О Светом Писму и Светом Предању (II део) – Ђакон Георгије Максимов

Свето Предање: једини живот

Чак и породично предање укључује не само приче већ и одређени начин деловања, заснован на животним примерима. Одавно је познато да дела уче боље од речи, а да свака реч има силу само ако се не разилази, већ потврђује животом родитеља. Дакле породично предање није само пренос одређене информације, већ и предавање одређеног начина живота и делања који се примају само уз лични контакт и заједнички живот…

Исто тако и Свето Предање Православне Цркве није само преношење речи и мисли, већ и преношење светог начина живота, угодног Богу и сагласног са истином. Први Светитељи Православне Цркве, као например, Свети Поликарп, били су ученици самих Апостола и примили то од њих. Свети Оци иза њих, као например Свети Иринеј, били су њихови ученици.

Ето зашто проучавајући опис живота Светих Отаца (Житија Светих) видимо у њима исте подвиге и израз исте љубави према Богу и људима као и у животу Апостола.

Свето Предање: један Дух

Свако зна да када се обично људско предање преноси у породици, неретко се временом нешто заборавља, и обратно, додаје нешто ново што није постојало у реалности. И ако неко из старијег покољења чувши како млађи члан породице неправилно износи догађај из породичног предања може да га поправи, у случају када умру последњи очевидци такве могућности нема. Током времена породично предање, преношено усмено постепено губи неки део истине.

Међутим, Свето Предање се и разликује од свих људских предања управо тиме што никада не губи ни један делић истине, који је добила на почетку. То је зато што у Православној Цркви одувек постоји Онај, Ко зна како је све било и како јесте у стварности – Свети Дух.

У време опроштајне беседе Господ Исус Христос је Својим Апостолима рекао: „И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине… Он са вама пребива, и у вама ће бити… Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох… Он ће свједочити за мене“ (Јн. 14: 16-17, 26; 15:26)

Он је испунио то обећање. Дух Свети је сишао на Апостоле и од тада свих 2000 година пребива у Православној Цркви – све до сада. Древни пророци, а касније Апостоли могли су да износе речи истине, јер су били у додиру са Богом и Дух Свети их је уразумљивао. Међутим, након Апостола се то уопште није прекинуло и нестало, јер су се Апостоли и трудили да то омогуће другим људима. Зато уопште није за изненађење што су наследници Апостола – Свети Оци – такође били у додиру са Богом и уразумљивани Тим истим Духом Светим као и Апостоли. И зато, како сведочи Свети Јован Дамаскин један „отац не противречи (другим) оцима, јер су сви они били заједничари истог Светог Духа“.

Дакле Свето Предање није само пренос одређене информације о истини и пример живота по истини, већ и преношење додира са Духом Светим, Који је увек спреман да подсети на истину и испуни све што човеку недостаје.

Свето Предање је вечно сећање Цркве које не стари. Свети Дух, Који увек делује кроз оце и учитеље Цркве који верно служе Богу, чува га од сваке заблуде. Оно има не мању силу од Светог Писма јер је извор и једног и другог један и исти Дух Свети. Зато живећи и учећи се у Православној Цркви у којој се наследно наставља усмена апостолска проповед, човек може да изучи истину хришћанске вере и постане Светитељ.

У чему се изражава Свето Предање на видљив начин

Дакле, Свето Предање је истина добијена од Бога, преношена усмено од Апостола преко Светих Отаца до нашег времена, чувана Духом Светим, Који живи у Цркви.

У чему се конкретно може сазнати израз тог Предања? Пре свега, најауторитетнији представник Предања за православне хришћане јесу одлуке Васељенских и Помесних Сабора Цркве. Такође и дела Светих Отаца, њихова Житија и богослужбене песме.

Како тачно одредити Свето Предање у овим или оним конкретним случајевима? Обраћајући се поменутим изворима и притом држећи у уму принцип који је изнео Свети Викентије Лерински: „Оно у шта су веровали сви, увек и свуда у Православној Цркви“.

Однос према Светом Предању

Свети Иринеј Лионски пише: „Апостоли су у Цркву, као у богату ризницу, положили све што припада истини, тако да свако ко жели може да узима од ње храну живота“.[1]

Православље нема потребу да тражи истину. Оно поседује истину, јер Црква већ садржи сву пуноту истине коју нам је предао Господ Исус Христос и Дух Свети кроз Апостоле и њихове ученике – Свете Оце.

Обраћајући се сведочанству које су показали речју и животом достижемо истину и стајемо на онај пут Христов по коме су Свети Оци прошли, следећи Апостоле. Тај пут води сједињењу са Богом, бесмртности и блаженом животу, слободном од свих страдања и зла.

Свети Оци нису били просто древни интелектуалци, већ носиоци духовног искуства, светости из које је извирало њихово богословље. Сви Светитељи су пребивали у Богу. Зато су имали једну Веру, као Дар Божији, као свештену ризницу и заједно са тим – норму, идеал, пут.

Добровољно, испуњено страхопоштовањем, послушно следовање Светим Оцима, просвећеним Духом Светим избавља нас од ропства лажи и даје истинску духовну слободу у истини, по речи Господњој: „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32).

Нажалост, нису сви људи спремни да тако поступе. За то је потребно смирити се, то јест савладати своју греховну гордост и самољубље.

Савремена западна култура заснована на самољубљу, неретко учи човека да себе сматра за мерило свега. Да на све гледа са висине и да све мери уским оквирима свог разума, представа и укуса. Такав прилаз међутим чини лошу услугу онима који га прихватају, јер је са таквим прилазом немогуће постати бољи, савршенији, бољи, пак чак и просто паметнији. Немогуће је раширити оквире свог разума ако не признаш да постоји нешто веће, боље и савршеније од нас самих. Неопходно је смирити своје „ја“ и признати да ако желимо да постанемо бољи, потребно је не оцењивати све истинито, свето и савршено оцењивати по себи. Обрнуто, треба себе оцењивати у сагласности са тим. И не само оцењивати, већ и мењати.

Тако да сваки хришћанин треба да потчини свој ум Цркви, стави себе не изнад и на истом нивоу, већ испод Светих Отаца. Веровати им више него себи самоме. Такав човек никада неће сићи са пута који води у вечну победу.

Зато када православни хришћанин отвара духовну књигу, он се моли Господу да Он благослови то читање и дарује да се разуме то што је корисно. Да се при самом читању труди да буде отворен и поверљив.

Ево шта пише Свети Теофан Затворник: „Искрена вера је одрицање свог ума. Треба оголити ум и као чисту даску понудити Вери. Да она себе нацрта на њој каква јесте, без икаквих примеса туђих речи и ставова. Када у уму остану сопствени ставови, тада се на њему, након писања ставова Вере налази мешавина ставова. Настаће збрка у свести, сусрешће се противречност између дела вере и мудровања ума. Такви су сви који са својим мудровањима ступају у област вере… Они се губе у вери, и са њима се ништа не дешава сем штете“.[2]

НАПОМЕНЕ:

1. Ириней Лионский, святой. Против ересей. III. 4.
2. Феофан Затворник, святитель. Мысли на каждый день года. 11 апреля.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари