„Живећемо у рају…“ V део – Носталгија за рајем. Хришћани, браћо, Христос долази!

Први део…
Други део…
Трећи део…
Четврти део…

Између осталог, житеље Конга Православљу привлачи обиље чуда, који се догађају у нашој цркви. Као у времена првих хришћана, Господ обилно излива Своју благодат, помажући нашем народу да поверује.

– Реците нам, молим вас, за неке од њих.

– Код моје сесте Текла, у скиту, постоји школа за девојчице. Једна од ученица узела је од учитеља књигу на читање – катихизис. Убрзо је девојчица умрла, а учитељ је затим почео да пита: „Девојчица је узела књигу, где је та књига сада?“ Треба рећи да су књиге у Африци реткости и драгоценост. Књига је била имовина школе и њен губитак би се надокнадио приходима учитеља, при чему је она била једнака његовој месечној заради. Учитељ је био веома потресен, не знају како и где да нађе књигу. И ето моја сестра је сањала како та девојчица говори: „Не брини се, донећу књигу“.
Кроз неколико дана, учитељ је налазећи се у школи, видео да је дошла нека девојчица, али је није препознао. Она је рекла: „Учитељу, узмите књигу“. Дала је књигу и нестала на његове очи.
Једном су у скит дошли лопови. Они су мислили да уђу у скит и се истерају одатле. Почели су да се пењу преко ограде и одједном ту у ваздуху видели изнад крова старца који је строго гледао на њих. Африканци верују у магију, и зато су лопови рекли: „Ти људи у скиту су магови. Њихов поглавица је све видео и сада жели да нас убије. Бежимо одавде.“ Они су отишли у град и тамо све рекли. Ти искази су дошли до моје сестре и из описа је схватила да је старац, који се јавио лоповима – Свети Нектарије Егински, у чију част је скит и назван.
Чуда је много и по њима људи виде да је Православље – нешто истинско и аутентично.

– Шта би могли да кажете о црнокожним становницима Запада? Често се не осећају као део те културе у којој живе. Али још мање осећају припадност култури Африке.

– Какво правилно питање! Сматрам да се човек који се не осећа на Земљи као свој, више од свега припрема за живот у Рају. То је јединствена истина коју је у стању да прими. Так је било и са Авраамом. Господ је рекао: „Иди одавде, иди тамо“. Авраам није знао где иде; тако исто и ми.
Може бити да је то лоше, али ја немам носталгију за својом отаџбином. Ја тугујем за Рајем, за Царством Небеским. Заборављам на Конго, заборављам на грчку. Тако и црнци који живе у Америци, Јамајци, Хаитију – имају све што је неопходно за тугу за Рајем. Најлакше би било уловити сву ту рибу у мреже Божије, али за то је неопходно ићи њима са проповедањем. Тако је било и са Самарјанком из Јеванђеља код бунара. Христос је рекао. „Долази време када ће се поклањати Оцу не само на овој гори и не само у Јерусалиму“, већ „у Духу и Истини“.

– Шта по Вама, свет не зна о Африци, у чему је најмање разуме?

– Поставили сте питање коме планирам да посветим целу књигу. Она ми је цела већ у глави. Почиње са причом о једном човеку, Грку, истинском мисионару – оцу Атанасију Анфидесу. Шездесетих година он је отишао у Африку да би проповедао Христа. Тамо је био мало времена, али је успео да сазна главно о Африци, да схвати њену суштину. Вративши се у Грчку он се упознао са грчким мисионарима, који су ишли у Африку.
Он их је питао: „где идете?“.
„Идемо да обраћамо Африканце у хришћанство“.
Насмејавши се он им је рекао: „Ви, ви сами ћете постати хришћани, јер нећете успети да изговорите ни реч, гледајући – а Африканци су већ усвојили то што сте рекли. Они су већ хришћани. Они живе хришћански: у љубави, смирењу и послушању. Кроз неколико година Африка ће цела бити православна. Идем у Индију, индусима и муслиманима са њиховим милионима богова.“
Оставивши Африку отишао је у Индију. То је почетак моје нове књиге. Грцима није лако да чују ту истину.
Желим још да говорим не о Африци, већ о свима нама. Све што радимо мора служити Рају. Још као мирјанин трудио сам се да веома служим људима, не обраћајући скоро никакву пажњу сопственој породици. Увек носећи помоћ негде другима, што је наравно жалостило моју жену. Подсећао сам је да помажемо другима, и да ће Господ, видевши то, помоћи и нама. Када сам примио свештенички чин, дошао нам је у госте један прозорљиви свештеник и рекао: „Више љуби Бога и више Му служи“. Али ја сам увек љубио Бога. Чинило ми се служећи људима самим тим служим Богу, али на крају сам открио, да није у томе била воља Божија. Његова воља је у томе да пре свега служимо управо Њему. Зато обраћајући се Богу, увек треба говорити: „Да буде воља Твоја“.
Сви и свуда расуђују о глобализму, о јединственом свету. И следбеници и противници тог процеса наводе своје аргументе, како истинске, тако и лажне, али будућност није позната ни једнима ни другима. Ми хришћани имамо светско јединство кроз Чашу Христову, кроз примање Његовог Тела и Крви.
Први хришћани су продавали своје имање и жили сви заједно. То је било истинско јединство, али на нивоу односа међу народима то је немогуће постићи, јер смо сви егоисти. И само Христос може да измени у нама ту основну усмереност. Све мора да се зида на Њему.
Јеховини сведоци понекада говоре. „Продајте своје имање и дајте да се окупљамо заједно, као први хришћани, јер ћемо ускоро бити узнесени у телу на небо“. То је такође један од облика глобализације – лажан облик. Истинско јединство је у братству, али које својим напорима не можеш постићи, јер смо различити. То нам може дати само Христос. Што се тиче земаљских лидера и владара, хришћани то не могу да сматрају својим делом. Ми знамо да истински живот није тамо и да он почиње са доласком Господњим.
Хришћани, браћо, живите како заповедају пророштва. Христос долази!

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1704&do_action=viewdoc

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве