Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве… – Свештеномученик Онуфрије Гагаљук
Овај кротки и благословени пастир је био истински светилник Божији у страшним годинама бољшевистичких прогона Цркве. Не скренувши ни десно, ни лево са пута спасења, Свети Онуфрије је претрпео многе беде, хапшења, затварања, а 1938. године је био стреља, заволевши Христа до смрти и стекавши нетрулежни мученички венац…
Подражавајмо у нашем животу веру Мученика да би и ми ушли у светле обитељи Господа нашега.
Предлажемо Вашој пажњи изводе из неких писама светог Онуфрија (Гагаљука) у којима својим пријатељима говори о мисији и о ревносном односу према Светој вери Православној.
* * * * *
Новогодишња размишљања (писмо другу, 1925.)
О људима који не знају за Бога:
Шта собом представља човек природни, некрштени у Христовој Цркви и не хранње Тајнама Цркве? Он је – поље неочишћено, непосејано, покривено коровом.
Благодат Светог Духа постоји само у Цркви:
Благодат Пресветог Духа је само у Православној Цркви Божијој, јер је Црква само једна. Нова твар дакле нису ни нихилисти, ни јеретици, ни расколници, наши обновљенци ни сви, слични њима, одступници о Цркве наше.
Туга због сиромаштва у мисионарима:
Тугујем, драги друже што су код нас скоро пресушили (у крајњој мери их ја не видим) огњени апостоли, који би са надахнутим речима истине и обличења на места неверних, да би им објавили речи Еванђеља и указали им правилни пут, истину и живот – Христа Богочовека.
О мисији као призвању хришћанина:
Сваки дан, сваки час који се налази у нашој власти треба да усмеримо на уздизање дела Христовог и Његовог учења.
Не треба да се осврћемо ни тамо ни овамо, већ свако треба да врши своје велико дело – приводити све Христу Богочовеку…
Ревност за хришћанску веру (писмо другу, написано у затвору 1927. Кудимкар)
О мисији као средству против чамотиње:
Како често имам прилике да чујем жаљење на тешкоћу живота о многих верних, па чак и од пастира Цркве! Међутим, око нас има много Божијег, великог, светог! Имам у иду најглавније дело сваког Спаситељевог следбеника; ширење и јављање Православне Вере у свом животу и животу људи око тебе.
О мисионарском сиромаштву:
А када би код нас, епископа и пастира који смо призвани на апостолско служење снажно горео огањ ревности за спасење заблуделе браће наше, а код свих верних – огањ врлинског хришћанског живота! Господ Спаситељ, Који је за нас пролио Своју бесцену Крв и отворио нам врата вечног живота, чека да почнемо са хришћанским подвизима. Он тугује због наше лењости и учмалости.
Мисија је задатак свих хришћана, измешу осталог и обичних хришћана (мирјана):
Да, сваки убеђени хришћанин има велики значај у делу ширења Свете вере, само се и захтева да он буде православан, заиста смирен, кротак, послушан Цркви Божијој.
Апостолска мисија свете Црква никада се неће угасити:
На земљи никада неће нестати ревносни апостоли Светог Православља. Међутим, што више буде весника истине, тим више и усрдније ће почети да се труде, тим ће снажније и шире проћи светли зраци хришћанске вере кроз мрачни живот и заблуде неверја и лажног мишљења. Тим ће радоснији и срећнији бити живот многих хиљада и милиона бедних људи, јер само хришћанска истинита вера, то јест православна, даје људима дубоки и потпуни мир душе још овде на земљи, а у оном животу – вечно блаженство.
О односу према јересима:
Борба са Црквом Божијом се води врло префињено, тако да неискусни пастир лако може отићи у раскол, сам то не примећујући још будући у срцу верни слуга Цркве Божије.
Ето зашто су православни тако строги у вези са овим светом у смислу принципа – никаквих компромиса са неверјем или јересима, расколом, сектама, никаквог контакта не може бити у смисли религиозног јединства, јер код ради ногу уз ногу са неверјем и јересима, постаје „непријатељ Божији“.
Мисионарски напори јеретичких заједница су узалудни:
Ако је светилник затамњен, ако је испрљан извор, све остало нема значај. Например чему сви мисионарски напори наших обновљенаца…; сви њихови напори, најенергичнији су узалудни и неће довести до спасења, јер раде ван Цркве Божије, штавише на Њену штету… Сви ти делатници заборављају да они само мисле да служе Богу, а у стварности се показују као Његови противници, као што је то предсказао Спаситељ у Својој опроштајној беседи са ученицима.
Ревносне апостоле Православља прекоревају за некакву суровост у односу са људима који другачије мисле. Овде није у питању непријатељство, злоба, већ брига о чистоти Вере. И у вези са тим не треба да постоји никакво снисхођење, као што говори апостол о својој борби са лажним апостолима: „Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас“ (Гал. 2:5).
Мисионари су дужни да директно говоре истину:
Какав је коначни циљ те строгости православних проповедника у вези са људима који другачије мисле? Указати директно, без увијања на заблуде расколника, јеретика, неверника.
Не желимо да одгурнемо од истине све заблуделе, већ да их привучемо. А без директног указивања на заблуду је то немогуће урадити. Док обновљенци, римокатолици, протестанти свих струја не буду свесни својих заблуда – зар могу прићи Цркви Божијој?
Гледајући са стране, чини се да је лако постати свестан своје заблуде. Међутим, у стварности то представља подвиг – подвиг смирења, покајања за своју гордост, која пре свега влада свим противницима Цркве Божије.
Међутим, тим више је већа радост за земаљску и небеску Цркву Божију када се заблудели обраћају Истини.
Неопходно је чувати непомућену веру:
Чувај драги друже, чистоту Светог Православља, као зеницу ока… у чувању светиње наше од свих могућих савремених префињених извртања истине је мислим, и наше најглавније дело.
Из размишљања „Где је истинита религија?“
Задатак православни хришћана:
Ми, православни чувамо највећу ризницу – истиниту религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…
http://eugen-ivanov.livejournal.com/10767.html
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
Помаже Бог !
Имам једно питање што ме збуњује. Наиме, када римокатолицима говорим о томе како је Божија благодат присутна и може да се задобије само у Православној Цркви те да о томе свједоче
и многи нетрулежни светитељи, они ми одговарају да тога има и у њиховој „цркви“ – Леополд Мандић, Падре Пио, Јован Вианеј, Бернадет Субиру,… Ја и даље вјерујем да је Православна Црква једина, истинска Црква Христова, али морам признати да немам одговор на дотични њихов аргумент. Јер ако искључимо могућност дјеловања Божје благодати, Духа Светога (а морамо да га искључимо) онда остају једино двије могућности – или се ради о преварама римокатолика (можда мумификовање, балсамовање тела,…) или пак потпомагању односно дјеловању нечистих духова, са намјером обмањивања људи, да би они мислили да је и римокат.“црква“ права. Било би ми од велике помоћи кад би пронашао неки текст на ту тему, а нисам. Је ли се итко бавио овом темом, са Православног стајалишта? На сличан начин имао сам проблема са „чудима“ и такозваним „указањима“ Мајке Божје (Међугорје, Фатима, Лурд,…), али сам на ову тему пронашао одличан текст монаха Горазда, као и неке друге, који су ми освијетлили овај „проблем“ и потпуно задовољили те одагнали моје недоумице. Јер гледе тога сада могу да римокатолицима јасно кажем о чему се ту ради, док то, нажалост, није случај са њиховим „нетрулежним светитељима“.
Био би врло захвалан за „било шта“ на ту тему, да имам нешто на шта могу да се ослоним.
Свако добро од Господа!
Бог помогао!
да, заиста и они могу да се позову на ту појаву која постоји у њиховој религиозној заједници. али исто тако могу на то да се позову и будисти који рекламирају свуда да имају своје подвижнике који се налазе у стању сна већ
вековима, ови будистички монаси имају јако успорен рад срца, једва одају знаке живота, али су и даље живи на пример.
препоручио бих Вам да у дијалогу са људима који припадају римокатоличкој конфесији обраћате пажњу на веру првог миленијума и њихову садашњу веру. да им показујете разлике које су огромне и велике.
да им покажете пре свега, јер они можда то не желе и да признају, али примат папе је њихов главни догмат. ако им се то одузме, по речима кардинала Курта Коха, цео римокатолицизам ће се распасти јер се управо и држи на догмату о
непогрешивости епископа Рима.
дакле, на то треба да усмерите и обратите сву своју пажњу.
то је најважније за њих. ако допрете до њихове свести на ту тему и разорите им ову заблуду, онда су они већ озбиљно отворени за разговор о Истини.
овако, то је само ровоска борба и међусобно „гађање“ цитатима из Писма.
препоручио бих Вам да прочитате, ако већ нисте, одличну анализу оца Георгија Максимова на тему римокатолицизма:
http://kursevi.svedokverni.org/rimokatolicizam-svestenik-georgije-maksimov/
Ваше писмо је утеха, велика је радост видети да постоје људи који знају своју веру, који је сведоче и другима.
Господ Исус да вас сачува и укрепи још више у Његовој Цркви.
Хвала пуно на одговору. Ја сам иначе бивши римокатолик, прије четири мјесеца сам примио, на сопствени захтјев, крштење у парохији Српске Православне Цркве у Словенији. У мом процесу сагледавања Истине велику је ролу одиграла и ова ваша страница, а поготово чланак Георгија Максимова који сте навели. Прије неколико недјеља Свету Тајну крштења примила је и моја мајка, док су сви остали чланови породице и родбине и даље римокатолици, па се сад често дешавају расправе на ту тему. Будем често у дилеми јер у једну руку дужни смо вјеру да свједочимо, Јеванђеље да ширимо и да говоримо заблудјелима о њиховим погрешним убјеђењима, а са друге стране, речено је и да о томе говоримо само онима за које нам савјест говори да ће нас послушати. Јер је речено да ће Содому и Гомори бити лакше на Судњи дан него онима што су чули Ријеч Божију а нису је прихватили. На почетку свог уласка у Православље многима сам говорио о вјери и заблудама римокатолицизма и екуменизма (јер сви су римокатолици које ја знам и екуменисти), али сам се касније мало повукао, јер сам се препао да ћу можда некоме направити да му осуда буде већа. А помислио сам и да се можда ради о мојо прелести, да сам умислио да могу сад друге да поучавам, иако имам безброј својих гријехова, грешака и проблема које још нисам ријешио. Недостатак смирења дакле. Не знам сад цитат напамет, али ако се не варам и Св.Апостол Павле говори о томе да послије другог опомињања остави јеретика на миру. Па сам стога одлучио да ћу само да бринем што више о себи, свом литургијском животу и молитви, а о вјери причаћу само онима који ме буду о томе упитали, који ће показати интерес, занимање. Јер ја дубоко вјерујем да ко заиста тражи, даће му Бог на неки начин да упозна Истину, јер је тако било и у мом случају, а с друге стране, постоји и мисијонарска дјелатност… Како дакле да знам, када некоме говорити о томе и када не, је ли то искључиво дар који се постиже молитвом, постом, исправним и Литургијским животом, учествовању у Светим Тајнама Цркве,…?
Испричавам се што вас смарам овако дугим постовима али ме та питања доста муче и јако су актуелна у мојој свакодневици и окружењу у којем живим. А нема баш људи са којима могу о томе разговарати па се обраћам вама јер као што рекох, ваша ми је страница много помогла и била је један од кључних фактора код мог обраћења.
Хвала још једном и свако добро од Господа!
Драги брате, од свег срца честитам на храбрости и одлучности на великом избору који сте направили у свом животу.
Што се тиче вашег даљег живота и узрастања у православној вери, мислим да сте на добром путу, да сте схватили да расправама и препиркама ништа не можете да постигнете, можете само да одбијете људе. Ваш главни задатак сада је да узрастате у својој вери, да примером заиста показујете где се налази благодат, да они виде промену на вама, знате и сами изреку да дела говоре више од речи. Ако се и поведе разговор о вери, сећајте се речи Апостола Петра који је говорио „Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Петр. 3:15). Приметите да прво треба да освећујемо Богом своја срца, да се заиста трудимо да живимо духовним животом по заветима Светих Отаца, јер смо једино тако у стању да на достојан начин говоримо о својој вери, без тешких речи, повишеног тона, напетости.
Често смо нашим ближњима препрека да виде где је Бог, нажалост, управо ми сами, наши претходни односи са њима, наша „лоша издања“ која они памте. Тако да је много боље да, ако приметите да се неко од ваше родбине и заинтересује искрено за Православље, укажете на доброг свештеника са којим могу да проазговарају, квалитетну православну књигу попут „Несвети свети“ рецимо или да им препоручите неко поклоничко путовање. А ви да се молите за њих.
Што се тиче критеријума за разговор са људима који погрешно верују, који се налазе у јереси, о. Данил Сисојев је говорио да ако видите да се у разговору човек заиста интересује, да и противречи, али показује интересовање, да размишља о ономе што ви говорите, промишља, покушава да схвати, онда са таквим човеком треба да разговарате и годинама ако треба. А ако видите да човек свесно изврће речи, стално скреће тему на оно што он мисли и тврди, да понавља непрестано неке своје аргументе које сте већ објаснили, е са таквим човеком не вреди да разговарате, то је већ бацање бисера.
Најискреније препоручујем следећи православни блог на хрватском језику
http://orthodoxhr.blogspot.rs/
ако Вас нешто буде још интересовало, слободно се обратите људима који уређују овај блог.
Можете наравно писати и нама.
Хвала од срца!