„И Ангели ће нас на крилима подићи на небеса…“ – Свештеномуч. Данил, Јури Максимов

Око недељу дана пре трагедије у храму Апостола Томе са оцем Данилом путовали смо по Србији. То је била његова прва посета овој православној земљи и она је оставила велики утисак на баћушку и очарала га. Сећам се како се радовао када смо ми – одмах након слетања – посетили манастир Крушедол, где се налазе мошти Свете Ангелине, небеске заштитнице његове најмлађе кћери. Сећам се како је инсистирао да посетимо Сремске Карловце, прелепи европски градић, који чини се, скоро да се није изменио за последњих сто година. Сећам се како смо ноћу шетали по Калемегдану – београдској тврђави и како смо под ситном кишом ишли а храму, остављајући иза себе куле и зидове који су се светлели на позадини мрачног неба…
У време тог пута са оцем Данилом смо имали два заједничка наступа. Први, који је уредила Јања Тодоровић, у радио-емисији „Храм“ на Радио Београду 2, 11 новембра 2009. године. Питања нам је постављала водитељка – Душанка Зековић. Након интервјуа она је поклонила оцу Данилу диск са копијом нашег интервјуа. Отац Данил ми га је пружио, рекавши: „Ако желиш – узми. Ја сам првих година сакупљао то, а затим сам престао.“
Узео сам тај диск и након доласка, гледајући по стварима, оставио са другим поклонима из Србије. Недељу касније чули су се пуцњи у храму Апостола Томе, и оца Данила са нама више нема, он је примио мученичку смрт за Христа и отишао у Горњу Отаџбину куда је стремио цео живот.
Након сахране мог драгог духовног друга, са којим сам се знао више од десет година, нашао сам тај диск и превео наш заједнички наступ – један од последњих наступа оца Данила, који је направио тачно осам дана пре убиства. И сам сам се при том задивио колико се он снажно односи на оно што се догодило. У интервјуу су биле две основне теме – православна мисија и смрт хришћанина. Наводим тај текст ниже и мислим да му нису потребни додатни коментари.

* * * * * *

Наши данашњи гости су отац Данил Сисојев, старешина храма Апостола Томе у Москви и Јури Максимов, предавач на Московској Духовној Академији, која се налази у Лаври Светог Сергија Радоњешког. Прво питање господину Максимову: каква је данас ситуација са међурелигиозним дијалогом на просторима велике Русије, посебно у вези са Православљем и исламом?

Јури Максимов: У Русији муслимани представљају 9% становништва. То су најразличитији народи, односи између њих и Православних у историји и данас су били и добри и лоши. Ви знате да су се последњих година догодила два велика војна сукоба – на Кавказу и у Чеченији. Ситуација је у почетку била у многоме налик на ситуацију на Косову и Србима није неопходно подробно говорити шта то значи и до којих то страдања доводи, и зато односи између Православних и муслимана понекада бивају напети.
Наравно има различитих муслимана и овде је, на мој поглед, таква закономерност: ако муслиман није много образован у својој вери он бива пре добар човек, а ако се муслиман озбиљно односи према изворима своје религије, ако изучава њене прописе и покушава да их оствари у свом животу, неретко управо од таквих људи излазе екстремисти. То је питање и изазов – како да живимо у свету са таквим људима? И како Црква може да одговори на тај изазов? Господ је тако уредио да они живе на тим земљама и да живимо заједно са њима. И Господ нам открива такав пут – да им проповедамо Јеванђеље и да их учинимо православним хришћанима. Например, отац Данил Сисојев, који је са нама, једном је у Православље обратио жену муслиманку коју су припремали да постане шахида („мученица“ за веру – прим. прев.), то јест да би она могла да учини терористички напад, и убивши себе, убије и друге. Али она се крстила и постала добра хришћанка, која не наноси злобу никоме и не покушава да убије никога. Такво задивљујуће чудо које чини Господ јесте пут захваљујући коме наши непријатељи могу да постану наша браћа. Ми се трудимо да проповедамо муслиманима и многи од њих се одазивају и постају Православни.

Следеће питање је за оца Данила. Када код нас овде говоре о Русији, говоре о Русији пре и после перестројке. Реците нам, молим вас, каква је сада, након тих промена духовна реалност у Русији?

Отац Данил: Мислим да се у Русији сада догађа раслојавање друштва. Једни изабирају Православље, други, сазнавши о њему, одбацују веру, одбацују Христа. Ето какво се раслојавање догађа, које није било раније, за време перестројке. Једно од најпозитивнијих промена у животу Цркве је то што је Црква почела активно да се бави мисионарском делатношћу.

А шта се подразумева под мисионарском делатношћу? Овде, у Србији, инославни говоре да је Православна Црква статична, да није довољно мисионарска и да мало учествује у социјалним контактима.

Отац Данил: Када говоримо да Црква мора да буде мисионарска, ми се сећамо да је Сам Спаситељ, Господ Исус Христос заповедио свим хришћанима да проповедају Јеванђеље свим народима, без изузетка. И зато је Црква обавезна да носи Реч Божију за све људе. Она мора да буде активна, а не статична. И то што се догађа у Руској Цркви означава да се она враћа апостолском корену. Стотине свештеника и мирјана наше Цркве проповедају и на улицама, и улазе у скупове секташа, и у џамије, и многи се затим обраћају Христу. Мислим да све Православне Цркве морају да иду и јављају Јеванђеље људима. Ми не смемо да се задовољимо оним што сада имамо. Христос има још много оваца које нисмо пронашли. На парохији имам породицу муслимана са Кавказа који желе да приме крштење, и они су ми говорили: зашто нашим прецима нисте дошли ви, православни хришћани, зашто они нису сазнали за ову истину? Зашто тамо, у Дагестану, ми никада нисмо слушали о овоме? Нама се често чини да тобож, ми ништа не можемо да урадимо, али то није тако. Православна Црква може и она чини веома много за обраћење. Неки говоре, да Сам Господ доводи у Православну Цркву. Да, Господ доводи Сам, али кроз нас, и ако ми са вама доведемо човека до крштења, покрићемо мноштво грехова, како је рекао Апостол Јаков. Ми ћемо добити огромну награду у Царству Небеском ако обратимо људе покајању. И више од тога; када се Црква занима проповедањем Јеванђеља онима који су ван Ње – чак и из других народа – сама Црква се подмлађује, јача и цвета, јер јој тада Дух Свети даје силу, да би носила мисију и свом народу такође.
Неки говоре: у почетку обрати свој народ, затим ћеш ићи другима; али Господ није тако говорио. Ако имамо комшију – муслимана, римокатолика, протестанта – зашто он до сада није православан? Јер ми знамо да ван Цркве нема спасења, и да ти људи, ако не уђу у Православну Цркву погинуће заувек, они ће поћи у вечни огањ. Код нас је, ето, био проблем са Чеченијом, и неки говоре: како ми можемо да проповедамо Чеченима? Али ја ћу рећи овако: Чечен, који пронађе Христа биће бољи хришћанин, чак и од обичног човека који је из традиционалне православне породице. Ја сам имао познаника вахабита – Чечена, који је дошао да ме обрати у ислам. И ми смо са њим решили да пронађемо: где је истина? Ја сам у току два месеца говорио о хришћанству и након тога ме је питао: „А зашто још ниси предложио да ме крстиш?“ Ја му говорим: „Ако верујеш, онда се можеш крстити“, и он се крстио. Сада се зове Александар.

Какав је одговор Цркве на социјалне проблеме, који су, како мислимо, исти са проблемима у Србији? Знамо да има много богатих, неправедно богатих, а са друге стране – много сиромашних људи. Човек је не само душа, већ и тело, и како помагати сиромашнима? Није ли мисионарско дело ако обратимо неког богаташа и убедимо га да помогне сиромашнима?

Отац Данил: Наравно, сваки свештеник се сусреће и са веома богатим и веома сиромашним људима. И заиста, мисија Црква се састоји, између осталог, и у социјалној помоћи. У Москви постоји болница, која је у поседу Цркве, уз помоћ и богатих. У Русији има неколико десетина православних дечијих домова. Црква брине о болницама – у Москви о свим болницама. И то у многоме захваљујући московском свештенику, оцу Аркадију Шатову, многи богати помажу сиромасима. Постоје читави програми за такву помоћ. Сем тога о свим старачким домовима такође брине и Црква. Многи наши волонтери иду до сиромашних. И наравно, Црква се активно супротставља неправди која се догађа у друштву. И Свјатејши Патријарх Алексеј, и Свјатејши патријарх Кирил не једном су иступали са молбама богатима да подрже сиромахе. И њихов призив је био услишен. Као резултат, захваљујући Цркви многи људи добијају и помоћ, неопходну за тело.

Преда мном је књига оца Данила Сисојева, која се зове „Инструкција за бесмртне, или шта чинити, ако све ипак умрли?“ Реците нам оче, какве су то инструкције?

Отац Данил: Православна Црква зна не само да је човекова душа бесмртна, већ зна како се одвија смрт, како се правилно припремати за смрт, и шта се догађа након смрти. Мислим да треба почети са тиме – како се припремати за смрт. Ми сви знамо да ћемо умрети – сутра можда. И важно нам је да имамо место где ћемо поћи, да имали дом иза гроба. Тај дом градимо својим добрим делима. Уз помоћ милостиње ми преносимо тамо ризницу. Када се дружимо са људима, када их молимо за молитве, и тим више, када их обраћамо у Православље, имамо те људе за заштитнике на том путу. Наравно, свако дело морамо да чинимо у име Христово, иначе неће имати никакву цену. Али при томе се треба трудити да би нам наши ближњи помогли када будемо умрли.
Посебно је важно да би нам наши рођаци позвали свештеника пред смрт. Јер често бива да људи умиру, а рођаци чак ни не зову свештеника, да би их исповедили и причестили, и људи без припреме улазе у вечност. Зато саветујем да у тестамент унесу овакву ставку: „Ако ми наследници нису позвали свештеника пред смрт, неће добити никакво наслеђе.“
И када човек умире, сусреће се са ангелима. Ангели Божији помажу човеку а демони га нападају и плаше. Пре две недеље исповедао сам умирућег и видео како га демони нападају. То није шала, то је заиста тако. Само Православна вера и сила Часног Крста, а посебно Свето Причешће могу да заштите таквог човека. Зато ако вас након смрти нападају демони, прекрстите се, реците: „Господе Исусе помози!“ Посебно призивајте Пречисту Богородицу. Она брзо штити од демона. И затим, након смрти, дижите се ка небесима, не брините се о земљи, брзо бежите Богу, јер вас тада демони неће моћи напасти. На митарствима демони задржавају оне који су привезани земљи. Оне који исувише мисле о земном. Ако је човек стремио Богу цео свој живот, он неће ни приметити те нападе. Али сетите се да ће вас демони обмањивати уз помоћ греха сујете. Како су Макарију Великом, када се подизао, демони говорили: „Победио си нас“ Победио си нас!“ Али он је одговарао: „Још нисам“ – и тек када је ушао на врата раја, он је рекао: „Сада сам вас победио силом Исуса Христа:“ тако исто и ми раније треба да се припремамо и да себе тако усмеримо да се не би хвалисали и да не би били ухваћени тамо. Када дођете у рај – а ја би желео да сви наши слушаоци дођу у рај – идите до љубљених Светитеља. Зато се још на земљи спријатељите са њима, са Светим Савом, са Светом Петком, са Светим Николајем – у том случају сви они ће вас, може бити, чак и сусрести након смрти. А затим када се поклоните Богу, Господ ће вас послати да погледа пакао. Јер ми често мислимо да је грех пријатан и сладак, а Господ говори: погледај чиме ће се он завршити. Зато се Црква појачано моли за људе током 40 дана након смрти. Зато што се у то време догађа последње испитивање душе. Ближњи овде могу помоћи и милостињом и читањем Псалтира – мислим да сви наши слушаоци већ знају то, али није на одмет да то поновимо. Неки наши ближњи поступају неправилно: они исувише новца троше на гозбе, на окупљања, а боље би било да та средства поделимо сиромасима, и они би се молили за нас. Посебно ће наравно, да се моле за нас они које смо привели у Православље. Например, они бивши муслимани, римокатолици, протестанти, који су постали православни захваљујући вама – сви они ће се молити за вас. И Ангели ће нас на крилима подићи. Памтите да је живот – школа, а рај – универзитет. А истински живот ће почети након Страшног Суда. Зато се надам да ћемо се добро припремити за то да вечно живимо у радости.

А како је могуће заслужити рај?

Рај је за нас заслужио Исус Христос. Без крсне смрти Спаситеља сви ми би пошли у пакао. Тако сви некрштени и сада иду у пакао, јер нису добили помоћ од Крста Господњег. Ми добијамо спасење као дар, кроз Крштење, али себи усвајамо спасење, то јест, чинимо га својим, кроз добра дела. А силу за добра дела нам даје Свето Причешће, које морамо да примамо што је могуће чешће, не чешће од једном дневно, не ређе од једном месечно.

Хвала Вам за ове инструкције за бесмртност, а сада би желела да поставим питање господину Максимову о значају и неопходности мисионарске делатности у свету.

Јури Максимов: желео бих да почнем са малом причом из древног Житија Светог Апостола Томе. У њему се говори да када су апостоли бацали жреб, у коју земљу ићи, Апостол Томи је допала – Индија. Он је био веома огорчен и говорио је: „Господе где год желиш, само не у Индију“. Он никако није желео да крене у толико далеку и туђу земљу да тамо проповеда Реч Божију. Тада се Господ Исус Христос јавио капетану брода који је путовао за Индију и рекао: „Продајем ти Свог слугу, кога зову Тома“. Тај капетан је нашао Апостола и питао: „Да ли си ти слуга Исуса Христа?“. Овај је одговорио: „Да.“ Тада му је он рекао: „Твој Господар те је продао мени, полази за мном.“ И Апостол Тома је морао да пође и као слуга капетана оде у Индију. На тај начин, и против своје воље нашавши се у Индији, почео је да проповеда и заволео је те људе, и обратио Христу многе душе.
Ова прича се преклапа са најновијом историјом Православне Цркве. У првих хиљаду година она је имала много мисија, али у последњим вековима православни хришћани су веома мало проповедали или скоро да нису проповедали. У 19 веку су постојали чак и богослови, који су писали да тобож православни и не треба да проповедају никоме. И погледајте шта је Господ учинио у 20 веку: за апсолутно све Православне Цркве Он је створио такве услове, да смо били принуђени да кренемо у друге зеље. И Руси, и Срби, и Румуни, Бугари, и Грци, и Грузини, и Православни Арапи – сви као последица ових или оних трагедија и потреса у домовини били су принуђени да се расеју по планети. На тај начин, Господ је са нама поступио исто као и са Апостолом Томом.
Заиста, сви сте слушали како сада, у наше дане, српски свештеници у Јужној Африци проповедају локалном становништву. Тамо је било тако уређено да су белци живели одвојено од црнаца, па су се чак и православни белци бојали да иду у црначке квартове. А српски свештеници се нису бојали и ишли су у школе, где су учила црна деца, говорили им о Православљу, и кроз пола године, цела школа је постала Православна, и то званично, директор је донео такво решење, подржано од деце и родитеља. То је велико дело, које показује да је мисија могућа.
Познато је да данас многи људи осећају депресивност, тескобу, разочарење у живот, његову бесмисленост –то је зато што не испуњавамо заповести Божије. Зато се сила Божија и радост Божија не сливају у нас. Али када почнемо да испуњавамо заповести Божије, од којих је једна – да проповедамо Јеванђеље, онда ће огромна духовна радост и одушевљење да дођу до нас. Свако то може да провери на сопственом искуству – ако проповеда не ради себе, не ради своје сујете, већ ради Господа Исуса Христа, какву ће то радост донети.

Са овим предивним позивом ми ћемо завршити разговор са нашим драгим гостима, од којих је први – писац, мисионар, свештеник Данил Сисојев, а други – господин Јури Максимов, предавач Московске Духовне Академије.

http://www.eparhia-saratov.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=7633&Itemid=4

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари