Имамо избор – Христос Јеванђеља или идол „добрих људи“ – Протојереј Всеволод Чаплин

У недавним дискусијама које су се разгореле са неверујућима, многи православни се, као што се већ давно дешава у Европи, оправдавају. Па нисмо ми, како говоре, ужасни. И пакао не схватамо буквално и у рај смо спремни да пустимо све и није баш да верујемо у апокатастазис, али у сваком случају нећемо га одрицати…
Христова слика наметнута почевши од 60-их година од стране масовне културе, практично је усвојена. Ни не покушавамо да споримо са тим да је Он тобож изванредни путујући проповедник, благ и незахтеван, који никога не вређа и никога не осуђује. Час је први хипик, час стихијски социјалиста, час борац са религиозним естаблишментом.
Речи Јеванђеља које нам откривају сасвим другачијег Христа памтимо, али се трудимо да не подсетимо друге на њих. Иначе ни тужба за изазивање религиозне мржње није далеко. „До пакла ћеш сићи“ (Мт. 11:23), „породи аспидини“ (Мт. 12:34) – све ово је Он говорио, али, да ли треба понављати све те политичке некоректности!? Зар није боље ћутати у присуству они који сматрају: Јеванђеље су искривили ти дивљи црквењаци, али Христос, Христос… Не, Он (он) није могао тако да каже… Он је добар, добрица… – и гејеве ће пожалити и атеисте неће вечно осудити и некако у рај увести оне који врше абортусе. Све ће иза гроба покрити Својом љубављу, а како? – није на нама да судимо.
Међутим, Нови Завет, ако ћемо му ипак веровати, говори о Христу другачије. Да, Он милује грешницу и не даје да се баци камен на њу, призивајући је (успешно) покајању. Међутим, Он обећава вечне муке (Мт. 25:46) онима који нису испуњавали Његове заповести. Он предлаже људима слободу, али о онима који су постали робови греха говори: „Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 13:41-42).
Господ љуби и кажњава. Кажњава Сам – и у овом животу и тим пре иза гроба, при чему је последња казна много гора од прве, јер вечно траје. Тако о Богу мисли практично читаво православно предање, ако је не просејемо кроз сито мишљења 20-21 века. И изузетци само потврђују правило. Можемо колико хоћемо да говоримо о томе да су старозаветне Божије казне остале у далекој прошлости. Нови Завет такође говори о казнама, простирући их за разлику од Старог, у вечност. Па зар је и Бог Старог Завета – неки „други Бог“? А Бог двадесетог века – „трећи“? Зар се последњи није „васпитао“ по мери појављивања политичке коректности, хуманизма и људског стремљења да се не буди сопствена савест?
Покушај да Бога прилагодиш себи, својој раслабљеној души није ново дело у историји. Па зар има мало људи поред нас који брижно негују „бога у души“ који све одобрава и са свиме се слаже? Или оне који су створили постхришћанске „конфесије“ места непринуђене, ни на шта обавезујуће релаксације? Међутим у данашњем тренутку оно што је ново јесте покушај неких православних хришћана да говоре тим истим језиком и са тих истих становишта. Да ли из унутрашње сагласности са „Христом“ Булгакова и Ендрју Лојд Вебера, или из одсуства жеље да се увреде секуларни и квази-секуларни хуманисти.
Постоји још и један мотив. „Шта је било са мојим стрицем који је умро као неверујући? Зар и он, тако добар, није ушао у Царство Божије? На крају, шта са Лавом Толстојем? Геније! И боље је Цркви да га не убраја у своје противнике, већ савезнике! И Сахаров – зар није хришћанин без Христа?“
Да, ми не знамо да ли су ти људи принели последње покајање и сада пребивају у Очевом загрљају. Али их ни са сигурношћу не можемо прибројати Царству Божијем. У неким случајевима је, авај, много тога јасног. Имам немало основа да тврдим да се многи моји најближи рођаци не налазе у Царству Божијем. И не само зато што су неки од њих извршили наочиглед, као освету другим члановима породице, самоубиство. Ствар је у томе што су живели само за земаљске ствари. И били су уверени у исправност таквог световног материјализма и „хипотеза о Богу“ им до последњег дана није била потребна. Као млад сам питао једног свештеника како се Црква односи према Пушкину и добио одговор: „Као хришћанину који се налази у паклу“. Решено је можда одвећ одлучно, али зар не можемо да претпоставимо тако нешто?
Христова љубав је пре свега усмерена на то да људи достигну вечну радост. Понекада Бог пут ка њој поставља кроз уразумљивање и страдање, које се из људског угла сматра невиним и већ никако не може да се повеже са садашњим схватањем хуманизма. Слепорођени кога је исцелио Господ страдао је потпуно невин. И када су ученици питали Исуса ко је сагрешио – он или родитељи његови – Христос, да приметимо, није рекао да нема казне за грех, већ одговорио: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн. 9:3). Многи се данас запрепашћују: каква нехуманост! Невино страдање – ради „мисионарских циљева“! Међутим, управо тај циљ – буђење људи за спасење – чини страдање оправданим и благим. Како он усмерава на корист наше муке и болести, ако служе покајању и исправљању живота.
Христос је добри Пастир. Али, Он је и страшни, праведни Судија. Он је лутао по свету, често немајући где „главу заклонити“ (Мт. 8:20). Он није одбацио царске почасти улазећи у Јерусалим, иако је знао да су људи од Њега очекивали потпуно лажно, пролазно царство. Једном ће свако од нас видети Христа у слави: „обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним“ (Отк. 1:13).
Црква је – Христос. Управо је Она Његово Тело. И Она јавља свету све Његове стране – и слику гоњеног туђинца, и слику Цара царева и образ милостивог Оца и образ нелицемерног Судије. Показујући само један од ових образа и заборављајући друге, Црква губи силу светлости и соли, издаје Своју Главу.
Православна, јеванђељска посланица Цркве се никада није допала свима. И убудуће се неће допасти многима – и такав број ће се повећавати. И још једном ћемо схватити истину Христових речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10:34). Нећемо се бојати тог мача који одваја истину од лажи, Бога од пријатних идола које су створили „добри људи“ овога света.
Хришћани који желе да угоде двојици господара треба да се замисле: да ли су правилно изабрали исповедање? Ако не – шта онда, треба пожалити. Царство Божије неће остати празно због тога.

Протоиерей Всеволод Чаплин: У нас есть выбор — Христос Евангелия или идол «хороших людей»

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари