„Отац Данил Сисојев је отишао од нас Богу…“ – Протојереј Дионисије Поздњејев, мисионар из Хонгконга
Отац Данил је отишао од нас Богу – као Исповедник, као Сведок о Христу, Његовом царству, његовој љубави. Нама остаје вечно сећање на њега у овом свету.
Многи се сећају оца Данила као талентованог проповедника, који јавља Христа и у време и у невреме – са црквеног амвона, са универзитетске катедре, на раскршћима градова и села, књижевном речју. Многи ће се надахњивати његовим оштрим умом, јасном речју и дубином мисли.
Мени је он и лични друг, са чијим одласком осећаш тугу губитка, који се не може ничим надокнадити. Заједно смо кренули у московску семинарију 1991 године – он није имао још ни 18 година, ја сам био мало старији, али смо већ на првим испитима схватили да постоји један дух који нас обједињује – и сачували смо пријатељство у свим годинама касније, и у Алма матер, и у годинама служења у Москви, и касније – када са отишао у Хонгконг. Тако да смо се знали више од 18 година. За то време он је био кум на мом венчању, ја сам венчао њега и Јулију, а моја матушка је била кума његовој најстаријој кћери.
Ретко смо нарушавали правило да се окупљамо на његов имендан, на празник пророка Данила у Москви – и чак из Хонгконга, увек сам се трудио да дођем на тај дан у Москву, да би са њим поделио радост празника. Заједно смо служили – и у храму Светог кнеза Владимира у Москви, и каније, у храму Апостола Томе, где је служио последњих година.
Сећам се нашег путовања у Иркутск са православним Кинезима – на поклоњење моштима Светог Инокентија Иркутског и на Бајкал. Желео би сада, ради сећања да кажем да је о.Данил у себи садржао многе црте, које ретко можеш сусрести међу нашим савременицима, па чак и међу духовништвом.
Он је имао посебан дар – љубави према Богу, који му је давао неустрашивост. Ни спољашња власт, ни сила, тим више, ни новац и друштвено мнење нису могли да га поколебају његову одлучност да истрајавању у правди Божијој до краја – и чак, како сада сви знамо, по цену живота и смрти. У Самом Христу њега је више од свега пленила Истина – не само интелектуална, наравно, већ и Истина Љубави као животног принципиа.
Када смо служжили заједно, примећивао сам у њему, ретко за свештеника, осећање – страха. Страха и страхопоштовања пред Светињом – од дубоког осећање те Светиње. Као исповедник, он је био пажљив и промишљени свештеник, који је спојио како принципијалност у прилазу греху, тако и милост у лечењу, које је предао човеку који се кајао.
Заиста неће бити грешка ако кажемо, да је центар његовог духовног живота било служење Божије Литургије. И јоош би рекао да је он слушао музику небеских сфера – неколико пута смо говорили о томе, у његовој дупи постојала је љубав према Савршеној Лепоти Божијој – и нита није могло да угуши стремљење према тој Лепоти, која се у пуноти, како је он знао, даје тек у Небеском Царству – а бледи одсјаји те лепоте, који су максимално пројављени у Цркви Христовој, били су за њега знаци који указују на пут у Царство небеско, куда је стремио сам и куда је тако доследно позивао све нас: духовна чеда, укућане, другове, па чак и оне који су га сматрали непријатељем.
Вечна ти памјат, оче Данил!
Рубрика: Житије, Свештеномученик Данил Сисојев