Савремено стање Православне мисије у свету – Ђакон Георгије Максимов
Двадесети век је у многоме постао погодан за спољашњу православну мисију, када је Православље задобило много душа за Царство Небеско у народима, међу којима се до тада није чула православна проповед. Заједно са тим, православну спољашњу мисију у целини треба оценити као веома слабу и недовољну. До данас у свету постоји велики број земаља и народа, који никада нису чули проповед истините Христове вере, а потпуно уређене мисије нема скоро нигде, са најређим изузецима, о којима ће кратко бити речено ниже.
Основни проблеми православног мисионарства – „Жетве је много а посленика мало“ (Мт. 9, 37), то јест, оштар недостатак људи и средстава. То али и друго јесу последице жалосног стања ствари, јер у већини Помесних Православних Цркава нажалост, сада одсуствује општецрквено схватање важности дела проповеди другим народима, као испуњење заповести Господа Исуса Христа: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мт. 28,19)
Доле је предложен кратак преглед савременог стања православне мисије ван граница Русије.
ЕВРОПА
Захваљујући емиграцији различитих националности православних хришћана двадесетог века, Западна Европа се упознала са Православљем. Православна литература се активно преводила и издавала на енглеском, франсуцком и немачком језику, у мањем степену и на осталим. Постале су популарне иконе, византијске песме. Захваљујући таквом упознавању, а такође не као последње, кризи западног хришћанства, од средине двадесетог века све више је било случајева обраћања староседелаца у Православље, постојали су чак случајеви прелазака читавих католичких манастира. Тај процес продужује се и сада, али Православљу као по правилу прилазе појединци који су поверовали, док су преласци читавих заједница веома ретки.
Величина ових процеса не треба да буде прецењена: у најбоље планираним мисијама у земљама као што су Енглеска, Француска, Белгија, Немачка, Италија и Аустрија, број староседелаца који су прешли у Православље, варира змеђу неколико стотина до хиљаду (у свакој понаособ). На Исланду се тек гради први православни храм, у Андори и Лихтенштајну нема чак ни парохија, скромна мисија постоји у Пољској, потпуно је страно говорити о било каквој православној мисији у земљама као што су Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, а такође и у прибалтичким државама, иако овде увек делују православне епархије.
Мисији олакшава чињеница да у већини европских земаља постоје храмови где се службе врше на месним језицима и врше се од стране свештеника који су из броја обраћених староседелаца. Међутим, праве мисије скоро нигде нема, и огромна већина житеља Западне и посебно, Северне Европе, не зна ништа о Православљу. Распрострањењу и јачању истинске Цркве Христове у тим земљама не помажу паралелна постојања различитих јурисдикција, подељених по националном предзнаку, који се сада помрачују унутрашњим конфликтима.
Што се тиче земаља Источне и Јужне Европе, многе од њих, као Грчка, Кипар, Србија, Црна Гора, Македонија, Румунија, Бугарска, Молдавија, Белорусија и Украјина јесу православне по култури и избору већине становништва. При томе, у свим набројаним земљама живе мањине, које исповедају римокатолицизам или ислам. Међутим, мисионарења међу њима нема, са изузетком Бугарске, где је тај посао на себе примио отац Борис Сарјев. И наравно, пријатан изузетак је Албанија, где се напорима архиепископа Анастасија и уз помоћ америчких православних мисионара, а такође и месних помоћника у последњим годинама догађа бурно враћање и обраћање албанског народа Православљу. По неким оценама већ 40% становништва јесте православно. Црква показује значајан утицај на цело друштво, православан је и председник земље.
БЛИСКИ ИСТОК
Скоро све земље тог региона су муслиманске, хришћанска мисија у већини њих је званично забрањена, а тамо где нема званичне забране псотоји оштро негативно јавно мнење. Појединачни случајеви преласка у Православље догађају се у тим земљама, али она, као по правилу, остају у највећој тајности; често староседеоци муслимани, који желе да приме Православље морају да одлазе у друге земље, да би тамо добили Крштење.
У Израелу која је јеврејска држава, православна мисија је такође забрањена, али се она води незванично, и постоје случајеви преласка Јевреја у Православље, постоје парохије које говоре иврит, шири се литература и на арапском језику, али у великом делу мисија је усмерена на обраћање и јачање у Православној вери избеглица из СССР-а. Либан – је јединствена званична светска арапска држава где председник обавезно мора бити хришћанин, али ни овде нема мисије, због тешких услова у друштву. Иако се управо у Либану штампа скоро сва православна литература на арапском језику, која се затим шири у парохијама суседних земаља, где постоји паства која говори арапски језик. Из немуслиманских земаља, које су блиске том региону, треба поменути Јерменију, где се већина становништва придржава монофизитске вере – али православне мисије међу њима нема – а такође и православну Грузију, која активно и веома успешно проповеда и обраћа муслимане који живе на њеној територији – постојали су чак случајеви у новије време да је пет хиљада муслимана у једном дану примило Свето Крштење.
АЗИЈА
Кина: у континенталном делу, на територији Народне републике Кине, у садашње време, мисија је ограничена и може да се спроводи само од стране кинеских грађана уз одговарајуће дозволе од стране власти. Напори Руске Православне Цркве су у многоме усредсређени на то да се обнови нормалан црквени живот у Кинеској Аутономној Цркви међу вернима, који су сачували Православље (таквих је више од 10 000): Ти напори сада не сусрећу довољно разумевања од стране руководства Народне републике Кине. Опет, у последњим годинама нешто је урађено. Регуларна богослужења се врше у Пекингу, на територији руске амбасаде и у Шангају на територији руског конзулата. У Урумчију, Кулџеу, Харбину и Лабдарину постоје званично отворени православни храмови, али због одсуства свештеника службеу њима врше се од стране чина мирјана. Такође отворени су и делују парохије у Гуанчоу, Шенчену и Хонг-Конгу. Ради се активно и на превођењу и издавању православне богослужбене и катихетичке литературе на инеском језику, а значајну улогу у томе игра Хонгконшко православно братство Светих апостола Петра и Павла (МОСПАТ), које руководи протојереј Дионисије Поздњејев, које је такође издало први документарни филм о Православљу на кинеском језику. Низ студената из Кине уче се у семинаријама Руске Православне Цркве. Осим политичких ограничења мисија је озбиљно ограничена и због недостатка материјалних средстава и људи, који су спремни да себе посвете проповеди Православља у том региону.
Монголија – једна од оних земаља где је почетак православне проповеди био постављен од стране руских мисонара, а пресечен је догаајима који су успедили након револуцие у Русији. Православни храм у име Свете Тројице деловао је у Угру од 1864 до 1927 године, а постојале су такође још три парохије. 1998 године дошао је овде протојереј Анатолиј Фасечко, који је обновио тројицку парохију; он је руководио њом до 2005. године када га је заменио свештеник Алексеј Трубач. Отац Алексије гради нови православни храм у Улан-Батору, а такође покреће и неке мисионарске напоре – пре свега, издаје на монголском језику књигу о историји Православља у Монголији, припрема превод молитвеника, крсти неке староседеоце. Данас у парохији има око 10 православних Монгола. У Монголији постоји много добрих услова за православну мисију; то се изражава и у томе, што председник земље симпатише Православље, и у томе, што се већина становништва веома благонаклоно односи према Русима. Опет, мисија ове је веома скромна, у многоме због одсуства мисионара – помоћника.
Северна Кореја – у земљи је од 2006. године изграђен и служи један православни храм у Пхенјану (МОСПАТ) у коме служи северно-корејско духовништво, али се не води никаква мисија, православни Корејанци су усамљене јединке.
Јужна Кореја: након прогона руских православних мисионара, који се догодио 1949. године, за православне корејанце наступила су тешка времена. Нова етапа мисије повезана је са напорима сеулског митрополита Сотерија (Трамбаса) . он је дошао у земљу 1975. године у постао старешина храма светог Николаја у Сеулу. У наредним годинама он је изградио храмове у Пусану, Инчхону, Чонџуу, Палан-рију, манастир Преображења Господњег и Капјунгу, капелу у Илсану и отворио православну семинарију у Сеулу. Сада он руководи митрополијом Константинопољске патријаршије у коју улази велика већина православних јужнокорејанаца – њих око 2000. Православље руског предања представљено је у земљи са две парохије: сеулским храмом у име преподобног Максима Грка (МОСПАТ) где служи игуман Теофан (Ким) и храм свете Ане у граду Самчоку (Руска Загранична Црква) где служи отац Јустин Канг. Мисионарске иницијативе последњег су у многоме ограничени због недостатка средстава.
Јапан: овде се више од свега сачувало и умножило наслеђе дореволуционарних руских мисионара. У земљи делује Јапанска Аутономна Црква (МОСПАТ), три епархије које укључују неколико десетина парохија и 10 000 верујућих. Мисионарски рад се води, али даје веома скромне резултате у поређењу са успехом који је пратио рађање те Цркве. У многоме то се објашњава хлађењем друштва према питањима вере уопште.
Тајланд: од 1999. године овде је отворена парохија Московске патријаршије у Банкоку и изграђен храм у име светитеља Николаја где служи игуман Олег (Черепанин). Сем Банкока, јаке православне заједнице створене су у провинцијама Пхукет и Чонбури (Патај). Мисија се довољно активно и успешно води, преведена ја Литургија Светог Јована Златоустог на тајланђански језик, издани су молитвеник и књига о Руској Православној Цркви; већ неколико десетина Тајланђана се обратило у православље; завршио је школовање у семинарији и за примање свештеничког чина припрема се један студент са Тајланда; у скорије време планира се отварање парохија и у другим деловима земље. Мисију ограничава само недостатак мисионара.
Лаос: у земљи делује православна заједница Московске патријаршије, коју води игуман Олег (Черепанин) који је посебно из тог разлога и стигао у земљу. У заједницу улази и неколико староседелаца Лаоса, који су примили Православље. Земља нема свог православног мисионара, спремног да себе посвети проповедању међу народом Лаоса.
Сингапур: овде су откривена две православне парохије – једна – Константинопољске патријаршије, друга – Московске патријаршије, али оба у суштини воде православни мисионари који живе у земљи. О успеху мисионарења сада још је рано говорити.
Камбоџа: овде постоји један православни храм у Пномпену, при амбасади Бугарске. Крајње малу православну заједницу води игуман Олег (Черепанин). Мисије нема; постоји информација да ће храм са територијом, можда бити продан ускоро.
Вијетнам: у земљи од 2002. године живи парохија Московске патријаршије у граду Вунгтау. Он се занима искључиво храњењем становника који говоре руски језик. До данас, Вијетнамцима нико никада није желео да проповеда Православље, иако су за хришћанство они веома отворени, што је показала историја успешне римокатоличке мисије; овде сада живи велики број католика, који су сачували веру без обзира на прогон комунистичких власти.
Индија: у периоду нове историје први православни храм овде се појавио 1781. године у Калкути (Западни Бенгал). У осамдесетим годинама грчки мисионари су отпочели успешну мисију, отворене су још две парохије у другим градовима државе, сада служи шест свештеника и три ђакона, има око 5 000 православних бенгалаца. У 17 од 52 села где се спроводила мисионарска делатност, Цркви припада имовина у виду кућа и земље. У свим тим местима живе православни, и свештеници посећују села не мање од једном у месец дана, ради молитве, беседа и утехе. Сем тога, данас се гради храм Руске православне Цркве у Делхију, али православне мисије у другим местима сем Западног Бенгала нема. Велику перспективу са тачке гледишта мисије представљају такође и могуће присаједињење Православљу традиционалних индијских хришћана; у крајњој мери постоји информација о њиховој отворености и спремности за дијалог, али се активни напори са стране православних у том правцу не предузимају.
Филипини: први православни храм у земљи отворили су 1935. године руски емигранти, али мисија међу староседеоцима почела је сасвим недавно, од 1983. године и развија се доста успешно. 1995. године група Филипинаца на челу са свештеником Филимоном Кастром прешла је у Православну Цркву под омофор Константинопољског патријарха. Велику улогу у томе одиграо је садашњи митрополит Сеула Сотирије. Отац Филимон заједно са оцем Викентијем активно се труди на мисионарском пољу. Захваљујући њиховом труду сада у јурисдикцији Константинопољске патријаршије делују три храма, четири капеле, један женски манастир (у коме се подвизавају монахиње прешле из римокатолицизма), шест мисија, тројица свештеника и око 600 парохијана Филипинаца који су примили Православље. Сем тога, мисијом у земљи занима се и Антиохијска патријаршија. У марту 2008. године постало је познато да су, захваљујући напорима антиохијских мисионара, одједном две филипинске деноминације – једна која је припадала католичкој патријаршији Истока, а друга – протестантима – евангелистима – прешле у православну веру и били примљени у састав аустралијско-новозеландске епархије Антиохијске патријаршије. Те вероисповести имале су око 30 свештеника и пастора, а сада се аустралијско-новозеландска епархија заузела за њихово православно образовање и припрему за рукополагање.
Индонезија: овде је мисија почела на самом крају осамдесетих захваљујући напорима Индонежанина, који се обратио у Православље – архимандрита Данила (Бајантороа). За протекле године успео је много: изграђени су храмови и основане заједнице скоро у свим деловима земље, рукоположено је не мало свештеника из броја староседелачког становништва, води се активна преводилачка и издавачка делатност. Црквени живот је унеколико помрачен јурисдикцијским поделама.део парохија данас се налази у јурисдикцији Константинопољске патријаршије, други део, под вођством архимандрита Данила улази у Руску Заграничну Цркву; постоје и две парохије, које се налазе у МОСПАТ-у. Индонезијски свештеници продужавају дело проповеди; данас имао око 2500 православних Индонежана.
Малезија: у земљи нема ни православног храма, ни парохије, међутим постоји одређени број православни хришћана и староседелачког становништва и са територије Сингапура, архимандрит Данило (Тоинби) једном месечно предузима пастирска путовања у Куала-Лумпут ради узгајање те заједнице.
У земљама Јужне и Западне Азије, као Шри Ланка, Борнео, Мјанмар, Бангладеш, Бутан и Непал, никада се није чула православна проповед и нема православних парохија.
Што се тиче Средње Азије, у Пакистану нема православних храмова ни мисије такође, у Авганистану се 2006. године на „румунском“ делу аеродрома у Кандахару изградио и осветио први православни храм у земљи, и у њему служе румунски капелани, али никаква мисија не постоји; у Казахстану, Туркменистану, Узбекистану, Таџикистану и Киргистану постоје парохије Московске патријаршије, али нека приметна и осмишљена православна мисија у тим земљама се не води, иако се понекад староседеоци из једних или других разлога обраћају сами у Православље – највише таквих је у Казахстану.
АФРИКА
Афрички континент представља по себи највећи успех у проповеди православља у другој половини двадесетог века. Мисина се не води само у земљама северног дела континента, где је она забрањена или ограничена муслиманским законодавством – у Египту, Либији, Тунису, Алжиру, Мароку, Западној Сахари и Мауританији. Такође нема података о православној мисији у Етиопији и Еритреји, али практично у свим осталим земљама Западне, Централне, Источне и Јужне Африке проповед иде и има велики успех, посебно у Конгу, Кенији, Танзанији, Уганди, Камеруну, Зимбабвеу и на Мадагаскару.
По речима александријског патријарха Петра VII, данас на афричком континенту има више хиљада православних храмова, и живи 5 милиона православних хришћана, од којих су велики део – староседеоци црног становништва. Они су и међу епископатом Александријске патријаршије. Афричка православна мисија, као најопширнија и најдинамичнија, постојано тражи мисионаре – помоћнике и финансијску подршку, што и једно и друго у великом делу представљају Грци и Американци, иако помоћ указују и представници других православних народа – например, у Јужноафричкој републици успешну мисију воде српски свештеници и монаси.
АМЕРИКА
Ако говоримо о Северној Америци, овде ситуацију са проповедањем православља можемо признати у целини добром. Посебно се то тиче САД, Канаде, али и у Мексику у последњим годинама било је неколико великих мисионарских успеха. У САД по неким оценама, Православље је вероисповест са најбржим растом; неретко прелазе читаве заједнице са својим свештеницима и пасторима, понекад чак и епископима. За најактивније мисионарски треба признати Православну Цркву у Америци и Северноамеричку митрополију Антиохијске патријаршије. Дело мисије је постављено веома квалитетно, успеху помаже и велики степен свести о неопходности мисионарског деловања међу паством. Некакве препреке за проповед јесу, као и у другим случајевима, раздробљеност православних на разне јурисдикције. Не мало расколника делује, који себе називају православнима.
Ако пређемо ка Централној Америци то је овде дело мисије већ много горе. Тек недавно су се појавили храмови и парохије на Куби, Бахамима, у Белизу, већина земаља – Салвадор, Хондурас, Костарика, Панама и острвске земље – немају данас праву православну мисију. Постоје места где нема чак ни парохије.
Ако говоримо о Јужној Америци, тај континент морамо признати за место где се мисија налази у најгорем положају, ако узмемо чињеницу да она нигде није забрањена и да потребу за њом указују проповеди различитих расколника, који себе називају православнима. У највећим земљама континента – Бразилу и Аргентини – делују православне епархије Антиохијске, Константинопољске и Руске Цркве, али сви њихови напори усмерени су на чување националних дијаспора. Веома осетан недостатак свештеника и средстава за одржање храмова осећају све канонске јурисдикције.што се тиче других земаља – овде је положај још гори. Тек се 2008. године у Боливији појавио први православни храм при амбасади Русије; он испуњава искључиво потребе амбасаде. У Еквадору и другим земљама до сада нема ни једног храма. Јужна Америка у црквеном односу изгледа као далека провинција, о чијим духовним потребама се брину по принципу шта заостане. За сво време свог постојања тај континент није још знао за православног мисионара, сличног Светитељу Николају (Јапанском) или оцу Данилу (Бајантору).
АУСТРАЛИЈА
У Аустралији и Новом Зеланду су се крајем двадесетог века створиле снажне епархије Константинопољске, Антиохијске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Они улажу мисионарске напоре, али они не доносе посебан резултат, у великом делу због равнодушног односа ситог друштва према питањима Вере. Иако место заузимају и посебне мисионарске парохије са службама на енглеском и православна издања, и рукополагања у свештени чин староседелаца који су се обратили. Као циљ мисије нису само „бели“ католици и протестанти, већ и Кинези који су пристигли у земљу, чак и Абориџини. Случајеви обраћања у Православље има из свих поменутих расних група.
ОКЕАНИЈА
У острвским земљама Океаније, православна мисија се никада није водила и не води се ни данас; овде нема ни једног православног храма, нити једне парохије.
http://www.pravoslavie.ru/jurnal/080922123720
Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве
