Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију) – 3. Божић: Бог ce јави у телу

Након благовести Богородици, следећи христолошки догађај који прослављамо је рођење Исуса Христа по телу.

Свети Златоусти назива празник Рођења Христовог Митрополом[1] празника и прославља га говорећи: „Гледам чудновату тајну. Гласове пастира чујем у ушима својим. Анђели певају, арханђели поју, серафими славослове, сви празнују гледајући Бога на земљи и човека на небесима. Бога, који се на небесима налази, гледају као Онога који је узрочник Свог силаска на земљу. Човека, који је на земљи, гледају како се човекољубљем Божијим нађе на небу.“

И Григорије Богослов прославља дан Рођења Господњег: „Христос се рађа – прославите! Христос са небеса – сусрећите! Христос на земљи – узвисите се!“ и наставља: „Бестелесни Бог узима тело, Невидљиви бива видљив, Онај коме нико не могаше да се приближи, постаје опипљив, Безвремени добија почетак, Син Божији – Син човечији постаје.“

* * * * *

Празник Рођења Христовог јесте Богојављење, дакле јављање Бога у свету. По речима апостоловим: Бог се јави у телу. Ово значи да Бог Логос узе људско тело и јави се у свету као Богочовек. Ово јављање Божије у нашем свету и у нашем животу је почетак нашег сопственог уласка у свет Божији.

Сагласно са Григоријем Богословом, смисао Божића јесте да је Бог дошао људима како би се они приближили Њему. Јер као што смо заједно са Адамом умрли, тако ћемо и заједно са Христом живети. Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај који јесте – ствара се. Онај који богати друге, сиромашан постаје. Онај који је пунотан – истошчује[2] се. Он се истошчује од славе Своје, да бих ја окусио од пуноће Његове.“

Овај последњи израз светог Григорија обухвата свеукупну тајну очовечења Христовог једном речју: Кеноза. Оваплоћење Господње представља кенозу, испражњење од Његове божанске славе. Откровењска је реч апостола Павла: Христос будући у обличју Божијем…је себе понизио узевши обличје слуге… и изХледом се нађе као човјек; Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.

Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао к човеку. не би човек могао да дође к Богу. Без унижења Исуса Христа, не би било могуће да се оствари обожење човека. Требало је, говори Григорије Богослов, да Бог сиђе са висине славе Своје и да се човек уздигне од свог унижења, да би човек заједничарио у божанској љубави. У стварности је, међутим, Христос сишао све до ада, а човек је само пружио руку да прими нови живот који му донесе.

Љубав је кеноза човекова: онај који љуби оставља самога себе и нуди се другоме. Устима светог Златоустог, Христос говори свакоме од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох к теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах к теби да те учиним својим. Тебе са самим собом сјединих. И горе на небесима тебе имам, и доле на земљи сједињен сам са тобом.“

* * * * *

Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распрострше по земљи, небеско се са земаљским смеша. Анђели и људи заједно прослављају заједничког Оца. Човек почиње да се нада васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровало је безгранично снисхођење божанског човекољубља. Оно учини ово велико чудо доласка Бога у наш свет. Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?

Можда све до данас, на љубав Христову одговарасмо само својом незахвалношћу. Нашим животима смо вероватно ражалостили Христа. Он је оставио Своју божанску славу, сишао у свет и претрпео све нас ради. Учинимо и ми нешто за нас саме. Узмолимо га смирено да, огњем љубави коју има за нас, и у нама разгори љубав према Њему. Да, као што говори свети Никодим. не пожелимо ништа друго, да не дишемо ничим другим осим Господом.

Браћо моја, дајмо све Христу да од Њега све примимо, то јест, да примимо самога Христа.

НАПОМЕНЕ:

1. Грчка реч Митропола потиче од речи митера – мајка, и поли – град. Велики градови су тако називани Митрополама, тј. градовима – мајкама осталих, мањих градова. У том смислу и свети Јован Златоусти назива празник Рођења Христовог Митрополом осталих празника (прим. прев.).
2. Реч „истошчује“ је црквенословенски превод грчке речи „кеносис“. Ова реч је архаична, али боље одговара од савременијих еквивалената „испражњује“, „унижава“, „осиромашује“. Није неуобичајено ни да се реч „кеносис“ („кеноза“) оставља непреведена. Видети: Ј. Брија. Речник православне теологије. Београд 1999. 270-271 (прим. прев.).

Рубрика: Uncategorized