Богомољачки протоколи – I део – Свети Николај Жички

УВОД

У име Господње изнећемо овде пред наше читаоце један протокол са једнога скупа наших народних мисионара. Oвaj скуп одржан је уз Часни Пост 1940. гoдине. За последњих десет година одржано је неколико оваквих скупова, или мисионарских течајева. Показало се, да су oви течајеви од велике користи и да су донели добре духовне плодове широм земље наше. Јер они који су се на овим скуповима духовно хранили и богатили, после су ходили по народу па су многе обогатили и нахранили духом и истином.

ПРВА СЕДНИЦА

Чита се молитва и пева се песма:

„Помози нам, вишњи Боже,
Без Тебе се ништ не може,
Ни орати ни копати
Ни за правду војевати.

Помози нам, вишњи Боже
Без Тебе се ништ не може,
Ни родити ни умрети
Нити болест преболети.

Помози нам, вишњи Боже,
Без Тебе се ништ не може,
Ни грешнику покајати
Нити с братом запевати.

Владика Жички отвара седницу кратким говором, у коме каже: Бог је близу, браћо моја, ближи нам је од даха и уздаха. Он није само Творац света него и Сведржитељ. Он непрекидно држи свет духом својим, силом својом и мудрошћу својом. Није Бог створио свет па га оставио као неки точак да се сам окреће и окреће без Његове подршке, без Његовог учешћа. Неки философи паметују по малој људској памети, као да је Творац само створио свет, па га оставио самом себи а Он издалека посматра као са неке галерије у позоришту. Такви философи признају Бога само као Творца, али не и као Сведржитеља. Међутим ми хришћани кад год читамо Вјерују, ми признајемо и потврђујемо да је Бог и Творац света и Сведржитељ света. Управо Бог држи главну улогу у драми живота, у историји света, а ми смо помагачи Божји, по речи апостола Павла, помагачи и сатрудници. Ми не верујемо у Бога далекога него у Бога блискога. А кад верујемо у Бога блискога, ми морамо знати да Бог непрестано делује и морамо умети да разликујемо делатност човечју од делатности Божје. Ви које свет назива богомољцима, знате и разумете те две ствари, прво, дакле, ви знате да Бог непрестано делује, и морамо умети да разликујемо делатност човечју од делатности Божје. Ви које свет назива богомољцима, знате и разумете те две ствари, прво, дакле, ви знате да Бог непрестано делује, и друго ви умете да разликујете делатност човечју од делатности Божије. Делатност Божју у посведоченом животу ми називамо чудесима Божјим. Нека се костреше безверници колико хоће на ову реч чудеса Божја, ми знамо поуздано да се непрестано јављају чудеса Божја у свету стихија природних и у животу људи и народа. Очистити и изоштрити свој вид духовни за виђење посведоченог учешћа Божјег у нашем свету и животу, за виђење дела и чудеса Божјих, то и значи бити духован човек, а то опет значи бити прави богомољац. Јер не може човек видети Бога и не поклонити Му се. Не може човек познати чудеса Божја и не признати Бога као Творца и Сведржитеља. Ко пак призма Бога и ко му се као Богу поклони, тај се Богу и моли, славећи Његово вечно величанство и благодарећи му свим срцем, очишћеним страхом и загрејаним љубављу. Ми смо се, браћо, и скупили овде да утврдимо своју веру у Бога блискога, у Творца и Оца и Сведржитеља нашега; да учинимо смотру над самим собом, помажући један другог својим доживљајима и својим искуством; кажем да учинимо смотру над самим собом, и видимо, колико је ко од нас сазнао да Бог непрестано делује и колико је ко од нас себе оспособио да уме разликовати дела БожЈа од дела човечјих. Браћо моја, Бог наш није Бог далеки него Бог блиски. То осећање да је Бог близу свакога од нас, мења на добро сву нашу свест и савест. Зато ја истичем као руководно гесло овог нашег састанка ову реч: Бог је близу. И тим отварам наш садашњи течај.

Брат Милорад Величковић из села Мрчајевци прича: Наше братство, хвала Богу, одлично ради. За ово имамо да благодаримо највише нашем свештенику попу Драгиши Симићу, који је према нама као отац према својој деци. Ове прошле зиме често смо се удружено састајали три братства, наше братство из Мрчајеваца, па братство из Бреснице и братство из Остре. Ја сам разделио члановима нашег братства 16 Нових Завета. То су они који нису имали. Сад сви са радошћу читају и уче се спасоносној науци Божјој.

Брат. Н. Н. прича у вези с тим, како је и он у свом селу нудио Нове Завете људима који нису чланови братства. Неки су примили, али тројица њих не само да нису хтели примити, него су ми се наругали. Убрзо за тим један од њих сконча изненадном смрћу а двојица у свађи и пијанству погину. Ја у томе видим прст Божји. Не да се Бог поругати, каже апостол. Заиста Бог је близу, и у карању и у милости Својој.
Још нам прича овај брат следећи чудесни догађај, који потврђује наше убеђење да је Бог близу и да делује:
Код нас се догодило ово. На две суседне њиве радиле две групе људи, једни код једног домаћина а други код другог. Била среда. Један домаћин изнео својим радницима посни ручак а други опет изнео на своју њиву мрсни ручак. И тако на једној њиви посници а на другој мрсници. Онда мрсници почели исмевати поснике па говорили: „Наша редара боља од ваше“. Посници опет озбиљно одгово¬рили: „Наша редара боље поштује закон Божји од ваше“. И тако се препирали из две њиве. Онда један мрсник хулећи погледа у небеса па викне: „Боже, ако те има, Ти пресуди ко је у праву, да ли ми што мрсимо у среду или они што посте! Па се засмеја. Није ни слутио ојађеник, да ће Бог брзо пресудити, и то оштро. Одмах се навукоше облаци, затутњи, загрми, и гром удари посред његове куће. У кући су му била деца. Кућа му се сруши и запали. али милост Божја, опет, сачува му децу. После тога догађаја онај човек постане много ћутљив и замишљен. И отпочне долазити у наше братство. Ето, браћо, и ово сведочи. да је Бог наш и Творац и Сведржитељ, и да није далеко од нас, и да чини чудеса. Како би га иначе људи знали и познали по голим речима да није Његових великих и страшних дела?

Брат Алекса Ристић: Ми обнављамо стари обичај моба. Саветујемо наше чланове да иду један другом на рад и узајамно да се помажу и тако чине. На раду певају духовне песме и воде духовне разговоре. И ево хвала Богу то је сад ушло у обичај код наших братстава преко Дрине. А и други свет види то, па следује нашем примеру. А сиромаси, инокосници и удовци са неодраслом децом срећни су због тога и много благодарни.

Владика Жички: Томе се сви радујемо. Треба знати да су три главна обичаја постали и главне особине српскога народа још од старих времена. То су: задужбинарство, свечарство и мобарство. То троје и данас је потребно као и увек, и треба настојати да се ниједно не упусти. Задужбинарством Срби посведочују своју љубав према Богу, свечарством љубав према свецима БОЖЈИМ, а мобарством љубав према ближњим својим.

Брат Алекса Ристић: Куда год путујемо ми се старамо да неко добро учинимо људима. Где нађемо завађене, ми их миримо. Тако једном ја и брат Бранко паднемо на конак у село Осмаке. Два брата се деле, али не као браћа, него као крвници. Сами су признавали да су дали адвокатима преко 10 000 динара и опет се нису могли нагодити ни поделити. Цело село чудило се томе и о томе говорило. Онда ја и брат Бранко одржимо молитву, па после молитве понудимо се оној браћи да их некако измиримо. Понудимо се тако, да ја браним ствар једнога брата, а Бранко да брани ствар другога брата. Оба њих на то радосно пристану. А то је све дејство наше молитве. И по¬чнемо онда од вечера па до зоре да разговарамо и расправљамо се и саветујемо. У зору они се измире и нагоде. Пошто су нам још признали, да су свог покојног оца грдили и ружили, ми их посаветујемо, да се одмах покају и да заједно одрже парастос своме оцу. Све се лепо свршило и они напишу уговор. Цело се село томе дивило. А ми ову браћу одведемо у цркву на службу и посаветујемо их да се убудуће Богу моле, да би се мир међу њима одржао.

Брат Драгутин Обрадовић: Браћо, ово што нам је испричао брат Алекса посведочава колика је сила молитве. И ја то могу посведочити из мога живота. Ја сам служио стални кадар 1920. године на Цетињу. Био сам каплар, и морао сам по пропису водити војнике на молитву. А мени је у то време молитва била досадна и мрска, па сам гледао како год да је избегнем. И једном тако кад је било време за молитву, ја узмем коњовоце и одем на другу страну. Али на путу једна се мазга разбесни и потрчи; ја држ да је ухватим, а она падне крај пута и сломи ногу. Кад се то сазнало ја будем оптужен и кажњен од војног суда да платим 12.500 динара. Нудио сам да купим држави доброг коња место оне мазге, али то је одбијено. Речено ми је, да сам кажњен не због штете, него због избегавања своје дужности, то јест молитве. Пресуда је била извршена и наређено полицији да наплати. Али о чуда Божјег! Дође 1921. године у М. Градиште чича Иван Благојевић са још неким богомољцима, па одрже молитву, беседу и отпевају многе духовне песме. То мене такне у срце, отвори ми вид духовни и приведе покајању. Почнем се ја од тада Богу молити. И што сам се више молио, све сам се усрдније молио. Цела ми се душа осветљавала светлошћу и загревала топлотом. Чекао сам кад ће доћи наређење да платим ону казну. Али једно вече долази човек к мени, доноси ми онај мој предмет и саопштава да сам потпуно ослобођен од плаћања. Ја се веома изненадим и захвалим Господу. Понудим оном човеку неку награду због радосне вести, али он не хтеде примити, него само рече ,збогом’ и оде. И тако, браћо, због избегавања молитве дошла ми је беда, а кад сам почео држати молитву, дошло ми је спасење од беде.

Неколико браће у глас: Сви можемо навести много примера како молитва помаже.

Брат Драгутин Обрадовић: Дозволите да вам испричам један случај, опет, који показује како милостиња помаже. У једном селу близу Пожаревца један сељак одређен да дежура у општини. А кад је он дежурао, наиђе неки пијан човек и силом уђе у судницу. Дежурни сељак истера га напоље. Али га није тукао и злостављао. Онај човек био је од раније просут. Кад је изишао из суднице и почео викати, нађу се два несрећника који га наговоре да тужи суду оног дежурног као тобож да га је тукао, и гурао, те је тако добио просутост. Обећају му да ће они сведочити. Тако и буде. На суду оптужени се бранио колико је могао, али све узалуд. Они несрећници се закуну криво, и суд осуди оптуженога на три месеца затвора и да плати 10.000 динара, и још уз то награду адвокатима. Невини човек био је испуњен горчином због неправде и почео је Бога призивати у помоћ. Тада му дође једна чудна мисао. Узме 2.000 динара, уситни па пође по улицама пожаревачким и све раздели сиротињи говорећи: Куд је отишло оно нек иде и ово! После тога зовне га његов адвокат и саопшти му, да је она пресуда поништена и да је он потпуно ослобођен. Зашто? То се зна. Милостиња га спасла.

Чудна прича о селу Гареву

Село Гарево подигло је нову цркву и посветило светом кнезу Лазару, мученику косовском. О овоме селу постоји овако предање: Село Гарево било је некада тако велико, да је у њему годишње бивало по 200 венчања. Кад је кнез Лазар позвао Србе у бој на Косово, позив кнежев дође у село Гарево. Али из тог села одазове се само 80 људи. Они одговоре: Ето само нас 80, нема више. А кнез прокуне и викне: Дабогда у том селу и не било никад више! И од тада село Гарево имало је само 80 кућа. Чим би било више, одмах се једна породица исељавала у друго место или изумирала. Због тога Гаревци реше се у наше дане да подигну нову цркву у свом селу и да је посвете честитом кнезу. Што решили, то и учинили. Црква је освећена на Видовдан 1939. године. Још се догодило и ово. Један човек продао део своје њиве за порту црквену. Продао и наплатио. После се покајао па је клео. Но та његова неправедна клетва оборила се на њега. И док се црква градила и изградила, њему изумру сва чељад у кући. Из тога видимо разлику између клетве и клетве. Клетва кнеза Лазара постигла је село Гарево, а клетва овога човека пала је на њега самога. Мислим, да је ово велика поука.

Брат Миленко Бојовић: Ви сте чули, браћо о назаренама? У наше време они нису сложни, него су подељени. Једни неће да служе војску, а други хоће. Стари неће, а нови хоће. Путујући тако ја се намерим на њих и они ме позову. Ја сам се дуго решавао да ли да идем или не. Онда се помолим Богу па се решим и одем. Питају они мене о вери, а ја им кажем: Има много вера, али само једна од њих може бити истинита. Ја знам да је истинита само наша вера православна. Одговоре ми они: Како може бити истинита вера православна кад има свештенике? А ја кажем: Вера без свештеника није права вера. И у Старом Завету постојали су свештеници, а то је по Божјем установљењу. Какви свештеници! повикаше они. Нису они достојни ни улицом да прођу а камоли да дају благослов. На то им ја одговорим: Полакоте, људи, да се разумемо. Није ли сам Господ сабрао апостоле и дао им власт да благосил>ају? После су апостоли рукоположењем предали ту власт светим оцима, а свети оци свештеницима. На ове моје речи они приметише: Значи да свештеници могу да благосиљају само зато што су школу учили? А ја рекох: Није то због школе него због рукоположења. У турско време било је код нас свештеника без школе, али су били рукоположени и кроз рукоположење добили моћ да благосиљају народ.
После овога сва су браћа устала па најпре отпевала песму:

Hapoд Божји у Божијем храму
Пјева Богу пјесму одабрану,
Пјесмом Богу своју душу блажи,
Пјесмом Богу cвoj карактер снажи.
Слава Богу, Богу народњему!
Част народу, народу Божјему!

А после ове песме отпевана је црквена песма, похвала Пресветој Богоматери:

Достојно jecт јако воистину.

И с тим је прва седница закључена.

КАЛЕНДАР СВЕТИ ЛАЗАР за 1941. Издање Жичке библиотеке, страна 29-59.

(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 30-36, ГЛАС ЦРКВЕ,1997)

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари