Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију) – 6. Тајна свештенства
Да би тајне наше Цркве биле ваљане, потребно је да их савршава епископ или свештеник, канонски рукоположен. Неопходно је, дакле, да је свештенослужитељ примио благодат Духа Светога кроз тајну свештенства.
Тајна свештенства је богоустановљена пракса Цркве којом, полагањем руку епископа и призивом Светога Духа, рукополагани прима један од три степена свештенства: ђаконски, презвитерски или епископски. Ова тајна се такође назива и рукоположење, јер се савршава полагањем руку епископа.
Установљење тајне свештенства води порекло од самога Христа који је позвао дванаест ученика и назвао их апостолима држећи их уз Себе, „да ходе са Њим, и да их пошаље да проповедају и да имају власт да исцељују болести и да изгоне демоне“.
Касније, након васкрсења Свога, посла на апостоле Духа Светога и постави их за настављаче Свог дела. Даде им заповест да иду свим народима и да, светим крштењем и науком јеванђеља, учине људе ученицима Његовим. Касније су свети апостоли у сваком месту рукополагали епископе и презвитере. Клирици у Цркви су наследници светих апостола. Ово свето апостолско прејемство (тј. наслеђе) јесте јемство ваљаности свештенства.
* * * * *
Од три степена свештенства, епископ савршава све тајне Цркве, презвитер све сем рукоположења, а ђакон, иако има веома важну улогу при служењу светих тајни, не може их сам савршавати.
Епископ је по преимућству икона Христова у Цркви. Он је предстојатељ који седи на месту Христовом. Он је једини савршитељ свете тајне свештенства, и на тај начин се, са колена на колено, преноси апостолско прејемство. Свакако, епископ има највећу част у Цркви, а његово рукоположење савршавају најмање тројица епископа.
Служба презвитера је ограничена на оно што се каже у молитви рукоположења: „Испуни га даром Духа Твога Светога, да достојно стоји пред светим жртвеником Твојим, да проповеда јеванђеље Царства Твога, служећи речју истине Твоје, приносећи Ти дарове и духовне жртве, обнављајући народ Твој у бањи новог рођења (тј. крштавајући)“
Тајном свештенства човек се позива да буде домоуправитељ божанске благодати. Када прими благодат Божију, прима је да би је предавао вернима. На крају чина рукоположења, епископ полаже руке на главу онога кога рукополаже и призива благодат Божију која исцељује слабости и допуњује недостатке.
Онај ко ступа у тајну свештенства, према речи апостолској, призван је од Бога: Нико сам себи не присваја ту част, него је призван од Бога. Призив Божији се пројављује кроз духовног оца кандидата који. знајући какве су духовне особине неопходне за улазак у ред свештенства, сведочи о ономе који жели да прими рукоположење. Сведочанство духовника такође је и уверење да је човек позван од Бога.
И верни су такође позвани да сведоче и то своје све ње они изражавају тиме што за време рукоположења варају са: Достојан (грч. аксиос)[1].
Свештеник је посредник између Бога и човека. Он приноси молитве верних престолу Божијем и кроз њега верни примају благодат Господњу. Због тога верни свештеника уважавају и поштују. Верни знају, да ако свештеник и није на духовној висини коју захтева његова служба, божанска благодат освећује верне његовим молитвама. Према томе, не само да верни не осуђују свештеника ако је као човек запао у неки грех, него му свагда прибегавају да приме освећење и благослов Божији. Јер, према речи светог Златоустога, све се то збива у складу са нашом вером. Ни најправеднији свештеник неће нам помоћи, ако ми не верујемо. нити ће нас лош свештеник у нечему оштетити, уколико смо верни.
Прибегавајући свештенику, у ствари прибегавамо самоме Господу и тражимо Његову милост: „Помилуј ме Господе, јер сам слаб.“ И Христос нас дарује својом очинском љубављу говорећи: „Нека ти буде по вери твојој. Иди у миру.“
НАПОМЕНЕ:
- И код нас у Србији, ова древна пракса још увек постоји, мада је често обавља хор, уместо сабрања свих верних. Такође се често употребљава грчка реч „аксиос“ (прим. прев.).
Рубрика: Uncategorized
