Савремене струје у исламу – православни поглед (I део) – Свештеномученик Данил Сисојев

Масовни терор који су покренули исламисти затекао је наше друштво потпуно неприпремљено за адекватни одговор на ову претњу. И поред тога, наше друштво уопште не схвата саму суштину проблема. У свести просечног становника, како атеисте, тако и православног – ислам је прилично примитивна религија која, ипак, заслужује респект и има традицију. Поред свега осталог тврди се да као и све религије (тобож „путеви као истом врху“) ислам учи добру и мирно се односи према Православљу. Ми покушавамо да дамо православну оцену исламу, исламу какав постоји данас…
Да би схватили ову религију, неопходно је схватити да ислам није оно што се подразумева под „религијом“ на Западу. Он није аналог Цркве или секте чији циљ је преображење душе. Он је више одређени глобално-социјални пројекат успостављања царства Божијег на земљи. У томе је ислам јако близак комунистичкој партији, национал-социјализму или данашњој глобализацији. За муслимане не постоји расцеп између политике и религије. То су две стране јединствене целине регулисане од стране закона (шеријата) који је прописао Алах. Управо зато сваки покушај да се ислам угради у не-исламски поредак може да се оствари само до тренутка док је последњи довољно снажан да би задржао исламски раст.

Општи принципи ислама

 Без обзира на то што многи представници ислама из разлога пропаганде одбацују ислам једних или других личности (пре свега терориста), у реалности, по учењу ислама, муслиман је човек који чува пет стубова ислама.

Први је исповедање вера (шахада): „Нема бога осим Алаха и Мухамед је Његов пророк“. Изговарање ове формуле и присуству не мање од два муслимана аутоматски чини човека муслиманом.
Други стуб је испуњење обреда клањања – намаза.
Трећи стуб је обавезни порез за сиромашне (закат).
Четврти – држање поста у месецу Рамазан.
Пети стуб – ходочасништво у Меку (хаџ).
Мноштво исламских проповедника за шести стуб ислама сматра обавезу џихада – светог рата са неверницима.

Сви који држе ових пет стубова су муслимани. Притом треба памтити да у исламу не постоји духовништво. То је из разлога што Коран одбацује могућност усиновљења људи Богу. Зато у исламу нема ни посредника. Јер, у поређењу са Алахом сви људи су инсекти. Зато ни једна изрека људи нема апсолутни ауторитет. Зато не треба озбиљно узимати изреке религиозних лидера ислама. Они се ни сами озбиљно не односе према томе што изговарају у поверљиве уши неверних који су одређени за пакао. Ни један мула нема власт да изопшти муслимана из заједнице (уме). То може да учини само шеријатски суд.
Православна Црква гледа на пет стубова као на демонску заблуду. Први стуб – вера (акида) укључује веру у шест темеља: муслиман мора да верује у Алаха, његове анђеле, његово Писмо, посланике, у последњи дан и предодређеност. Главни предмет вере у исламу је Алах, посебно биће, слично хришћанском Богу. Његова главна особина је јединство. Њему се приписује стварање света, слање Писма и пророка као и суд на крају времена. Међутим, за разлику од истинитог Бога, Алах није личност. Он није добар, не даје слободу свом створењу јер одређује сва дела (како добра тако и зла). Он је ограничен пространством. Ислам одбацује Тројединство. Поред Алаха вечно постоји и Коран.
Православна Црква на основу Светог Писма одбацила је истоветност Алаха са Богом Творцем, Који је дао Библију, Који нас је спасао у Христу. Ово учење је било званично потврђено на Цариградском Сабору 1180. године. Алах ислама не постоји у стварности. Он је последица извитоперене представе о истинском Творцу коју је сатана посејао у уму Мухамеда. Можемо га назвати идолом, изграђеним у уму муслимана, као што су незнабошци себи измишљали лажне богове.
Вера у анђеле у исламу се такође разликује од Божијег откровења. Анђели ислама су посебна бића, створени из светлости који испуњавају Алахову вољу. Ислам одбацује греховни пад анђела (сем Иблиса – сатане, чија се анђелска природа налази под сумњом). Осим анђела постоји још један облик живота – то су џинови – створени из пламена без дима. Они су подељени на џинове незнабошце и џинове муслимане. Први су узрок људских несрећа. Они могу да се жене, рађају децу, чак ступају у полне односе са људима. Такво учење о анђелима је потпуно удаљено од истине. Бог нам је открио постојање света духовних анђела, који је бунтом поделио Даница. Добри анђели су наши помоћници и старија браћа и улазе у небеску Цркву. Побуњени анђели су наши непријатељи који се изгоне силом Божијом и знаком Крста. Као последица извитопереног разумевања анђелске природе у исламу нема реалне духовне борбе са демонима. Напротив, човек јако лако пада под дејство духова зла. У вези са тим исламски свет је проникнут страхом од урока, клетве и врачања. Често се сусрећи и случајеви поседнутости.
Вера у Писма одваја ислам од хришћанства. Сагласно Корану Алах је послао неке „Свитке“ Аврааму, „Таврат“ (Закон) Мојсеју, „Забур“ (Псалтир) Давиду, „Инџил“ (Јеванђеље) Исусу Христу и Коран Мухамеду. Међутим, по муслиманском убеђењу сва Писма осим Корана су искварена. Зато они и одбацују истинито Откровење Божије признајући само Коран. Муслимани су убеђени да је Коран копија вечног оригинала који је Бог издиктирао Џибрилу. Они сматрају да Писмо тобож мора увек да буде директна реч Алаха на арапском језику. Зато је реална реч Божија, где Творца говори и речју и делом, потпуно неприхватљива за следбенике Ислама. Коран се радикално разликује од Библије. Приче које се налазе у њему измишљене су противрече како Светом Писму, тако и историји. (Например, Дјева Марија се сматра Мојсејевом сестром, а Аман из књиге Јестире, објављује се за фараонског везира у време Мојсеја).
Богословље се радикално разликује од Библијског. За разлику од Библије, Коран садржи 225 противречности. Православна Црква сматра Коран за Мухамедову измишљотину, засновану на демонској сугестији. Муслимани су убеђени да је Библија људска творевина, која је до непрепознатљивости извитоперила реч Творца.
Вера у посланике такође разликује ислам од хришћанства (и јудаизма). По убеђењу муслимана, суштина Алахове посланице се у принципу не мења. У сва времена јединствена вест је утврђивање једнобоштва. Ништа друго Алах не може рећи. Све што не води до тога представља људску измишљотину. Опет, бог муслимана је мање способан за стваралаштво од човека. (Међутим, знамо да анђели, између осталог и пали анђели – демони, немају способност стваралаштва, за разлику од човека). Посланици које помињу Коран и суне („свето предање“) иако и имају имена слична библијским, најчешће немају скоро ништа заједничко са реалним личностима. Например, Христос се не објављује за Бога, већ створење. Његова чуда су апсурдна (најчешће су позајмљивана из апокрифа). Например, говори се о столу са јелом који је послан са неба на молбу Исе, или се понавља апокриф о глиненим птицама које је Он оживео. Најстрашније је што муслимани одбацују саму чињеницу распећа и васкрсења Христа Спаситеља. По њиховом убеђењу, Алах је вазнео Христа, већ је на крсту био распет други човек (Јуда или Симон Киринејски). Ова богохулна тврдња противречи како Јеванђељу, тако и самом карактеру Богочовека. Није случајно да муслимани мрзе свети Крст, јер тврде да ће једно од главних Христових дела након Његовог повратка на земљу бити уништавање свих крстова. Тако се открива дух који влада у исламу. Мислим да је и забрана вина повезана са мржњом према Светом Причешћу.
Муслимани долазе до апсурда проглашавајући чак и идолопоклонике за Алахове посланике (например Александар Македонски је Зу-ул Кифл). Зато је потпуно лажна тврдња да муслимани тобож поштују Мојсеја, Христа или Давида. Под тим именима постављене су потпуно друге личности. По питању тога муслимани су истоветни окултистима.
Вера у последњи дан код муслимана такође не одговара речи Божијој. По њиховом учењу душа умрлог налази се у гробу, где грешнике муче анђели, а праведници пребивају у покоју (иако је неразумљиво каква наслада може постојати у гробници). Пред крај света, исламски Иса ће се вратити на земљу, уништити хришћане, оженити и умрети у Медини (да приметимо да се ова личност из исламске митологије не разликује од антихриста који је предсказан у Библији). Појавиће се антихрист Ал Џаџ. На крају анђео Исрафил ће затрубити у трубу и све ће у свету умрети, а затим ће Алах све васкрснути. Сви људи ће стати пред Алаха и он ће им судити. Муслиманима ће се показати њихови греси, они ће их признати и затим ће им се опростити. Они који су погинули у џихаду ући ће у рај без суда. У суди дан њихове ране ће се отворити, али ће уместо крви из њих потећи мошус.
Остали ће морати да пређу мост ас-Сират који води у рај. Праведници ће мирно прећи преко њега (муслимани верују да тај мост могу прећи само на жртвеном овну), а грешници (пре свега немуслимани) ће упасти у пакао. Становнике пакла очекује вечна мука од огња, ужареног гвожђа и драња коже. Мучење ће вршити посебни анђели. Међутим, на крају крајева сви муслимани ће заступништвом Мухамеда бити изведени из пакла. Праведници ће се у рају наслађивати у рајском врту мноштвом различите хране ,а такође и полним односима са посебним бићима – хуријама. Притом, праведници ће се још наслађивати посматрањем мучења немуслимана. Ова представа показује сатанску суровост муслиманског лажног пророка.
Међутим, ни у рају људи неће видети Бога (по једном од хадиса, Алах ће бити видљив у рају, као месец током облачне ноћи) и заувек остати робови. Сама могућност усиновљења одбацује се од ислама као најгора јерес.
Очигледно је да је и таква представа најгоре извитоперење Откровења. Главно чему су се надали и старозаветни пророци и светитељи хришћанства – сједињењу са Творцем – проглашава се потпуно немогућим. По мом мишљењу, исламски рај може у потпуности да буде једно од одељење истинског пакла. Неки светитељи су видели да се развратници након смрти налазе у стању непрекидног блуда, што и код њих самих изазива одвратност. Оно што је Мухамед описивао као идеал, сусреће се већ на земљи као различити облици поседнутости. У „Повестима о животу пустињских отаца“ наводи се случај када је поседнути могао да поједе бика и остане гладан (у медицини се то стање назива булимија). Шта је опис блаженства муслимана који сваки дан имају три милиона различитих јела, при чему свако од њих има снаге да све поједе? А нимфоманија и реални напад блудног демона идентични су очекиваним полним односима са 124 хиљада хурија сваког дана.
Последња тачка муслиманске вере – вера у предодређеност – представља најодвратнију тачку њихове заблуде. Сагласно овом учењу Алах је творац свих поступака, како злих тако и добрих. Он даје силу убици да убије, прељубнику да блудничи. Али при том исти он и кажњава за тај злочин. Проблем усаглашавања предодређености и слободне човекове воље остаје неразрешив. Муслимани одбацују велики део слободе. Они тврде да од човека зависи само жеља, а реализација од Алаха. Међутим, јавља се питање: ако Алах чини све, како и сама жеља може бити изузетак? Само учење предодређености је најразорније за духовни живот муслимана. Управо муслимани који се ослањају на њега, оправдавају смрт невиних људи у време терористичких напада. У суштини, то учење је тачан продукт сатанске лажи која се чула у рају. Јер тада је већ Адам покушао да Бога објави за извор греха.
Дакле, видимо да у области вероучења ислам радикално унакажава Откровење. И што је најопасније, ислам облачи сатанске идеје у речи познате хришћанима, да би сличношћу омота привукао људе у таму смрти.
Други стубови муслиманске вере такође одвајају ислам од религије Бога Творца. Други стуб: испуњење обреда клањања – намаза – многи погрешно сматрају за сличност са хришћанском молитвом. Међутим, то уопште није тако. У исламском богословљу намаз је строго уређени обред обожавања Алаха. Најмање нарушавање ритуала доводи до тога се намаз сматра нереалним. Алаху уопште није занимљиво стање срца човека који се моли (можда зато што не познаје људска срца. Јер, анђели немају власт да гледају људске мисли). Овде видимо сличност са идолопоклонством. И тамо и овде важнији је ритуал, од стања срца. Можеш и не веровати у идола, али си обавезан да сачуваш ритуал.
Трећи стуб – обавезни порез за сиромашне (закат) често мешају са милостињом. То је управо супротно. Као прво, закат није тајна, упркос Господњој речи. Друго, закат се даје само муслиманима или онима који се уз новац могу привући исламу. Знамо да то исто раде и припадници секти, који чине добро дело ради проповеди своје заблуде.
Четврти стуб – држање поста током Рамазана – такође има мало заједничког са православним постом. Он се односи само на дневни део дана. Он такође није повезан са борбом са страстима, које делују унутар човека (сем суфија, муслимани уопште и не знају за страсти). Овај пост је без користи за душу, а често је просто и штетан јер рађа самоувереност и гнев.
Пети стуб – ходочасништво у Меку (хаџ) –представља остатак незнабоштва. Клањање метеориту (црном камену), ритуалне жртве, бацање камена у стубове са увереношћу да погађаш сатану – све то представља бесмислени и сујеверни ритуал. Није случајно да у време хаџа сваке године гине много људи. Тако се непријатељ руга својим несрећним жртвама. Ако су старозаветни обреди припремали људе за долазак Господа и објављивали Његово спасење, обреди хаџа незасновани на Откровењу потпуно су бесмислени.
Много, много проповедника ислама као шести стуб ислама сматра обавезу џихада – светог рата са неверницима. Писаћу још о човекоубилачкој мржњи ђавола која стоји иза ове заповести.
Овакав је православни став према ономе што је заједничко за већину муслимана у свету. Видимо да практично нема ничег заједничког у вери између хришћана и муслимана. Под једном и истом речју подразумевају се потпуно различите реалности. Зато сви разговори о „религијама Авраама“, „два пута ка истом Богу“ треба да се напусте.

Свакодневни ислам татаро-монголских народа

Велики део татаро-монголских исламских народа Русије (осим Азербејџанаца) придржава се сунитског правца ислама. Ова правна школа допушта широко коришћење обичног права и зато се лако прилагођава на локалне услове. Почетком 19. века јавио се покрет џадидизма који је прогласио фактичко напуштање шеријатских норми. Признајући основне норме ислама (пет стубова и акиду) сматра необавезним испуњавање шеријата, док је световно образовање неопходно. „Главно је да имаш шеријат у души“, говоре џадидити. Многи од њих су прешли на испуњавање обреда намаза не на арапском, већ на националном језику. Овај покрет се може упоредити са обновљенаштвом у Православљу. Тако се јавио „меки ислам“ који је у многоме прихватио норме западног хуманизма.
Како према њему треба да се односе хришћани? Наравно – негативно. Јер „меки ислам“ само разлаже општи појам апсолутне истине. Није случајно што се следбеници овог тока најчешће придржавају концепције „све религије су пут као истом врху“. Са ове тачке гледишта практично је немогуће водити дијалог. Све ће бити потопљено у меканој вати слагања и пропаганди „толеранције“.
Притом, како су запажали још мисионари 19 века, ислам је међу Татарима, Башкирима или Казахстанцима толико помешан са незнабоштвом да је тешко одвојити једно од другог. Након совјетске владавине ова ситуација се још више утврдила. Многе муле скоро да уопште не знају арапски језик. Сва религиозност муслимана се често своди на празновање исламских празника и позивање мула на свадбе и сахране. Равил Гаинудин се жали да су Татари фактички напустили ислам. Притом су јако развијени урок и врачање. Није случајно што је међу муслиманима развијен окултизам. То је такође повезано са суфијском традицијом која има снажан утицај на татаро-монголски ислам.
Међутим, ислам се код Татара и Башкира поистовећује са националним идентитетом („Ако си Татарин, мораш бити муслиман“ – често говоре представници „меког ислама“). На таласу национализма, који је захватио татаро-монголске народе, појачава се и освајање ислама међу тим народима. Често се ислам користи за утврђивање идеологије стварања Велике Турске, која би укључила све те народе. Захваљујући идеологији џадидизма, татаро-монголски ислам се у многоме разликује од арапског ислама. Тако често следбеници арапског ислама не признају џадидите за праве муслимане. На тај начин, без обзира на интернационализам који је својствен исламу, појављује се могућност да се изгради самоидентитет татарског и других народа, не само међу хришћанима, већ и међу самим муслиманима.
Овде треба приметити да је сам феномен национализма знак проклетства Вавилонске куле (Пост. 11). Делимично исправан јер указује на посебне таланте које сваки народ поседује, он на греховни начин игнорише Божију заповест свим људима о уласку у Једину Васељенску Цркву. Национализам игнорише првобитно јединство људског рода и често провоцира међусобне сукобе. Он негује многобројна непријатељства међу народима и доводи у свест националну искључивост. По речима архимандрита Софронија (Сахарова) „ако се национализам не може савладати, значи да Христово дело није успело“.

Традиционални ислам кавкаских народа

Јако се разликује од татарско-монголског ислама. Велики део муслимана на Кавказу се придржава шафиитског правца, који даје посебно место сагласности исламских научника. Међу кавкаским муслиманима огромну улогу имају не само шеријатске норме (које се испуњавају строжије у односу на татаро-монголе), већ и захтеви адата – обичног права који је у основи незнабожачко. Зато је међу муслиманима на Кавказу толико раширен обичај крвне освете као и многи други обичаји који нису сагласни са шеријатом. Сем тога, због ширења суфизма међу Кавкасцима је раширен култ светих места, култ светих и неки други обичаји који нису сагласни са духом ислама. Међутим, ово није својствено само кавкаском исламу. У самом арапском свету под дејством суфизма у народу постоји дубоко убеђење да светлост Мухамеда постоји пре настанка света. Тако и невољно људска душа показује неопходност Богооваплоћења.
Са православне тачке гледишта пажњу заслужује чување обичаја који се, насупрот Корану, ипак чувају у народној побожности. Јер ако Бог није постао човек обожење је немогуће, људи не могу постати синови Божији. Зато, строго говорећи, никаква светост у исламу није могућа. Човек може постати покорни роб, али никада неће учествовати у слави Божијој. Међутим, душа не може да се помири са тим и зато се појављује култ светих који показује да је исламу туђа људскост и да не одговара на најдубље потребе људског духа.
Што се тиче очуваности незнабожачких елемената међу муслиманима, то сведочи о одсуству унутрашње преображавајуће силе у исламу која је у стању да изгна сатану из људских срца и из народног живота.

Руски ислам

Као нови феномен који се први пут појавио крајем 20. века треба навести прелазак неких Руса у ислам. Он је повезан и са авганистанским и чеченским ратовима када су многи безбожници, имајући осећај кривице, примали веру својих непријатеља. Са друге стране, до Русије је дошао западни талас где су се многи заносили идејама Ренеа Генона и других традиционалиста и почели да у исламу (посебно у суфијском правцу) траже древну духовну традицију. У Русији је њихов идеолог Гајдар Џемал. Често у ислам прелазе и људи који улазе у брак са муслиманима (формално по шеријату за жене хришћанке то није обавезно, али је јако пожељно, док се хришћанин може оженити муслиманском само примивши ислам). Тако се води активни посао исламских мисионара у одвлачењу хришћана у ислам. Посебно се труде представници чеченске дијаспоре и арапски проповедници. Узимајући у обзир хетерогеност новообраћених, немогуће је једнозначно окарактерисати овај правац. Људи који су у ислам прешли због женидбе обично се придржавају оног исламског правца ког се придржава и нова родбина. Човек који је исламу пришао сам обично прихвата ислам у најрадикалнијем облику – вахабизам. Традиционалисти се придржавају суфизма, који је јако помешан са окултизмом.
Притом су већина новообраћених анти-глобалисти и социјалисти. За свог највећег непријатеља сматрају јудео-хришћанску цивилизацију коју поистовећују са Америком. Није случајно да мноштво патриота симпатише ислам иако је ислам пред себе поставио задатак уништења Русије и претварања у Московски калифат. Управо се међу руским муслиманима и јавила ова идеја. Обично се наводи 2032. година као датум коначног претварања Русије у шеријатску државу. Ако се то догоди, Православље ће у Русији трпети прогоне сличне комунистичким. Мислим да свако ко пропагира савез са исламом мора да одговара за крв људи које убију муслимани. Управо се сада многи руски муслимани одликују посебном мржњом према Христу, апостолима, Јеванђељу и Цркви. Без обзира на званично поштовање Исе, они сакупљају што више клевета, желећи да унизе Господа. Посебну мржњу код њих изазива, као и код Јевреја, апостол Павле, кога засипају најдовратнијим речима. Тиме се посебно истиче бивши протојереј, Али Полосин.
Каква је православна оцена руског ислама? То је гнусна издаја Христа Спаситеља. Ако су отпадници били крштени, они потпадају под црквену анатему. За своје безакоње ће бити кажњени вечним огњем.

Рубрика: Мисионарска литература, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари