„Живећемо у рају…“ I део – историја Православне Вере на афричком континенту

Други део…
Трећи део…
Четврти део…

Боравећи у Грчкој, новинар часописа „Road to Emmaus“ направио је интервју са оцем Теотимом, духовним чедом оца Козме Асланидиса, „апостола Заира“, монаха григоријатског светогорског манастира.

– Оче Теотиме, реците нам, молим вас на почетку о историји првих хришћана Африке.

– Неопходно је одмах рећи оно што ни код кога не изазива сумње. Христос је у Свом земаљском животу боравио у Месопотамији и Египту, тј. на територији свега два континента, од којих је један – Африка. За нас је то непроцењиви знак благослова Божијег…

Даље. Римљанима, који су водили Христа на распеће било је неопходно да нађу не-Јудејца који би помогао да се носи крст. Захтеви ритуалне чистоће забрањивали су Јудејима да се дотакну крста. Зато, увидевши човека црне боје коже, одлучили су да је он странац, зауставили га и заповедили да узме крст. Тај човек је био Симон Киринејац из земље, која се данас назива Либија. У Јеванђељу од Марка је речено да је он имао два сина, Руфа и Александра. По православном предању, један од два ученика који су сусрели Господа на путу за Емаус након Његовог Васкрсења био је Клеопа, а други – Симонов син, Александар.

– Да ли је Симон био следбеник Господњи већ у тренутку Његовог распећа?

– Не, он се тамо нашао случајно. Он није могао да се налази поред Господа, да Га прати, јер јудејска традиција забрањује странцу, човеку туђе крви да припада религиозној групи Јудејаца. Међутим многи странци – сетимо се римског капетана и жене – Хананејке – знали су за Христа, иако и нису улазили у круг Његових ученика. То јест, постоји вероватноћа да су Симонова деца била Христови следбеници, да тако кажемо „са растојања“. У сваком случају, тог дана, на путу за Емаус, Александар није био само пролазник. Он је већ на неки начин био повезан са хришћанском заједницом, јер је говорио о Христу са Клеопом.

Сем тога, у 13. глави Дела Апостолских помиње се Симон, који се назива Црнац (то јест црнокожац), а даље у Делима апостолским, Филип учи вери евнуха етиопијске царице Кандакије.

– Дали би могли да нам кажете о ширењу хришћанства у Африци у каснија времена? Познато је да су у Северној Африци живели оци – пустињаци. Колико далеко на југ је продрло хришћанство у првим вековима након Христовог Рођења?

– То је тема моје друге књиге, која је написана на грчком. Од дана оснивања Александријске Цркве од стране Јеванђелисте Марка, до наших дана, до садашњег Патријарха Петра VII, било је 111 патријараха александријских, који су смењивали један другог. Историја хришћанства у Африци у писменом излагања обухватила би мноштво томова.

Али зашто се Свети Марко сматра оснивачем Александријске патријаршије? Зашто су га тамо прихватили? Из разлога што су његови родитељи – Јудеји имали афричке корене, њихови преци су такође живели у Киринеји, ето и он се упутио да проповеда управо у Африци. Афричка Црква, Александријска патријаршија је древнија од грчке Цркве. Шта је разлог? Разлог је у томе што се Свети Марко налазио у Александрији пре него се Апостол Петар упутио у Грчку. Због тога је Александријска Патријаршија живела под патријархом већ почетком првог века, када у Грчкој епископа није још ни било. То је био први период постојања хришћанства у Африци.

Међутим, говорећи о Африци првог века, немамо у виду територије јужне Сахаре, где у та времена још није било градова. Разбацано тамо-амо мала племена су живела исто као и староседелачка племена Северне Америке. Када је у Северну Америку први пут дошло хришћанство, становништво је тамо у основи поштовало локалне племенске култове, иако је било и оних, који су се поклањали грчким и римским боговима. А до седмог века Северна Африка, наравно, није била 100% хришћанска, али се хришћанство већ чврсто укоренило у тим земљама.

– Грчки историчар и новинар, Георгије Александру показао је да је у првом веку мноштво људи путовало у Африку јужније од Сахаре, тј. трговачки путеви су у том смеру били веома развијени и широки. Шта мислите, да ли је могло посредством тих путева да се оствари мисионарско дело?

– У потпуности је могуће да су неки хришћани и до седмог века ишли јужније од Сахаре, али ни усмених, ни писаних предања који сведоче о томе нема, то јест, ми једноставно не знамо шта се заиста догодило. У седмом веку отпочео је дуги период ратова између становништва Африке јужније од Сахаре и муслимана, и зато је европским хришћанима тамо пут практично био затворен. Африканци бојећи се страног упада нису пуштали странце к себи. И тек када су се јавиле државе почела је да се развија трговина и размена. На тај начин, прво помињање хришћанства у том делу Африке, о коме сада говоримо, везује е са седми век.

При разарању Александрије нестало је мноштво ранохришћанских текстова и писмених сведочења. Зато историјски пут Африке ми јасно представљамо себи тек од седамнаестог века. Са ширењем ислама и упадом Арапа – муслимана на север афричког континента пред многим хришћанима и онима који су се држали локалних култова настао је избор: примити ислам или умрети. И хришћани, и следбеници локалних религија морали су да се спасавају бекством. Тада је и отпочела масовна миграција на југ Африке. Многи су умирали на путу. Они који су остали, помешали су се са арапским освајачима, и ето зашто код нас у Северној Африци има мулата. Садашњи северно-африканци нису, строго говорећи, Африканци, при чему мислим на све. То је мешавина Европљана, Африканаца и Арапа – муслимана. Као последица наступа ислама, Африка јужније од Сахаре је ступила у нову епоху.

– А зар оци пустињаци и рани хришћани Северне Африке нису припадали том друштву, које је сместило у себе мноштво култура? Па Александрија и други сверевно-афрички градови били су центри грчко-римске културе, око свих обала се водила трговина нечувених размера.

– Да, Северна Африка је увек имала улогу котла за мешање – Африканци су се вековима мешали са Римљанима, Грцима, Јеврејима.

– Шта се догодило са хришћанима на југу након упада муслимана?

– Одржавши победу у политичком смислу, ислам није могао до краја да искорени хришћанство на северу Африке. Већ сам говорио да се код нас, као и у Јерусалиму, сачувао непрекидно прејемство александријских патријараха. Положај хришћана који су остали било је налик на ситуацију која је сада у Палестини: хришћане су одатле једноставно истисли; или у Саудијској Арабији где се Православна Црква налази под забраном, иако мале групице хришћана и могу да се окупљају ради молитве незванично.

Они који су бежали на југ сачували су своју хришћанску веру или су се слили у локална паганска племена. Већина оних који су остали хришћани – скрасили су се у Етиопији и Еритреји – земљама које су у то време биле хришћанске. Етиопски хришћани су копти; њих је Господ просветио даровавши им писменост. До тада у Африци јужније од Сахаре писмености није било, предања су се преносила усмено. И тек је у Етиопији постојала писменост. Хришћани који су отишли даље од Етиопије, могуће је, одржавали су се још неколико покољења, али на крају крајева, њихова вера се растопила у локалним култовима.

– Да ли је остало неко сведочанство из тих ранохришћнаских времена?

– Не, само у Етиопији. Тим не мање, чувши Истину, Африканци веома лако постају хришћани. Религиозност Африканаца је усмерена ка другом свету, и то је у неком смислу зближава са Православљем.

– Хтели би још да се вратимо том питању, а сада дозволите ми да унеколико променимо тему и да Вас замолимо да нам кажете – када сте и како постали православни хришћанин?

– Ја сам из Конга, раније се та земља звала Заир. 70-их година прошлог века у мој родни градић Колвези дошли су мисионари из Грчке, подигли храм у византијском стилу. На путу у школу, ми, деца, смо увек пролазили поред храма и једном, гледајући на крстове, решио сам да уђем да погледам шта тамо има. Верни из тог храма су нам рекли: „Дођите у недељу на службу“. Дошао сам на Литургију и осетио умиљење. Те године сам напунио дванаест. И одлучио сам да постанем православан. Прошао сам катихизацију, примио Крштење, дали су ми крстић. Након тога сам отишао кући и саопштио рођацима: „Од овога дана средом и петком постимо“ (смеје се).

За Африканце Православље је – вера у којој људи посте средом и петком. Ако свим знају да си православан, онда без имало сумње говоре: „Данас је среда, он неће јести“. А ако у среду или петак једеш месо или рибу, неправославни ће рећи: „Он није православан, он је лажов“. Временом је цела моја породица примила Православље, сем моја два старија брата који су у то време напустили родитељски дом. Родитељи и осам мојих браће и сестара постали су православни.

Први мисионар у Колвезију био је о.Амфилохије Цухос, он сада живи на Родосу. Има око седамдесет година. То је човек светог живота. 1986. године две грчке монахиње, која су нам помагале у Африци, повеле су са собом моју сестру Теклу у манастир на острву Калимнос, и она је тамо живела 16 година, поставши прва православна монахиња – Африканка. Ја сам тада радио са о. Козмом из Светогорског манастира Григоријат и био упознат са грчким епископом који је руководио семинаријом у Заиру. Без обзира на мој узраст, дозволили су ми да будем на часовима, да слушам. На предавањима сам ћутао, али када су семинаристи требали да дају завршне испите, учитељи суми рекли: „Ако желиш, можеш и ти полагати испите“. Решио сам да пробам и положио сам их све.

Они који су били старији постали су свештеници, а мени је, због младости, епископ предложио да одем у грчку да студирам. Завршивши средњу школу у заиру, у почетку сам отишао на Свету Гору, у манастир Симонопетра, а затим у епархију Пиргос на Пелопонезу. Тамо сам научио грчки језик. Затим сам отишао да изучавам богословље на Атинском универзитету.

Имао сам мисао да будем монах, али су ми родитељи пред своју смрт рекли: „Мораш да се ожениш“. Никада нисам забрињавао родитеље, па сам тада помислио: „Ако их сада не послушам, они ће умрети ожалошћени“. И одговорио сам: „Добро, изаберите девојку, која вам је по души, и пошаљите ми је. Али мора да зна, да се спремам да будем свештеник.“ Девојка је дошла и узели смо се. Уверен сам да су родитељи отишли у други свет спокојне душе.

По вољи Божијој сада сам свештеник, живим овде, у Атини, служим у храму Светог Апостола Томе. Сестра Текла се вратила са мисијом у Заир. Она иконопише, шије за Цркву. Покушава још и да подигне скит у Заиру да ли је то веома тешко учинити.

наставак следи…

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1693&do_action=viewdoc

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве