„Чиле је за мене заиста необрађено поље, идеално за мисију…“ – интервју оца Душана Михајловића за ПМЦ „о.Данил Сисојев“
Предлажемо Вашој пажњи интересантан и поучан интервју са мисионаром наше СПЦ у Чилеу, о.Душаном Михајловићем. Прочитајте о народу Чилеа, стању Православља, о чињеници која радује – да се много староседелаца искрено интересује за Истину, али о проблемима на које наилази у раду наш о.Душан. Помените сви у молитвама нашег мисионара, да му Господ дарује снаге да издржи на овом светом делу…
– Драги оче, ако можете да нам кажете на почетку пар речи о стању мисије Православне Цркве у Чилеу, као и на целокупном континенту Јужне Америке?
У Чилеу тренутно постоје цркве или црквене заједнице Руске Православне Цркве Московског патријархата, Руске Заграничне Православне Цркве, Грчке патријаршије, Антиохијске патријаршије, а од мог доласка у Сантјаго пре три месеца, и Српске Православне Цркве. Највећи број верника, као и највећи значај на јужноамеричком континенту има Антиохијска патријаршија. Она у Чилеу има шест парохија, РПЦ МП једну, ГПЦ једну, док РПЗЦ има чак три заједнице, али само једног свештеника. При том, осим Антиохијских парохија, све остале имају у просеку по петнаест-двадесет чланова. То вам довољно говори о стању мисије у Латинској Америци. Православна Црква се дуги низ година није бавила овим континентом, тако да прави мисионарски рад тек предстоји. Ипак, интересантан је податак да је Чиле латино-америчка земља са можда највећим бројем православних верника из редова сопственог народа. Рецимо, парохију Руске заграничне цркве у којој служим сваке недеље чине листом Чилеанци и само двоје Руса. Таква или слична је ситуација у свим православним парохијама у Сантјагу.
Кажем у Сантјагу, јер осим престонице и једне црквене заједнице у Консепсиону, у осталим градовима у Чилеу не постоје ни једна Православна Црква. А потреба за отварањем нових парохија и те како постоји. Рецимо, у региону Валдивије, која је удаљена од главног града око 750км, према званичним подацима живи чак око 2000 становника православне вероисповести! Тамо постоји формирана православна заједница, али без свештеника. Верници те заједнице су ме недавно замолили да их посетим и, ако Бог да, преузмем духовну бригу о њима од оца Алекса, једног од двојице православних свештеника Чилеанаца, који на жалост нема могућности да редовно служи у њиховом граду и области.
Што се осталих земаља тиче, православне мисије постоје, али су веома ретке. У Перуу, рецимо, постоји само једна православна парохија, такође и у Кошта Рики и на Куби, док у Боливији, Колумбији, Еквадору, колико ми је познато, постоје само неке православне заједнице, без свештеника. Постоји велики број православних Индијанаца у Гватемали и о њима брине Цариградска патријаршија. Нешто је боља ситуација у Аргентини, где СПЦ има већ четири парохије, затим у Бразилу, где имамо шест свештеника и сви су Бразилци, а планира се и нова парохија у Доминиканској републици. Такође, све поменуте патријаршије имају своје заједнице и у Мексику. Али, ако се узме у обзир број становника свих тих земаља, број православних верника је на нивоу статистичке грешке, то јест, у званичним статистикама тих земаља о заступљености религијских конфесија, православље се ни не помиње.
– Какав су народ Чилеанци, какве су њихове особине? Да ли им њихов карактер помаже или одмаже, каква је земља њиховог срца за реч Истине?
Чилеанци су у миру дружељубив и добронамеран народ, али су такође познати као веома ратоборни у рату. Посебно је занимљив податак да је један од најбројнијих народа у Чилеу, племе Мапучхе индијанаца, познато по томе да никад није побеђено од стране Шпанаца, већ је са њим потписан само мировни споразум, а све до данас нису престали да се боре за своја права и независност! Они упорно чувају свој аутентични језик и културу, иако већ век и по живе по законима државе Чиле.
С друге стране, католичко наслеђе је изузетно присутно и Чилеанци су веома неравнодушни према хришћанској религији, каква год била. То има своје добре стране, јер нас православне доживљавају са великим поштовањем, као веома сличне њиховој цркви, али су истовремено спремни да прихвате и свако друго учење хришћанске провенијенције, од лутеранства, па све до мормонских и ко зна каквих још секти. Рецимо, секта пентакосталаца је овде изузетно јака, као и Јеховини сведоци, адвентисти, Војска спаса, мормони и остали. Оно што је карактеристично за Чиле и целу Латинску Америку је једно огромно разочарење у Католичку цркву, пре свега због огромног броја свакојаких скандала. Зато је католичка црква изгубила огроман број верника (у Чилеу око 25%), многе цркве су им празне, а католички свештеници се данас нигде не појављују у својим султанама, већ носе само цивилну одећу. На жалост, тај обичај су преузели и православни свештеници, што је, мислим, велика штета.
Мени се скоро свакодневно дешава да ме људи заустављају на улици, питају одакле сам, којој цркви припадам, траже благослов или да их поменем у својим молитвама, и са великим поштовањем се односе према мојој мантији. Догађало се чак да ме нека старија господа на улици буквално загрле од усхићења што сам дошао у Чиле из такве даљине и још имам храбрости да јавно покажем свој свештенички чин. Уосталом, и моје искуство са православним Чилеанцима којима служим такође говори о томе да су они много заинтересованији за духовни живот него рецимо овдашњи Срби или Руси, које вера њихових отаца скоро да и не интересује. Тако да је Чиле за мене заиста необрађено поље, идеално за мисију. Овде има довољно посла за цео живот.
Ако говоримо о њиховим манама, онда је то латино-амерички менталитет, извесна лењост, површност, лагодан однос према обавезама и дисциплини (службе, рецимо, овде почињу не пре десет и тридесет, а код Антиохијача и у 12 часова, а уобичајено је да верујући касне на литургију по пола сата и више), а оно што је специфично баш за Чилеанце, то су тзв. “беле лажи”, што у преводу значи да је овде нормална појава да се олако дају обећања која се никад не испуњавају, или се говори оно што треба да се каже, а не оно што се мисли.
– У нашем народу бављење мисијом и само помињање ове речи звучи егзотично, као неки редак хоби за који само појединци могу осећати привлачност. Колико је мисија саставни део живота Христове Цркве?
Мисија би требало да буде саставни део живота наше Цркве, али, на жалост, она је то давно престала да буде, осим код часних изузетака. У ствари, оно што ми називамо “мисија” у највећем броју случајева уопште није то. По дефиницији, мисија је један осмишљени подухват који подразумева јасну намеру да се приведу Христу становници неке територије који не познају православну веру. У нашим православним црквама, пак, мисија означава слање свог свештеника припадницима сопственог народа који на некој територији живе као исељеници и који су изразили жељу да на тој територији организују црквену заједницу, чији је превасходни задатак да чува њихову веру, језик и културу. Тако да ту о некој мисији не може бити ни говора, осим ако се нема у виду мисија према припадницима сопственог народа.
Таква црквена заједница обично потпуно или делимично финансира свог свештеника, гради или изнајмљује црквени објекат за сопствене потребе, а у оквиру тог објекта обично постоји и сала за састанке, славља и друге активности заједнице. Као што видите, циљ такве мисије је пре свега очување сопственог идентитета, језика и културе, што само по себи уопште није проблем, напротив – веома је потребно. Проблем је само што се онда често заборавља и она друга страна, то јест, могућност и потреба да се та иста православна вера проповеда и другима, између осталих и припадницима локалног становништва.
У таквим околностима, сви случајеви покрштавања припадника домицилног становништва имају више случајан карактер, него карактер неке циљане акције. Ја се лично дивим Чилеанцима који су, упркос свему, примили Православље. Оно што ми они сами говоре је да њих, у суштини нико радо не прима; Грци, Арапи, Руси, их нерадо примају у своје храмове, јер, природно, желе службу на свом језику и у својој традицији. Управо из горе наведених разлога, љубоморно чувајући своје обичаје и језик, они не иду на службе ни једни код других, а камо ли да још брину о спасењу својих комшија друге вере. Ако неким чудом и приме православље, Чилеанци који желе да буду цтеци или ђакони принуђени су да, рецимо, у Руској цркви уче црквено-словенски језик, што је по мом мишљењу не само бесмислено, него је и нехумано. Можете ли да замислите како изгледа црквено-словенски језик у извођењу људи који у свом језику не познају ни “сх”, “зх”, руско “и”, меки, тврди знак итд.? Па ни ми не умемо да читамо правилно тај језик, а камо ли јадни Чилеанци! До недавно су у појединим антиохијским парохијама службе биле стриктно на арапском језику, у грчкој само на грчком итд. Тек од недавно су ствари почеле да се мењају, и то само зато што нове генерације исељеника више не говоре на језицима својих предака већ само на шпанском, па су свештеници сада приморани да служе и на шпанском, што је аутоматски створило предуслове да и Чилеанци учествују на службама и разумеју шта се пева и проповеда.
Осим тога, поменуте јурисдикције на многим местима имају међусобних проблема, воде дугогодишње спорове разних врста, што додатно отежава евентуалну мисију Православне Цркве у целини. Сваки свештеник служи само у својој цркви, има своју паству и љубоморно је чува од осталих колега. Нема заједничких служби ни између свештенства исте јурисдикције, а тим пре између различитих.
Све ово пружа велику шансу нашој Спрској Православној Цркви, која се на територији Латинске Америке већ препознаје као приступачна, неоптерећена претходним лошим наслеђем, и најотворенија за приступ нових верника и клирика. Велика је срећа што нашу нову Епархију води неспорни духовни ауторитет наше Цркве, митрополит Амфилохије. Ово не говорим тек тако. У разговорима са многим владикама других јурисдикција осетио сам њихово велико поштовање према личности нашег митрополита. Захваљујући томе, позиција нас свештеника овде је много боља него што би могла да буде. Оно што је за мене лично веома важно је да владика Амфилохије одлично схвата тренутно стање православља у Латинској Америци и шансу која нам се пружа.
– Неки људи постављају питање: «зашто би неко ишао преко мора и океана да проповеда Христа, када је толико неверје, сујеверје и маловерје у нашем народу. Прво треба ту код себе спровести мисију, па тек онда ићи у друге народе.» Шта каже наша Света Црква као одговор на овај став, да ли је он исправан?
Као прво, тај став сам на жалост имао прилике да чујем и овде од неких наших људи који не гледају благонаклоно на присуство Чилеанаца на нашим службама. Он само сведочи о духовном стању тих људи, који мисле да је сама чињеница што су рођени као Срби већ довољна да их квалификује и као православне. Међутим, њима треба објаснити да су њихови преци постали православни јер су у та давна времена неки Грци дошли на наше просторе, научили језик којима су њихови преци говорили, потрудили се да саставе нову азбуку и богослужбени језик, и да захваљујући њиховом труду они сада могу да се шепуре како су православни и славе славу.
Као друго, наше цркве у домовини су отворене за свакога, православне литературе има на сваком кораку, и свако ко жели може да узраста у вери. Свештеника и монаштва има, и њихов број је на стотине. Зашто би био проблем да нас неколико, а тренутно се ради о петорици свештеника у нашој Епархији, покуша да пренесе светлост Христове Истине и другима, који живе на целом једном континенту? На жалост, то само говори о ограничености и недостатку љубави код тих људи…
– Шта је човеку неопходно да зна да би учествовао у помагању мисији?
Мора да схвати да је ситуација у којој се налази мисионар специфична и не може увек да се мери истим аршинима као кад је реч о обичном парохијском свештенику у Србији.
– Како учешће у мисији може помоћи човеку у духовном животу?
Веома много. Пре свега, учи га смирењу и стрпљењу. Рад са инославнима захтева мудрост, разборитост, деликатност. Реч је о људима који су у духовном смислу као деца, понекад је невероватно како размишљају и каква питања вам постављају.
– Како је бављење мисијом утицало на Вас и Ваше ближње, на Ваш однос са Богом?
Утицало је на тај начин да када проповедате неку истину другима, схватите да од тог тренутка постајете узор, који својим понашањем у многоме може да одреди духовни пут оних којима се обраћате, то јест, њихово узрастање на том путу.
– Ако можете, поделите са нама неки догађај који је оставио на Вас утисак током Вашег мисионарског рада.
Било је много догађаја, толико да ми изгледа као да сам дошао овамо пре много година. Међутим, за мене лично најупечатљивији је био сусрет и заједничка служба свих православних јурисдикција у храму Рођења Пресвете Богородице Антиохијског Патријархата, чији је старешина мој велики пријатељ и добротвор, свештеник који нам је великодушно омогућио да служимо у његовом храму, отац Франциско. Уз његову помоћ успели смо да организујемо први свеправославни сусрет свештенства и верујућих у Чилеу, на коме је присуствовао и наш Митрополит Амфилохије. Срели су се многи који годинама нису имали никакав контакт, било је суза и много емоција. Знам да то за вас не изгледа као нешто спектакуларно, али то је управо зато што су овде ствари потпуно другачије него код нас и оно што је за нас нормална појава, овде може бити чудо…
– Хвала Вам оче, молимо за благослов нашег мисиоанрског центра, да нам Господ дарује да и даље можемо помагати православним мисионарима по свету.
Хвала и вама што сте ми дали прилику да изнесем нека своја размишљања и утиске са ових прелепих простора. Нека Бог благослови ваш труд и добру намеру.
Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве
