Мисионарски записи… Апостол Павле у Атини (XXIII део) – Протојереј Андреј Ткачев

17. глава Дела Апостолских описује боравак апостола Павла у Атини. Тамо се посебно говори да Павле није могао да нађе мир духу свом видевши град препун идола. Душа апостола, васпитана у правоверном јудаизму могла је само да се гнуша таквог места. Јер за Јудеја идол није само изображење паганског бога, већ и свака статуа, посебно ако у рукама има неки предмет (јабука, копље, скиптар). Све то је идол и гнусоба. Атина је могла да буде лишена проповеди и не чује о Христу да је Павле био човек који је стављао лични укус и навике из васпитања изнад задатка објављивања Јеванђеља.
Уместо тога, апостол је тражио повод за проповед усред сами статуа, које су украшавале јавна места. Он је нашао жртвеник са натписом „Непознатоме Богу“ и тај натпис искористио као повод за проповед. Сваки писац, посебно проповедник зна како је важно не погрешити на почетку речи, како је важно наћи повод за дијалог. То је одувек половина започетог дела, па можда и више. Лош почетак речи јесте неотворени падобран. Проповедник који није добро започео реч осећа се разбијеним. Павле је почео генијално, лекција коју нам он даје је запрепашћујућа.
Он, једва суздржавајући смутњу из грла, почиње, називајући Атињане људима „посебно побожним“, јер не знајући све богове, али бојећи се да непажњом не увреде неког непознатог међу њима, подигли су безимени жртвеник неком богу. „Ето, тог Бога, Кога не знајући поштујете, јављам вам“, говори апостол. У свету религиозног плурализма, где знају све, али не знају главно, он налази повод за проповед о Творцу и Искупитељу.
Ово нас учи трпљењу и трагању за нитима које дозвољавају да почнемо са људима разговор о „једином потребном“. Ми смо често склони да одмахујемо руком и позивамо се на немогућност евангелизације тамо где нам није све по мери. У ствари, гледамо. Сваки народ и свака затворена група унутар народа захтевају специфичан прилаз и стрпљиву пажњу. Са Атињанима је немогуће говорити као са Јеврејима. За ове су потребни докази из пророчких речи, а за прве – философска расуђивања. Тако је и са нама: са лекарима је неопходно говорити на једном језику, са војницима на другом, са младима на трећем, са научницима на четвртом. Увек постоји нит и повод. Међутим, потребно их је тражити, не дозвољавајући себи емоционално одбацивање и лажно-побожну раздраженост.
Ево, Свети Николај Српски о Јапанцима пише и хвали их што у њиховом речнику нема псовања мајке. Та псовка није забрањена. Она потпуно одсуствује код њих. Одсуствује тај понижавајући однос према телесном роду и словесно прљање саговорника, које се тако уселило у свакодневну реч. Значи да би Јапанцима могло да се каже: „Налазим да сте посебно побожни желим да вам говорим о Речи Божијој, јер видим да се разумно и целомудрено односите према речи“. Живећи међу народом који се брижно односи према старима и уважава околину може се рећи да су и они посебно побожни јер испуњују заповест о поштовању родитеља и старијих. Такви примери су многобројни. Може се са страхом, али не без наде претпоставити да ти примери постоје свуда. Морал оправдава људски живот. И морал се увек храни страхом Божијим, чак и ако нема јасног схватања о Богу нема у народу.
Садашњи свет је плуралистичан и трпељив према сваком мишљењу. „Говори шта хоћеш. Само ми не дирај у гордост и не сметај ми да живим“, ето то је символ данашњег цивилизованог људског рода. „Не желимо да вам сметамо да живите“, одговорићемо. „Не обећавамо да нећемо дотаћи вашу гордост. Али ако сте спремни да слушате, ми ћемо говорити. Тим више што ћемо повода за разговор код вас наћи у изобиљу. Желите да чујете о племенитости – говорићемо о Сину Богу и Пречистој Дјеви. Желите да знате за богатство – говорићемо о Ономе, Који је богатији од свих. Љубите лепоту – објавићемо вам Најлепшег из синова људских. Поштујете целомудреност – говорићемо вам о Ономе Који је чист“. Све моралне особине које неизоставно присуствују, макар и у малој мери, у сваком народу – у Христу налазе пуноту и крај. Неопходно је учити се да то покажемо.
У причи о милостивом Самарјанину помињу се два динара, који су дани гостионичару за негу човека кога су разбојници претукли. Два динара су два завета: Стари и Нови. Из њих је неопходно црпети све што је неопходно за исцељење рањеног Адама. Јер „све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“. И „сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин износи из ризнице своје ново и старо“.
Гостионица је Црква. И тамо у причи где Господ Исус обећава да ће се вратити (јер је Он милостиви Самарјанин) домаћину гостионице обећава се плата ако он потроши на негу болесног нешто више од два динара. Шта можеш потрошити на лечење више од Библије и оба њена Завета? Очигледно је да се свако корисно знање, коришћено раде поуке у вери, налази у додатним трошковима. Апостол Павле је био широко и дубоко образован по мерама тадашњег јелинистичког света. Он је знао учења различитих философских школа (стоици и епикурејци се помињу међу његовим слушаоцима у Атини). Он се није стидео да цитира незнабожачке ауторе у својим проповедима и посланицама. То је оно што је изнад два динара. Зато се и у проповеди Павле потрудио више од свих, јер се није борио само мачем, већ је у оружје претварао сваку ствар која би му пала у руке.
То је такође лекција за нас, за Павлове ученике и каснија покољења. Знаш једну или неколико наука – значи да можеш да говориш са научницима, а и обичну проповед можеш да учиниш убедљивијом. Служио си у армији – значи да можеш да разговараш са војним лицима на разумљивом за њих језику. Волиш уметност – докажи онима који те слушају да оно што је најбоље у њој представља само чедо хришћанске културе. Знаш језике, путовао си, имаш богато лично искуство – све окрени на корист ширења Христове благодати. Другим речима, умножавај знања, додај на два динара, троши више. Господ ће се вратити и платити. Само се не одреци никога. Савлађуј личну нетрпељивост. Они који ти се не допадају, веома су љубљени од Бога, Кога проповедаш. Они Га још не знају, како треба, али га сигурно поштују као Непознатог Бога. Међу њиховим идолским жртвеницима наћи ће се очишћено место за хришћански олтар.
Временом ће тај труд донети плодове. Сто, шездесет или тридесет пута, као у причи. Тако је испуњени идолима град Атина постао хришћански град, град са епископском катедром. Град који је одгајио много Светитеља. Међутим не у време Павла, већ много касније. И наш труд није за сутрашњи дан ,већ за вечност. Пази, проповедниче. Временом тамо где нису знали Бога, написаће оно што је написано на једном од храмова Тројицке лавре: „Знаном Богу“.

http://www.pravoslavie.ru/put/36202.htm

Рубрика: Uncategorized