Извештај Св. Синоду Српске Православне Патријаршије о мисији у Чешкој – Свештеноисповедник Доситеј Загребачки

Светом Синоду Српске Православне Патријаршије

Београд

(извештај четврти)

Независно од мисије, која Нам је поверена од стране наше Цркве, Ми смо, силом околности, ступили у преговоре са још једном духовном заједницом која постоји овде у Прагу. О овим нашим преговорима и намерама хоћемо овим извештајем да упознамо Св. Синод.

До минулог рата, овде у Прагу, постојала је чешко-руска православна црквена општина, која је имала и свој храм и своје духовенство. Ова је општина била потчињена рускоме Св. Синоду. Свештеник, ђакон као и црквени појац били су из Русије. Преко лета ова су лица опслуживала и цркве Карлсбаду (Карлови-Вари), Францес-баду и Маријен-баду, које су такође биле везане за централну управу руске цркве. Све су оне сада на територији Чехословачке републике. Са наступањем рата организација православне цркве била је растурена: Руси су морали отпутовати а православни Чеси (истина тада малобројни) морали су ћутке подносити сва насиља како би се угушило све оно што везује Чехе за Словенство и православље. Православље се овде сматрало као руски патент — као средство агитације за великоруску-пансловенску идеју. Црква је у Прагу, наравно, одмах била затворена, а иста је судбина била задесила и цркве у курортима.

Са ослобођењем Чеха и стварањем своје самосталне републике чехословачке, настаје нова ера и у верском њиховом животу. Русије истина сада нема; руска црква и сама се бори под тешким условима за своје, да сачува бар оно што се сачувати може. Божје је провиђење, да и поред тешких дана искушења која су наступила за једну најмногобројнију словенску цркву, сјај и величина православља међу Словенима ипак не изнемогне, него да друга сестринска јој црква  српска пројави своју особиту активност. Ова последња је сада не само уједињена него се уздигла на ступањ њене старе славе и моћи. Српска Православна Црква сада има да да нову духовну снагу а и правац духовног делања свему православном словенском народу. Ова јој је дужност самим Богом наложена.

Као што видимо, наша браћа Чеси су ово разумели. Они се нама и не обраћају другојачије. Из онога што се до сада овде писало о нашој цркви, из онога што смо чули од њих и многим разговорима са Чесима јасно излази, да сада, када се они њима обраћају само као једној нацији, која је не само у прошлости сијала славом и величином, него је своју славу и величину и у данима своје најновије историје на част и своју свега словенства документовала, него и као нацији са најбогатијим духовним благама међу Словенима. Наша улога данашња добија карактер свесловенски, а као носиоци православља треба да смо носиоци и словенске вере и побожности.

И православна општина овдашња није дуго размишљала кад је почела слободна да дише куда да се обрати за помоћ — ко треба да је организује, ко да је оживи. Још прошле године овдашња православна општина обраћала се била преко нашег ванредног опуномоћеног Министра г. И. Хрибара нашој Цркви, и молила за духовну заштиту. Немајући никаквог одговора из Београда, општина се поново обраћала. Нама није познато шта је било урађено са овим обраћањима и молбама и да ли су оне у опште до места куда су отправљене биле.

Уверена, да Ми носимо са собом и одговор наше Цркве, да је овдашња православна општина примљена под окриље наше Цркве, она је чекала неко време и није хтела да Нас узнемирава, увиђајући да смо одвећ заузети преговорима и разговорима са Централним Одбором Чехословачке Цркве. Али ових дана када смо већ били слободнији и када је општина сазнала да Ми за њу нисмо донели никакву нарочиту одлуку, она се Нама обраћа молбом, коју и спроводимо под ./. Светом Синоду, молећи да се по њој што пре донесе одлука.

Не сумњајући, да ће Свети Синод примити овдашњу православну чешку општину под своје окриље, Ми смо јој обећали Нашу помоћ док она буде под окриљем српске Цркве. У исто време Ми смо предузели корак, да се она почне организовати и почети рад.

За углед и достојанство наше цркве ова ствар није од малог значаја. Пре свега тешко је још сада предвидети колико ће времена проћи до времена када ће Чехословачка Црква у свима појединостима моћи да се преваспита и да у свему буде у хармонији са нашом Црквом. Имати под својим окриљем и руковати у свима стварима по нашим појмовима и традицијама религијским једну црквену општину и то у центру саме државе, није мала ствар. Служба Божија и све остало у овој општини у свему ће бити онако како је код нас. Тим самим преко ове општине показаће се сва лепота и величина нашег богослужбеног култа и тиме утицати на привођење у хармоничну целину свега што са нама буде у духовној вези. Ова општина биће центром свију православних који се сада у Прагу налазе, т.ј. и Руса и Румуна и Грка и т.д. Дакле сви они биће под окриљем наше српске православне цркве, у колико ће члан њен, Епископ, бити духовним руководиоцем религиског живота и његових пројава.

Да би се све ово могло извести, Ми смо већ дали потребне инструкције утицајним члановима ове православне општине (као нпр. Др Червински, адвокату из Прага и садашњем председнику православне општине и генералном конзулу г. Рикси, руском представнику Рафаљском и др.). Сматрамо да је засад најглавније да се добије једна црква  храм од стране овдашње општинске Управе, која располаже неким црквама, које су сада затворене (Праг има толико цркава, да су неке сада затворене, јер су сувишне). Црква Св. Николаја, која је била до рата у рукома руске православне Мисије сада је предана општини Чехословачке Цркве услед чега, за сваку службу, коју би хтели овдашњи православни друге народности да служе }’ овој цркви морају мољакати ову општину, а често добијају и одказ ако је она заузета службом општином чехословачке Цркве.

Недавно је у Праг допутовао свештеник православни Алексије О. Вањек. Он је допутовао из оног дела бивше руске царевине, која је сада у пределима пољске републике. Отац Вањек је свршио духовну семинарију у Русији; тамо је и рукоположен и био је парох у једној чешкој колонији, јер је по народности Чех. Пошто је он одличан свештеник и добар проповедник, а зналац оба језика овде сада најнужнијих  руског и чешког; Ми смо намерни да га поставимо за свештеника с тим да за наше Србе важи као свештеник и да помаже и у осталим пословима оцу Вањеку наш овдашњи студент конзерваторијума и наш сарадник Миливоје Црвчанин.

После најважније тачке програма овдашње православне општине — имати свој сопствени храм, долази одмах друга такође важна тачка: отварање школе за Веронауку. У свима овдашњим школама веронауку предају само духовна лица. Због минулих тешких догађаја овдашња православна деца су још од 1914. год. остала без знања своје вере и без упутства за хришћански морални живот. Неки од родитеља православне деце долазили су Нам и молили да створимо њиховој деци могућност да би била просвећена и образована у духу њихове вере. Верујемо, да би отац Вањек уз припомоћ засад бар и Миливоја Црвчанина овај посао могао врло успешно вршити. Из разговора са њиме увидели смо, да би он радо узео на себе и ову дужност.

Али не само да децу треба учити, него је исто тако потребно да се установе специјална предавања и за одрасле, које треба такође учити. Треба просветити народну масу у духу наше св. вере. Интересовање је огромно овде за све што долази од нас, па се сада то интересовање пренело и на нашу народну цркву, наш морал и наше верске обичаје. Треба овај моменат искористити: никога данас овде не слушају радије него ли нас Србе. Наш недавнашње путовање по Моравској убедило Нас је, да не само овде у централи, него и у провинцији ми имамо великих симпатија у народним масама да не рекнемо — обожаваоце. Ми смо намерни да у што скоријем времену овде оснујемо једно верско-просветно друштво а у духу наше св. вере. Ово би била трећа тачка нашег почетног програма. Као што се види све ове три тачке ако се само могадну извести, такве су природе да ће послужити на част нашој цркви и народности.

Има још једна тачка програма о којој морамо исто тако молити и како Нам изгледа није од мањег значаја него досад поменуте три тачке.

Веома је потребно, да се што пре покрене овде један часопис и то у чисто православном духу. Часопис треба да упозна овај свет са Православљем и да буде заиста гласом наше св. Цркве. У почетку би овај часопис могао излазити и један пут месечно и у мањем обиму. Чланци би се морали штампати на чешком језику а ако успемо извршити организацију у прикарпатској Русији, онда и на руском.

Ово су четири важне тачке из Нашег садашњег програма. Молимо Св. Синод да их узме у претресање и да Нас извести о одлуци. Не сумњамо, да ће Св. Синод схватити сву важност улоге наше Св. Цркве у центруму ове најкултурније Словенске земље и потпомогнути Нас у раду.

Да ли ћемо се Ми овде дуже или краће бавити, па овај посао предати да продуже они који ће после Нас доћи — није од важности, него је главно, да Наша црква положи солидне темеље згради новог духовног живота, у чему овај народ оскудева и за шта ће он нама за увек бити захвалан. Оно што руска црква није успела да учини за деценије њенога рада овде, ми можемо учинити за кратко време.

Ако Св. Синод буде сагласан са нашом намером и програмом који смо овде изложили онда молимо да Нас опуномоћи:

1)  да можемо под наше окриље, односно наше патријаршије, узети овдашњу православну општину и да можемо извршити организацију и започети посао а у правцу како за најсходније нађемо, и

2)  да можемо специјално за овај посао рачунати на материјалну потпору од стране наше Цркве.

Одмах хоћемо да напоменемо да би ова потпора, нарочито у почетку, морала бити нешто јача а да би се затим умањивала. Верујемо да би ускоро дошло време када би се сви расходи покривали и без икакве материјалне потпоре.

На завршетку овог извештаја слободни смо још једном поновити, да би углед наше св. Цркве, па и нашег народа необично много добио ако би успели горњи програм у целини остварити. Треба бити само овде па видети са каквим интересовањем и највиднији претставници других православних народа прате рад наше цркве овде, а за време нашег бављења у Моравској готово свакодневно су добијали овдашње редакције извештаје о нашем тамошњем раду и кретању.

Молимо Св. Синод да Нас у Нашој намери подржи и подкрепи и да Нам да своје поверење.

Светом Синоду понизан,

Епископ нишки, Доситеј

(„Христу веран до смрти – Свештеноисповедник Доситеј Загребачки“,

Београд-Цетиње 2008. СВЕТИГОРА, Издаваччки фонд Српске Патријаршије, стр. 214-218)

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари