Да ли је могуће крај оца Данила Сисојева сматрати мученичким?
Смрт је последњи догађај човековог земног живота. За мисионара она је последња проповед, последње сведочење о Христу, Кога је он заволео до потпуне спремности да ради тријумфа вере, жртвује и сопствени живот. Отац Данил Сисојев је припремао себе на то још одавно. Још као млад, учећи у Московској духовној семинарији, где сам предавао основе богословља, он је био прожет ватреним убеђењем, да само Православље садржи спасавајућу истину…Имајући предивне способности, он је већ у студентским годинама знао црквене каноне и ватрено спорио са студентима и предавачима, када су они допуштали и најмање компромисе. Људима, којима није сртана равнодушност по питању успеха сопствене религије, то се чинило чудним, неко се чак и саблажњавао, али јер његова смрт као свештеника у храму који је он подигао, дала могућност да се види његова добра ревност и устремљеност ка циљу.
Од самог почетка примања свештеничког чина отац Данил је изабрао најтежи вид служења – мисионарство, чему су почетак поставили Апостоли. У древној цркви мисионарство је било истоветно мучеништву. „Мученици су били проповедници Хришћанства, настављачи апостолске службе, и ту мисију су испуњавали управо као мартири (мученици), то јест, сведочећи“ (Болотов В.В. Лекције из историје древне Цркве. I. Црква након Апостола и Римска империја). Након узимања власти од стране бољшевика први удар гонилаца обрушио се управо на мисионаре. Убијени су епископ Јефрем (Кузњецов), протојереј Јован Кочуров, Јован Восторгов, Константин Голубев, епархијални мисионар Николај Варжански и други.
Отац Данил Сисојев је водио своју мисију међу муслиманима. Његова проповед је била веома успешна: многе је обратио и крстио. Као одговор добијао је претње да ће бити убијен. На њих је одговараотиме да је још већом ревношћу настављао започето дело. Зато његов крај представља хришћанску жрттву ради тог високог дела, за које се он сматрао призваним. Смрт је очигледна победа, јер «војнике Божије и Христове не убијају, већ само овенчавају» (Свети Кипријан Картагенски, Посланица 66).
Древни хришћани су дан смрти своје сабраће и сестара по вери називали даном рођења – рођења у нови живот. Са доласком Спаситеља у свет променио се однос према смрти: «Ако верујемо у Христа, ако по вери у Његове речи и обећања нећемо умрети у векове, онда треба да са радосном смелошћи идемо ка Христу, Којим ћемо увек живети и царовати. Јер кроз привремену смрт прелазимо ка бесмртности, а вечни живот не може другачије настати за нас, него по нашем исходу одавде. Па то и није исход, већ само прелазак или пресељење у вечност по окончању временског пута. Ко неће журити да пређе у боље? Ко неће пожелети да се измени и преобрази по Христовом образу и пре достигне небеску славу?» (Свети Кирпијан Картагински, Књига о смртности).
Човеку који је себе посветио служењу Христу дата су разлилчита средства да људима носи истину – проповед речју и проповед животом, показујући пример самопожртвованог служења. Ти напори су за оца Данила завршени. Остала је најјача и најсјајнија проповед – проповед смрћу.
„Блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће слиједити за њима“. (Откр. 14:13).
http://www.pravoslavie.ru/answers/32904.htm
Рубрика: Житије, Свештеномученик Данил Сисојев