Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника – Свештеник Георгије Максимов

Предлажемо вашој пажњи одличан рад једног од највећих мисионара Православне Цркве данас – оца Георгија Максимова. Да ли заиста расколници имају основа да се позивају на 15 правило Двократног Сабора, да ли је канонски преступ одређеног клирика довољан да се прекине општење и изађе из Цркве, каква је историја са анатемом екуменизма која је објављена у прошлом веку, какав став у духовном погледу треба да има у свему томе православни хришћанин који искрено жели да остане веран Христовом учењу – све ово су питања на која можете добити одговор у овој књизи која представља транскрипт радио емисија „Апологет“ на радију Радоњеж које држи овај велики мисионар. Књига је мало дужа, захтева труд да се прочита, али надамо се да то неће представљати препреку људима који желе да познају шта је истинско учење.

*

ТАЧКА ПАДА

Одбрана Цркве од напада савремених расколника

Тема раскола је важна тема пошто се на њу као по правилу мало обраћа пажње. Многе опасности раскола нису довољно схваћене. Нападе расколника на нашу Православну Цркву ћемо размотрити касније, а сада ћемо говорити какав је у целини православни однос према греху раскола. Шта је раскол, како о њему уче Свети Оци? Без схватања овога ми не можемо да схватимо до краја шта се догађа са људима који отпадају од Православне Цркве а и сами се налазимо у зони ризика ако немамо осетљивост према овој врсти греха.

За почетак треба објаснити шта је раскол. За разлику од јереси која подразумева одвајање од Православне Цркве због вероучења, када људи криве само хришћанско вероучење и зато налазе ван граница Цркве, расколници цепају Цркву из других разлога, недогматских. То могу бити најразноврснији разлози, могу бити и нека националистичка осећања, под предлогом националног одвајања могу да се догоде одвајања од јединства Цркве. Такође и под предлогом различитих измишљених оптужби, тобожњег одступништва Православне Цркве.

Најопасније у расколу је што погубљује људе који су већ ушли у ограду Цркве. Ако су остале заблуде оријентисане на људе који су ван црквене ограде, иако наравно знамо примере православних људи који су отпали у различите заблуде и јереси, међутим, раскол је сатанско оружје усмерено на православне, притом уцрквењене људе. У питању је скоро потпуна копија истинске Цркве.

Ако одемо у расколнички храм понекада нам чак буде и тешко да препознамо да у питању није православни храм. Ако они не истакну, а дешава се тако да крију коме припадају, покушавајући да привуку себи људе из канонске Православне Цркве, схватајући да би, када би људи који долазе знали ко је у питању, знали за њихов отпаднички статус, многи их не би следили. Споља је све исто, исти храмови, унутар њих се налазе исте иконе, тамошњи такозвани епископи или свештеници или монаси носе исте одежде као и православни, исте православне књиге се могу тамо предлагати за читање, разговори су о Православљу, па чак и више, о стању вере, ревности за Истину. Таквих спољашњих разговора у расколу може бити чак и више. Све то је толико налик на истинску Цркву, али ипак није Црква.

У наше време, на жалост, многи лаици и свештенослужитељи отпадају у расколе. Пре неколико година смо имали пример бившег епископа Диомида који је отпао у раскол. Све то наравно у многоме због тога што је код наших савременика избрисано схватање Цркве, шта је Црква Христова. Зато бих на почетку подсетио на неке основне истине.

Као прво, постоји Бог Који је дао живот сваком од нас. У нашем животу постоји смисао – да изаберемо, да ли смо са Богом или са грехом, са истином или са лажи. Бог нам је дао могућност да познамо истину, открио нам је у Својој речи – Библији. Од оних који су направили избор у корист Бога и Истине, Он је створио „род изабрани, царско свештенство“ како говори Апостол Петар (1 Петр. 2:9), то јест, Своју Цркву. Човек који искрено стреми ка сједињењу са Христом не може притом бити у непријатељству или подели са другим људима који исто тако желе сједињење са Христом. Још је Апостол Јован изобличавао то: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Ђаво је уз помоћ греха и мржње донео у свет одвојеност између Бога и човека и људи међусобно. Христос је насупрот томе, помоћу љубави, светости и жртве донео исцељење у наш подељени и разједињени свет.

Господ је донео јединство Својој Цркви, у којој Његови ученици постају једно са Богом и међусобно. Како је говорио авва Доротеј: „што људи постају ближи Богу, то постају ближи једни другима“. Толико је важно ово јединство верних да је Христос у Гетсиманском врту молио Оца управо за то: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао“ (Јн. 17:21) Зато су се најосетљивије Христови ученици односили према покушајима нарушавања овог јединства. Ево шта пише Апостол Павле: „Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте и клоните их се“ (Рим. 16:17)

Подела у Цркви може да се догоди како кроз доношење новог учења, кроз јерес о којој смо говорили, тако и кроз расколе. И у једном и у другом случају Црква остаје као што је и била, Једна, међутим од тог Христовог јединства отпадају људи који следе оне који су се одвојили. Имамо телефонско укључење.

Питање: Да ли између старовераца и расколника може да се стави знак једнакости? Или су у питању различити људи? Одговорите ми молим вас.

о. Георгије Максимов: Хвала за питање. Људи који себе називају старообредницима (раније су себе називали староверцима) јесу људи који се заиста налазе у расколу. Притом треба нагласити да постоји велика група људи која такође користи стари обред али се налази у окриљу канонске Цркве. Они се традиционално називају једноверцима. Ове једноверске цркве, иако и користе стари обред, налазе се у канонској Цркви и нису расколници, док се старообредници (или староверци) који се не налазе у јединству, на жалост, налазе у расколу.

Како су о расколима учили Свети Оци Цркве? Блажени Августин је говорио: „Ми верујемо у Свету и Саборну Цркву, међутим, јеретици и расколници такође своје заједнице називају црквама. Међутим, јеретици лажно мислећи о Богу криве саму веру, док расколници безаконим поделама одступају од братске љубави иако и верују у исто оно што и ми. Зато ни јеретици не припадају Васељенској Цркви која љуби Бога, а ни расколници не припадају њој“.

Отпадање у раскол ни по чему није боље од отпадања у јерес, у питању је такође пут доспевања ван заједнице спасаваних коју је основао Господ Исус Христос. Расколници, изгледајући као православни, ипак јесу непријатељи Цркве, сами су себе учинили таквима у односу на Цркву и покушавају да увуку људе из црквене ограде. Познати су примери када се различити расколници убацују у наше православне парохије, смућују људе, покушавају да их одведу.

На жалост, код нас постоји став: „Да, јерес је нешто страшно, лоше, са њима је потребно борити се, од њих се треба чувати; а раскол можда и није нешто баш добро, али ништа страшно, у питању је такође ограда Цркве, не утиче на спасење.“ Ово мишљење је лажно, погрешно и неправославно.

Навешћу речи Светог Игњатија Богоносца, апостолског ученика који је писао: „Не обмањујте се браћо моја, ко следи људе који уводе раскол, тај неће наследити Царства Божијег“. Видите колико је у питању опасно дело. Ако отпадамо од јединства Цркве, није чак ни важно ако се налазимо у некој групи која се такође назива „Православном Црквом“ или чак „Истинском Православном Црквом“, није важно што тамо све изгледа као православно, ипак, стајемо на пут који води у геену огњену. Најжалосније је што људи који су већ постали православни, изненада упадају у духовну обману (прелест) и отпадају од јединства Цркве.

Такође бих цитирао православно учење о Цркви како га је изразио Свештеномученик Иларион Тројицки: „Црква је једна и само она има сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ко год би и на који год начин одступио од Цркве у јерес, у раскол, у самовољно збориште – губи причасност благодати Божијој. Знамо и убеђени смо да отпадање од Цркве било у раскол, било у јерес, у секте, представља потпуну пропаст и духовну смрт. За нас нема хришћанства ван Цркве. Ако је Христос саздао Цркву, а Црква је Тело Његово, откинути се од Његовог Тела значи – умрети“. Ето зашто је толико суштински важно обраћати пажњу не само на претње које потичу од јереси, већ и на претње које су повезане са расколима.

Да бих потврдио ову мисао, да расколи нису уопште мање опасни од јереси, навешћу речи Светог Јована Златоустог: „Стварање подела у Цркви није мање зло од упадања у јереси“ (Тумачење на Посланицу Ефесцима). Такође је писао: „Грех раскола не може да се спере ни мученичком крвљу“. Толико је то тешко, погубно стање. Такође и Светитељи новијих времена, Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава: „Смртни грех православног хришћанина неисцељен дужним покајањем подвргава онога који је учинио грех вечној муци. Смртни греси за хришћанина су: јерес, раскол, богохулство, одступништво…“ Видимо у ком редоследу Свети Игњатије поставља грех раскола. „Сваки од ових грехова“, наставља Светитељ, „умртвљује душу и чини је неспособном за вечно блаженство све док се не очисти покајањем.“

То исто пише и Свети Јован Кронштатски: „Човече, достигао си јединство, на сваки начин избегавај духовне поделе. Бог је јединство, ђаво је подела; подела у Цркви је дело ђавола, јереси и расколи дело су ђавола“. Древни Светитељ, Свети Иринеј Лионски је говорио да ће „Христос судити онима који стварају расколе, немају љубав према Богу и брину се више о сопственој користи него о јединству Цркве, који због неважних и случајних узрока расецају и кидају велико и славно Тело Христово и колико од њих зависи, руше га; који говоре о миру, а стварају непријатељство.“

Прву опасност која доводи до пута који може да се заврши отпадањем у раскол представља страст осуђивања, посебно осуђивања свештеника, епископата наше Цркве. Мислим да људи који познају расколнике и који су читали њихову литературу или интернет сајтове, примећују колико се код тих расколника целокупна хришћанска Блага вест своди на мржњу против Цркве, неких свештеника, епископа који, како им се чини, чине тешки грех, све до пребирања најподробнијих ситница, злобног осуђивања и изругивања над онима који су учинили грех – до свега тога се спушта човек који се налази у расколу. И за нас је такође важно да избегавамо ту пропаст, ту опасност, када почињемо да слушамо или оно што нам говори клеветник – демон или оно што нам говори клеветник – човек кроз кога говори демон, када покушава да нам сугерише неповерење, подозрење, непријатељство према Цркви кроз разматрање појединих грехова одређених свештеника. То не значи да ови свештеници не чине грех, а дешава се наравно и да отворено клевећу човека, говоре непроверене чињенице, очигледну клевету. А дешава се и да заиста непријатељи Цркве примећују прави грех неког од људи у црквеном чину.

Међутим, да ли то значи да је човек који је учинио грех учинио целу нашу Цркву, како они говоре, „вавилонском блудницом“? Да ли то значи да је цела Црква престала да буде Црква и да је прешла у њихову микроскопску заједницу озлобљених расколника зато што је неко учинио овај или онај грех?

Из Светог Писма знамо, нас упозоравају да не осђујемо друге. Апостол Павле говори: „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Рим. 14:4). Свети Јован Кронштатски такође упозорава: „Не раздражуј се на оне који греше, немој имати страст да у ближњем примећујеш различите грехе и да га осуђујеш како је то уобичајено за нас. Свако ће за себе дати одговор Богу. Посебно немој злонамерно да гледаш на грехе оних који су старији од тебе који се тебе не тичу, ти своје грехе и своје срце исправљај.“

Многи ће схватити лукавство самог постављања таквог питања, када човек који је сам грешан, који је из великих грехова пришао у Цркву, који је ту добио опроштај својих грехова од Бога, али кроз свештеника, добио благодат – након тога такав човек почиње да посматра грехе свештеника. Он тиме говори: „Моји греси, са њима је лако, ништа страшно, а шта ради он, то је већ тешки грех, тако нешто се не може трпети, његов грех је тежи, ужаснији од мог“. Схватате колико је покварена слична логика, колико је она далеко од хришћанства?

Навео бих речи Светог Јована Касијана који је говорио да „човек који се ослања на сопствено мишљење и верује свом расуђивању не може да достигне висину савршенства и избегне кобне обмане ђавола“. Зато ђаво управо и покушава да нас подстакне, или кроз помисли, или кроз неке клеветничке измишљотине, или кроз нападе преко људи који су негативно расположени према Цркви, да почнемо да верујемо свом расуђивању у вези са нечијим гресима, да ли је неко достојан или не. Човек се ту налази у духовно болесном стању, када није у стању да избегне кобне обмане ђавола. Свети Теофан Затворник говори: „Није мали знак искривљења савести уклањање суда од себе на друге. Савест нам је дата да бисмо судили себе саме; ако наша савест суди друге, треба рећи да је она почела да врши дело које јој не припада“. Свети Григорије Богослов говори: „ко осуђује туђи порок, пре ће сам упасти у  оно што оптужује него што ће зауставити порок.“

Потребно је такође навести речи из 6. правила II Васељенског Сабора које говори да ми не треба, да нисмо дужни да слушамо оптужбе на наше архијереје или свештенике које покрећу људи који се налазе ван Цркве. Притом је важно што су расколници изједначени са јеретицима у овом правилу, чак прибројани са јеретицима у исту групу. Навешћу речи Васељенског Сабора: „И прије свега има бити забрањено јеретицима, да подносе тужбе на православне епископпе у стварима црквенима; а јеретицима сматрамо колико оне, које су одавна из Цркве искључени били, толико и оне који су били послије од нас анатемизирани. Осим тих, има ово бити забрањено и онима, који се причињавају да праву вјеру исповиједају, а међутијем у раскол пријеђоше или завјере склапају против наших каноничких постављених епископа. Осим тога, ако су који због каквих тужби прије Црквом осуђени били и искључени, или одлучени, било да су они из клира, или да су из реда свјетовњака, ни таквима не треба допуштати да подносе тужбе на епископе.“[1] (6. правило). Зато када се неко од вас сусретне са оптужбама од стране расколника на адресу наших владика, наше Цркве, свештенослужитеља памтите 6. правило II Васељенског Сабора и удаљите се, чак и не слушајући ту клевету коју они износе, јер је таква одлука Васељенског Сабора. Имамо још једно укључење у емисију.

Питање: Када унутар Московске патријаршије део свештеника, на пример, почиње да се бори за чистоту Православља, када, што се на интернету може наћи, неко од епископа заједно служи са јеретицима, римокатолицима и свима осталима који се налазе ван Цркве; када почиње борба за чистоћу догмата и канона. И пре хиљаду година су биле такве ствари, ја сматрам да је тако нешто неправилно, да су у питању расколници, јер и у своје време само је Марко Ефески остао а сви остали су хтели да потпишу унију. Да ли су они по вашем мишљењу расколници или не?

о. Георгије Максимов: Да ли говорите о онима који су се одвојили од Цркве?

– Не, не. Нису се одвојили, унутар су Московске патријаршије.

о. Георгије Максимов: Ако се нису одвојили, онда, наравно, нису расколници. Ако видимо да се дешава неко безакоње које видимо својим очима, ако видимо да наноси штету Цркви, тим пре то виде пастири – они имају право да изразе своју несагласност са тиме. Ако то раде на црквени начин и притом не прекидају са Црквом, наравно да нису расколници. Ми овде говоримо о онима који свој грех раскола оправдавају различитим предлозима, посебно туђим гресима, између осталог и оним које сте поменули. Ипак и у таквој позицији постоји одређена опасност и често озбиљно кривљење.

Навешћу речи Старца Пајсија Светогорца које је изговорио на ову тему: „Једини порок који квари Цркву потиче од нас самих, када ми, почевши од оног ко стоји на челу јерархије и завршно са простим верујућим човеком, представљамо Цркву онако како не треба. Треба да пазимо да не стварамо Цркви проблем и да не ширимо мале људске слабости које се дешавају, да не направимо веће зло и пружимо повод лукавом да се радује. Човек који види неки неред и доспева у велику узнемиреност, у гневу се баца на исправљање другог, личи на неразумног црквењака који види да ће свећа изгорети, сав се устремљује да је очисти притом обарајући верне, преврћући сталак за свеће, стварајући за време богослужења највећи неред. На жалост, у наше време мајку Цркву узнемиравају многи: једни, образовани, ухватили су се за догмат умом, али не и духом Светих Отаца; други, неписмени, такође су се ухватили за догмат али зубима, зато шкргућу њима разматрајући неке црквене проблеме. На тај начин се Цркви наноси већа штета од непријатеља нашег Православља. Ја сам обратио пажњу на следеће – из Православља одлазе само егоисти, смирени човек из Православља никада неће отићи. Ако желиш да помогнеш Цркви, боље се труди да исправиш себе самога, а не друге. Ако ти исправиш себе самога, одмах ће се исправити делић Цркве. Разумљиво је да када би тако поступали сви, Црква би се налазила у потпуном реду“. Ово су речи Старца Пајсија Светогорца.

Пошто смо почели да говоримо о ревности у вери, поменуо бих да људи који осуђују представнике епископата, као и они који су већ отпали у расколе, сви они или у крајњој мери врло много њих, воле да се прикривају тиме: „ми ревнујемо у вери, зато то што радимо, радимо из ревности“.

Желео бих да наведем речи Светог Игњатија Брјанчанинова о ревности сличне врсте, које се налазе у његовом делу „О прелести“: „Потребно је веома се чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а у бити је непромишљена и погубна за душу. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени извори самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за побожност, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по својој обавези, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно показује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога изобличава, да делује под притиском страсти и под утицајем обманутости помислима демонским. Човек  вођен телесним мудровањем никако није у стању да исправно суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих својих.  Ваља приметити да, пошто се стекне разум духовни, недостаци и грешке ближњега почињу да се чине потпуно неважним, као искупљени Спаситељем и лако излечиви покајањем – и то исте оне грешке и недостаци који су телесном разуму изгледали неизмерно велики и важни. Очито је да им је телесно мудровање, будући попут брвна, придавало тако огроман значај. Телесно мудровање види у ближњем и оне грехе каквих у њему уопште нема: из тога разлога они који су се заносили неразумном ревношћу често су упадали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова.“

Ево шта је потребно запамтити и чешће се присећати ових речи Светог Игњатија од стране свих који одлуче да разматрају грехе других људи. Враћајући се на тему о којој нам говори 6. правило II Васељенског Сабора, да не примамо сведочанства о питањима која се тичу вере и побожности од стране расколника и јеретика, потребно је присетити се следећег случаја.

Филм који су снимили расколници против екуменизма, прилично познат филм, у коме постоје кадрови са службе за упокојеног папур римског Јована Павла II приказује различите званице, између осталог и људе који су у одеждама православних епископа. Кадрове прати глас који говори да су у питању представници Православне Цркве који су одступили од Истине, да су дошли и служе, учествују у миси за помен папе римског. Човек који не зна, а који види ове кадрове, биће узнемирен, питаће се шта се догађа: „Издали су Православље наши архијереји, ето, отишли су да служе за помен папи римском“. Таквом човеку ће бити тешко нешто рећи, јер ће он говорити: „Све сам видео својим очима, видео сам у том и том филму, показано је како стоје и моле се.“ Ретко ко може да сазна чињеницу да су људи у одеждама православних архијереја, снимљени у том филму, заправо унијати, епископи из унијатске римокатоличке цркве која је сачувала источни обред а који уопште нису православни. У овом случају имамо посла са отвореном дезинформацијом, клеветом, коју ипак мало ко може да препозна. То је један од разлога због кога треба да избегавамо све оне који нас увлаче у разматрање грехова других људи, па и епископата.

Чудно је што колико год говорио међу различитим православним људима о греху осуде, колико год чудно то било, људи црквени, православни, почињу да се буне: „Како да не судимо, како да не изобличавамо?“ иако и Свето Писмо и Свети Оци говоре о погубности осуђивања. Као што Сам Господ говори: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7:1). Свето Писмо нам отворено говори да судимо, то јест, да изнесемо суд о једним или другим појавама, о томе постоји читав низ места у Светом Писму. Међутим, када се говори о осуђивању самих људи који су у вези са тим појавама, то се много пута и категорично забрањује: Мт. 7:1-2; 1 Кор. 4:5; у посланици Римљанима на многим местима. О томе говори и Свети Јован Златоуст: „Ко строго испитује туђе падове неће добити никакво снисхођење за своје сопствене.“

Истина је да у Цркви постоје недостојни свештеници. То је било познато још од древних времена, у питању није нешто ново што се појавило тек сада. О том проблему, на пример, Свети Јован Златоуст говори: „Данас Господ обично делује и кроз недостојне.“ Свети Григорије Богослов упозорава: „Не суди судије ти коме је потребно лечење, не разматрај достојанство оних који те очишћују, не прави избор гледајући на родитеље иако је један и бољи од другог или гори, сваки од њих је виши од тебе.“ Преподобни Никодим Светогорац: „Шта, питаће неко, ми смо дужни да се покоравамо сваком игуману, архијереју, управнику чак и ако није добар? Одговорам ти: ако није добар у личном животу и подвигу, покоравај му се. Једино ако проповеда јерес, тада не треба да му се покораваш“.

О овоме говоре и правила Цркве, међутим, неопходно је нагласити: под јереси се подразумева већ осуђена јерес, а не то што неки почињу да измишљају неке јереси ради сопственог самооправдања као рецимо бивши епископ Диомид, који није хтео да се покори забрани која му је дата и направио раскол. Он је притом оптуживао нашу Цркву да одлази од ње пошто се она заразила глобалистичком јереси. Занимљиво. Који Светитељ, који Сабор је осудио такву јерес? Наравно, у питању је апсурд.

Не, овде се говори, о ономе што правила наше Цркве налажу, 15. правило Двократног Сабора о коме ћемо детаљније говорити касније; правило говори да јерес због које се може прекинути потчињење начелнику подразумева јерес која је, као прво, већ осуђена од Цркве, и као друго, ако он није једноставно направио лапсус или погрешно верује у себи али то не показује, већ јерес коју он свенародно и непрестано проповеда. Притом, што је важно, ни Преподобни Никодим Светогорац, ни правила Цркве не говоре да ако се неко и одваја од онога који конкретно износи једну или другу већ осуђену јерес, да је потребно одвајати се од целе Цркве, од свих Помесних Цркава. То би био апсурд.

Расколници који воле да осуђују пале, или како се њима чини, пале пастире вођени су истим духом и поквареном логиком којом су вођени гордељивци који су пре две хиљаде година за Христа говорили да је друг цариницима и грешницима. Они су сматрали да општење Господа и борављење са озлоглашеним личностима компромитује Његову личност, исто као што и сада њихови духовни следбеници мисле да боравак грешних људи у Цркви компромитује саму Цркву.

Ти фарисеји су говорили, обмањујући Христове следбенике: „И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима једете и пијете?“ (Лк. 5:30). Исто тако и данашњи расколници и мрзитељи Цркве чедима Цркве говоре: зашто боравите са таквим грешницима? Имамо још једно укључење.

Питање: Када говоримо о греху раскола, сетимо се одмах и раскола који се догодио средином 17. века. Шта је довело до њега? Довели су познати укази патријарха Никона, он је својим указом заповедио да се православни крсте са три прста. То је један од очигледних показатеља. Против тога су се многи православни побунили. Колико три прста више спасавају од претходних два прста? Биле су и репресије, убиства свештеника старовераца спаљивањем, колико је то све оправдано?

о. Георгије Максимов: Хвала за питање. Што се тиче спаситељности или неспаситељности – спасење није у обредима, спасење је у Цркви. Ако неко под предлогом обредног питања отпада од Цркве онда, да, то значи да је његов став, какав год био, неспасавајући. Под каквим год би предлогом он од Цркве отпао, то значи да он убија своју душу. Суштинске разлике у осењивању крсним знаком са два или три прста, неког догматског значаја у томе нема, зато то није могло да буде основа за одлазак из Цркве као што су то учинили расколници и учитељи раскола тог времена.

Навешћу пример. Да ли знате како се појавила православна Литургија? На почетку је била Апостолска Литургија, а затим је Свети Василије Велики саставио свој чин Литургије. Схватате? Нису у питању просто два или три прста, не ради се о начину на који ћеш да корачаш до храма, нису у питању неки изрази у богослужбеним текстовима, не – узео је апостолску Литургију и заменио својом. А шта се затим догодило? Литургију Светог Василија Великог уредио је и изменио Свети Јован Златоуст и добили смо Литургију Светог Јована Златоустог. Схватате, колико је он узео и изменио? Зар знамо за некога ко је тада због тога одлазио из Цркве? Иако је та промена суштински много већа него све скупа заједно измене које је увео патријарх Никон.

Међутим, у времена Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, људи су имали црквену свест. Проблем је што се, средином 17. века у значајном делу људи, на жалост, црквена свест искривила и они су, на жалост, отпали од јединства Цркве. Навео бих још једну занимљиву чињеницу. Исправљање богослужбених текстова није почело са патријархом Никоном, оно се одвијало и пре њега. И нико никада, чак у нашој Цркви под тим предлогом из Цркве није одлазио, нико није стварао расколе. Зато то не оправдава оне који су у то време створили раскол.

Што се тиче прогона, спаљивања, схватате, ситуација није била једноставна. Познате су чињенице да су вође раскола одлазили из села у село, узнемиравали народ говорећи да је наступило време антихриста. Они су призивали људе да изврше групно самоубиство и људи су то и чинили, то јест, убеђивали су људе да организују масовно самоспаљивање. Сами себе нису спаљивали, већ су ишли у друго село и исто тако убеђивали друге људе да спаљују себе. Када је световна власт хватала такве агитаторе, наглашавам, световна а не црквена власт, осуђивала их је на спаљивање, да и сами добију оно на шта су осуђивали јако много људи, не само мушкараца, већ и жена, деце. Можемо рећи да је то сурово, али као прво, у питању није била црквена власт већ световна власт, а као друго, руку на срце, не могу рећи да су ову казну они добили неправедно. Зато схватите да тамо није било све тако недвосмислено како понекада покушавају код нас то да представе. Наравно, не може се оправдати све што је радила световна, поново наглашавам, не црквена већ световна, царска власт у односу на људе који су се придржавали старог обреда. Употребљавали су и прекомерну силу коју је тешко, па и немогуће оправдати. Међутим, то не мења чињеницу да људи који су постали вође раскола и унели раскол, поцепавши и наш народ и нашу Цркву, који су одвојили огроман број људи од Цркве – да су они били криви. Они су узрок трагедије која се догодила. Никада, нигде, ни у једној другој Цркви, почевши од најдревнијих времена, ми не видимо да неко ствара раскол због начина ходања, на десно или лево. У питању је потпуни апсурд.

У неким случајевима, исправке патријарха Никона су биле више него оправдане јер пре његових измена, у богослужбеним текстовима су постојала искривљења чак и Символа Вере, негде се говорило о Духу Светом у старим књигама: „Верујем у Духа Светога, Истинитог, Животворног“. Реч „Истинитог“ не постоји у грчком тексту, овде је патријарх Никон био у праву, избавио је нашу Цркву од тог кривљења у Символу Вере. Али понављам то не значи да су световне власти које су вршиле политику строгог наметања одлука које је патријарх донео увек поступале разумно.

Потребно је још дотаћи се и објашњења којим људи правдају свој одлазак из Цркве, да су наишли на увреде које су им нанете, на пример, неки свештеници или монаси одлазе говорећи да су наишли на лошег игумана, строги владика који им је створио сурове услове. Тежина ових околности може веома да варира. Читао сам о једном од таквих монаха који је био у чину, био је у Оптиној пустињи а затим је отишао, побегао на неко место и створио микро-раскол – за њега су говорили: „Ето, он је живео тамо у Оптиној пустињи, тамо су организовали прогон, послали су га да ради у шталу“. Такви „страшни прогони“ који су иначе уобичајено дело за монаха, ипак, тај монах је осетио да му штете и да га прогоне на тај начин.

Међутим, постоје и озбиљни људи који се заиста сусрећу са неправдом у односу према себи. Навео бих речи Светог Дионисија Александријског, древног Светитеља наше Цркве, из писма расколнику Новату који је био један од првих, најпознатијих расколника у историји Цркве. Одговарајући на писмо Новата који је објашњавао да су га принудили неправдом на његов рачун неки представници Цркве да изађе, да организује свој раскол, ево шта му пише Свети Дионисије: „Ако говориш да си се одвојио од Цркве невољно, то можеш доказати добровољним повратком у Цркву. Најбоље би за тебе било да све претрпиш, само да не расечеш Цркву Божију, добио би исту славу за мучеништво зарад њене целине као и за мучеништво за одрицање од идола. По мом мишљењу, још и већу славу, јер у последњем свако прима мучење за своју сопствену душу, а у првом за читаву Цркву. Ако би ти и сада убедио браћу да се врате у јединство, онда би твоја доброта била снажнија од твог зла. Ово последње ти се не би рачунало уопште, а прво би заслужило похвалу. Али када већ ниси у стању да себе ставиш на послушање браћи, онда у крајњој мери, на сваки начин спасавај своју душу“. На жалост, Новат није послушао овај савет и погинуо је као расколник.

За нас је у овим речима Светог Дионисија важна мисао да ако се човек сусрео са неправдом према себи од стране епископата, представника неких званичних црквених структура, ако без обзира на ове објективне увреде које су му нанели он остаје у Цркви, онда постаје чак славнији од мученика. Како нам говори наша црквена традиција, мучеништво је нешто најузвишеније што можемо принети. А овде Свети Дионисије говори да то трпљење, ако човек трпи и не одлази из Цркве, не разара њено јединство, он постаје мученик за целу Цркву, постаје чак славнији од онога који је претрео муке од незнабожаца. Ово треба да упамте људи који су се нашли у таквој саблазни и искушењу, зато што заиста постоје недостојни свештеници, недостојни архијереји, сваки човек у Цркви може да падне у грех. Демон искушава не само лаике, искушава и монахе и свештенике и архијереје. Међутим, ми смо дошли у Цркву да бисмо се сусрели са Христом, живели са Христом у Његовим Тајнама. То је потпуно могуће, то је оно што нам Господ даје у Цркви. Ако се сусрећемо са неким нарушавањима у црквеном животу, то не значи да треба да одступимо од Самог Христа јер као што Господ наше грехе трпи, тако и ми треба да претрпимо грехе нашег ближњег и пре да се молимо за његово уразумљење и опроштај, него да га мрзимо.

* * * * *

Сада ћемо размотрити какве аргументе расколници који представљају себе као „супер-православне“, најчистије, најистинитије православне, износе против наше Цркве, у корист своје позиције. Раскол за њих почиње од тренутка када одступају од јединства са својим архијерејем, архијерејем канонске Цркве која предствља продужетак оне Цркве која је почела у дан Педесетнице и представља непрекинути ланац од првог века до наших дана.

Људи који одлазе у раскол, ако су свештеници, прекидају помињање свог епископа; ако су лаици прилазе онима који су створили некакве своје заједнице које називају „истинитом Православном Црквом таквом и таквом“ и сл. Није за изненађење да расколници којих данас има и у Русији и у другим земљама канонске одговорности наше Цркве нису јединствени међусобно, јер откинувши се од јединства Цркве, они не могу ни међусобно да се усагласе. Зато постоји огромно мноштво тих раскола: и грчки старокалендарци, најразличитији, неки катакомбни и остали које људи измишљају. По правилу, у питању су мале групе, пошто формирање великих заједница људима који су се одвојили од јединства Црква не дозвољава оно исто што их је и извело из Цркве – грех гордости.

А зашто је уопште за човека православног, црквеног ово погрешни пут? Напоменуо бих неколико израза који сведоче о томе како се у Цркви одувек схватало јединство народа са архипастиром, епископом. Управо епископ представља наследника апостола, док су остали свештенослужитељи, свештеници, ђакони – људи којима епископ преноси, поверава вршење Тајни, они деле са њима дар који је предан управо њима, епископима.

Знајући ово, не изненађује нас када читамо у делима Свештеномученика Игњатија Богоносца, Светитеља првог и другог века који је лично познавао Апостоле, да „без Епископа нема Цркве, где је епископ тамо треба да буде и народ“; „где је Исус Христос тамо је и Саборна Црква“ (Посланица Смирњанима). Такође, у Посланици Филаделфијцима он пише: „Који су Божији и Исуса Христа, они су са епископом“. Светитељ такође пише да „онај ко чини нешто без знања епископа служи ђаволу“ (Посланица Смирњанима). Свети Игњатије пише у другој посланици да „ко буде себе сматрао вишим од епископа, потпуно је пропао“ (Посланица Поликарпу). Ми памтимо да је исти тај Свештеномученик Игњатије Богоносац упозоравао: „Не обмањујте се браћо, ко следује за оним који уводи раскол неће наследити Царство Божије“.

Управо та мисао о високом достојанству епископа и вези са верујућим народом наставља се и код других Светитеља, код Светог Симеона Солунског посебно; он је говорио да су у архијерејству усредсређене све Божанске Тајне и архијереј учествује у сваком свештенодејству и без њега не би било ни престола, ни рукоположења, ни светог мира, ни Крштења, следи, ни хришћана. Како наши слушаоци знају, свештеник служи Литургију искључиво на антиминсу који је потписан именом његовог надлежног архијереја или патријарха. И ако свештеник нема тај антиминис, колико год он био побожан и добар, он не може служити Литургију. Ако се усуди да служи Литургију без антиминса, таква Литургија се не сматра истинском, реалном. Само потпис епископа на антиминсу који он поверава свештенику је управо и знак и налог епископа свештенику на служење у конкретној парохији или храму. Није за изненађење онда што је Преподобни Јустин Поповић директно говорио да је наша Црква епископоцентрична, то јест, Господ Исус Христос је поставио епископе као оне који пазе, надзиру над Црквом. Управо се и реч „епископ“ са грчког „онај који надзире, гледа, пази на Цркву“.

Расколници имају другачију свест, они говоре да је обрнуто, да лаици и свештеници треба да пазе на епископе, они треба да гледају да ли он нешто криви или ради нешто што није у реду. Ако изненада виде нешто што им се не допада, дужни су одмах да побегну и одвоје се од епископа. Овде је наравно и само постављање ствари супротстављено ономе о чему се писали Свети Оци. Ти исти расколници шире различите идеје које се уопште не слажу и противрече учењу Светих Отаца, учењу Православне Цркве. Посебно говоре да ако тобож неки епископ изговори неку јерес, значи да је аутоматски лишен чина, а ако се људи не одвоје од таквог епископа значи да и на њих, преко њиховог општења са епископом у Евхаристији, прелази зараза јереси. Често се може код расколника видети ова идеја. Наравно, идеја да Причешће представља преносник јеретичке заразе је, благо речено, веома далека од Истине. Међутим, најважније је да противречи самој црквеној пракси, историји Цркве, Васељенских Сабора између осталог.

Епископског чина не лишава аутоматски нека изговорена нетачна тврдња, или ако се некоме учинило да је нетачна, или ако је заиста изговорена јерес. Епископског чина лишава једино епископски сабор и управо зато се Свети Кирил Александријски у саборној посланици коју је писао испред Александријског сабора који је осудио Несторијеву јерес, самом Несторију обраћа као епископу. Ако погледамо посланицу, видимо са чим почиње обраћање:

„Несторију, најуваженијем и најбогољубазнијем саслужитељу, желим у Господу свако добро“, иако је несторијанство већ било осуђено на Александријском и Римском сабору, сам Несторије још није био осуђен и лишен чина. Зато и Свети Кирил Александријски са оцима Александријског сабора и оци Трећег Васељенског сабора, када су звали Несторија на суд у својој посланици му се обраћају као епископу. А када није дошао на суд и када је био осуђен и сагласно са канонима, лишен чина на сабору, тада му се већ обраћају не као епископу већ као „Несторију, новом Јуди“. Исто је било и са јеретиком Диоскором на Четвртом Васељенском сабору. Тај исти Свети Кирил у посланици константинопољским монасима јасно говори да је „Несторије упао у зло хуљење и безбожно празнословље“ али га ипак назива „најпоштованијим епископом Несторијем“. Зато када говоре да тобож изговорена јерес, истинска или умишљена, или нетачно изражавање или лапсус, или можда нешто изговорено из незнања, аутоматски епископа лишава чина – у питању је неправославно и нецрквено учење.

И када би тако нешто било истина, тада не би било потребе да сви Васељенски и Помесни сабори који су се борили са јеретицима осуђују јеретике на лишавање чина; тада би било потребно само осудити јерес и сматрати да су они аутоматски лишени чина. Такво учење о аутоматском лишавању чина не постоји.

Мислим да је сада време да размотримо каноне Цркве који су усмерени против раскола и начин на који савремени расколници покушавају ове каноне да искористе на своју руку. Посебно ћемо говорити о 13., 14. и 15. правилу Двократног сабора. Наводим их у целини пошто је у питању важна тема, тим пре што су ови конкретни канони усмерени управо против раскола.

Ево шта пишу оци Сабора: (13. правило) „Пошто је нечастиви био посијао сјемена јеретичкога кукоља, пак видећи да се исти мачем Духа са кореном чупа, пошао је сада другим путем, путем пријеваре и настоји да безумљем расколника располови Тијело Христово – свети сабор, да разруши у темељу и овај његов нацрт, наређује, да ако у будуће који презвитер, или ђакон, окриви свога епископа ради каквих пријеступа, прије него што је то саборно разабрано и испитано било, и прије него што је противу истога коначна одлука изречена, те се усуди прекинути општење са њим и не буде по предању Цркве спомињао име његово у светим молитвама на Литургијама, такови има подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке части. Јер који је постављен у чину презвитера и присваја себи суд митрополита и прије суда окриви сам по себи свог оца и епископа, такав није достојан ни части, пак ни имена презвитера. А који пристану уз таквога, ако имају какав свештени чин на себи, нека се и они лише своје части; ако су пак калуђери или свијетовњаци, нека се сасвијем одлуче од Цркве, док не развргну свезу са расколницима и своме се епископу не поврате[2].“

14. правило се односи на епископа који самовољно одступа од општења са својим митрополитом, а 15. правило наставља и додаје једну суштински важну тачку. Ево како гласи 15. правило: „Што је наређено у погледу презвитера, епископа и митрополита, то још више значаја мора имати у погледу патријарха. Према томе, презвитер, епископ или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао име његово на божанственој служби, него прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол, у погледу сваког таквога свети сабор наређује, да буде сасвијем искључен из свештенства, ако се само докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, оно се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких пријеступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. Јер они који се одјељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора или отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповиједа јерес и откритим челом то у цркви учи, такви не само што неће подлећи канонској казни за то, што су прије саборнога ријешења одијелили се од таквог епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји, пошто нијесу осудили епископе, него псеудоепископе и псеудоучитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења.[3]“

Ова два правила 13. и 15. потпуно затварају све изговоре за расколнике који се одвајају од јединства Цркве по оптужбама канонског карактера на адресу својих епископа, то јест, колико год тешке оптужбе биле не значи, наравно, да човек треба да ћути, постоји црквени суд. Ако човек заиста зна за неки грех епископа, ако је у питању тешки грех, ако нема основе за претпоставку да је исцељен покајањем, да епископ наставља да га врши, наравно, човек има право да посведочи пред црквеним судом о томе. Међутим, он нема право да самостално доноси одлуку о том епископу већ да га препусти, у сагласности са правилима Цркве, суду епископа. Минимум 12 епископа треба да суде једном епископу, то је такође правило Цркве.

Наравно сви ти изговори за људе који се одвајају под предлогом „ето, владика ми се не допада“ или „увредио ме јер ме није поставио на парохију коју сам желео већ ме поставио тамо где не желим да служим“ – све то се моментално одсеца, било какав разлог за раскол се објављује за нереалан и не представља разлог због кога се може прекинути са послушањем свом надлежном архијереју.

Међутим, у 15. правилу, као што видимо, пише да постоји изузетак који ступа на снагу у случају да надлежни епископ проповеда свенародно јерес, учи томе отворено у храму, притом јерес осуђену Саборима Цркве. Наравно, савремени расколници, зилотског типа, добро схватају да једино што може да их оправда јесте да пронађу неку јерес код свог епископа или патријарха од кога су отишли. Ако пронађу јерес, значи да нису расколници у сагласности са правилима овог Сабора. Зато грозничаво почињу да траже и смишљају какву јерес да нађу да би могли да се одвоје и почињу да говоре: „Ето, тамо је јерес сергијанства, јерес екуменизма, јерес глобализма (попут бившег епископа Диомида), јерес признања демократије“… Измишљају много тога што се врло једноставно изобличава.

Хајде да видимо шта говори ово правило. Ако предстојатељ (епископ) проповеда јерес која је већ осуђена на Саборима, то је као прво. Као друго, ако је проповеда свенародно и учи томе отворено у храму, значи не нешто што је некоме негде, случајно рекао или се нетачно изразио. У овом случају, одмах се јавља питање: који Сабор је осудио јерес глобализма сергијанства? Где сте нашли ту јереси, који Сабори црквеног нивоа су уопште то осудили? Никакви. У том случају, показује се да им сва та правдања којима расколници покушавају да образложе своје отпадање, свој грех раскола, уопште не помажу. То је прва ствар која се тиче 15. правила Двократног сабора.

Друга ствар, такође врло важна, за коју се расколници труде из све снаге да је не примете и не помену када се позивају на 15. правило Двократног сабора јесте чињеница да ово правило уопште не даје никаквог права да се стварају сопствене цркве, не даје никакво право да се одваја од целокупне пуноте Цркве. Ако твој надлежни архијереј учи свенародно јереси која је већ осуђена од Сабора или Отаца, у том случају ово правило дозвољава прекидање општења са тим конкретним архијерејем, остајући у јединству са целокупном Црквом или са свим оним архијерејима или патријарсима који нису потпали под јерес и који настављају да исповедају православно вероучење.

Наши расколници који покушавају да прикрију свој грех 15. правилом Двократног сабора одвајају се од целокупне Цркве, не одвајају се само од онога коме приписују ове или оне јереси које, како им се чини, он исповеда. Они се одвајају уопште од свих архијереја Православне Цркве а то се правилом нипошто не дозвољава; одвајају се од читаве пуноће Цркве и стварају сопствене цркве.

Нико од Светих Отаца тако није радио. На пример, ако се сетимо аријанске смутње, Свети Оци, Свети Атанасије Велики и Василије Велики и други Оци који су се борили, без обзира на то што је зараза јереси захватила јако пуно архијереја тог времена, може се рећи чак и већи део; без обзира на то, они су остајали у Цркви у којој су добили Тајне, у којој су добили Крштење. Нису рекли: „У реду, идемо одавде и створићемо своју ‘супер-чисту’, ‘супер-истиниту’, ‘супер-православну’ Цркву“. Они су се борили и остајали у тој истој Цркви, чувајући јединство са онима који су чували Православље, који нису били заражени аријанством у Цркви.

Треба навести и следећи пример. Познато је да је отац Светог Григорија Богослова, такође Григорије, био епископ који је потписао јеретичко исповедање вере. Притом је потписао не зато што је сам био јеретик, већ због своје једноставности, њега су обманули, није могао да се разабере и ставио је свој потпис под тим јеретичким документом. Неки монаси су се одвојили од свог архијереја, прекинули су општење са њим, притом нису изашли и створили нову цркву, прешли су под руководство другог канонског епископа. Што је занимљиво – сам Свети Григорије Богослов који је био неуморни борац против аријанства, говорио је да су ови монаси поступили неправилно зато што су прво требали да се разаберу у разлозима, чак и без обзира на то што је њихов архијереј потписао, не размотривши, неправославни символ вере, он ипак није престао да буде православни архијереј јер верује православно. Ово је логика коју износи Свети Григорије Богослов.

Ови разлози показују неодрживост расколничке идеологије и њихових покушаја да се оправдају 15. правилом Двократног сабора. Када би заиста следили ово правило, они би остајали у канонском јединству са епископима који не исповедају, како они говоре, јереси. Треба рећи да саме ове расколничке оптужбе на архијереје наше Цркве за јереси такође јесу лажне. Размотрићемо конкретне аргументе да не би остало све на речима.

Почели бисмо са темом екуменизма. Они говоре да је екуменизам јерес и да су архијереји заражени овом јереси и да је неопходно одвојити се од њих. Погледајмо који сабори су осуђивали екуменизам. Није било таквог сабора.

Постоји бајка да је 1983. сабор Руске Заграничне Цркве тобож осудио екуменизам, објавио анатему екуменизму. Заправо, у питању је фалсификат, то је познато, о томе су се сачувала и сећања очевидаца и учесника овог сабора. Факлсификат је био у томе што је на сабору предложено да се прихвате анатематизми против екуменизма и оци сабора су рекли да ће одложити разматрање овог питања. Међутим, иницијатор тога, тадашњи епископ Григорије Грабе је једноставно, без обзира на то што није било ни разматрања, ни прихватања ове одлуке о анатеми, анатему сам укључио у материјале сабора. Пошто је био уредник часописа Руске Заграничне Цркве, укључио је ту анатему. У питању је једноставно фалсификат и чињенично и суштински. Сем тога, ако не дотичемо ово конкретно питање, положај Руске Заграничне Цркве у то време није био недвосмислен и одлуке њеног сабора нису биле прихваћене од стране свих Помесних Цркава као општеправославне. Међутим, чак и ако не разматрамо то питање, у питању је фалсификат.

Ипак један Светитељ је говорио на тему екуменизма. У питању је Преподобни Јустин Поповић који је говорио да је екуменизам јерес. Треба рећи да је сам Преподобни Јустин, када је говорио да је екуменизам јерес, под екуменизмом схватао учење о теорији грана. Лажно учење о теорији грана говори и да Православље и римокатолицизам и различите протестантске конфесије заправо све заједно састављају јединствену Христову Цркву, да по њиховим речима „преграде не досежу до неба“, да поделе ни на који начин нису поколебале дубинско јединство хришћана. То учење Преподобни Јустин Поповић назива јерес екуменизма. Узгред речено, у анатеми коју је бивши епископ Григорије Грабе (он сам је отпао у раскол од Руске Заграничне Цркве) покушавао да прогура на поменутом сабору, лажно учење и јерес екуменизма се описивала управо као учење о теорији грана.

Међутим, учење о теорији грана не само да не исповедају наши архипастири наше Цркве сада, управо супротно, ово лажно учење је осуђено од наше Цркве као нехришћанско. Цитираћу неколико реченица из документа који је прихваћен на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве из 2000. године о основним принципима односа са инославнима.

У овом документу је написано: „Православна Црква не може да прихвати тезу да, без обзира на историјске поделе, суштинско, дубинско јединство хришћана тобож није нарушено и да Црква треба да се схвата тако да се то подудара са целокупним „хришћанским светом“, да хришћанско јединство тобож постоји упркос деноминационим баријерама. Потпуно је неприхватљива и повезана са горепоменутом концепцијом такозвана теорија грана која објављује нормалност и чак промисао у постојању хришћанства у виду одвојених грана. За православне је неприхватљива тврдња да хришћанске поделе постоје само на историјској површини и могу бити исцељене или превазиђене уз помоћ компромисних међуконфесионалних договора. Православна Црква не може признавати једнакост конфесија; они који су отпали од Цркве не могу бити сједињени са њом у стању у коме се налазе сада; постојећа догматска разилажења морају да се превазиђу, а не просто да се заобиђу“ (II, 4-7)

На тај начин видимо да под ту исту јерес екуменизма коју је осуђивао Преподобни Јустин Поповић наша Црква не само да не потпада, већ директно осуђује ово лажно учење. Ово ствара проблем за расколнике. Како они покушавају да изађу из овог проблема? Они говоре: „Видите, постоје примери да се тамо неки архипастир молио заједно са јеретицима. Заједничка молитва са јеретицима је забрањена канонима Цркве, то значи да су они заражени екуменистичком јереси“.

Али хајде да видимо шта је јерес? Јерес представља искривљење догмата. Шта је молитва са јеретицима? То је нарушавање канона Цркве, канонски преступ исти као и сви остали канонски преступи описани у Књизи правила. Заиста, молитве са јеретицима су забрањене,  45. Апостолским правилом, 33. правилом Лаодикијског сабора. У питању су познате чињенице и узгред, треба рећи да су молитве забрањене не само са јеретицима, већ и са расколницима, исто то правило Лаодикијског сабора говори: „Са јеретицима или расколницима не смије се заједно молити се.“ Ако човек ово нарушава, чак ако је и архијереј, самим тим чини грех, нарушава канонска правила Цркве. Али нарушавање канона представља канонски преступ, није јерес, није нарушавање догмата. Све ово потпада под оно што смо читали у 13. правилу Двократног сабора. Тамо се управо и описује да какве год канонске преступе чинио архијереј, то што он чини је његов грех, међутим, епископ не подлеже суду гомиле, неким конкретним појединцима, он подлеже суду других архијереја. Други архијереји треба да му суде и донесу одлуку о њему, његовим лажним учењима. Такав је поредак у Цркви установио Господ Исус Христос кроз Апостоле јер је још у Апостолским правилима све то прописано.

Зато када говоре да канони забрањују молитву са јеретицима и да је један или други епископ нарушио канон, то не значи да је он јеретик. Расколници говоре да ако се он моли, онда сигурно и верује да су јеретици исто тако хришћани као и православни, али то уопште не значи то. Човек може да изврши овај канонски преступ или из незнања, или из лажног осећања да се буде уљудан: ако су га позвали негде где се нашао заједно са неправославнима; они су тамо почели да се моле, он није почео да излази, лупа вратима, остао је тамо из осећања и жеље да се буде уљудан, а не зато што он сматра да су и ти јеретици исто тако православни. И он сам то може да доживи као преступ, као сопствену грешку која је учињена због једне или друге људске немоћи. Тако нешто није добро, у питању је грех, али у питању није јерес, није нешто што лишава човека свештеног чина, није нешто што пред нама неопходно поставља примену 15. правила Двократног сабора.

У питању је канонски преступ као и остали преступи које врше многи други, не само архијереји, већ и свештеници и лаици. Нека свако отвори Књигу правила и упореди са њом свој лични живот: „Да ли ја допуштам нарушавање неких канона?“ Мислим да мало ко може да каже за себе да је буквално све каноне редом, увек и у свему сачувао. Међутим, ако смо према себи, према сопственом нарушавању канона снисходљиви и трпељиви, што такође није правилно, јавља се питање, зашто када преносимо поглед на архијереје изненада сматрамо да њихове грешке и греси треба да се казне двоструко; они нам изгледају тежи од наших сопствених.

Већ смо говорили да цело ово питање потиче из греха гордости, уопште раскол представља „пад гордих“ по дефиницији оца Рафаила Карелина, он је заснован пре свега на човековој гордости. Жеља да надзиреш епископа уместо да те он надзире, пазиш на туђе грехе више него на своје, та страст изобличавања за коју је Преподобни Пимен Велики говорио: „Када ми покривамо грехе ближњег и Бог покрива наш грехе, а када откривамо грехе ближњег, онда ће и Бог открити наше грехе“. Свети Јован Златоуст је говорио о Хамовом греху, када се ругао свом нагом оцу, да не значи да је он лагао о оцу, заиста се догодио такав пад и Свети Оци га тако описују; међутим, грех Хама који је отишао и смејао се свом нагом оцу изазвао је осуду.

Ево речи Светог Јована Златоустог: „Уразумимо се овим примером, подражавајмо Симу и Јафету и уздржимо се од подражавања Хаму. Ако је онај који је открио телесну наготу подвргао себе проклетству, чему ће бити подвргнути они који откривају грехе браће? Не само да их покривају, него се труде да их учине што познатијим и кроз то, умножавају грех? Када ти откријеш грех брата, не само да ћеш њега учинити можда још бестиднијим, нерасположенијим за повратак на пут врлине, већ ћеш и оне који те буду слушали још више укоренити у немару, орасположити да буду упорни у злу. И то је мало, даћеш им повод да хуле на Бога“. Тако и Свети Григорије Богослов говори: „Ко суди туђи порок, пре ће сам пасти под оптужбу за тај грех, него што ће прекинути пороку“.

Ја схватам да људи који су навикли да осуђују, осећају неку насладу у томе, да у трагању за гресима оних који су у црквеној хијерархији изнад њих, они налазе одређену мрачну насладу – за њих ово није пријатна тема, чак и скандал. „Како то, да не судимо, да не објављујемо и разоткривамо?“

Али, хајде да размислимо, ако смо ми верујући људи, ако се сваки дан молимо Господу: „Господе, помилуј ме грешног“, „Опрости нам дугове наше, као што и ми остављамо дужницима својим“, то значи да и сами осећамо своју греховност, неопходност за светом Тајном исповести, осећамо олакшање на срцу након ове свете Тајне и захвалност Богу за опроштај наших грехова. Али како онда након тога, обраћајући своје око према архијереју кроз кога нам је Бог даровао опроштај кроз Тајну исповести, јер по учењу Цркве архијереј учествује у свим свештенодејствима, како смо наводили речи Светог Симеона Солунског, како онда, примећујући истинске или измишљене грехе постајемо сурове судије које без колебања одлучују да је тај и тај достојан тренутног суда, нека не избегне казну, одмах нека буде свргнут из чина, нека буде отсечен од општења са нама. Све ово подсећа на причу Господа о човеку коме је опроштен дуг од десет хиљада таланата, а он се изашавши бацио на свог друга који му је дуговао неки ситан новац. (Мт. 18:23-35)

Не желим да ово звучи да оправдавам када човек који је обучен у свештени чин греши – то је лоше, то је његов пад, али зар као хришћани не треба да желимо да он устане из свог пада? Да се исправи, очисти од свог пада, спаси и постане истински, добри пастир, истински хришћанин? Зар уместо тога желимо да он што пре буде осуђен, одлучен, кажњен, бачен у пакао? Свети Оци су посматрали другачије.

Подсетио бих на речи Преподобног Никодима Светогорца: „Шта, питаће неко, треба да се покоравамо сваком игуману, архијереју, управитељу чак ако није добар? Одговарам ти: ако није добар у подвигу и личном животу, покоравај му се, осим ако греши тиме што намеће јеретичко учење“. У том случају, као што памтимо, 15. правило Двократног сабора дозвољава одвајање од општења са тим архијерејем, али не са свим архијерејима уопште, не са читавом Црквом уопште. Исто је и са историјским примерима у нашој Помесној Руској Цркви, када се појавила јерес јудејствујућих, Свети Генадије Новгородски, Свети Јосиф Волоцки борили су се против ове јереси, борили су се за Цркву, нису прекидали контакт са Црквом, осуђивали су јерес, јеретике, не излазећи ван граница Цркве, стварајући неку своју нову „супер-православну“ Руску Цркву. Имамо телефонски позив.

Питање: Познате су речи Господа Исуса: „Коме је више дато, од њега ће се више и тражити.“

о. Георгије Максимов: Што се тиче ових речи, заиста је тако. Само, ко ће тражити? Лаици ће тражити од архијереја или ће тражити свештеници које су управо свештеницима и учинили ти архијереји? Они ће их судити и испитивати? Господ ће судити и испитивати и зато заиста да, онај коме је више дато, од њега ће се више и тражити. Зато ако човек који је обучен у чин чини свесни грех, он ће бити више осуђен од лаика који је учинио исти грех, међутим, то не значи да лаик уопште неће бити осуђен. Исто је и са хришћанином који свесно чини неки грех, лаик, он ће бити више осуђен од неверујућег који није знао за Закон Божији; и неверујући ће, по речима Апостола Павла такође бити осуђен, али у мањој мери, зато што човек који свесно греши је достојнији веће осуде. Међутим, осуда је дело Божије, није у питању дело које треба да отимају овце над својим пастирима.

По поводу оптужби за екуменизам још се може рећи на тему: „Ето, дали су одликовање неком неправославном човеку, муслиману, будисти.“ Који канон брани да се дају црквена одликовања будисти? Које црквено правило је нарушено? Каква је јерес овде присутна? Овде нема чак ни канонског прекршаја. Шта уопште представљају та одликовања? То је црквено „хвала“ у виду тог материјалног знака. Рећи хвала неправославном човеку понекада има и зашто.

Лично знам за примере када су неправославни људи искрено и веома усрдно помагали животу Цркве, животу парохије понекада више него и чланови парохије. Да ли су ови људи заслужили да им се каже хвала? Итекако. И то што им Црква говори хвала у виду тих одликовања, да ли то представља нарушавање неког догмата или канона? Ког? Ако тај човек из руку Цркве прима ту награду и ставља себи на груди одликовање са ликом православног Светитеља, то значи да се кроз то он још више приближава Православљу. Какав је овде преступ, који догмат или канон је овде нарушен?  Имамо још једно укључење.

Питање: Знам жену која је отишла у старообреднички раскол. Да ли могу да се молим за њу, за њено здравље или већ не могу да се молим за њу? Друго питање, имамо парохијанина у храму који категорички одбија да се моли за патријарха Кирила али се истовремено причешћује. Да ли је тако нешто правилно, објасните молим вас.

о. Георгије Максимов:  Што се тиче првог питања, наравно, можемо се молити за уразумљење оних који су отпали од Цркве, посебно у личној молитви, да Господ отвори очи човеку који је отпао у раскол да се врати у канонску Цркву. Знамо да се на дан Педесетнице Црква појачано моли за све оне који су отпали од ње и наравно, за време читања ових молитава, можемо и молитвено уздахнути за све блиске особе које су отпале. Помињати је као да је члан Цркве била би неправда и пред Богом и у односу на њен избор, некоректно према њој јер она себе не дефинише као члана наше Цркве. Зато и није коректно помињати је као члана наше Цркве.

Што се тиче другог случаја, то је управо оно о чему смо говорили у претходној беседи, али и данас – то значи да се човек налази у прелести, налази у демонском плену о коме је говорио Свети Теолипт Филаделфијски. Он је говорио да клеветник-демон завиди нашем спасењу, усељава се у наша осећања и труди се не само да усредсреди човека на грехе и грешке ближњег, већ и да га примора да не види достојанство у ближњем. Слично искушење се прилично често догађа у односу пастира Цркве, у душу верујућег се засејава, или од стране непријатеља рода људског или од лоших људи кроз које делује ђаво, подозрење у односу свештеника или патријарха и као последицу имамо да у таквом човеку почиње да расте огромна гордост, он се испуњава презиром према свим осталим људима, не дозвољава никоме да га посаветује. О томе Свети Теолипт детаљно говори у свом првом слову против арсенита. Можда можете предложити свом познанику да се упозна са садржајем наших беседа, да би могао да чује шта Свети Оци говоре о томе.

Дакле не зато што сам ја нешто говорио, већ зато што наводим речи Светих Отаца и њихов пример који показује грешку његове позиције. Ако он сматра да патријарх у нечему није у праву, да греши у нечему, зар је то повод да мрзи патријарха? Управо супротно, потребно је да се још више молиш за патријарха ако сматраш да у нечему није у праву, да му Господ помогне и покаже пут. Ово се тиче и било ког другог епископа или уопште човека кога познајемо. Ако наш отац или неки други човек кога волимо упадне у заблуду, зар ћемо рећи: „То је то, он је мртав за мене, нећу се ни молити за њега?“ Ако у себи имамо макар кап љубави, биће обрнуто, још више ћемо се молити за њега. Зато када људи прекидају да се моле за патријарха, за свог надлежног архијереја, свог свештеника код кога су одлазили или одлазе, то је знак духовне болести, гордости тог човека, знак да је тај човек далеко од Бога.

Враћајући се на покушај расколника да измисле да је наша Црква тобож у греху екуменизма, говорили смо о заједничкој молитви. Наравно да је тако нешто неприхватљиво, то је забрањено не само древним канонима, већ и Архијерејским сабором из 2008. године и чак могу да кажем да човек који полаже заклетву пред примање свештеног чина, у тој заклетви се заклиње да неће имати молитвеног општења са људима који немају однос са Православном Црквом. Зато ако неко то нарушава, у питању није грех Цркве, већ његов лични грех, лични пад. Неки говоре да то што се представници Цркве, између осталог и људи у чину сусрећу са неправославним људима, римокатолицима, протестантима, муслиманима, Јеврејима да је то такође тобож јерес екуменизма.

Заправо у питању није никаква јерес екуменизма, у питању је пракса која је одувек постојала у Цркви, народу Божијем. Ми знамо да се и пророк Јелисеј сусретао са Нееманом Сиријцем који је био незнабожац, Апостол Филип је разговарао са Јелинима како описује Јеванђеље по Јовану (12. глава), ђакон Филип је такође сео у кочију код етиопског евнуха како је описано у 8. глави Дела Апостолских. Сви ови случајеви показују да управо нема греха самог по себи у сусрету са неправославнима, грех је ако ми на том сусрету кривимо православно учење, ако продајемо Православље – у том случају је грех.

Међутим, сам по себи сусрет са неправославнима се нигде не осуђује и не представља грех, кривљење вере. Ако се обратимо историји видећемо да су се многи наши Светитељи сусретали и разговарали са неправославним људима или да би решили нека питања црквеног живота, помогли православнима, на пример, Свети Николај Мистик је слао Светог Димитријана Хитронског, кипарског Светитеља, калифу да заступа ослобођење заробљених хришћана. Он је то урадио и ослобођење се и догодило.

Или да би посведочили о Православљу. На пример, Свети равноапостолни Кирил, један од браће словенских просветитеља, пре него што је отишао у мисију Словенима, био је послат у Багдад у саставу делегације да би сведочио о Православљу неправославним муслиманским чиновницима. Зато сусрети сами по себи или поздрави који се шаљу неправославнима, сами по себи не представљају нарушавање ни канона, ни догмата.

Сваки човек који тако размишља, на пример: „Ето, патријарх је поздравио муфтију или још неког другог, значи да је отпао од Православља“, нека замисли да живи на истом спрату са муслиманом или Јудејцем. Сваки дан пролазећи до свог стана, видите свог комшију и он вам  говори: „Знаш, у нашем дому је радост, моја ћерка се удала“ или „Напунио сам 50 година“ или неки слични догађај. Зар ће такав човек да процеди кроз зубе: „Примио сам к знању“ и наставити даље? Зар неће рећи: „Честитам!“ Каква је издаја Православља у томе?

То је управо она хришћанска пажљивост о чијој неопходности је писао Свети Нектарије Егински. Можемо се сетити и како је Свети Марко Ефески, познати борац за Православље, познат својом чврстином, са коликом је пажљивошћу писао посланицу римском папи у време када је постојала нада да може да се присаједини Православљу.

Људима који објављују да је тако нешто неприхватљиво, једноставно се може посаветовати да се прочита његово обраћање, његова посланица, као и посланица Патријараха Источне Цркве неправославнима, на пример.

Још једна важна ствар зашто су све те изјаве расколника лажне. Из једноставног разлога што су све ове појаве за које говоре да је због њих тобож наша Црква заражена и престала да буде истинска Црква, да су једино њихове групице Црква – све ове појаве су постојале не од јуче, не пре десет, двадесет, педесет ни сто година.

Све ове појаве: заједничке молитве као нарушавање канона, општење са неправославнима, итд., све то је постојало у Цркви још у древним временима, још од времена Византије, то су познате чињенице. То не значи да је све то добро и правилно, то значи да Црква није престала да буде Црква због свега тога; то значи да то не може бити повод за отпадање од Цркве.

[1] Правила Православне Цркве са тумачењима епископа Никодима Милаша, књига I, стр. 257-258.

[2] Правила Православне Цркве са тумачењима, епископ Никодим Милаш, књига II, стр. 287-288.

[3] Правила Православне Цркве са тумачењима, епископ Никодим Милаш, књига II, стр. 289-290.

Кључне речи: featured

Рубрика: Мисионарска литература