О страху Божијем – Свештеномученик Данил Сисојев
– појам страха Божијег данас није популаран, „другарски однос“ према Богу је недостојан хришћанина, не може а да се не назове безобразлуком.
– почетак премудрости је страх Божији – ове речи су толико важне да се помињу у различитим књигама Писма – Псалтир, код цара Соломона, Пророка, Апостола. Ова мисао прониче целу Библију.
– страх Божији је услов за почетак хришћанског живота, човек који се дотакао Божанског живота не може да се не боји, не може да не дрхти.
– људи који говоре да не треба почети са страхом већ са љубављу показују:
1. Да нису читали Свете Оце;
2. Да се никада нису срели са реалним, стварним Богом.
– човек у сусрету са Богом дрхти од огромне славе, додира са њом.
– страх Божији се показује на неколико начина, најнижи облик је страх од казне, потпуно неопходан од њега све почиње, ако не почне са њим, уопште није ни почело. Он је за почетнике и он временом пролази.
– објашњење речи Ап. Јована да љубав изгони страх – у питању је страх роба и страх најамника. Давид говори у псалмима да је страх Господњи чист и да остаје заувек, то је страх сина.
– Свети Лествичник: умножење страха Божијег је почетак љубави. Исто: ко нема страха је или испуњен љубављу или је мртав душом.
– чак и Светитељи који су добили уверење од Духа да ће бити спасени настављали су да се боје јер су имали пример Јуде који је отпао као Апостол.
– човеку помаже не просто сећање на смрт већ на оно што се дешава након смрти, на посмртном суду.
– данас је створена цела култура заборављања смрти, при чему што је човек старији више се труди да је заборави.
– сећање на смрт не ремети животну радост како неки погрешно мисле, већ управо супротно, помаже да се пронађе права, аутентична животна радост. Међутим, смета ‘радости’ пијанства или разврата.
– мантије свештеника и монаха су зато и црне да нас подсете на смрт која ће доћи код свих.
– сећање на смрт помаже постепеном умирању за зло.
– страх од смрти је својство наше природе које потиче од непослушности Адама и Еве. Нико не жели смрт, чак се и животиње боје. Нико не жели разарање своје природе.
– Христос се бојао смрти (Гетсимански врт) да би показао да је истински човек, али није дрхтао од ње, није паничио зато што је паника од смрти знак непокајаних грехова. Управо зато савремени људи толико и дрхте од смрти јер имају непокајане грехе за које не желе да се покају, за своја зла дела, не желе да исправе свој живот. Зато толико и дрхте.
– најнеопходније су мисли о смрти, Свет Лествичник их пореди са хлебом, колико је хлеб важнији од друге хране, толико су мисли о смрти важније од других.
– ако су нас увредили треба да кажемо себи „Умрећу ноћас, па шта ако су ме увредили?“
– људи старији, који живе као удовци или удовице уместо да се радују, тугују због свог стања. Треба да се радују јер могу да се посвете врлини, да се моле и чувају свој ум.
– мушкарци су у кризи средњег доба управо зато што се неприродно, панично боје смрти, ужаснути. Зато и блудниче да би себи доказали да још имају снаге. Жене се зато фарбају да случајно не покажу седе власи.
– прави страх од смрти је страх од осуде на Христовом Суду, а не страх од прекида живота.
– искусан у духовном животу је човек који сваки дан очекује смрт, а свет онај ко је жели сваког трена. Свети Лествичник жели смрт зато што зна да га Бог чека. Као Ап. Павле у посланици Филипљанима.
– ову жељу су имали и Мученици: „Умрећу и бићу са мојим Господом и нико нас више никада неће одвојити. Бићу са Њим заувек.“
– неко жели смрт из очајања, то приводи самоубиству што је неопростив грех , грех који је потпуно одвратан у очима Божијим.
– зашто нам Бог унапред није дао да знамо време смрти, да бисмо се тако боље припремили? Свети Јован Лествичник одговара да би тако сви љуфи одлагали покајање и крштење до задњег трена, а онда би нас дуга навика греха која је постала друга природа чинила неисправљивим. То је одговор на питање зашто Бог крије време смрти од људи.
– ако ти демон шапће да ниси грешан да је све у реду, одбацуј такве помисли, али ако те помисао баца у очајање, да ти Бог неће опростити, онда се сећај милости Божије.
– световне бриге су потпуно непотребне са тачке гледишта Библије и Отаца зато што њих треба да испуњавамо али њима не смемо да приклањамо своје срце.
– сећај се смрти, не преједај се и смири се пред Богом.
– када човек не тугује због могућности да се на Суду са њим догоди страшна трагедија, човеков разум заслепи, не види ни себе ни друге. Људи се и не слажу међусобно, зато што су заборавили на смрт.
– сваки дан треба да отплатимо Богу, да се не заносимо да ћемо се молити Богу кад одемо у пензију.
– не можемо да живимо ни један дан побожно, ако не будемо мислили да нам је то последњи дан у животу.
Рубрика: Наслеђе оца Данила
