Зашто проповедати Јеванђеље? – Јеромонах Дамаскин Кристенсен
Предлажемо да прочитате мисли оца Дамаскина Кристенсена на веома актуелну тему – тему проповеди, тему мисије Цркве. Сви ми смо свесни да је потребно да се глас Цркве чује у заглушујућој буци површних и неконтролисаних информација, жуте штампе, црних хроника, сујеверја… Духовни син јеромонаха Серафима Роуза нам говори управо о начину на који је потребно да сви ми, као чеда Цркве, то радимо. Брига о Цркви није дело „неког тамо“, то је дело свих нас јер је Црква наша Мајка: Ако смо ми хладни и равнодушни; ако је наш одговор на потребу за хришћанским одговором онима који су очајни: „Кога брига? Нека неко други то уради; мене мрзи“ – онда смо ми со која је изгубила свој укус и не ваља низашта друго до да буде избачена напоље (Мат. 5,13).
Тема данашње конференције „Проповедање Јеванђеља о Христу у савременом друштву“ је релевантна свакоме овде, не само онима који су позвани да проповедају током Литургије, са Амвона. Свако од нас је позван да проповеда Јеванђеље, на првом месту сведочећи га својим живљењем, а друго – учинвши га доступним другима. Овог јутра, ја ћу говорити о томе зашто бисмо ми требали да проповедамо Јеванђеље, о предусловима за проповедање Јеванђеља, и коначно о томе како га сведочити својим животима.
Јеванђеље је, наравно, срж поруке о хришћанској вери, тачније радосна вест да је Христос спасао човечанство од вечите последице греха, да је Он пребродио централни проблем света – смрт, и телесну и духовну – Својим отелотворењем, смрћу и васкрсењем.
У уводном делу теме проповедања Јеванђеља, прво питање које се намеће је: Зашто бисмо ми требали да проповедамо Јеванђеље о Христу у савременом друштву?
Зашто, заиста, када изгледа да протестанти то раде много боље? Они имају те ‘еванђеоске програме’, ‘евангелизаторе’ који пуне фудбалске стадионе, имају ‘мега-цркве’, посебне ТВ канале, хришћанске књижаре, хришћанску музичку продукцију, и сав новац који могу пожелети. Ми православни у Америци се не можемо ни упоредити са њима. Зашто се ми не бисмо само усмерили на наше предивне службе и на своју улогу у друштву, а нека евангелисти проповедају ‘нецрквеним’ људима? Одговор на ово питање је да Протестанти, као ни Римокатолици, не проповедају цело, свеобухватно и неискварено Јеванђеље о Христу. Само православна Црква то може, јер православна Црква је истинита Црква коју је Христос основао, а која наставља до дана данашњег у континуираном, непрекинутом низу – Свето Апостолско Предање. Ово је та Црква коју, по Христовом обећању, ни врата Адова неће надвладати (Мат. 16,18). Тик пред Своје распеће, Христос је рекао Својим ученицима да ће Дух Свети доћи и увести их у сву истину. То обећање се заиста испунило после Христовог васкрсења. Али оно није престало да се испуњава по упокојењу Његових Апостола. Христос је наставио да испуњава то обећање током две хиљаде година успона и прогонстава; Он то и сада ради, и Он ће наставити све до Свог другог доласка. Током историје наше Цркве, јеретични цареви, свештеници, владике па чак и патријарси су претили да униште чистоту православне вере, али под вођством Духа Светога црква се очувала у истини, и јереси су превазиђене. Не-православне хришћанске цркве су сачувале само део истине оригиналне хришћанске вере. Али штагод они имали од истине – било да је то Свето Писмо, догмати о Светој Тројици или догмати о Христовом Отелотворењу – они су то примили од изворне, Апостолске Цркве, Православне цркве, без обзира да ли они то признају или не. Јер, да поновим, они имају само део истине, а остало су упропастили својим одвојењем од истинске Цркве коју је Христос установио. Само је православна Црква ризница изворног Јеванђеља и непромењене слике Христа!
Ово је, дакле, разлог зашто су Православни хришћани позвани да проповедају Јеванђеље о Христу. Ми имамо нешто да дамо што нико други ван Цркве не може да дa. Собзиром да је хришћанска вера једина истинита вера, и да је Православна вера једини вид те истините вере, само ми можемо дати у пунини ту Истину човечанству које истражује и у садашњости. Било би себично са наше стране да га задржавамо за себе. Да, ми треба да маримо за наше предивне црквене службе, које су центар нашег живота јер ми смо молитвено Тело Христово; и да, ми треба да имамо своју улогу у друштву, јер ми треба да имамо заједништво и са осталим члановима Христовог Тела. Али, упоредо са овим, ми смо позвани да делимо своју веру, да је нудимо свима којима још није дат огроман дар да буду део Христове истините Цркве. Ово је огромна одговорност, и време је да Православни хришћани у овој земљи направе искорак према њој. Наравно, много је већ учињено и чини се и сада. Само у претходних 25 година од како сам ја открио Православље, видео сам огроман раст у Парвославном мисионарењу у овој земљи. Али ми можемо да учинимо много више, и то је оно на шта сада обраћамо пажњу и оно о чему разговарамо данас.
Током раних 1960-тих, када је су-оснивач нашег братства Светог Германа, отац Серафим (тадашњи Јуџин) Роуз радио у православној књижари нашег братстава у Сан Франциску, његов Владика – свети Јован Шангајски и Санфранцискански је ушао унутра, као и обично. О. Серафим је упитао св. Јована питање о коме је умовао: „Скоро свим народима на свету је проповедано Јеванђеље. Да ли то значи да је ускоро крај света, као што пише у Светом писму?“[1] „Не,“ одговорио је св. Јован. „Јеванђеље о Христу мора бити проповедано на свим језицима целог света у Православном садржају. Тек ће тада крај доћи.“[2] Ово је предивна мисао за размишљање. Свети Јован, који је у другим приликама показао да има дар пророштва, показује нам да не можемо оставити Протестантима и Римокатолицима да просветле овај свет Јеванђељем. Тај задатак коначно припада нама, Православним хришћанима. Није довољно, на пример, то што 3.000 Кинеза свакодневно постају хришћани, по последњим статистикама. Да, они постају Протестанти и Римокатолици, и то је донекле добро, али они не постају Православни хришћани. На крају крајева, биће на нама да им проповедамо Јеванђеље у Православном садржају.
О. Серафим је једном истакао да, „Када је Архиепископ Јован[3] први пут дошао у Париз из Шангаја (почетком 1950-тих), уместо да само одржи љубазно и формално ‘слово’ свом новом ‘стаду’ у цркви које је тада први пут и видео, дао им је праву духовну ‘чврсту храну’: ‘Разлог Руског прогонства је (по његовим речима) да проповеда Јеванђеље по целом свету, а то се мора догодити пре краја света; а при том не мислим на било које Јеванђеље, на било који ‘облик’ хришћанства, већ на Православље’.“[4]
Оно што је св. Јован рекао о Руском прогонству може бити примењено подједнако добро и на дијаспору, на све Православне народе: Бугаре, Грузијце, Грке, Либанце, Палестинце, Румуне, Србе, Сиријце, Украјинце итд. А кад говорим о пророштву, ево га једно од Грчког светитеља (још не канонизованог), од Старца Пајсија Светогорца. Пре него што се упокојио, 1994. њега упита један од његових духовних синова: „Оче, данас има тако много људи – на милијарде, који не знају за Христа а тако мало оних који Га знају. Шта ће бити?“ Отац Пајсије одговори: „Догодиће се ствари које ће уздрмати све народе. То неће бити Други Долазак, али то ће бити Божански наступ. Народи ће тражити некога да разговарају о Христу. Вући ће вас за руку: „Дођи овамо, седи, причај ми о Христу.“[5] Не морамо гледати у будућност због овога. Већ данас, сада, људи духовно гладују. Како да им дамо оно што им треба?
Желео бих сада да истакнем три области које морамо имати уређене да бисмо проповедали Јеванђеље о Христу у савременом друштву: Прво, морамо знати Православно Јеванђеље о Христу; друго, морамо живети Јеванђеље; и треће, морамо познавати савремено друштво, да би знали са чиме и са киме радимо.
1. Дакле, за почетак, морамо знати Јеванђеље у Православном садржају. Ово значи да, не само што морамо знати Божански инспирисано Свето Писмо, већ морамо знати и како Црква, која нам је и ‘дала’ Свето Писмо, тумачи те списе под вођством Духа Светог. Ово можемо знати кроз читања светих отаца наше Цркве који су писали обимне коментаре Светог Писма, посебно књиге Постања (1. Књиге Мојсијеве) и целокупног Новог Завета. Скоро сви коментари су сада лако доступни на енглеском језику. Они нису тешки за разумевање, премда су понека од њих, као што су тумачења св. Јована Златоустог, била написана пре 16 векова. Не постоји питање у овим конфузним временима које не може бити одговорено пажљивим, богобојазним и смерним читањем светих Отаца, који нам дају разумевање истинског значења Светог Писма и познање саме суштине Православне вере. Морамо отићи Оцима да би постали њихови следбеници, остављајући по страни нашу сопствену ‘мудрост’ коју смо стекли у овом свету, модерном и секуларизованом.[6]
Када пронађемо усаглашеност код Отаца на било коју тему, проналазимо и учење које је преовладало и које је Црква задржала. Тако, ми проналазимо мишљење Цркве, што је и мисао Христова, јер је Христос Глава Своје Цркве. Наравно, треба да читамо Православне књиге савремених аутора такође, јер они кристалишу учење Отаца Цркве и преносе нам га на савремени начин. Али да би добили свеобухватан поглед светоотачког учења, и да би знали који од савремених аутора боље изображавају светоотачко мишљење, ми неби требали да занемаримо непосредно читање списа светих Отаца. Житија Светитеља и праведника ране Цркве као и наших времена, су такође битна за читање, као што су и духовне поуке истих тих Светитеља и праведника. Ови списи нам дају увид у наш сопствени хришћански живот, водећи нас и надахњујући нас како да живимо своје животе у Христу, у заједништву са Њим, и како да ходамо по путу ка бесконачном заједништву са Њим.
Свети Јован Златоусти је једном рекао: „Хришћанин који не чита духовне књиге не може спасити своју душу.“ Коментаришући ову његову изјаву, о. Серафим Роуз је рекао: „Ми морамо без престанка пунити себе речју Божијом, Светим Писмом, и осталом Православном литературом, тако да, као што рече св. Серафим (Саровски), ми ћемо се дословно наћи како ‘пливамо у закону Господњем’. Наука о томе како угодити Богу и како спасити своје душе ће постати суштински део нас самих који нам не може бити одузет. Процес Православног образовања почиње још у детињству, са најпростијим Библијским причама и житијима Светих примљених од родитеља, и са тиме не треба прекинути све док смо са ове стране гроба. Јер ако неко учењу овоземаљског занимања посвећује сву своју снагу студирајући и практично га спознајући, колико више би требали хришћани да уче и стичу праксу за вечни живот, за Царство Небеско које нам следује после кратке муке у овом животу.“[7]
Ово нас доводи до другог предуслова за проповедање Јеванђеља у савременом свету, а то је – ми морамо живети Јеванђеље. Поново, да цитирам о. Серафима: „Постоји погрешно мишљење које је на жалост и сувише распрострањено данас, да је довољно имати Православље ограничено на црквену зграду и уобичајене ‘православне’ активности, као што су молитве у одређено време и чињење крсног знака; а у свему другом, тако ‘каже’ ово мишљење, човек може бити као и сваки други; учествовати у животу и култури нашег доба без икаквих проблема, све док не чинимо грех. Свако ко је спознао дубину Православља, и ширину посвећености која се тражи од озбиљних православних хришћана, а са друге стране које нам тоталитарне захтеве модерно друштво намеће, ми лако можемо видети колико је ово мишљење погрешно. Верник је Православан све време, сваки дан, у свакој ситуацији у животу, или није заиста православан уопште. Наша православност је видна не само у нашим стриктно религиозним погледима, већ у свему што говоримо и радимо. Већина од нас је поприлично несвесна хришћанске, религиозне одговорности коју имамо према наизглед секуларном делу наших живота. Особа са истинским православним погледом на свет живи сваки сегмент свог живота православно.“[8]
Што год будемо дубље улазили у Православни хришћански живот, дневним молитвама, дневним читањима духовних штива, редовним присуствовањем на Црквеним службама, редовним исповедањем и узимањем Светог Причешћа, видећемо на овај начин преображај нашег целокупног живота. Када сваки дан долазимо пред Христа и говоримо Му са љубављу и чежњом, видећемо да ће се наш однос са Њим продубити, и да ће Он живети у нама потпуније. Када свакодневно будемо поновно установљавали нашу присност са Исусом Христом на овакав начин, постаће природно за нас да следимо Његове заповести преко целог дана, у сваком сегменту нашег живота. А онда ће Његове заповести – чак и оне најтеже, као што је она да волимо оне који нас прогоне (Мат. 5, 44) престати да буду оптерећење за нас. Током живота по благодати у Цркви, овде смо да би се без престанка преображавали и личили на Бога, а то је да будемо налик Христу. Овде смо да би били сједињени са Богом све више и више стицањем и усвајањем Његове благодати, Његове Нестворене Енергије. За Православну Цркву, спасење укључује опроштење грехова и оправдање пред Богом (Еф. 1,7; Рим. 5, 16. 18), али је то такође и више од овога. То значи да обитавамо у Христу Бого-човеку и да имамо Њега да обитава у нама (Јов. 15,4), да учествујемо у животу Бога Лично, да постанемо учесници у Божијој Природи (2. Пет. 1,4) подједнако и у садашњем животу и у вечности.
У језику Православне светоотачке теологије, бити спасен у ствари значи бити обожен. Као што пише Румунски Православни писац, о. Думитру Станилоае: „Обожење је путовање човека од створених ствари до Нестворених, до нивоа Божанских Енергија… Човек се све више и више уподобљава Божанским Енергијама, без да ће се ово уподобљавање икада окончати, јер човек се никада неће уподобити и њиховом Самом Извору, тачније Божанској Суштини, и неће постати Бог по Суштини или други Христос. У мери у којој човек увећава своје капацитете да постане субјекат још обилнијих Божанских Енергија, ове Енергије из Божанске Суштине се откривају њему у све већим размерама.“[9]
У сличном смеру, можемо рећи да бити Православним укључује имање исправног веровања, исправних доктрина, исправног слављења и исправних тумачења Светих Писама, али то је још и више од овога. Бити Православним значи бити у Цркви. И не би требали да ово знамо само интелектом; то требамо осетити у дубинама нашег бића. По Божијој Благодати, премда смо грешни и не достојни, ми јесмо делови Христовог Тела; ми смо чланови Његове једне и једине истинске Цркве. И као такви, ми верујемо у Цркву. Да би комуницирали ово веровање у Цркву онима који су ван Цркве, ми морамо искусити шта то значи бити у Цркви. Другим речима, ми морамо искусити, постепено и корак по корак, шта то значи бити преображен, уподобљен Христу, живети у Христу и имати Њега у себи, саучествовати у Његовом животу, бити обожен.
Важно је да, од свих хришћанских конфесија, једино Православна вера разуме Благодат као Нестворену Енергију Божију, у којој Бог Лично у пунини обитава. У Православној Цркви, зна се да је Благодат – Сам Бог. У не-Православним конфесијама, са друге стране, благодат о којој се говори се сматра створеним феноменом. У Римокатоличкој теологији, каже се да благодат не може постојати одвојено од душе, и то је само један ‘квалитет’ душе.[10] Када у Православној Цркви ми кажемо да се ми пунимо Благодаћу, да ми треба да задобијамо Благодат Духа Светог, ово значи бити дословно испуњен Самим Богом. Само у Православној Цркви ми знамо и исповедамо да је могуће за хришћанина да буде обожен у смислу постајања богом кроз Његову Благодат – то јест, не Бог по Природи и пре-вечном постојању, као штo једино Христос Јесте био и јесте, већ бог по Благодати и усвојењем. На ово је Апостол Јован мислио када је записао у свом Јеванђељу: А свима који Га [Христа] примише, даде моћ да постану деца Божија – онима што верују у Његово име (Јован 1,12). Да, важно је да само Православна Црква поседује ово разумевање Благодати и обожења. Али то није важно само у смислу да само Православна Црква поседује једине праве погледе на ова питања. Више од свега, важно је схватити и то зашто Православна Црква једина поседује правилно схватање. Наравно да би неко могао рећи да је то због тога што, као што сам већ поменуо, само Православна Црква је истинита Црква коју је Христос сачувао од грешака и јереси две хиљаде година. Али ја бих рекао да овде има и више од тога. Нема ли Православна Црква једина оно право разумевање Благодати и обожења јер једино она омогућава у потпуности ово учествовање у Божијем животу, ову заједницу са Богом, ово обожење? Будите уверени да и они који су ван Цркве могу искусити Божију Благодат. Уствари, неки од светих Отаца, као што је св. Максим Исповедник[11] учи да ништа не може постојати ни за трен – без Божије Благодати. Али потпуно учествовање у Божијим Енергијама, колико је то већ могуће људској природи, је једино омогућено у Православној Цркви. Као што сам поменуо на почетку овог говора, Јеванђеље о Христу је, у својој сржи, радосна вест да је централни проблем овог с вета – смрт, како телесна тако и духовна – разрешен Христом Исусом. Својим Отелотворењем, смрћу на Крсту, и Својим Васкрсом, Христос је донео живот свету; Он је учинио могуће за човека да живи вечно са Њим у Његовом Царству – не само у духу, већ и у телу после општег васкрсења. Свака хришћанска конфесија која је задржала основе хришћанског учења ће ово потврдити. Али само у Православној Цркви ми заиста налазимо потпуно разумевање и искуство овог спасења које је Христос донео свету, овог Живота који је Он донео свету (по Јовану 11,25), ове Живе Воде коју је Он обећао својим следбеницима (по Јовану 7,38). Овај Живот који Христос даје јесте Живот Самог Бога – то јесте Бог Лично – и то је разлог зашто су Светитељи и угодници Православне Цркве, познато је, били дословно испуњени Богом, били обожени Њиме.
А при општем васкрсењу, неће само душе бити обожене; тело ће такође бити обожено. Стога, Православни свети Оци су сажели Јеванђеље о Христу изразом који изгледа да изненађује хришћане ван Православне Цркве. „Бог је постао човек“, кажу они, „да би човек постао као бог.“ Ова разматрања нам могу помоћи да у већој мери ценимо зашто ми, као Православни Хришћани, имамо одговорност да проповедамо Јеванђеље о Христу онима који нас окружују. Ми поседујемо праву науку; ми знамо – или би требало да знамо – шта то значи бити у Цркви и веровати у Цркву; и ми поседујемо средства која је Христос учинио доступнима човечанству да буде спасено – спасено, тачније, у максималистичком смислу да буде преображно, чак обожено, да би били подобни за вечно Краљевство Небеско. Наравно, ми не морамо бити у потпуности обожени – у смислу да смо у потпуности и савршено прожети Божанским Енергијама – да би проповедали Јеванђеље. Сви ми који смо крштени и миропомазани Православци, сви смо обожени до извесне мере, јер смо примили Нестворену Енергију Божију сједињену са нашом душом на крштењу; и сви ми који узимамо свето Причешће доживљавамо део обожења. Св. Симеон Нови Богослов, који је био обожен у пунини и потпуности те речи, потврђује да сви они који саучествују у Светим Тајнама „са искреношћу срца су оживљени и обожени“[12] – значи, обожени у ширем смислу. Ми смо ту да би расли ка обимнијем и пунијем обожењу, пунијем учествовању у Богу у свим сегментима наших живота. И док растемо на овај начин, имаћемо све више и више Благодати да делимо са другима када проповедамо Јеванђеље о Христу.
Сада, када смо погледали три предуслова за проповедање Јеванђеља у савременом свету – познавање Јеванђеља, живљење Јеванђеља и познавање савременог друштва – сада можемо почети са разговором о томе како проповедати Јеванђеље. Проповедајући Јеванђеље, ми не бисмо требали да се људима уносимо у лице, како се то често види да раде Протестанти. По неки пут Протестанти ће применити притисак на људе да се преобрате. Можда ово потиче, барем делимично, из калвинистичке доктрине која одриче постојање слободне воље – премда је већина Протестантских цркви одбацила овакво стриктно тумачење ове доктрине. Било како било, Православан приступ проповедању Јеванђеља, за разлику од калвинизма, уважава право особе да има слободну вољу као што је и Бог уважава. Наш задатак је да сведочимо Истину, и да је учинимо расположивом за друге. Свака особа мора сама донети одлуку, без икакве принуде, да ли да буде или не члан Православне Цркве. Шта то значи сведочити нашу веру?
У једном од својих говора датих при крају свог живота, о. Серафим Роуз је рекао: „Сада када учимо о Православној вери, морамо бити спремни, као што поучава Апостол Павле, да дамо одговор свакоме ко тражи (1. Пет. 3,15). Данас, нема никога кога у неком тренутку нису питали о његовој вери. Ми морамо учинити своју веру дубоком, свесном и озбиљном, тако да и ми сами знамо зашто смо Православни – а ово ће само по себи бити одговор онима који су ван вере. „А на даље, у овим временима тражења, ми треба да будемо ‘у потрази’ за онима који траже. Треба да будемо припремљени да их нађемо и на најнеочекиванијим местима. Ми треба да будемо Јеванђелисти – а то никако не значи да само убацујемо Библијске стихове у току разговора или да питамо свакога, „Да ли си спасен?“ То значи да ми треба да живимо по Јеванђељу, и поред свих наших слабости и падова – да живимо Православну веру. Многи ван Цркве, само због тога што виде да се ми трудимо да живимо животом другачијим од паганског и полу-паганског друштва око нас, могу постати заинтересовани за веру.“
Да бих боље дочарао ово последње, приложићу неколико прича. У најранијој историји нашег братства, неки Православни ходочасници су били на повратку кући из нашег манастира, када су се зауставили у ресторану у Вилијамсу, у Калифорнији. Пре јела, они су се прекрстили и помолили на глас. Неки људи за суседним столом су их упитали којој вери припадају. Засновало се пријатељство са ходочасницима, и постали су и они Православни Хришћани. Само због тога што чини тако просту ствар као што је знак крста и молитва, неко може да промени животе онима који траже нешто изворно у Хришћанству. Ево је још једна прича која пружа још бољу слику онога што је о. Серафим рекао о томе да ови ван Цркве показују занимање за Православну Веру само због тога што виде нас како ту веру живимо. Пре око 5 година, млада мајка у Санта Рози у Калифорнији, је била у продавници играчака са својим двогодишњим сином. Док је шетала унаоколо и разгледала ствари, видела је жену старију од себе, пристојно обучену, која је дошла у продавницу са својим сином, тинејџером. Млада мајка је приметила да постоји нешто другачије код ове жене и њеног сина. Они су били опуштени, мирни, неузнемирени; али оно што ју је највише задивило је био њихов међусобни однос. Старија мајка и њен малолетни син су очигледно били јако блиски; син је показивао поштовање и уважавање мајци а она је била блага и нежна према њему. Млада мајка је помислила: Е овакав однос бих волела да имам са својим сином кад порасте. И тако је она отишла до старије жене и упитала је: „Да ли идете у Цркву?“
Испоставило се да је старија мајка свештеникова жена, и да је њена Црква у Санта Рози. Она је разговарала сам младом мајком, испричала јој о својој Цркви и рекла јој да се неколико улица даље налази Православна књижара. Млада мајка је директно отишла до књижаре, која служи и као центар за досезање до оних који нису у Православној вери, и разговарала је са човеком који води ту књижару. Она је потом почела да присуствује у Цркви скупа са мужем и сином, и временом, они су сви постали Православни. Они и даље редовно долазе у цркву, а сада имају још једног дечака у породици. Док говоримо о томе шта то значи да сведочимо своју веру, морамо да нагласимо да у свим ситуацијама ми се морамо опходити и говорити са љубављу. Христос је позвао Своје ученике: „По томе ће вас сви познати да сте моји ученици – ако будете имали љубави међу собом (Јов. 13,35). Ми имамо пунину Истине, да, али ова Истина мора бити изговорена и дата у љубави, иначе ће бити испрљана истим тим понашањем у ком је и приказана. Људи ће тражити Бога у нама, и ако не виде љубав тамо, они неће препознати присуство Бога, иако ми знамо све Православне догме и можемо цитирати Библијске стихове и Символ Вере напамет. О. Серафим је ово нагласио у једном од својих говора: „Бити испуњен Јеванђеоским учењем и трудом да живимо по њему, ми треба да имамо љубав и саосећање за данашње јадно човечанство. Вероватно људи никада нису били несрећнији него људи данашњице, и поред свих спољних погодности и стварчица које нам наше друшто омогућује. Људи пате и умиру због недостатка Бога – а ми им можемо помоћи и дати им Бога. Љубав многих се заиста охладила у нашим временима – али хајде да ми не будемо хладни. Све док нам Христос шаље Своју Благодат и греје наша срца, ми не смемо бити хладни. Ако смо ми хладни и равнодушни; ако је наш одговор на потребу за хришћанским одговором онима који су очајни: „Кога брига? Нека неко други то уради; мене мрзи“ (ја сам чуо Православце да говоре баш ове речи!) – онда смо ми со која је изгубила свој укус и не ваља низашта друго до да буде избачена напоље (Мат. 5,13).“
Нека ове речи огреју наша срца тако да ћемо ићи напред и сведочити Православно Јеванђеље са љубављу – љубављу која долази из нашег односа са Исусом Христом, и из Благодати коју нам Он дарива у Својој Цркви.
Предавање одржано на конференцији под покровитељством Северно-Калифорнијског братства православних свештеника, у Грчкој православној цркви Благовести, у Сакраменту, Калифорнија, 21. Октобра 2006.
http://www.pravoslavie.ru/english/7314.htm
превео са енглеског: Томислав Дацковић
[1] Јеванђеље по Матеју 24, 14.
[2] Јеромонах Дамаскин, „Отац Серафим Роуз: Његов живот и дело“
[3] Свети Јован Шангајски и Санфранцискански је канонизован 1994. од Руске Православне Цркве ван Русије.
[4] Писмо о. Серафима – о. Некетасу Паласису, на недељу св. Томе, 23. Априла/6. Маја 1973. Цитирано из „Отац Серафим Роуз: Његов живот и дело“ стр. 314.
[5] Атанасиос Раковалис, „Разговор са оцем Пајсијем“ (Солун, 2000) стр. 137.
[6] О. Серафим Роуз, „Свети Оци Православне духовности“ 1″, „Православни свет“, бр. 58 (1974), стр. 195
[7] О. Серафим Роуз, „Потрага за Православљем“ (говор одржан 1981. год. на дан св. Германа на Летњем Ходочашћу), „Православни свет“ бр. 226 (2002.), стр. 252-253.
[8] О. Серафим Роуз, „Живети Православним погледом на свет“ (говор одржан 1982. год. на дан св. Германа на Летњем Ходочашћу), „Православни свет“ бр. 105 (1982.), стр. 169-170.
[9] О. Димитру Станилоае, Православна Духовност (Јужни Канан, Пена: Издавачка кућа Семинариума св. Тихона, 2002. год.) стр. 373.
[10] Католичка енциклопедија, издање 1911., том 6., стр. 705.
[11] Вид. св. Максим Исповедник, „Четири стотине писама о љубави“, 3:27, „Филокалиа“ том 2. („Фабер и Фабер“, 1981.) стр. 87
[12] Припремне молитве пред Свето Причешће, Братство св. Германа Аљашког, 2009.
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
