Мисионарски записи… Удубимо се у возгласе (XIX део) – Протојереј Андреј Ткачев
Бог има много имена. Свако Његово Име изражава једну од грана Његових односа према свету и људима. Све то ми слушамо у возгласима свештеника на служби. Таква кратка славословља и молитве, као штосу возгласи и прокимени ретко постају тема за размишљање и поуку. Међутим, они су дубина без дна.
Велика или мирна јектенија и на вечерњој и на јутарњој служби и на Литургији увек се завршава једним и истим возгласом свештеника: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Шта можемо узети из ових речи? Прво, призив ка што је могуће већем прослављању Бога. Он је Цар Славе и пуновласни Домаћин света. Људи који су изградили или смислили нешто неретко се користе огромним поштовањем и уважавањем. А Бог је створио све! „Дубином мудрости“ Он наставља да управља створеним светом. А ми Га тако мало прослављамо и приносимо Му славу. Међутим Њему „приличи свака слава“. То је најсхватљивије онима које хвале људи, али ко се осећа недостојним похвале. „Неопходно је хвалити и благодарити Бога“, говорио је свети Лука након успешне операције. „Богу се молимо. Бог је наш генерал“, говорио је Суворов. Велики успеси су се давали таквим људима јер нису себи приписивали успех, већ су давали „част и поклоњење“ Ономе, од Кога су добили милост. Дакле, када се још није чуо Херувимски призив „одложимо сваку световну бригу“, чим је почела служба, ми већ чујемо позив да се принесе Богу свака слава, част и поклоњење.
Посебно и реч „Амин“ је немогуће изговарати небрижно и по навици. Амин је – Име Христово. У Апокалипсису се говори: „Тако говори Амин, Сведок верни и истинити“. Без тога молитва није пуна, није завршена. Ми смо налик на људе који моле, али не верују у то да ће добити оно што моле, ако не завршимо реч том молитвом. Њу је неопходно изговарати тако, као да удараш печатом по меком воску, завршавајући важно писмо.
Возглас на Литургији након првог антифона налик је по смислу на возглас након шесте песме на јутрењу. Тамо каже: Ти си Цар света и Спас душа наших. На Литургији: Јер је Царство и сила и слава… И тамо, и тамо се говори о Царству.
Рај се повезује са безбрижношћу, безбедношћу и невиношћу. Срећно детињство је више од свега налик на Рај. Али Царство претпоставља одрасли узраст. Царство је добровољно служење, потчињеност, стајање пред Царом. То је најмање спокојна безбрижност. Пре је то трезвеност и одлучност да се испуни воља Божија. Јектеније нас на то подсећају.
Подсећање је тим важније, јер нам се у свакодневном животу чини да Бог не управља светом, да је живот предан на вољи хиљада и милиона поступака метежног људског „хоћу-нећу, баш хоћу“. Приметити, осећати вољу Божију у свакодневном хаосу могуће је само након дугог вежбања и обуке. Литургијска молитва нас управо припрема за то да би ушли у свет, одевени у оклоп силе и одлучности да се врши боља Божија.
Можда не треба пред себе стављати циљ да се схвате сви возгласи. Ми их тако често чујемо и изговарамо, они нам се тако често износе као духовна храна за срце и ум, да свако ко жели може удобно да настави овај труд, извлачећи корист за себе. Царевићи у дворцу могу да се играју драгоценим камењем. По чему смо гори од царевића, ако можемо као рубине и дијаманте у уму држати ове речи:, „Јер си Благ и човекољубив Бог“, „Јер увек чувани влашћу Твојом Теби славу узносимо“, „Јер Тебе хвале све Силе Небеске“…
http://www.pravoslavie.ru/put/35963.htm
Рубрика: Uncategorized
