Да ли је Нови Завет „застарео“? – Ђакон Андреј Курајев
Није ли застарео Завет који се некад називао Новим? Са Старим Заветом људи су живели мање од петнаест векова, а с новим живе већ двадесет. Није ли на прагу трећег миленијума дошло време да се човечанству донесе ново Јеванђеље, нова религија? Није ли природна претпоставка да настаје ера Трећег Завета? Цео свет, који је некад био „хришћански“, кључа, изливајући сваке године из котла својих религиозних тражења стотине нових секти, хиљаде књига „учитеља“, „гуруа“, „спиритиста“, „чудотвораца“, „пророка“ и просто „живих богова“…
У новинама „Труд“ од 1. 7. 1995. објављено је да „на територији Русије, према тврдњама статистичара, данас делује око 300 хиљада народних исцелитеља, видовњака, магова и астролога.“ Триста хиљада светаца и пророка! Само пет година од укидања државног безбожништва у Русији већ на сваких триста педесет особа долази један „богомдани“ чудотворац! И овоје сасвим блиско стандардима савременог „цивилизацијског света“: како тврди амерички сектолог Г. Џ. Бери, “ само у Лос Анђелесу има око хиљаду активних контактера'“ (са духовима, нап. прир.).
А „информације“, које су сви ови људи добијали „из дубина Космоса“ у принципу су исте: време је да се Јеванђеље остави по страни и да се пређе на окултизам, који ће и бити „Трећи Завет“.
Ја, пак, ове „космичке информације“ дочекујем једноставним питањем: да ли је могуће ишта истински ново у рели¬гиозној историји човечанства после Новог Завета? Да ли у принципу може да настане нека виша представа о Богу од оне која је изложена на страницама Јеванђеља?
Покушаћу да не размишљам као православни богослов, већ, ако је могућно, са дистанце, као човек који проучава историју религије.
Међу философима и стручњацима за религијска питања постоји слагање у томе да је она религиозна мисао која претпоставља постојање мноштва богова мање развијена од оне која иза разноликости света (како материјалног, тако и духовног) види неко полазно Јединство. Философија старе Грчке, баш као и мисао старе Индије, дошла је до закључка о томе да је Божанство Једно. О томе су жарко проповедали пророци старог Израиља: Бог је Један. Свуда где се будила религиозна мисао, где се религиозни живот није сводио на искључиво магијске ритуале, направљен је корак ка учвршћивању монотеизма.
И ако се претпостави рађање нове религије на прагу новог миленијума, онда је природно очекивати да ова нова религија неће одбацити највише достигнуће заједничке историје религије човечанства: идеју Једног Бога.
Могу да постоје два схватања овог Јединственог Принципа. Прво се назиа „пантеистичким“: Бог није личност, већ једноставо Енергија, слична гравитацији, која прожима целу Васиону. Ова енергија нема ни слободу својих деловања, ни свести о њима, ни контролу над својим испољавањима. У целом свету долази до разноликог оваплоћавања Јединствене Енергије, која се испољава и у добру и у злу, и у стварању и у рушењу. Њена појединачна испољавања умиру, али она увек остаје своја, никог не жалећи и никог не волећи. Јелена Блавацка, под чијим утицајем се у многом и формирао савремени окултизам, овако је изражавала своје схватање Божанствене Енергије: „Непокретно Бесконачни и апсолутно Безгранични не може ни да жели, ни да мисли, ни да делује.“
Али, постоји и схватање Бога као Личности. У таквом богословљу, карактеристичном, на пример, за хришћанство и ислам, Бог је бесконачан, свуда присутан, није ограничен ни материјом, ни временом, ни простором. Међутим, притом је Он свестан сваког свог поступка, и свако Његово пројављивање у свету резултат је Његове слободне одлуке.
Лако је приметити да је праведније, узвишеније разми¬шљање о Савршеном Бићу она философија, која у Њему види Личност, самосвесну и самоконтролисану свест. Можда су атеисти у праву да нема никаквог „Савршеног Бића“. Ипак, ако се већ бавимо религиозном философијом и постављамо хипотезу о таквом Бићу, онда је дубља и доследнија она која самосвест сврстава у савршенства, и зато у Апсолуту види Личност.
Дакле, религија која би могла да превазиђе хришћанство морала би да сачува схватање Бога као слободне и разумне личности.
Поред тога, човек може да буде нерелигиозан и да не верује, али да ипак схвата да је међу мноштвом богословских концепција најчистија, најузвишенија, најосмишљенија она која објављује: „Бог је љубав“. И онај лик Божанствене Личности, који види присуство Бога не само у вољи, у снази или у разуму, већ и у љубави, очигледно је дубљи и привлачнији.
И ево замислимо да са овом великом богословском тезом – „Бог је љубав“ прилазимо оним ликовима Бога, који постоје у монотеистичким религијама.
Приђимо муслиманском богослову и упитајмо: Може ли се рећи о Алаху да је Он љубав? Наш сабеседик ће се мало замислити. То је природно, пошто директне формуле „Бог је љубав“ у Курану нема, а за човека било које вере није баш тако просто да изговори богословску формулу које нема у оном писму које је за њега свето. Па ипак после извесног размишљања муслимански учитељ ће нам одговорити: “ Да. Наравно, пре свега, Алах је воља. Али може се рећи и то да у Њему постоји љубав према људима. Љубав је једно од деведесет девет светих имена Свевишњег.“
И ја ћу упитати свог сабеседника: А која дела љубави су својствена Свевишњем према Курану? У чему се испољава Алахова љубав према људима и чиме је посведочена? – „Он је створио свет. Он је послао људима Своје пророке и дао Свој закон.“
И онда ћу поставити своје треће питање: Јели то било тешко за Њега? – „Не, свет је ништавно мали у поређењу са силом Творца.“ Бог само издалека објављује људима Своју вољу. Он се људима обраћа са тако неизмерног растојања да огањ људског страдања и безакоња не прљи Његов Лик. Љубав Бога према свету, како се она схвата у исламском лику Творца је лака, без жртве.
Та иста три питања постављамо и о старозаветном Јахвеу. И чујемо исте одговоре. И само ће на крају бити речено: „Јахве воли људе. И поред свег Свог надспокоја Он каже да не може да буде у потпуности миран и спокој ан без човекове љубави… Он не даје само Закон. Он преклиње људе да га не забораве. Тешко Му је с људима. Он говори о Себи да је ‘Бог љубоморни’. Он је ступио у брак са Израиљем и неверност људи Га боли.“ Али љубав Бога према људима, онаква каква је познато у Старом Завету, није учинила Бога човеком.
Онда где у свету религија постоји представа о томе да је љубав Бога према људима толико јака да баца Самог Творца у свет људи? Постоје многи митови о оваплоћавању богова у свет људи. А ово су увек оваплоћења неких “ другостепених богова“, то су приче о томе како је један од оних, који нису били на страни бога, одлучио да оде код људи, док божанство, које се у датом религиозном систему поштовало као извор сваког живота, није ни прешло праг сопственог свеблаженства. Ни Прометеј, који је умирао због људи, ни Озирис, чију су жртву Египћани толико ценили, не оваплоћавају у себи Апсолутно Божанство. Страдају јунаци и полубогови. Али истински Највиши не чини Себе доступним за људски бол.
Где можемо наћи представу о томе да је не један од богова већ Онај Једини ушао у свет људи?
Ова идеја постоји у кришнаизму (где се Кришна схвата као Личност и Једини Бог-Творац). „Врховни Господар“ Кришна није просто створио свет и није просто дао откровење. Он га је лично непосредно донео људима. Он је постао човек. И то чак не цар, већ слуга, кочијаш. Међутим, да ли је постао човек у потпуности и заувек? – Не, он је изгледао као човек само за време поуке. Ни људско тело, баш као ни људску душу, он није узео за Вечност. Њему није било тешко да буде човек. Али он сам није осетио ни људски бол, ни људску смрт… Свог ученика Арђуну благословио је да убија… Он заповеда људима да га воле. Да ли он сам воли људе – то није до краја јасно.
Дакле, највиша богословска формула гласи: „Бог је љубав“. Највиша формула љубави одређује: „Од ове љубави нико веће нема, до ко душу своју положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Такву љубав према људима не открива ниједан теолошки лик Бога у нејеванђељском свету.
И питамо Бога Јеванђеља: „Како Ти волиш људе?“ А он одговара: „До Своје смрти“… Његова љубав није само створила свет. Његова љубав није само поклонила слободу људима.
Његова љубав није нам само дала закон. Његова љубав није нам само даровала пророке и мудрост. Његова љубав није само примила људски лик. Он није изгледао – Он је постао човек.“ “ Сву те је, земљо моја, у ропском облику Цар небески прешао, благосиљајући“ (Ф. Тјутчев). И Његова љубав према нама је ишла до краја, до крајње тачке, до потпуног предавања Себе, до потпуног Самоодрицања, до жртве и смрти. „Као да је изашао човек, и изнео, и отворио ковчег, и све до последњег из њега поклонио“ (Б. Пастернак)…
Овај Бог је Љубав. Он не само да воли, Он јесте љубав. Он не само да има љубави, Он јесте љубав. Он не само да се испољава у љубави, Он јесте љубав.
Окултисти ће рећи: признајемо велики значај жртве Христове, видимо у њој знак и наук Божје љубави. Али ова објава неће од њих створити хришћане. Као прво, карма, која је највиши принцип окултне философије, не воли никог. Она просто аутоматски делује. Као друго, за хришћане у Христу „сва пунота Божанства обитава телесно“, а за окултисте у Христу је била само честица Божанства. Као треће, за хришћане је оваплоћење Бога у човеку, у Христу, било слободно и чудесно дело љубави. За окултисте, пак, Божанство просто присуствује у сваком светском феномену, између осталог и у Христу, баш као и у оном копљу којим је Христос био прободен, и у оној посуди у којој је Пилат умивао руке. Божанство није страдало зато што је хтело да прими у Себе искуство људског бола, већ зато што оно није имало куд. Бога ван света, с тачке гледишта окултиста, нема, зато, ломећи било који камен ми ломимо делић Божанства, које уопште није пристало (Он „нема чим“ да пристане, у њему нема личности) ни на каква страдања.
Окултисти су спремни да дају почаст Христовим страдањима, али за њих је Он само „планетарни Логос“, који је сишао са не баш јако високог степена „Космичке Хијерархије“. Али, то значи да се управо о богу и не сме рећи да је управо Он љубав: па на Голготи није умро Бог, већ нижи чин… И, значи, у ствари у Божанству нема љубави – она се испољава само на нижим, приземнијим и човечнијим „плановима битисања“. Значи, опет се не може рећи – „Бог је љубав“.
Величанственост јеванђељске мисли открива се у потпуности само ако се узме у целини, а не у делићима, тј. ако се схвати да се хришћанство гради управо на откривењу о томе да се сам Бог, Онај изнад Кога нема никаквог бића, оваплотио у распетом Маријином Сину. Колико је лако, бавећи се извртањем хришћанства, неприметно убити саму његову душу, види се на примеру познате наметљиве секте „Јеховини сведоци“. Готово сви су већ срели на прагу свог стана или на улици мање групе људи, које шире часопис „Кула стражара“, заједно са књижицама типа “ Ти можеш вечно да живиш у рају на Земљи“. Ово су људи из секте „Јеховини сведоци“. Они се називају хришћанима и признају Нови завет, али притом одричу Тројицу и сматрају да је Христос пророк, али никако не и Бог.
Овом приликом нећу разматрати њихову аргументацију. Просто ћу покушати да се сложим с њима, те да признам да Христос није Бог. Христос је учитељ, пророк, проповедник. Али Бог није. Таквим очима Га гледају многи, многи људи, који немају никакве везе са „Јеховиним сведоцима“. Чак бих рекао да је ово уобичајена и природна тачка гледишта. Да би се у Христу признао Бог – потребно је благодатно откровење од самог Бога. А да би се у Њему видео просто галилејски путник-богомолник који философира, није потребна никаква натприродна благодат; такво схватање је у потпуности рационално и уобичајено.
Али може ли се схватити Јеванђеље ако се не прихвати Божанственост Христова? Ако се Јеванђеље прочита очима религиозног човека, али човека који не верује у Тројицу, шта ће се открити на страницама Хришћанског Писма?
По мом, чак не ни религиозном, већ једноставно моралном осећању, ако су „Јеховини сведоци“ у праву, онда не постоји одвратнија религија од религије Јеванђеља. Па хришћанство каже: „Бог је љубав“. А онај ко је умро на Голготи, као што јеховисти тврде, нипошто није Бог. И шта се добија? Ако Христос није био Бог, испоставља се да Онај Небески „Отац“, Којег Исус моли да Га мимоиђе чаша страдања, није нимало бољи од друга Жданова, који је позивао Лењинграђане да храбро поднесу терете блокаде и стрпљиво приме смањење издатих бонова – али сам није осетио хладноћу, ни глад. Чудан је то Бог, који захтева да Га називају љубављу, али Који сам не прихвата највише служење љубави, предајући га Христу.
Ако Бог није Сам страдао на Голготи – зашто и због чега ми треба да Му захваљујемо кад видимо распеће Маријиног Сина? Бог Старог Завета каже: „славу Своју никоме нећу дати“. А није ли Он Сам украо туђу славу? Није ли Он Себи присвојио ону људску захвалност коју би требало да принесемо на гробници галилејског проповедника? Коме треба више да захвалимо? – Команданту, који је у безбедности свог командантског положаја дао одобрење за војну операцију, или конкретном војнику, који ме је, ризикујући сопствени живот, извукао из руку терориста?
Јеванђеље учи да нема веће љубави него кад ко положи живот свој за своје ближње. Али Бог, који издаје ову заповест, Сам поступа другачије. Он не жртвује Свој живот ради људи, већ живот истих тих људи, најбољег од људи, ради опраштања горим. Туђим страдањем Бог умива туђе грехе. Христова крв Му прекрива очи тако да Он више не види остала безакоња и све опрашта. Бог пролива туђу крв да би изменио Свој однос према људима. „Али Бог показује Своју љубав према нама што Христос још кад бијасмо грешници умрије за нас“ (Рим. 5, 8). Ако Христос није Бог, како онда смрт неког другог може да докаже Божју љубав?
Ако Христос није Бог, већ само „учитељ“ или „пророк“, онда у том случају за Бога Христос није ништа више од жртве чију крв људи треба због нечега да пролију да би према себи изазвали милостив однос Оног, пред Чијим Свевидећим оком је била проливена крв жртвеног јагњета. Ако Христос није Бог, онда у свету нема књиге која више вређа осећај моралности. Људи су дуго и безобзирно грешили, а Бог се на њих наљутио. Најзад, људи су учинили најгнуснију ствар коју су могли убили су јединог светлог Човека на земљи. И као одговор на овај злочин, Христови апостоли су из неког разлога изјавили да се после убиства Христовог Бог више не гневи на људе, да су наши греси умивени Христовом крвљу…
За „Јеховине сведоке“ Христос је тек неко биће које страда за туђе грехе и кога користе две друге стране, да би разјасниле међусобне односе. Бог се гневи на људе зато што су људи прекршили Његове заповести. Људи Старог Завета убијају животињу – и Бог се смилује. Испада да је и у Новом Завету Богу, да би изменио свој однос према људима, потребно убиство неког оваплоћеног анђела.
Бог „Јеховиних сведока“ је ставио крст на леђа творевине. Бог хришћана, који верују у Тројицу, Сам је узео крст на Своја сопствена леђа.
Ако је Христос умро за нас, ако је Христос испољио ону љубав од које веће нема, и ако при том Христос није био Бог, онда је могућ један од два закључка. Или хришћанин, то јест онај који је истински заволео Христа, мора да постане атеиста: он поштује Христа, Чију љубав је видео и спознао, али не жели ништа да чује о Богу, Који Своју сопствену љубав према људима није ничим показао. Или, пак, он треба да поштује Бога управо због тога што је Он дозволио да се убије најбољи међу људима.
Ако је Христос за мене умро, зашто бих ја због тога морао да волим Бога? Ако Христос није Бог, чему захваљивање Богу? Од смрти нас је избавио Христос, а Бог Му је само дозволио да делује из љубави. Ми не треба да захваљујемо Богу, већ само Христу. И спасла нас је Твар, а не Творац. Дакле, по логици „Јеховиних сведока“ Христос је Својим подвигом довео у опасност саму суштину монотеизма. Он се толико урезао у сећање људи да је Собом помрачио Његову славу. И потпуно је природно да су спасени људи заборавили Јеховино име. Бог ово није могао да предвиди. Па зашто је Он предложио такав начин избављења људи који је неизбежно довео људе до поштовања не-Бога, то јест у власт паганства? Бог се увек тако брижно старао да Израиљ не почне сувише да поштују своје јунаке, учитеље (нема тела Мојсија), своје светиње (уништење бакарне змије). И одједном – таква грешка.
Ако су „Јеховини сведоци“ у праву, могу да им честитам на запањујућем открићу: испоставља се да је један од првих атеиста у свету био… апостол Павле. Управо он је једном рекао: „Јер нијесам мислио да знам што међу вама осим Исуса Христа, и то распета“ (1 Кор. 2, 2). Ако Христос није Бог, онда Павле овде говори о томе да Бога не жели ни да зна. Христос је заклонио Својим Крстом Небо. За Павла Христос није открио Оца, већ Га је сакрио иза Себе.
И ако се не призна да у Христу „велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу“ (1 Тим. 3,16), онда се испоставља да је Христова апостолска проповед перфидна атеистичка пропаганда. Апостоли онда проповедају да „нема ни у једноме другоме спасења“ (Дела ап. 4, 11). Ако Христос није Бог, већ само „посланик“, „учитељ“, само човек, ако Син и Отац нису једно те исто, онда је пред нама проповед атеизма. Бог не спасава и не спасава. Спасење је само у човеку Исусу. Али, апостоли очигледно нису атеисти. Они верују у Творца. И они одлично схватају да човек неће дати откуп за своју душу (Мт. 16, 26). Ако је спасење у Богу, и спасење само у Христу – ове два исповедања вере могу се спојити само кроз учење о Тројици.
И само у једном случају можемо поново са религиозним и моралним страхопоштовањем да примимо проповед Новог Завета: ако у изнуреном лику Голготског мученика препознамо Оног Који је некада Сам створио целу васељену. Због тога сама суштина монотеистичке религије захтева да се призна Тројица, захтева да се у Распетом Христу препозна Вечни Син, Истинити Бог. И на „Јеховине сведоке“ се односи исти онај прекор, који је још у четвртом веку светитељ Григорије Ниски упутио Аријанцима, који су такође порицали Божанску природу Христа: „Зашто Оца лишаваш захвалности за наше спасење, Оца Који је ослободио људе од смрти Својом силом, која и јесте Христос?“[1]
Велика љубав Бога према људима не може бити испољена (јер „карми“ или сличном неће бити ни на крај памети да се успне на крст ради људи, нити ће астролошки „знаци зодијака“ почети да мењају уобичајену путању да би помогли људима). Зато од Голготе пут може да буде само надоле: било који објавитељ неке религиозне „новине“ после Христа, ако његова проповед почне да „проширује“ или да „обнавља“ Јеванђеље, прави корак надоле, у она мрачна и сујеверна схватања живота, од којих је Спаситељ ослободио људе. Тако са Северног пола сваки корак води у једном правцу – према југу. Тако са Евереста корак у било ком правцу значи већ спуштање.
Ниједан разговор о „Трећем Завету“, о „епоси Духа“ и „ери Водолије“ не узима у обзир једну библијску околност: ми живимо у „последње време“. Оно је последње не у том смислу да ће данассутра бити смак света. До краја историје могу да протекну још хиљаде и хиљаде година, па ипак је наше време последње. Оно је „последње“ већ две хиљаде година. Најважније се већ десило. Бог је већ постао Човек, и нема намеру да Се „разоваплоћује“. Они који се спремају да превазиђу „последње време“ хришћанства у „новом добу“ („New Age“), у ствари су се спустили у муку „претпоследњих“ епоха пре Новог Завета.
са руског:
Весна Петковић
НАПОМЕНЕ:
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
