Мисионарско путовање на Тајланд.

Вашој пажњи представљамо врло занимљиве записе из мисионарског дневника нашег брата у Христу, православног хришћанина, Сергеја Станиловског. Он је духовни син Свештеномученика Данила Сисојева. Управо њега је о. Данил требао да исповеди, када је убица улетео у храм… Изненадићете се и сами са колико мере, такта и умећа разговара са протестантима. (на Тајланду највише и има протестантских група). Мислимо да је његово искуство вредно и да много чему може научити.

* * * * *

Отпутовао сам на Тајланд да би проучио ситуацију са хришћанским конфесијама. Отпутовао сам без припреме, јер нисам имао времена за њу. Па и карактер ми је такав да много тога радим у ходу, без припреме, надајући се на Господа и на своје периодично умеће да се брзо адаптирам на ситуацију. Можда у низу послова то није правилно, али у делу мисије ситуација се често прави онако како не планираш и изгубљено време може и да се не врати. Иако, безусловно, ако постоји време, неопходно је да се припремаш и проучаваш.
Зато се моја тобожња мисија претворила у обуку, што је наравно исто тако добро. Уопште најбоља обука за мисију је пракса у реалним условима. На Тајланду су следећи услови: озбиљна језичка баријера, забрањено је да се изразиш лоше о будизму, одсуство преводиоца са којим би био могућ рад са народом, специфичан менталитет и култура. Људи споља показују да је код њих све сјајно и да се низашта не треба бринути. Могу да ти се смеше и слушају, али реалног интереса иза тога често нема. Много девојака на Тајланду је заинтересовано да се удају за странца, посебно за белца, јер се то сматра за ствар престижа… а и како су ми рекли 40-50% мушкараца су бисексуалци и женској половини је тешко због тога, а мушкарце наравно, интересује зарада, стварање добрих услова за живот… Уопште. Животни услови су овде потпуно удобни, може се преживети без посебног рада. Увек је топло, тако да нећеш умрети од хладноће, а расте и воће и поврће… Многи увек нешто продају, тако да део становништва живи у „папирним“ кућицама.

Дан први. Лет је трајао 8 сати, а не 11 како сам мислио Пошто нисам успео да заспим, био сам омамљен. Са аеродрома сам узео такси и лепо стигао до храма Светог Николе у Банкоку, где сам и срео архимандрита Олега, темељополагача Православља у Тајланду. Он ми је и рекао да ситуација није лака, да постоје проблеми и са преводиоцем, и коме ћу отићи није баш јасно у том тренутку. Али ме је и охрабрио, јер ћемо смислити нешто. Увече сам се упознао са оцем Серафимом, он је монах, не јеромонах.

Вечерња служба током Поста је била цела по типику, на њој је било четворо људи у удобном малом храму: о.Олег, о.Серафим, Николај и ја. Николај је Тајланђанин из муслиманске породице, кога отац штапом приморава да иде у џамију и стварно га туче ако се он противи. Николај – то име је добио на Крштењу, потчињава се злој вољи оца. Са њим је разговарао и Јури Максимов, писао му је детаљно писмо, али, како ми је сам рекао, тешко му је да то усвоји. Почео сам да говорим са њим не енглеском и показао му наводе на тобожње противречности у Писму, Пету заповест и Лука 13:16. „Ко не мрзи оца свога и матер своју и… не може бити Мој ученик“.. тамо је било Свето Писмо на два језика са паралелним преводима и Николај је, прочитавши то, махнуо главом као знак да је схватио, и покушао да сам тумачи то. Рекао сам му да избор између оца и Бога мора да направи сам и да је ударце за Веру добијала већина, почевши са пророцима, настављајући са најсветлијим примером крсних страдања Спаситељевих, настављајући са једанаест Апостола, које су убили и свим Мученицима. Показао сам му девету заповест блаженстава из пете главе Јеванђеља по Матеју. „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас“.
Такође је одреаговао и рекао ми да је одлучио да буде монах, када заврши образовање и оде од родитеља, да је одлучио да се не жени, да сада тешко може да се образује. Он је тако и рекао: „I am stupid“.
Даље су размотрили моју делатност и одлучили да следећег дана кренем са оцем Серафимом на његов посао. Он држи обуку из гађања оружјем. У том центру има неколико хришћана, протестаната и римокатолика. То смо и одлучили.

Дан други. Пробудио сам се веома тешко, по московском јутру у четири сата ујутро. Појевши пар укусних воћки, кренуо сам са оцем Серафимом код њега на посао. Мало отпешачивши сели смо у аутобусу са климом. Стање је наравно, остављало да желим најбоље, али о.Серафим ми није дао да заспим, стално попуњавајући мој празни товар информација о Тајланду, менталитету људи, културним особеностима, плусевима те земље, тешкоћа у проповеди. Понекада смо се удубљивали као у споровима о истини, али би затим брзо настављали. Путовали смо око сат времена, тешко смо се кретали по Банкоку аутом у шпицу. На крају смо дошли до његове канцеларије, која се налази ближе предграђу, на лепом месту, на коме се налазе различити стрељачки терени.

Постоји терени на улици, постоје и у затвореним просторијама. Постоји место налик на голф терене за гађање керамичких тањира. О.Серафим ме је провео, показао све те занимљиве терене.. узгред, оружје тамо грми ли грми. Даље смо отишли у салу за гађање из дечијих пушака на растојању од десет метара. Тамо ми је показао мајку са ћеркицом, које се називају хришћанкама, али још нису крштене. Упознао ме је са мајком, рекавши да је овај млади човек из Москве, да је дошао на Тајланд са циљем да упозна људе, поразговара на тему религије и вере у Исуса Христа. Наравно, мени се уопште не допада када ме тако приводе човеку, типа, „хајде, проповедај“, као да тај човек само то и чека, можда он сада није ни расположен за разговор…

Али, сео сам поред, искрено се осмехнуо. Увек се трудим да то радим, јер код сваког човека можеш да нађеш интересантне теме за разговор, макар и за кратко… И почели смо да разговарамо као узгред, који пут сам на Тајланду, када се враћам итд. Заинтересовао сам се за њену кћер. Мајка ми је испричала да сада привремено учи у Банкоку, а да у мају иду кући у Чан-Мај, тамо јој је муж, који је раније био будиста, али је затим постао хришћанин, да су оне такође хришћанке… Одмах ћу речи да пола речи нисам разумео, да је тајланђански енглески – реално тежак, чак и за учитеље. Питао сам да ли су крштене, она је одговорила да нису. Тада сам покушао да им прецизно објасним неопходност Крштења. Питао сам: „шта ће бити са Вама када умрете?“, а она ми је, нимало се не смутивши одговорила: „Отићи ћу Богу, јер Му се молим“. Ја сам рекао без Крштења не може да Га види и оде Њему, јер је Сам Господ одредио таква правила, да само крштени имају духовне очи за боговиђење, објаснио да се у Крштењу праштају сви греси и рекао да она то може да уради код о.Олега у Банкоку. Она је климала главом, пажљиво слушала, тако да ми се у неком тренутку учинило да она размишља о томе… У наставку ми је рекла да не схвата разлику између римокатолика, протестаната и православни… Затим сам питао: „Где идете у храм?“. Одговорила ми је да иде код себе кући, у Чан-Мају. Даље се разјаснило да је већ крштена у протестантизму и да је и њен муж такође, али да кћи још није… Ту сам схватио да пола мојих речи вероватно није разумела, исто као и ја њених… Ту се разговор постепено и завршио, али ми је рекла да ће њен мужа са задовољством поразговарати са мном у Чанмају и упознати са другим протестантима. То ме је обрадовало и растали смо се са речима “see you”.
Након доласка кући, код оца Олега, показало се да старешина никако неће да се сагласи са мојим одласком на север, говорећи да нисам спреман, и да он неће видети резултате… То смо разматрали и за ужином, али ипак до краја није одбацио… Не знам, видећемо шта ће бити сутра…

Дан трећи. На крају, наспававши се до 11 ујутро по локалном времену, устао сам и сишао доле. Отац Олег ми је брзо показао доручак, мусли са соком и папају. Појео сам веома брзо и отишао код њега у кабинет… „Па дакле? Дошли смо у мисију“, рекао је о.Олег. Нисам чак успео ни да се сетим како сам се нашао код њега у аутомобилу. То је био нисан, како рече отац Олег, дар Патријарха Кирила. Уопште, ја сам легао у предње седиште кренули смо. „Где идемо оче?“, покушао сам да питам.
„Па зар ти није свеједно? Ти си на мисији“. Нисам узео са собом чак ни телефон, наочаре, фотоапарат, пасош… Путовали смо око 100 километара, путем је о.Олег наставио да прича како се све организовало на Тајланду, о својим грешкама, о томе да су Тајланђани када их је упознао са чињеницом да ће у Банкоку постојати православни храм, прихватили то крајње негативно и да су се увредили. И три године није било посебних резултата за добијање земљишта. Али ту треба подробније читати књигу „Историја хришћанства на Тајланду“.

Ишли смо у место како сам успео да схватим на путу, које се зове Ратчабури, тамо се гради православни манастир, мене је веома обрадовала мисао да посетим то место, схватајући да по осећању дух Православља на Тајланду уопште одсуствује, а ето ту је манастир који се гради, па још и у дубини. Када смо ту дошли, пријатно сам се задивио, увидевши полуизграђене зграде насред поља са брежуљцима и ретким дрвећем, налик на ретку туђу брду код младих 🙂
Врућина и није била толико пријатна, јер сам стајао на њој неких минут, а затим са истим таквим задовољством тражио хлад. Поред је било пет радника који су све то градили, лагано пушивши цигарете. Дакле, пола изграђеног храма, дом за старешину и пет келија за потенцијалне монахе. „А ко ће служити овде баћушка?“, питао сам, надајући се да је бар један већ на видику. „Наћи ће се…“, одговорио је отац Олег, „Ви мисионари ћете нам и обратити монахе“.

Након тридесет топлих минута смо кренули назад, насладивши се успут посном тајланђанском трпезом са изобиљем свежих плодова мора, воћа, итд. Уопште ми се чини да је пост на Тајланду предиван, иако је још лепши пост са Богом, а када је тако онда место није важно…

Назад смо путовали веееома дуго због саобраћаја. Био је некакав дан краља или нешто налик томе, нисам запамтио, тако да смо се вратили скоро пред вечерњу службу. На даље је све била уобичајено, ужина, боравак у келији, лаган рад на интернету, неколико позива на скајпу и спавање.

Дан четврти. Јутро је почело Јелеосвећењем, у храму је било око 12 људи. Касније сам замолио за дозволу да одем у центар града, да мало прошетам и купим сувенире са људе из Москве који су ме замолили за њих. Нећу детаљно описивати осећања од шетње по једној од највећих улица Банкока, само ћу рећи да је весело чак и само једном човеку 🙂
Увече је било бденије пред недељну Литургију, ужина и одмор. Устао сам прилично рано. А и… посветио време читању о локалном становништву, историји хришћанства на Тајланду и информацији о Чанг-Мају, у који сам се спремао да одем. Уопште, субота је била дан за релаксацију…

Пети дан. Недељна Литургија, у храму је било око 20 људи. После тога заједнички доручак, познанства, разговори. Дошао је и Кирил, млади новинар часописа „Нескучный сад“ под руководством мисионарског одељења Руске Православне Цркве. Направио је интервју са о.Олегом, са мном, Владимиром, локалним помоћником за техничка питања. Разговарао сам са њим поводом писања корисног чланка, усмереног на привлачење пажње ка Православљу на Тајланду. Ишли смо са Волођом по карте за пут. Даље смо отишли на типичну азијску пијацу и купили за оброк рибе, поврће и воће. Имао сам још мало времена , па сам брзо прогутао топло поврће и рибу. Уопште, недељни дан је такође био за одмор а сада већ путујем, на путу сам за Чанг Мај. А шта ће се тамо догодити, писаћу даље, ако Бог да и жив будем.

Дан шести. При изласку на станицу ту су одмах стајали људи који су предлагали хотеле са проспектима, фотографијама и ценама. Тако, претпоставимо да је цена за хотел Downtown Inn била 1600 бата, али ако се обратиш њима, онда је попуст 10% и цена је 1450 бата, зар није чудесно… Узимам дакле тај проспект, зовем телефоном тај хотел и питам да ли имају слободне собе и колико је дневно. Кажу ми цену од 1000 бата и ту је за мене још веће чудо. Да сте видели лице тог милог агента 🙂

Дошавши у хотел и сместивши се у њему мало сам одморио, пронашао преко интернета протестантске заједнице у граду и почео да их зовем. Има их у Чанг Мају прилично, али не можеш све да их позовеш, ту су и проблеми са комуникацијом и да ли је пастор присутан ту, јер су телефони фиксни, али сам негде успео да нађем и мобилни. Тако сам се договорио са баптистичким пастором Брентом, који је како се касније показало, Канађанин, који живи овде 6 година, са секретаром „Acts Christian Church“ и у договорено време кренуо тамо. Дакле, прво место је била „Acts Christian Church“. Прво ме је сусрео Тајланђанин по имену Нум. Подозревајући поглед на мене је у потпуности логичан, јер ко је тај туриста, који себе назива хришћанином и шта заиста жели. Потрудио сам се да му веома љубазно и са осмехом кажем да ме веома интересује информација о њиховој делатности овде у Чанг Мају а посебно о мисији, како они привлаче будисте, колико људи долази на њихове скупове, како се организују њихови скупови, итд. Одговарао ми је прилично кратко и без особите жеље. Када сам га питао да организује мој сусрет са њиховим пастором, он је рекао да је то тешко јер је пастор веома заузет човек. Питао сам га: „Да ли је могућа сарадња на плану размене искуства у мисионарској делатности?“. Одговорио ми је да мисли да не, јер имамо различите погледе и схватање Светог Писма.

Када сам говорио о нашој православној заједници ту на Тајланду, није баш радосно то примио и одбио је да узме летак о Православљу. Али како је по правилу да никада први не затвараш врата, разменио сам контакте са њим и рекао ми је да се пастор може наћи на клиници сутрадан, од 17 сати. Растали смо се. А узгред, питао сам Нума да ми покаже друге протестантске заједнице у Чанг-Мају на карти и указао ми је на адвентисте седмог дана (суботаре – прим.прев.), који су били на 300 метара од њихове зграде. Тамо сам и кренуо.

Заиста, прошетавши свега пет минута дошао сам на територију адвентистичке заједнице. У соби, која је при улазу у њихово здање, седела су два момка и девојка са музичким инструментима. Смешећи се одмах су ми предложили да уђем и седнем, почели да ме питају, ко сам ја, зашто сам дошао… Рекао сам им за свој циљ, да желим да поразговарам са пастором, рекли су ми, наравно, ускоро ће доћи, рекли ми да увежбавају песму за рођендан једног брата. Када сам их замолио да ми одсвирају нешто из репертоара. Они су се одмах сложили и одсвирали нешто мелодично на гитари и две виолине. Звучало је веома лепо, без неких грешака у мелодији и самом склопу. Затим након сат времена, сусрео сам се са Ендрјуом… узгред они су ми без проблема дали број његовог мобилног телефона. Ендрју је како се касније показало Корејанац, који добро говори енглески. Као и обично по плану, говорио сам му о свом циљу и огромном интересовању за њихову мисију. Комуникација на енглеском је била потпуно разумљива, за разлику од већине Тајланђана, које је тешко разумети. Он ми је рекао да неки од њих иду по улици са летцима, али тога је мало. Основно њихово средство мисије је хришћанска школа, у коју долазе и будисти, пријатељи обраћеника из будизма у хришћанство, али то тражи годину и више, да би се неко одлучио да прими хришћанство. Наравно, родбински фактор значајно омета примање хришћанства. Људи веома поштују родитеље и често није могуће да одбаце њихову религију. Даље сам разговарао са Ендрјуом о разлици између протестантских конфесија. Он је почео, наравно, са поштовањем суботе и поклоњења Богу у тај дан, аргументујући Четвртом заповешћу и тиме да је у право у суботу отпочинуо Господ. Пошто сам решио да на овом путовању никога не оповргавам и да ничију веру не разбијам уз помоћ Писма, уздржао сам се од спора. Питао сам који су аргументи нпр код баптиста и ко је у праву, да ли то уопште има неку улогу на путу ка спасењу… Одговорио ми је као што одговарају скоро сви протестанти, да је за спасење неопходно веровати у Исуса Христа, пустити Га у срце и веровати му. Затим сам почео да му говорим о православљу. Показао је интересовање. Са задовољством је узео материјале о Православље на Тајланду на тајланђанском језику и основне аспекте на енглеском, укључујући и причу о о.Данилу. Затим сам му говорио о Тајнама унутар Православне Цркве, у чему је разлика између Тајни и једноставно обреда. Видевши његово искрено интересовање, дао сам му свој мејл и обећао да ћу му послати више материјала. Наводио сам цитате у току своје приче. Затим сам му објаснио шта је неопходно за спасење са тачке гледишта Господа Бога, наводећи цитате из Светог Писма. Да код православних нема сопственог мишљења по питању црквеног учења, да Тајне могу да врше само законито рукоположени свештеници и друга правила, које је установио Сам Господ. Он се заинтересовао у чему је разлика између римокатолика и нас. Уопште, када је сунце већ потпуно зашло и пао мрак, одлучили смо да је доста за тај дан и опростили смо се, договоривши се да му обавезно пошаљем материјал, да ће бити срећан ако ту дођу наши мисионари, чак и због семинара и размене искуства.
Када сам изашао ван територије адвентиста, хтео сам да узмем такси да би отишао у свој део града, био сам веома гладан и узео карту. И у том тренутку ми један момак на мотору говори да је веома тешко оријентисати се овде… Питао сам га где иде, он је на моје изненађење поменуо мој рејон града. Замолио сам га да ме повезе и је без проблема пристао. Тако сам се упознао са Патриком, Финцем, а затим и са још пет странаца: Аустралијанцем, два Финца и два Немца. Сви они путују по неколико месеци, прелазећи из града у град, из земље у земљу. Сели смо да заједно једемо. О Богу и о вери сам успео да говорим те вечери са двојицом, интерес као да је постојао, али то је онај тип младих – путника. Један верује, али у души и не признаје Цркву, а други се интересује и не спори, али слуша.

Дан седми. Сутрадан, близу јела, отишао сам у „Chiang Mai Christian Community“ или „Chiang Mai First Church“, и тамо су ме сусрели веома мирољубиво. Истина, прво сам отишао у хришћанску школу, тамо је било много бучне деце и пошто тамо пастора није било, отишао сам у само то место. Идем по великом земљишту, пуном цвећа и малих здања лепе конструкције и тражим било ког. Прво сам срео Тајланђанку од четрдесет година, у рукама је држала Библију, Нови Завет. Истог тренутка сам јој се веома обрадовао а и она мени. Рекох јој да тражим пастора или неког ко је главни.

Она ме је одвела до два-три Тајланђана, који су ме такође веома лепо примили, посадили на столицу и причали о својој организацији. Показало се да су они презвитеријанци, најстарији хришћани у Чанг Мају, око 140 година. Кроз неко време дошао је пастор, жена од тридесет година, која је често говорила преко мобилног телефона. Она ми је, без обзира на заузетост, са задовољством уделила сат свог драгоценог времена. Звали су је Принза. Уопште, са именима је тешко, тешко их је чути и поновити, а тим више запамтити. Али са енглеским није било проблема и успоставили смо контакт и за будуће. Ископирао сам јој на компјутер информације о Православљу на Тајланду и друге материјале, узео њихове брошуре. Поклонила ми је Нови Завет на два језика (тајландском и енглеском) и предложила ми да купим целу Библију на та два језика, што сам и урадио. Узео сам најскупљу, у кожном омоту. Истина није превод „King James“, али за уопштено упознавање и мисионарски рад ће послужити. Принза је пристала на сарадњу са циљем размене искуства у области мисионарске делатности. Она ми је причала да имају хришћанске параде по граду, да ученици доводе пријатеље. Оно што им је заједничко је да се будисти никуда не журе и да њихово обраћање у хришћанство траје годинама.

После успешног разговора са пастором у женском обличју, отишао сам у клинику – другом пастору, оном веома заузетом. Али како сам и осећао, тај прилаз је био са мало резултата, информацију о Православљу није хтео да узме, мислим да ме је једно десет пута прекорео, јер због таквих питања не треба да се долази код њега на клинику, где је заузет и да ће сарадња и заједнички рад тешко да се оствари, јер нас они не познају и имамо различито разумевање Светог Писма. Рекао ми је међутим, да на Тајланду постоје три велике хришћанске организације, којим се све остале цркве потчињавају. Ет тамо треба да одем, ако желим да успоставим некакве односе. Разуме се, извинио сам се што сам га узнемирио и узео читавих десет минута. Ишао сам даље. Узгред, јучерашњи адвентиста, Ендрју, који је пројавио не мали интерес за Православље, звао ме је ујутро и предложио ми да дођем да ми поклони пар интересантних књижица. Након доктора – пастора отишао сам до Ендрјуа.

И поново, боравећи цео тајланђански врели дан, на заласку смо почели да говоримо о Истини. Овог пута Ендрју је више слушао, већ смо узели Свето Писмо и показивао сам му цитате који указују на ове или оне елементе догматике. Испоставило се да се заинтересовао Тајнама. Успео сам неколико пута да му о томе надахнуто говорим, о сили коју православни добијају од Тајни. Рекао сам да је безусловно веома правилно и богоугодно да се човек моли сам и изучава Библију, али да то није довољно за пуноту богоопштења, јер оно почиње са праштањем грехова и добијања благодати за добра дела. Основни ослонац сам чинио на Тајни Евхаристије. Такође сам нацртао и временску линије од нулте године до данас. И показао како се ширило хришћанство и рукополагање епископа и свештеника. Цртао сам гране претходних пастира, који нису били законито рукоположени, већ су се једноставно називали таквима. Иако треба одати дужно, у протестантизму се не називају свештеницима. Објаснио сам да Тајне могу да врше само свештеници и да се Литургија не може служити без њих. Ендрју се интересовао и постављао питања, да ли жене православни свештеници и нека друга мање битна. Баш ме је молио да му пошаљем материјал о суботњем и недељном поклоњењу. Објаснио сам му да ми уопште служимо сваки дан, да је недељно богослужење као минимум за све хришћане, али ако можеш – 2,3 пута недељно иди. Монаси служе скоро сваки дан. Убрзо смо се растали, када је сунце већ зашло и отишао сам у хотел да једем и спавам.

Дан осми. Договоривши се ујутро телефоном за сусрет са Брентом, баптистичким пастором, отишао сам таксијем до њега. То је био једноставан стан, изнајмљен, одмах уз пут. Никакве опреме у протестантско-црквеном стилу тамо није било. Он ме је чекао. У стану је била празан простор са музичком поставком. Као и обично, питао сам га о мисији, шта они раде. Он ми је рекао да повремено путују по селима и неко време остављају тамо да проживе тајланђанске мисионаре, али је такође рекао да то тражи године да би неко почео да се обраћа. Рекао је да на Тајланду постоје деноминације, које себе називају баптистима, али се понашају као презвитеријанци, па су зато независни. Он је већ 6. година на Тајланду и планира да живи овде докраја живота. Он у томе види своје призвање. Говорио сам му о Православној Цркви, о томе да је она сачувала сва апостолска правила и предање, о седам Тајни и о томе да ми имамо гаранцију опраштања грехова, позивајући се на одговарајуће цитате из Писма. Предложио сам му сарадњу са циљем размене мисионарског искуства, замолио га да узме и наше мисионаре на пут у села до племена. Он је рекао да није увере да жели то, јер имамо различито схватање Светог Писма. Тада сам му предложио да направи семинар са иступима и радовима о мисионарским раду, рекао да и ми такође имамо искуство и да ће њему и његовим колегама бити интересантно и корисно. „То ми је већ интересантније“, одговорио је Брент, „али опет морам да размислим и да се посаветујем са колегама“. Показао ми је њихове собе, место за недељну школу, собу за преговоре, трпезарију, некакво место за децу. Даље смо разменили контакте, договорили се да наставимо контакт. Затим је одлучио да ме одвезе до хотела, чему сам се веома зачудио јер је требало путовати око 20 до 30 минута. Он ми је рекао да то није проблем, а да ћу ту такси тешко наћи. Путем сам му говорио о оцу Данилу и нашој делатности. Завршио сам своје присуство у Чанг Мају и одлучио да путујем у Чанг Рај, севернији град, који није био велики а окружен планинама. Али закаснивши на последњи аутобус отишао сам тамо следећи дан.

Девети дан. Пут из Чанг Маја до Чанг Раја ишао је кроз планине. Кривине нису биле оштре, али прилично успављујуће. VIP аутобус са климом и оброком је ишао на различите стране, горе доле. На станици сам изгубио 15 минута на објашњење да ми је неопходан нормалан хотел или гостионица. Ипак сам отишао одатле. Сместио сам се у веома пријатном тихом месташцу у самом центру града. Те вечери сам случајно сусрео мормоне и наравно договорио се са њима за сусрет следећег дана са циљем дијалога или чак – полемике.

Десети дан. Тог дана сам имао два сусрета. Први, са мормонима био је у њиховој згради, а други са протестантом чији контакт ми је дао о.Серафим. са мормонима сам имао лакшу расправу, истина спорних питања било је мало, али сам им дао заредом 15 цитата из Новог Завета у вези са питањем неопходности истраживања Писма, законског рукоположења свештеника, о томе да Црква не треба да има поделе, о лажним пророцима, итд. Узгред ти мормони признају Нови Завет – King James превод. Пошто су то били момци од по 20 година, који су дошли овде у Чанг Рај за мисионарски рад на две године, то им је била као нека служба. Узгред, уопште није лоше организована мисија. Имају строгу дисциплину, колико сам схватио и једнака одећа у свим земљама. Старешине, како себе називају, значајног погледа су ми говорили о свом пророку Јозефу Смиту, како се његови родитељи, протестанти две различите конфесије нису слагали и како је он почео да се моли Богу и како му се јавио Бог Отац у телу и Бог Син у телу и показали му где лежи заветна књига мормона. Уопште дали су ми контакт своје организације у Банкоку. Мислим да је тамо неопходно ићи ради неког мисионарског рада.
Након мормона сусрео сам се са Пручијем. То је Тајланђанин од 25 година, који иде у протестантску цркву, али се још није крстио. Он се интересује за Православље, али никако не може да разуме иконопоштовање, цитирајући, наравно, 20 главу књиге Изласка и 14 главу Поновљених закона. Отишли смо на његовом мотору до мог хотела, узео сам лаптоп, Свето Писмо коју сам купио код презвитеријанаца у Чанг Мају и темељно, по схеми почео да му показујем цитате за правилно прављење слика, и Излазак 23 и 3 Цар. 6. Објаснио да је Сам Господ заповедио да се праве изображења и да Свето Писмо не може да противречи себи. Да је заповест дана у вези са идолима и да у Старозаветна времена Бога нико није видео, да је Исус Христос – икона Божија и можемо га сликати. Да је прву икону Богородице иконописао Апостол Лука. Али он опет није то могао до краја да схвати. Тада сам га питао да ли он цени фотографију своје мајке… Он је наравно одговорио потврдно. Питао сам га да ли је поштује? Он је одговорио – да. Тада сам му рекао да протестанти греше, мислећи да се ми клањамо иконама божанским поклоњењем, које припада само Творцу. Рекао сам му да није обавезно да се моли пред иконама. То се може радити под отвореним небом, гледајући на звезде или величанствену лепоту природе, али такође и гледајући на иконе, да би узвисио свој ум ка небеском и брже се одвојити од земног, јер сујета и наша дела често чине да заборавимо Бога, а иконе нас подсећају. Такође сам му говорио о поштовању Светитеља и о томе да се не молимо њима, већ их молимо да се моле заједно са нама и да донесу нашу молитву до Господа сила. Поклонио сам му текстове и пар иконица. На крају ми је рекао да мисли да је Православље истинска религија, али да га ипак забрињава питање иконопоштовања. Тада сам му предложио да се истрајно моли Господу Богу по том питању и рекао да ако то буде чинио са искреном вером и великом жељом Господ ће му обавезно открити како је у стварности. Даље ме је љубазно одвезао до центра неких 300 метара и на томе се завршио радни дан.

Једанаести дан. У суботу већина протестантских цркви не ради или се отвара увече ради окупљања. То нисам знао и пошао сам по разним црквама, али су биле затворене, зато сам прошетавши се направио неколико фотографија позвао Прутчију и замолио га да ме одвезе по другим местима где су протестанти и рекао да сам заборавио да му дам православни молитвеник на тајланђанском језику. Прутчиа се сложио да се нађемо, било је лепо видети га у сред лепе азијатске провинције где никога и ништа нисам знао, сем лепих кафића и ноћне пијаце од којих у суштини није било никакве користи. Кренули смо у једну, затим у дугу цркву и нигде није било никога. Даље ме је повезао негде ван града до подножја планине, типа неке области и тамо је била баптистичка организација – школа, где такође никога није било. Ишли смо и до презвитеријанаца али тамо нико није говорио енглески, так ода ми је Прутчиа веома помогао у превођењу. Ми смо нашли неког пастора и сели ради дискусије. То је било забавно, не знајући језик некако сам објашњавао Прутчији. Разговарали смо. Затим је дошао други руководилац. Заинтересовао сам се за њихову мисионарску делатност. Они су рекли да су тек шест година овде и да се не баве широком мисијом, иако имају за то неких 20-ак људи колико сам разумео. Питао сам како они гледају на то ако би православни мисионари дошли до њих ради контакта. Они су рекли да се боје да ураде тако нешто без дозволе својих начелника и да имамо различито разумевање Библије, али да су им интересантна наша богослужења и преводи. Уопште не добивши посебан резултат и само им предавши материјале о нашим православним парохијама на Тајланду, отишли смо назад у град, где смо се, поразговаравши у тениском врту мог хотела, и опростили. Узгред Прутчија никако није разумео зашто желим да сарађујем са протестантима ако сам православан, зар није овде једноставније организовати сопствену мисију. Објаснио сам му да ми мисионаримо, али немамо довољно искуства и људи, а они га имају и зашто онда да „откривамо топлу воду“… Лакше је користити њихова знања и искуство на том пољу, који је делимично успешан. Међутим то средство служи као допунско, далеко није једино.
Уопште, захваљујући Прутчији и договоривши се са њим да се не опраштамо за дуго, кренуо сам на аеродром да би летео у Банкок до оца Олега. Он ми је обећао да ће ме послати у Патају на пар дана, тамо такође постоји неко са ким треба поразговарати. Лет до Банкока није био тежак и заморан. Регистрација педесетак минута, лет само сат времена, са аеродрома одмах у такси до храма.

Дванаести дан. Недељна Литургија. Рад кући. Читање, писање рада. Немогућност да се изађе било где због митинга који је кренуо по земљи.

Тринаести дан. Пут у Патају, познанство са оцем Данилом. Отац Данил је Тајланђанин, Данаја Вана (примио у Светом крштењу име Данил), касније Данаи (Данил) Вана – завршио је Петроградску Духовну семинарију, 2008. године. У јулу 2009. године био је рукоположен у чин свештеника. Отац Данил Сисојев је саслуживао приликом те Тајне.
На томе се завршило моје познанство са Тајландом и његовим хришћанским делом. По искуству оца Олега мисија на Тајланду је прилично тешка, али уз Божију помоћ, испуњива. Још је рекао да сви Тајланђани који се обрате из будизма у хришћанство до краја живота остају будисти по погледу и доживљавању света. Како то правилно тумачити нисам схватио до краја.
Након своје анализе ситуације сматрам да је за успех неопходно потрошити око годину дана на језик, културне и менталне особености тајланђанског народа, имајући свакодневни контакт са њима. Такође паралелно са тиме неопходно је дружити се са Тајланђанима протестантима и проучавати њихово мисионарско искуство. Као могућа варијанта мисије – заједнички семинари за размену мисионарског искуства међу будистима, или чак заједнички одласци негде, иако на ово последње протестанти гледају не баш позитивно. Не мислим да ће дати резултат ако се протестанти са Тајланда одмах секу духовним мачом и цитатима из Писма, показујући њихове заблуде. Њима је веома тешко да разумеју разлику између Православних и римокатолика и њих. Да, они знају да постоји разлика, али не схватају зашто смо различити када треба да смо једно. Управо на тој идеји се и треба трудити да се сарађује са њима. Али, понављам, у почетку дружити, контактирати, проводити време заједно, и у процесу тога деликатно указивати на разлике протестантизма од Православља, али не гушећи их, чувајући и уважавајући њихову слободу. Тајланђани су веома слободољубив народ. Не значи Тајланд узалуд у другом тумачењу „слободна земља“ или „земља слободних“.
Ко у себи осећа силу и ревност да послужи Господу у мисионарском делу а Тајланду, да се посвети томе око годину дана, молимо нека пише на адресу миссион-центер@yandex.ru (писати миссион-центер латиницом). Наша школа ће размотрити Вашу жељу и донети одлуку. Сва таква путовања су организована претходним договором са архимандритом Олегом (Черепанином), основополагачем Православља на Тајланду.

http://mission-center.com/dairy/911-tailand

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари