске заблуде и измишљотина несрећног разума“.[29]

Јер одакле управо те сличне црте које постоје у многим религијама? Постоје три разлога. Као прво, човеков дух је у додиру са знањем о Богу. Наше срце памти додир творачке Христове руке „која обасјава свакога човјека који долази на свијет“ (Јн. 1:9). И зато оно што човек искрено сматра поштеним представља сећање на Бога које је положено у његову душу. У томе је разлог што су многе заповести својствене и људима, чак и животињама.

Као друго, у свим народима се чува по предању сећање на Бога и Његов суд. Управо се траговима древног Откривења Божијег објашњавају ствари као што су подударање неких учења лажних религија са хришћанством.

И треће, све религије су изграђене на реалном духовном искуству. Питање је само у томе ко је пружио то искуство. Библија и Црква тврде да ван хришћанства то искуство потиче од злих анђела (1 Кор. 10:20−22). Али ће ипак у њему обавезно бити присутни и елементи истине. Јер да би човек општио са демонима, неопходно је да призна и постојање духовног света и неко искуство сусрета са њим. Зато је нормално да свака религија у себе укључује и веру у постојање света духова и признање реалности молитве и (најчешће) постојање неуништиве душе. Савест говори човеку да ће још бити и плате за ова или она дела. И већина религија на неки начин покушава да олакша човекову савест, при чему се то ради са нечистим циљем, да би човек сам себе умирио.

‘Убио сам човека и тешко ми је на савести’, мисли грешник, ‘али да бих решио овај проблем, жртвоваћу овна идолу и све ће бити како треба’.

На тај се начин зло појачава у свету под дејством ове сатанске анестезије. Савест се успављује под утицајем самозаваравања, да би се пробудила тек после смрти и тада већ коначно. Притом треба подвући да ђаво са незнабошцима поступа крајње покварено. Он никада јасно не тврди да ће им греси бити опроштени. Ниједно од незнабожачких божанстава није обећало да ће опростити безакоња, али притом жртве примају са задовољством. Ту важи следећа логика.

‘Ви сте пожелели да ми принесете жртву. Ви сте хтели да ми се на тај начин предате’, говори демон, ‘па добро, то је веома лепо. Хвала вам пуно. Али зар сам ја обећао да ће вам греси бити опроштени? Ви сте ме просто погрешно схватили. Ја вам то нисам обећао и зато ме немојте оптуживати пред Богом. А сада, изволите код мене у пакао. Па сами сте ми се предали!’

 У томе и јесте страхота других религија, што човек у њима нема чврсту основу за своје мисли. Ни у једној од њих не постоји истински ауторитет на који би човеков ум могао да се ослони, да би изградио правилан живот. У њима зато нема ни јасног система моралних вредности. И то је разумљиво. Ако је поглед на свет хаотичан, онда је и живот хаотичан. „Пошто је њихов ум постао непостојан и искривљен, све је на крају доспело у неред и пометеност, када се испоставило да је руководитељ оштећен“, тачно примећује Свети Златоуст[30]. И зато сва та тачна учења која се сусрећу у овој или оној религији не могу да спасу човека. Може се навести и следећи пример. У апотеци постоји много добрих лекова, али ако се узму у погрешно време или у погрешној количини, крај таквог лечења биће крајње трагичан. Исто тако ни делимичне истине садржане у различитим религијама често не помажу, већ сметају човеку да пронађе Истину. ‘И тако већ много знам’, говори несрећник, ‘шта ће ми Христос и Црква’. Тако ђаво чак и оно добро које постоји ван Цркве, окреће на зло.

Међутим, уз све ово, лажне религије у најважнијем противрече хришћанству. Црква говори о ономе што је Бог учинио за човека, а друге религије – шта људи треба да ураде за богове. Црква забрањује уздање у сопствене снаге, а друге религије једино то и нуде. У Цркви постоји опроштај грехова, ван Ње – тога нема. Црква даје вечну наду у Царство Божије, а друге религије везују човека за створени свет. Заиста, Црква се потпуно разликује од било које друге људске заједнице. Она је гошћа са неба и само Њено постојање представља чудо.

Важно је имати у виду да сама наша тврдња да смо једино ми, православни хришћани од Бога, да једино наша вера представља једину Истину, и јесте знак истинског смирења које себе поверава у руке Божије. Свети Јован Лествичник је рекао: „У сједињењу са смирењем нема ни трага од мржње, ни сенке расправљања, ни најмање пројаве непокорности, осим када је реч о вери“[31].

И обрнуто, упорност у лажној религији представља последицу сатанске гордости. „Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле. Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав“.[32]

Једино горд човек може да говори како свако има своју истину, заборављајући на Бога – једини Извор Истине, као и на то да објективна реалност може бити само једна, која ни на који начин не зависи од њега.

Постоји још један аргумент који износе они који не желе да слушају истину, већ бране принцип једнаког уважавања свих вера. Они говоре да постоје традиционалне религије, да су оне добре зато што су древне. И зато треба да постоји миран суживот у име оснажења државе и друштва. А што се Бога тиче, тешко да би Он допустио да оне постоје толико дуго, ако би оне упропашћивале људе.

Горе смо већ одговорили на овај аргумент, показујући да Богу уопште нису угодне ове традиционалне религије и да их Он Сам разара, пружајући могућност људима да Га пронађу. У исто време, док Свевишњи допушта да постоје (а то се дешава јер Свевишњи уважава слободну вољу људи), Он користи њихове следбенике за испуњење Својих замисли.

Међутим, треба размотрити још и аргумент ‘традиционалног’. Ова представа је такође била својствена древним незнабошцима који су тврдили да ‘древно значи и истинито’. У Житију Светих се наводе обрасци такве аргументације коју су незнабошци користили против Мученика. Ево примера из Житија Светог Карпа (13. октобар).

Управник Валерије већ након мучења обраћа се Светитељима и говори им следеће: „Када вас не бих сматрао за благоразумне, ја вам никако не бих давао добар савет, него би вас, и против ваше воље, мукама приморао на нашу веру. Али пошто ваша благоразумност и племенитост указују на ваше, великим људима својствено, здраво расуђивање о стварима, ја и одлучих да вам будем добар саветник. Држим, није вам непознато, да се слава и част одају бесмртним боговима из давнина, и то остаје тако све до данашњега дана не само код нас који знамо грчки и римски језик, него и код варвара: јер кроз тако усрђе према боговима градови се управљају добрим законима, победе се односе над непријатељима, и мир се учвршћује. И откуда цареви и кнезови Римски дођоше до такве славе, да толике народе и градове освојише и све противнике својој власти покорише? He отуда ли што богове поштоваху и поклањаху им се? Стога одајте им и ви поштовање. И ако сте речима неуких људи заведени у неразумну и скорашњу хришћанску веру, онда се сада уразумите и окрените ономе што је боље, те да се и богови смилују на вас, и да се наситите многих блага која ми поседујемо, и да се од цара удостојите велике милости. Останете ли пак при првобитној непокорности, онда ћете и толика блага изгубити и нас принудити да поступимо с вама крајње немилосрдно“.[33]

У овим тирановим речима видимо све аргументе који се до сада износе у корист традиционалности. Ту је аргумент древности и аргумент свеопште раширености и аргумент државотворне улоге традиционалних религија. Сви ови аргументи заправо омашују циљ. Није лоше бити древна религија (хришћанство које је наставило Старозаветну Цркву јесте најдревнија религија света). Добро је када се религије држе заједно. Предивно је да се оснажи држава. Међутим, сви ти поступци немају везе са суштином религије – успостављању везе са Творцем. Религија постоји не ради учвршћивања моралности, не ради оснажења државе, већ ради општења са Богом.

И управо са те стране су мучитељу-традиционалисти одговорили Свети Мученици: „Ми не сматрамо да је вера ваша достојна поштовања зато што је стародревна: јер све што је стародревно, није неизоставно и поштовања достојно; ето, и злоба је стародревна, али то не значи да је због древности своје достојна поштовања. Треба дакле расправљати не о томе да ли је вера ваша древна, него о томе да ли је треба примити. Ми смо решили да се уклонимо од ње, и да је уколико је могуће избацимо из своје средине као ону која припрема страшан огањ паклени свима који је љубе“[34].

Овај аргумент заиста оставља утисак. Зло и грех постоје онолико колико и род људски. Али због тога нису постали достојни поштовања. Треба знати да са тачке гледишта Творца, следовање лажним боговима и лажним религијама такође представља највећи грех, и зато никакво позивање на древност неће избавити од казне Божије.

Непојмљива озбиљност избора

Чини ми се да главни разлог свих негодовања против Божијих речи о гарантованој пропасти некрштених лежи у подсвесном страху од коначности избора на земљи. Не верујем да су ‘православни хуманисти’ озбиљно забринути због судбине измишљених праведних идолопоклоника. Тим пре што је изузетно тешко наћи такве у природи. Довољно је подсетити сваког ко се уцрквенио као одрастао, какву је реакцију имао када је прочитао уобичајени списак грехова пред исповест. Обично кажу: ‘Шта, испоставља се да сам грешан у свему?’ Сећам се када сам пред Васкрс штампао летке за дељење народу ‘Како се припремити за исповест’, да ми је исто питање поставио момак за компјутером. Мислим да речи Апостола Павла (Рим. 1:18−31) објективно и тачно описују свет ван Цркве. И вечна пропаст некрштених изазвана је управо тиме што они чине зло свесно, притом се нимало не стиде тога, већ и хвале друге који то чине.

Међутим, присталице спасења без Христа и Његове Цркве заправо често подсвесно размишљају: ‘А можда је ипак још могуће променити нешто након смрти? Можда ће Бог дати још једну шансу?’ Нису ме случајно у дискусијама питали шта рећи рођацима некрштених умрлих људи. Убеђен сам да се не сме лагати и тим пре у тако важном питању.

Страшна реалност Речи Божије говори о томе да се избор врши само сада. „Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења!“ (2 Кор. 6:2). У целом Светом Писму не постоји ни једна назнака да се Бог нашалио по питању вечних мука, нема ни назнаке да прича о Страшном Суду представља само причу. Не, убеђен сам да је у питању тачан опис реалности. И Суд ће бити управо онакав како о томе говори Христос. На Суду већ неће бити покајања, неће се примати молбе за поштеду, већ ће бити истинска, чиста праведност. Да, управо тако. Убеђен сам да је идеја да је ‘Бог само љубав’ и лажна и јеретичка (у питању је чиста Маркионова јерес) и да нема никакве везе са реалношћу. Наш реални Бог је управо онакав каквим Га описује цело Свето Писмо: Он је непојмљиво праведан и непојмљиво љубећи. И зато ће Он заиста „узвратити свакоме по дјелима његовим“ (Мт. 16:27).

Оно што је важно – Сам Христос је одговорио на питање савремених хуманиста: „Је ли мало оних који се спасавају?“ (Лк. 13:23). Он је одговорио: „Борите се да уђете на уска врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи. Кад устане домаћин и затвори врата, и почнете напољу стајати и куцати у врата говорећи: Господе, Господе, отвори нам! И одговарајући рећи ће вам: Не познајем вас откуда сте“ (Лк. 13:24−25).

Како ово није ни налик на добродушни агностицизам либерала! Како је од јеванђелских речи далеко учење да ће свакоме ко пожели, Бог на Суду дати могућност да се исправи!

Па и уопште, да ли је могуће доказати учење о могућности очишћења од грехова, ослобођења од геене, ступања у живо Богоопштење (а то и јесте спасење!) без Христове смрти на Крсту и Његовог Крштења?! Ради тога треба изнова и другачије написати цело Свето Писмо, све Оце Цркве, све богослужење, па чак и сопствену савест. И на све то нас призивају искључиво зато што се боје коначности избора. Међутим, управо он и представља главну реалност овог света коју није могуће изменити. Колико год желели супротно (а зашто да кријем да и ја силно желим да није тако), међутим, ми бирамо само овде, а након смрти ће свако кајање бити бескорисно.

И зар није боље сада, док још има времена, удубити се срцем и умом у Христове речи: „Дакле, приђите, све породице људи запрљане гресима, и добијте отпуштење грехова. Ја сам ваше отпуштење, Ја сам Пасха спасења, Ја сам Јагње заклано за вас, Ја сам искупљење ваше, Ја сам живот ваш, Ја сам васкрсење ваше, Ја сам светлост ваша, Ја сам спасење ваше, Ја сам Цар ваш. Ја ћу вас узнети на небеске висине. Ја ћу вам показати Превечног Оца, Ја ћу вас обновити десницом Својом“.[35]

[1] Свети Кирил Јерусалимски, Поуке огласитељне и тајноводствене, III, 7. https://svetosavlje.org/pouke-oglasiteljne-i-tajnovodstvene/6/

[2] Архиепископ Макарије (Булгаков), Православно догматско богословље, Харков, 1857. стр. 258.

[3] Свештеномученик Поликарп Смирнски, Посланица Филипљанима.

[4] Овде је потребно памтити да и у том случају свеједно Бог лично кажњава. Ево како о томе пише Свети Златоуст: „Наравно и у садашњем животу се дешава често, например [да се гнев Божији открива], у глади, ранама и ратовима, када се кажњава или свако засебно или сви заједно. Шта ће се онда десити управо? То да ће казна бити већа, заједничка и друге врсте, јер оно што се дешава заједно служи исправљању, а оно што ће се догодити онда биће казна. Указујући управо на то, Павле и говори да нас сада: „Кара, да не будемо осуђени са свијетом“ (1 Кор. 11:32). Сада се многима чини да се много тога дешава не као последица гнева свише, већ због људског непријатељства; међутим, тада, када Судија, седећи на страшном престолу заповеди да једне баце у пећ, а друге у таму спољашњу, а друге осуди на неизбежне и неиздрживе муке, тада ће бити јасно да је казна од Бога“. Беседа на посланице Римљанима, III, 1. http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_63/3

[5] Свети Јустин Философ, Дијалог са Трифуном Јудејцем. http://pagez.ru/lsn/0502.php

[6] Полемика Светог Григорија Паламе са Григоријем философом, Света Гора, 2009. стр. 35.

[7] Свети Василије Велики, Беседе, ‘Беседа о томе да Бог није узрочник зла’. https://svetosavlje.org/besede-2/16/

[8] Сергеј Худијев, ‘Јеванђеље – неопходан предговор’. http://christbiblio.narod.ru/glava.htm

[9] И уопште није случајно то што се сви следбеници либералног хришћанства тако гневно боре са чудима. Они, упркос Јеванђељу (Јн. 10:25) тврде да нашој вери није потпуно образложењу помоћу чуда, да чуда ништа не доказују. Све то је само логична последица таквог става о Богукоје Га лишава права на мешање у овај свет – о. Д.

[10] Стихови из ‘Интернационале’ – прим. прев.

[11] Сергеј Худијев, ‘Да ли ће Судија целе земље судити неправедно?’, http://christbiblio.narod.ru/glava2.htm

[12] Свети Иринеј Лионски, ‘Пет књига против јереси’, књига III, глава 25. http://www.orthlib.ru/Irenaeus/bk3_25.html

[13] Свети Василије Велики, исто.

[14] Сергеј Худијев, исто.

[15] Свети Јован Златоуст, ‘Беседе на посланицу Римљанима, XVII, 1. http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml17.html

[16] Свети Јован Златоуст, ‘Беседе на Јеванђеље по Јовану’, XXV, 3. http://www.agape-biblia.org/prpakety/zlatoust/Ioan025a.htm

[17] Свети Епифаније Кипарски, ‘Слово о погребењу Божанског Тела Господа нашег Исуса Христа’, https://svetosavlje.org/svetootacke-pouke-na-dane-strasne-sedmice-zbornik-crkveno-poucnih-citanja-u-dane-strasne-sedmice/24/

[18] Свети Атанасије Велики, ‘Против незнабожаца’, http://azbyka.ru/otechnik/Afanasij_Velikij/slovo_na_jazychnikov/

[19] Свети Епифаније Кипарски, исто.

[20] Свети Јован Златоуст, ‘Беседа на посланицу Римљанима’, V, 3. http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml05.html

[21] Свети Игњатије Богоносац, ‘Посланица Филаделфијцима’, 9. http://holyfathers.net/ignatij-bogonosets/26-poslanie-k-filadelfijtsam.html

[22] Синаксар на Свету и Велику Недељу Пасхе. https://svetosavlje.org/svetootacke-pouke-na-dane-strasne-sedmice-zbornik-crkveno-poucnih-citanja-u-dane-strasne-sedmice/26/

[23] Свети Јован Златоуст, ‘Беседе на посланицу Римљанима, IV, 1. https://www.ccel.org/contrib/ru/Zlatrim/Rim4.html

[24] Свети Јован Златоуст, ‘Беседе на посланицу Римљанима’, XVI, 6. http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_63/16

[25] Свети Теофилакт Охридски ‘Тумачење Дела Апостолских и посланица Римљанима и Коринћанима’, стр. 227−229. Образ Светачки, Београд, 2004.

[26] Синаксар месопусне суботе. ‘Зборник синаксара Посног и Цветног Триода’. http://azbyka.ru/cobranie-sinaksarej-postnoj-i-cvetnoj-triodi#a3

[27] Свети Јован Златоуст, ‘Беседе на посланицу Римљанима“, беседа III, 1. http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml03.html

[28] Свети Теофан Затворник, ‘Тумачење Друге посланице Коринћанима“, на стих 4:2. http://azbyka.ru/otechnik/Feofan_Zatvornik/tolkovanie-na-vtoroe-poslanie-k-korinfjanam/3_2_1

[29] Преподобни Јован Дамаскин, ‘Источник знања, предговор’. http://predanie.ru/ioann-damaskin-prepodobnyy/book/67886-ioann-damaskin-tvoreniya/#toc1

[30] Свети Јован Златоуст, ‘Беседе на посланице Римљанима, V, I. http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_63/5

[31] Свети Јован Лествичник, Лествица, Слово 25, https://svetosavlje.org/lestvica/27/

[32] Свети Јован Лествичник, Лествица, Слово 22, https://svetosavlje.org/lestvica/24/

[33] Преподобни Јустин Нови (Ћелијски), Житија Светих, 13. октобар. https://svetosavlje.org/zitija-svetih-11/14/

[34] Преподобни Јустин Нови (Ћелијски), Житија Светих, 13. октобар. https://svetosavlje.org/zitija-svetih-11/14/

[35] Свети Мелитон Сардски, ‘Слово о Пасхи’, 103. http://www.orthlib.ru/Meliton/paskha.html