„Територија Православља је – читава Васељена!“ – Свештеномученик Данил Сисојев
Интервју оца Данила Сисојева, који је урађен са њим у Византијском клубу и објављен у часопису „Северни Катехон“ бр. 1, 2005.
– Северни Катехон: Шта за Вас лично значи термин „византизам“?
– о.Данил: За мене је византизам – принцип узајамних односа државе и Цркве, који је био разрађен у Источном Православљу у току пет векова. Он представља постојање у једном организму две власти, које имају јединствени Божански корен – Свештенство и империја; прва узвишује Богу душу, а друга чува тело. Свештенство даје небеску меру власти, власт се брине о ширењу и спокоју Цркве. Знамо да власт није у стању да изгради Царство Божије на земљи, али, са друге стране, она је дужна и у стању је да не дозволи планети да склизне у пакао. Тако да из најразличитијих видова власти (демократија, монархија, олигархија, теократија) византијски модел ми се чини најбољим за остваривање тог циља. Јер он смешта у себе елементе свих видова управе, надокнађујући природне недостатке сваке од њих. За мене важна одлика византизма је нераздвојеност религиозне и државне сфере. За Ромеја је незамислива сама могућност безбожне (или светске) државе. Јер ако владар покушава да се управља не по вољи Бога, онда је он тиранин, који не заслужује послушање. Сама појава таквог владара – знак је гнева Божијег. Потчињавање њему може бити „кроз зубе“, као заслужено због наших грехова. При том свака његова одлука мора строго да се проверава, да ли не противречи заповести Божијој. Међутим, хришћанин се односи према свакој заповести власти, испуњавајући само оно што не противречи речи Творца. При чему је за византијца збацивање таквог тиранина пре било добро дело, него нешто срамотно. Можемо се овде сетити молитве коју је цела Црква узносила за пропаст Јулијана Одступника, смрт Валента по молитвама преподобног Исакија Далматског, одобравање од стране византинаца убиства Фоке и Лава III. Чак и са тачке гледишта формалне логике, такав прилаз је оправдан. Јер ако човек покушава да влада човеком, то се доживљава као неподношљиво насиље без постојања надчовечанског извора власти. Ми можемо управљати овцама, али нама влада Бог. У Цркви тај принцип постоји и до данас. Власт оца, мужа, свештеника заснована је на вољи Божијој, а не на човековом хиру и не на „заједничком договору“. Јер ако један човек нема власти нада мном, зашто би се она појавила код милиона људи. Нула, помножена са ма којим бројем даје само нулу! Зато би било веома пожељно враћање тог принципа у политичку стварност. Не треба мислити даје тај принцип сада заборављен. Немајући здраву, византијску примену, он се у изопаченом виду остварује у исламским земљама, тоталитарним режимима, код пагански обожаваних тирана, у представи о свечовечанском служењу од стране Америке. Свака земља која је прихватила демократију „заједничког договора“ (а постоји и друга, например, руске заједнице потчињене Богу), осуђена је да буде коришћена и унутрашњим, невидљивим тиранима, а спољашњим владарима, који су убеђени у своју нечовечанску исправност.
– С.К.: Да ли мислите да између васељенског универзализма Православља и његових реалних, геополитичких ограничења постоји нека противречност? Ако противречје постоји, како га савладати?
– о.Данил: Да, та противречност је очигледна. Сагласно Јеванђељу, територије Православља је – цела Васељена, а до двадесетог века то је била само зона источно-хришћанске цивилизације. Да, и сада је саблазан национализације Цркве јака као никада и у Русији, и на Украјини и у Грчкој. Пут његовог савладавања је очигледан: то је унутрашње схватање да интереси Русије и било које православне државе могу и да не буду истоветни са интересима Цркве. Они могу да се поклапају, могу да е разилазе, али главно је да човек, који је пришао Цркви, савладава своју националност. Он већ није Рус или Јеврејин – главно је да је хришћанин, да је његова Отаџбина на небесима, чији Отац је – Бог, Спаситељ – Христос, а браћа – сви православни хришћани Васељене. А нација из које је изашао – прва је средина за вест о Исусу, Победнику смрти. Та јединствена новина Јеванђеља мора увек бити на устима хришћанина. Али она мора да се пројави и у пракси. Православни политичари морају на сваки начин да буду препрека ратовима између Православних. Мислим да су најгреховнији ратови у историји јесу међусобне борбе православних. Они се могу поредити са Каиновим злочином. Православни политиколози морају да наступају из интереса Цркве пред интересима државе. Православни аналитичари треба да прате положај православних на целој планети, да би затим оним хришћанима којима је потребна подршка била указана реална помоћ,. Православни културолози треба да одустану од приоритета заштите националних култура у име Истине Христове (а не општељудских идеала). Православни новинари треба да буду слуге Бога Живога, а не клана (па макар и руског, националног). И не треба се боје „скандалности“ хришћанства. Сама његова суштина је – изазов свету, који у злу лежи, ради Најслађег Исуса. Ми заиста знамо да смо до Бога, а да свет у злу лежи (1 Јн. 5:19). То је наш православни тријумфализам, од кога немамо права да одустанемо. Исувише је велика његова цена – то је Крв Голготе! Признајемо да су глобалисти делимично у праву: исувише дуго је људски род живео у националним оквирима – наслеђу проклетства Вавилонске баште (Постање 11). Ми смо више од сопствене националности, ми ћемо живети онда када сва светска царства (међу њима и „нови светски поредак“ – нови пројекат Вавилона) пропадну у бездан. Ми имамо свој глобални пројекат, ради кога смо спремни да срушимо све културе које су му противне – то је Васељенска Саборна Црква, у Којој се спирају све последице древног проклетства, где већ нема ни Јудеја, ни Јелина, ни Скита, већ је све – Христос васкрсли. Ми смо за „уједињење свих религија“ али само на основу „Никео-Цариградског Символа вере, под Христом као главом. Ми смо за „сливање култура“, али једино у служењу (култу) Светој Животворној Тројици. Али, признајемо да су делимично у праву и националисти. Да, проклетство Вавилона био је и задатак да би људи пипајући тражили Бога (Дела 17:26-27). И то што су напипавали не нестаје и не анулира се у Цркви. Ми прихватамо и национални језик богослужења, и народни календар, потчињен Цркви, и причу, и литературу, и философију и музику – у ономе што је потчињено том почетном задатку. А без тога се све изрођава у празнину и ђаволштину. При том треба памтити да Црква није тражила и не тражи савез са оним што није од Бога. Ми имамо потребу за Једним Савезником – Светом Тројицом, а све остало може само да нам ићи са нама или ступити у општење са нама.
– С. К.: Који су основни правци православног мисионарства које сматрате најважнијим у овом тренутку?
– о.Данил: Заповест Господња нам заповеда да проповедамо свим народима Земље. Тај задатак је и сада пред нама. Зато је неопходно носити Јеванђеље и незнабошцима (Јапан, Кина, Индокина, Индија Океанија, Централна Африка) и својим безбожницима. Али при том не сме се заборављати на огромне масе људи којима је ислам затворио пут ка спасењу. Тај проблем је – најважнији за Русију. Сви Татари, Чечени, Ингуши, Дагестанци, Башкири и други муслимански народи како код нас, а тако и у Азији, морају бити обраћени милостивом Христу. Други најважнији смер мисије мора бити обраћање Господу западних јеретика. Западно хришћанство распада се од маловерја и неспособности да се супротстави таласу магије. Светлост са истока може да пружи излаз људима који су изгубили веру, који се обмањују лажним надама и који су мућени стварним жалостима. Дух Божији и до сада има силу да успостави палу цркву Запада. И, на крају, наступило је време за то. Али мисија мора да буде усмерена и унутар Цркве. Јеванђеље и до сада остаје непозната новина за многе новообраћене, који траже у Цркви не Истинитог Бога, већ спасење од својих проблема, или само свој национални идентитет. Символ вере је и у наше време задивљујући текст који мора бити усвојен од сваког срца.
– С.К.: Шта представља данас већу претњу за Православље: амерички глобализам или исламски експанзионизам?
– Мислим да највећу претњу за Православље представљају они православни који су заборавили да су хришћани. Исус Христос је ван сфере наших интереса, и зато смо без икакве заштите пред било којом лажном духовношћу. Што се тиче америчког глобализма и исламске експанзије, лоше је и једно и друго. Први унипштава душу проповедањем безбожја и окултизма. Он брише саму представу о постојању апсолутне, не-човечије Истине, објављујући култ трпељивости и „уважавања туђе религијске традиције“. Други пут је – следовање агресивног уједињавања света под зеленим знамењем ислама. Бог у представи ислама јесте нека далека, несхватљива Сила, која лишава човека слободне воље и која га оставља вечно слугом. Алах није Бог Отац хришћана, већ пре нешто ближе космичком Разуму окултиста. Зато уместо личног општења и љубави Творца и човека остаје гола покорност „дрхтеће творевине“ пред страшном Силом. А страх се увек пројављује у виду сурове агресије. Није се узалуд ислам од самог почетка ширио путем ратова, а захтев за „светим ратом“ (џихадом) налази се у Корану, и зато је сваки покушај да се ислам лиши тога једнак је одбацивању Символа вере од стране хришћана. А ако је тако, онда је сваки покушај остваривања савеза са исламом потпуно бесмислен. Јер Коран дозвољава закључивање мира са невернима само у случају када су они моћнији, или када они (то јест људи Књиге – (хришћани и Јевреји – прим.прев.)) плаћају понижавајући данак. Ту треба рећи да осим та два вида глобализације, постоје и други. То је такозвани „антиглобализам“ или „алтероглобализам“иза којих се сакрива пројекат „светске комунистичке револуције“, која је у двадесетом веку већ захватила трећину света и која је однела 100 милиона људских живота. И та претња се и даље надноси над Русијом, иако и мање него пре пет до седам година пре. То је и пројекат светске будистичке експанзије који се тако успешно остварује на Западу и у Русији. То је нови паганизам, под кровом секти Новог доба које се такође отима за светску доминацију. Сарадња хришћана није дозвољена ни са једним од тих пројеката. Само један јединствени пројект – Пројект Бога у стању је да победи све непријатељске замке и уведе његове учеснике у Царство иза граница времена, ради кога су проповедали Апостоли, трудили се Светитељи, борили се цареви и кнезови. Тамо је отаџбина и нама, који се поклањамо Јединосуштној Тројици, Чије царство и власт се простире и над нашим светом 21. века.
http://www.katehon.ru/html/top/eccleo/sysoev_territoria_pravoslavia_vsia_vselennaya.htm
