Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију) – 7. Покајање и света исповест
Након светог крштења човек треба да се стара о свом духовном животу, како би своју хаљину са крштења, у коју га је Христос обукао, сачувао неокаљаном. Пошто је готово извесно да ће човек и након крштења запасти у неки грех, човекољубиви Господ је установио тајну покајања и свету исповест, како би човек могао да се врати у пређашњу духовну чистоту.
Тајну свете исповести је установио Христос у дан васкрсења Свога. Када се јавио ученицима Својим и два пута им дао мир Свој, рече им: Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Касније се Христос поново појави пред лицима ученика и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите. задржани су. Овим је Христос установио свету тајну исповести.
Као што говори свети Кирил Александријски, Христос је речима: Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас, „рукоположио ученике Своје за учитеље васељене и за устројитеље светих тајни Његових… и показа се служба ученика Његових, апостола, и превелика слава власти коју им Он сам даде“.
Од ученика Христових, духовна власт дрешења и везивања пренесена је на епископе и преко њих на презвитере Цркве. На тај начин се тајна исповести непрестано савршава од апостолских времена.
* * * * *
У првим вековима исповест хришћана је била јавна. Касније је одређено да исповест буде тајна, пред духовником. Већ Дела апостолска говоре да многи oд оних који су повјеровали, долажаху те се исповиједаху и казиваху дјела своја светим апостолима.
Даље, имамо сведочанство најстаријег литургичког текста, Учење дванаесторице апостола (Дидахи), које повезује исповест са светим причешћем. Сваки пут када осетимо прљавштину треба да прибегнемо светој тајни исповести, да бисмо примили опроштај и да бисмо учествовали у Тајној вечери чисте савести.
* * * * *
Прво дело покајања је исповест пред духовником, тј. пред Богом. Ти самога себе оптужујеш, а Бог те ослобађа греховног смрада. Исповест треба да буде са тугом због грехова наших, са пажњом и са сузама.
Након исповедања грехова, наш духовни отац, пошто нам да одговарајуће савете како да се боримо против греха, одређује нам епитимију која се назива правило.
Као што је Бог, након пада првосазданих, одредио да буду удаљени од раја (ово је била пројава човекољубља Његовог, да не би поново узели од дрвета и починили неопростив грех), тако и духовник користи епитимију да исцели ране греховне. Грех је слабост наше душе. Епитимија коју налаже духовник јесте лек против греха.
* * * * *
Ако је наше покајање истинито, треба да родимо род достојан покајања. Покушајмо да сагледамо плодове покајања онако како су они приказани у причи о расипном (тј. блудном) сину.
а) Када расипник пронађе дом Очев, човекољубиви Отац га прима у очински загрљај и оживљава га. Покајање је, дакле, духовно васкрсавање човека. Човекољубиви Отац нам сведочи: Овај син мој, бјеше мртав и оживје.
б) Након тога, човек се враћа међу синове Божије и изнова прима божанско усиновљење. Потребно је, дакле, да ако услед греха изгубимо благодат усиновљења, кајући се прибегнемо Господу.
в) На крају, онај ко се покајао, као љубљени син Божији,заједничари у трпези Очевој и причешћује се божанском љубављу. Онај ко не може да се задовољи рошчићима које једу свиње позван је да седне за трпезу Очеву, да се причешћује Пресветим Телом Владике Христа и да благује. Ова радост због повратка покајника представља главни елемент трију прича које нам је испричао Господ да би нам указао на милосрђе Оца нашега. Ради се о причи о изгубљеној овци, причи о изгубљеној драхми, и причи о блудном сину. Говорећи нам кроз ове три приче, Господ нас уверава да велика радост бива пред анђелима Божијим због једног грјешника који се каје.
Силом тајне очинске љубави Света Црква нас позива да живимо враћајући се Господу. Сигурно је да ће нам након повратка бити изнова дате божанске благодати како бисмо од тада поново могли да живимо у дому Очевом.
Рубрика: Uncategorized
