„Носити светлост у таму, а сам не постати тама…“ – Протојереј Николај Погребњак

„Тешко мени ако не проповиједам јеванђеље“ (1 Кор. 9:16) ове речи Апостола Павла се односе на сваког православног хришћанина, који је позван да сведочи о Господу нашем Исусу Христу речима, делима и целокупним својим животом.
Мисионари су – посебни људи. Бити мисионар – значи следити за Апостолима – Христовим ученицима којима је Сам Господ дао за право да уче друге Вери. „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.“ У исто време, у Јеванђељу је речено: „Не будите многи учитељи“ (Јак. 3:1).
Ето зашто је бити мисионар значи огромну одговорност оред Богом и људима. О назначењу мисије и њеним прикладним формама разговарамо са уваженим свештеником и искусним духовником, надзорником храмова Балашихинског округа Московске епархије, протојерејем Николајем Погребњаком.

* * * * *

– Данас се у нашој Цркви догађа цветање мисионарства. Облици мисије су најразличитији: од оригиналних до јавно саблажњавајућих. Руководе се и мисионари и катехизатори речима Апостола Павла: „И постадох Јудејцима као Јудејац… слабима постадох као слаб… свима сам био све, да како год неке спасем“. (1 Кор. 9:20,22). Оче објасните нам: како треба разумети речи Апостола и колико мисионар треба да се утапа у средину у којој проповеда?

– Колико дубоко можемо да се утапамо у средину у којој проповедамо, одговара нам православна слика Васкрслог Христа. Тај иконографски тип назива се „Силазак у ад“. На њему Господ – Васкрсли Христос – се спушта у пакао, да би објавио људима који тамо пребивају вест о спасењу, о томе да је Његовим Васкрсењем побеђена смрт. Размислите: Спаситељ, Син Божији – у паклу! Али то је Васкрсење Христово. Он је у блештавој одежди, Он носи тамо, у пакао, светлост Васкрсења. Никада нећемо погрешити гледајући на ту икону, ко је Лице Које дела.
Господ и нас учи да улазимо у најтеже околности, у којима могу да с енађу људи; бити снисходљив према људским немоћима и умети праштати грех, за који се каје грешник, али сам не учествовати у том греху. Носити светлост у таму, али и сам не постати тама (види 1 Јн. 5).
Мисионар треба да носи реч Божију у сваку средину – од дечијег вртића до затвора строгог режима, али остајући при том исправан пастир. То значи да и у вртићу и у затвору православног пастира препознају и по „одећи“ и по оној духовној висини, по оној „истинитој речи“ (1 Тим. 4:9) коју мисионар тамо доноси.

– Недавно је на телевизији био приказан интервју са свештеником – бившим глумцем. На палцу баћушке светлео је прстен карактеристичан за субкултуру хеви-металаца – лобања и укрштене кости. На питање саговорника за тај, за православног свештеника, чудан детаљ он је одговорио да је то поклон – који му се допада, и зато га носи. Још једна репортажа је била о свештенику – бајкеру, који слободно време од богослужења користи да обуче кожну јакну у кацигу и вози мотор са својим потчињеним – бајкерима. Проповеди на рок-концертима су сада „класика“ на сајту „јереј-рок“ који је направио свештеник – рокер. Оци рокери, оци бајкери, оци глумци… Како се они, по Вама, прихватају од пастве? Да ли то заиста оно што толико недостаје нашој омладини?

– Мислим да популизам у мисионарству, безусловно одводи у ћорсокак и мисионара и оне, којима покушава да донесе реч Божију, не само не помажући им да савладају страсти, у које упада његова потенцијална паства, већ и сам предајући се пред тим страстима. Ако се спремамо да проповедамо међу наркоманима, категорички се не слажем да проповедник, да би показао да је „свој међу својима“ треба да прими дозу.
Што се тиче коришћења детаља која је карактеристична за субкултуре младих… А шта после? Фашистичка свастика, а затим и сатанистичка симболика? Сматрам да то не треба радити. Да па и јурити путевима безумном брзином, излажући опасности свој, и што је још страшније, туђ живот – дар Божији – није потребно, па чак и недопустиво је дело за свештеника. Ако се свештеник – сеоски баћушка, на мотору, на снежним колицима одлази да крсти бебу коју је неопходно крстити, болесном човеку који страда, кога је неопходно помазати и причестити, никаквих ограничења на средство превоза нема и не може бити. А ето, ако је свештеник – страсни бајкер (рокер итд) онда се јавља питање: да ли је правилан његов избор?

– Један од најпознатијих Стараца нашег времена (Јован Крестјанкин) у једном од писама упозорава: „Из рок музике који долазе не рукополагати“. Пошто је то објављено у писмима духовним чедима,може се претпоставити да се савет даје у вези са конкретним случајем. Како треба разумети речи Старца: као појединачни савет или ипак као упозорење свима? Или може бити да су то све испразни страхови? Јер мисија, сам по себи је необична, и заиста, ту је као у рату: сва средства су добра. Или ипак није тако?

– Пре свега, за православног човека и у рату нису сва средства добра. Ето издаја, предаја, подлост – те појаве у рату, авај, нису ретке. Али никада неће победити човек, ако је подао, суров и нечовечан.
Што се тиче савета оца Јована који сте поменули, мислим да је његов значај шири од савета конкретном лицу. Поредио би занимање рок музиком – не само њоме, међутим, већ и другим „једнодневним“ музичким правцима – реп, хип-хоп, транс итд. – дечијим болестима. Заиста својеврсна дечија болест: доступна, заразна, довољно примитивна. Али главно је да овладава свешћу човека у потпуности. Може се преболети, може е бити упознат са тим токовима, али да би ишао даље, да би напредовао духовно, све те забаве мораш савладати. Сложићете се, ако човек у одраслој доби болује од дечије болести, њему је забрањен рад са децом – јер их може и заразити! Ако човек сам још није савладао страсно занимање рок музиком и сличним појавама, да ли ће он успети, поставши пастир, да нађе убедљиве речи да би васпитао своју паству, да им помогне да се боре са греховним страстима?

– Оче Николај, храм у коме сте старешина јесте централни храм Балашихинског округа. У парохији има много младих. Али није мало и оних „старица са марамама“. У последње време у мисионарској средини су почели да говоре о томе да „старице са марамама“, тобож, сметају уцрквењењу младих, сметају људима да долазе у храм, који су далеко од вере… Колико је велики тај проблем: млади и бакице?

– Не видим у томе никакав проблем. Из једног једноставног разлога: већина оних које називају „бакицама са марамама“ јесу и у самој стварности бакице у правом смислу те речи, које су своје унуке довеле у храм. За то им свака част и хвала. Али неретко се дешава да деца и унуци почињу да долазе у недељну школу, а за њима се оцрквењују и баке и деке. Тако да све те узрастне категорије предивно користе и помажу једна другој. А свирепа „старица са марамом“ која гони омладину због шорцева, „без марама“ и друго – нема у храму.

– У последње време много говоре о неопходности превода богослужења са црквенословенског на руски језик, о богослужбеној реформи. Заговорници реформе и поједностављеног, како они говоре, савременом човеку доступног богослужења сматрају да је тешко разумети црквенословенски језик. Иако, ако се замислимо, ту постоји неки парадокс. По речима протојереја Дмитрија Смирнова, људи веома брзо и са интересовањем савладају најтеже стране језике, а да науче и схвате језик својих предака (словенски) који је у одређеној речи „у крви“ код Руса, или не желе, или не могу. Колико је по Вашем мишљењу, тешко нецрквеним људима да се укључе у литургијски живот? Колико често се жале на несхватљивост језика?

– Чим човек почне да се уцрквењује проблем се решава сам од себе. Молитвено правило, учествовање у богослужењу – ето то је „кључ разумевања“ којим се може и треба да се руководи сваки човек који долази у Цркву. У Јеванђељу постоје значајне речи: „Царство небеско с напором се осваја“ (Мт. 11:12). Не принуђавајући себе, не трудећи се, у Царство Небеско нећеш доспети. И ако човек жели да му се спасење у Цркви даје на „сребрном тањиру“, у виду лако сварљиве хране, некаквог јогурта, онда уместо „хлеба живота“ ризикује да добије неки фалсификат.
Црквенословенски језик је једна од оних основних вредности Православља, које ми наравно, треба да чувамо. Јер то није само неки јези, то је – језик општења са хором Светих који су у Царству Божијем.

– Форуми информационе агенција „Руска линија“ су већ неколико месеци баве темом нео-обновљенаштва. Чланци који су написани од различитих људи, активно се разматрају како од стране свештеника, тако и од стране мирјана. Интерес према њима не опада што говори о неравнодушности људи. Али ево шта изазива тугу. Са једне стране, либералне, никаквих стремљења према позитивном дијалогу нема, само гомилу китњастих говора о томе да „мисију гуше“ и претња да се сви који нису сагласни предају црквеном суду. Са друге, конзервативне, стране у ватри емоција долазе до оптужби појединих свештеника за јерес и директну осуду. Људски је могуће разумети и једне и друге. Али друго је суд људски, а друго суд Божији. А шта да раде прости верници, који не владају богословским знањима и не схватају шта се догађа између браће и сестара? Да ли заиста постоји претња нео-обновљенаштва и да ли о томе треба мирјани да говоре?

– Прво, „пазите добро како живите“ поступајте опрезно, „не као немудри. него као мудри“, говори Апостол Павле (Еф. 5:15). Сваки покушај обнове, који иде насупрот искуству цркве, наравно, пре или касније осуђена је на пропаст. Али сетимо се и наше недавне историје. Колико штете су нанели у годинама прогона такозвани обновљенци! Из новије историје цркве знамо да су обновљенци највише постајали људи у великом делу из побуда користи, частољубља. Или су у обновљенце ишли они који су се запетљали у својим гресима и који су покушавали не да испуне закон Божији, већ да реформишу тај закон у сагласју са својим греховним стањем. Тако се догађа. Ако је у нашој црквеној историји обновљенство била истинска трагедија, данас је то просто фарса.
Црква је богоздана институција нашег спасења. Оно што се чува као предање – истрадано је, крвљу Новомученика је плаћено. То је она драгоценост од које се не сме одустати!
Расправљати на те теме могу и мирјани, али распраљати не осуђујући и главно, не одступајући од учења цркве и Њене живе праксе ради неке моде, ради „појединачног мишљења“ (често погрешног!), оних „младо-стараца“, којих сада има немало, како међу „супер-православнима“, тако и међу „неообновљенцима“.
Уопште реформисање Цркве јесте оно што је Запад одавно преболео. Прочитајте историју западних конфесија и постаће јасно да су те идеје – закаснели препеви онога што је довело у жалосно стање хришћанство на Западу. Стидљиви покушаји римоактоличке цркве да се рвати традиционализму, авај, сада већ нису у стању да спасу западни свет од онога што тамо називају „постхришћанским друштвом“.
А нека Господ спаси Русију од тога.

http://www.pravoslavie.ru/guest/4808.htm

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари