Како се припремати за крај света? – Схиигуман Авраам Ридман
Предлажемо вашој пажњи корисну беседу оца Авраама, веома актуелну данас, када у умовима многих људи који су већ у Цркви и који прилазе Богу тема последњих времена избија често у први план и паником која се развија због погрешног схватања и приступа овој важној теми заклања Онога Који је рекао „гледајте да се не уплашите“. Нико не негира да је неопходна припрема за крај света (који за нас наступа и са тренутком наше смрти између осталог), али је важно да постоји истинито разумевање. Схиигуман Авраам показује на који начин да се припремимо.
* * * * *
Данас ћемо разговарати на тему која ће многима сигурно бити неочекивана – говорићемо о крају света. Обично не дотичемо ову тему јер не знамо судове Божије. На пример, ја скоро да не читам Апокалипсу: бојим се да ћу и нехотице почети да тумачим оно што је за мене тајна – то се може знати само онда када то открива Дух Свети.
У наше време, као што знате, јако много људи се занима за ову тему, о томе говоре, маштају, плаше једни друге и сви постављају питање: када ће наступити крај света? Расуђују да ли се приближавају последња времена, да ће крај света наступити у тој и тој години или кроз толико година. У часопису „Православна Русија” постоји чак и рубрика са називом „Последња времена“ у којој објављују којекакве бесмислице. Људи много говоре о крају света, али не изводе, како се чини, једноставан закључак: када год да наступи, за тај тренутак је неопходно бити спреман и неопходно је знати како се припремити за то.
Ја вам увек говорим да је неопходно сећати се смрти и трудити се да се припремимо за њу. Човек који има на памети да ће умрети, спреман је и на то да ће свет уопште престати да постоји. Заправо, за човека је то једно те исто.
Сада желим да се вратим тексту Јеванђеља и покажем да када Спаситељ говори о крају света, Он одмах прилично детаљно почиње да говори о томе шта је неопходно чинити да бисмо се припремили за тај страшни догађај. Савремени људи таквој припреми не придају никакав значај из чега се може извести закључак о лакомислености њихових расуђивања. Пре свега, потребно је објаснити шта је Други долазак, како се према томе треба односити, како тражити Царство Божије. Крај света не представља прекид постојања, већ почетак новог постојања, почетак новог живота. Ето како је потребно гледати на то. За нас крај представља нестајање нама драгог и пријатног телесног постојања.
Фарисеји су, кушајући Спаситеља, питали: „Када ће доћи Царство Божије“. Он им је одговорио: „Царство Божије не долази на видљив начин“ или на црквенословенском „не приидет Царствие Божие с соблюдением“, то јест, ми то не можемо унапред да опазимо. „Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје“ (Лк. 17:20-21). Ове Спаситељеве речи наравно оповргавају неправилан фарисејски став да Царство Божије треба да представља одређени земаљски поредак: било то царство у буквалном смислу речи, то јест, нека идеална држава или земаљска Црква која у себи нема никакве недостатке. Наравно, мислим пре на спољашњу страну Цркве него на Цркву као на Тело Христово. Ако човек очекује појаву Царства Божијег као појаву нечег спољашњег, треба да зна да то на земљи не може наћи. Спаситељ је тако рекао: „Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама“ (Лк. 17:21).
То унутрашње Царство Божије можемо достићи. Све што нам Црква даје представља средство за стицање Царства Божијег унутар нас. Све Тајне, обреди, црквене одлуке имају један циљ: да се унутар свакога од нас открије Царство Божије. Не у некаквом удобном, лепом, предивном, идеалном начину живота, већ унутар нас, јер је све спољашње само средство и само по себи, пошто је несавршено, не може представљати циљ. Савршенство се открива у нама и открива се не зато што смо ми савршени, већ зато што се у нашем срцу јавља савршени Бог. У исто време Спаситељ предсказује и Други долазак. Може се схватити на овај начин: Царство Божије које је у нама ће у неком тренутку овладати целим светом, постати цео свет или ће Господ преобразити свет тако да он постане Царство Божије. Материјално Царство Божије не може да постоји, оно је увек духовно: или унутар нас или у будућности, међутим, не може бити ван нас.
Читамо даље: „А ученицима рече: Доћи ће дани када ћете зажељети да видите један од дана Сина Човјечијега, и нећете видјети. И рећи ће вам: ево га овдје, или: ено га ондје; али не одлазите нити тамо јурите!“ (Лк. 7:22-23). Непотребно је тражити спољашње знаке Царства Божијег и мислити да је Христос тајно дошао и да се налази негде или да у неком месту Царство Божије већ постоји. То није могуће. Ово не говорим да бих негирао принцип поретка, већ обрнуто, да бисте разумели да је најидеалнији друштвени поредак само нека сенка идеала.
„Јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човјечији у Дан свој. Али му најприје треба много пострадати, и одбачену бити од рода овога. И како бјеше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човјечијега: Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све“ (Лк. 17: 24-27). Ово је такође важан моменат. Људи увек живе као и обично. Међутим, истински хришћанин налазећи се чак и у уобичајеном поретку ствари дужан је да непрестано мисли о небеском. Он треба да има Царство Божије унутар себе, да огњени потоп у Другом Христом доласку за њега не би био неочекиван какав је био потоп за Нојеве савременике.
„Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху. А у дан кад изиђе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човјечији“ (Лк. 17:28-30). Још једном понављам: људи размишљају о крају света, међутим то ни на који начин не утиче на њихов живот што показује сву неозбиљност њихових расуђивања.
„У онај Дан ко буде на крову, а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; а тако и онај у пољу, нека се не враћа натраг. Сјећајте се жене Лотове. Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га“ (Лк. 17:31-33). Све би се могло тумачити алегоријски, али ми нећемо прелазити границе буквалног смисла. Зауставићемо се на речима „сјећајте се жене Лотове“, то јест, не осврћите се како се она осврнула. Ако стремимо да стекнемо Царство Божије и оно је у нама, испоставља се да је потребно не да идемо у једно или друго место, јер тамо нећемо наћи ништа, већ смо дужни да „идемо“ унутар себе. И када вршимо ово путовање, може се рећи бекство (ако упоредимо са оним што се Лоту догодило) унутар себе, не треба да се осврћемо назад. Лотова жена се претворила у стуб соли јер је туговала због напуштања Содома и свих његових земаљских добара; и ми такође, жалећи за нечим земаљским и осврћући се назад, такође можемо да осетимо окамењеност срца.
Спаситељ често понавља изреку: „Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га“. Ми смо дужни да погубимо душу своју, то јест, све оно што нам је драго у себи. Наравно, драго нам је не само добро, већ и зло. И не само очигледно зло већ и оно што се крије под маском добра, другим речима, дужни смо да погубимо све оно што је противно Јеванђељу макар то срасло са нама толико да га доживљамо као сопствени живот, нашу сопствену душу. То зло нам се чини до те мере природно и блиско да се понекада јавља мисао да као да имамо две душе. И особа која погуби тај део своје душе, који је земаљски, исувише људски, подвргнут свим могућим страстима, оживеће своју душу за живот вечни и стећи ће у њој оно што је идеално, бесмртно, чисто, богоподобно.
Вратимо се повести о Другом доласку. „Кажем вам: У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити; Двије ће мљети заједно, једна ће се узети а друга оставити“ (Лк. 17:34-35). Неопходно је да бдимо јер нам само вера без дела неће користити. Ето, рекло би се двоје ће бити једнодушни, бавиће се истом делатношћу, споља ће имати све исто, али ће се један спасити а други неће, јер ће све зависити од унутрашњег човековог стања.
„И одговарајући рекоше му: Гдје, Господе? А он им рече: Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати“ (Лк. 17:37). Као што орлови знају где ће бити труп, осећају то на, за нас, несхватљив начин, тако ће и људи који воде духован начин живота осећати када треба да се догоди крај света и како ће се то одвијати. Међутим, да би се то осетило потребно је поседовати узвишено стање – бити духовни орао, узвисити се изнад свега. Тада човек то може да схвати, јер ово није могуће замислити у виду неких разумских закључака. Спаситељ о томе и не говори.
У наредној (18.) глави говори се о начину на који треба да се понаша човек који очекује крај света. Треба рећи да у првобитном тексту Јеванђеља није било поделе на главе, стихове, црквена зачала и да се текст приликом читања доживљавао као збијена, засићена повест, у уму човека се природно делио на смислене делове. Прочитали смо последњи стих 17. главе, даље почиње следећа глава и ова подела као да нам говори да већ почињемо да читамо нешто ново. Међутим, логички је у питању наставак истог разговора Спаситеља са ученицима. То исто постоји и у литератури: када човек пише књигу, он претходно размишља о структури и садржају. Иако се свака глава у књизи и ослања на смисао претходне, у некој мери је ипак самостална. Међутим, (неопходно је имати то у виду) Јеванђелиста Лука није уводио поделе на главе. То није улазило у његову првобитну замисао, већ је учињено касније од стране издавача текста Јеванђеља. Ово говорим не зато да бисте прецртали бројеве глава или стихова – непотребно је доспевати до тако лакомисленог односа – већ да је при читању потребно умеће да их не приметите.
Одмах након: „А он им рече: Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати“ долазе речи: „Каза им пак (Онима који су Га питали – ученицима – схиигуман Авраам) и причу како треба свагда да се моле, и да не клону“ (Лк. 18:1). Ето шта је потребно да чини човек који размишља о крају света – да се увек моли и да не клоне. То је рекао Сам Спаситељ.
Данас су пак веома распрострањена апокалиптичка расположења, људи размишљају о крају света, али не знају шта треба да чине. Говоре да није потребно прихватати ИНН , нове пасоше. Понекада има и комичних ситуација: неки сматрају да је пасош неопходно „испећи“ у микроталасној, након чега у њему нестају некакви кодови и тада је могуће користити тај пасош. Данас се деле леци са саветима шта је потребно чинити када ти приђу људи који желе да ти дају ИНН или нови пасош – потребно је да имаш водени пиштољ, напуњен светом водом и када човек прилази, ти гађаш у њега из воденог пиштоља. Или шприц са којим „антихристовим агентима“ треба да прскаш или у лице или да их убодеш. Ето како се људи припремају за крај света – купују водене пиштоље. Људи су доспели до такве, може се рећи, слабоумности. Међутим, ми не треба да будемо налик на њих.
Шта је потребно да ради човек да би увек био спреман за крај света? Неко можда и не зна када ће се то догодити и не размишља о томе, али је спреман. Други пак рачуна нешто, покушава да тумачи Апокалипсу, налази неке назнаке краја света, у већој мери измишљене, али не чини ништа осим сличних бесмислица које смо малочас поменули.
Спаситељ нам је рекао шта је неопходно чинити: „Каза им пак и причу како треба свагда да се моле, и да не клону, говорећи: У некоме граду бијаше некакав судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. А у ономе граду бијаше једна удовица, и она долажаше к њему говорећи: Одбрани ме од супарника мојега. И не хтједе задуго. А најпослије рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава. И рече Господ: Чујте шта говори неправедни судија! А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати?“ (Лк. 18:1-7). Ето о чему је неопходно мислити. Ако желимо да нас Бог заштити морамо да вапијемо Њему дан и ноћ.
Дужни смо да увек будемо спремни за искушења: био то крај света, прогон или просто животне невоље. Јован Златоуст се, на пример, подвргао ужасним невољама од православних људи, од православног цара; Свјатејши патријарх Никон од свог посебно блиског друга, цара Алексеја Михајловича. Могао бих да наведем мноштво других примера. Чини се, није крај света, обрнуто, процват хришћанства, међутим људи трпе неочекиване, неподношљиве невоље. Како бити спреман за њих? Ево шта нам Јеванђеље говори: „А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити“ (Лк. 18:7-8). Следеће речи потврђују да ова прича говори о припреми човека за крај света. „Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк. 18:8). Јасно је да се говори о последњим временима. Ко има веру? Човек који се непрестано моли, а не онај ко рачуна времена и рокове. Можда и постоје неки истакнути богослови или људи просвећени од Бога који су у стању да то одреде, али су притом они дужни да се непрестано моле, а не да се баве разноразним бесмислицама и пропагандом апсурдног понашања. Ми пак видимо једино такве несрећне људе који су доспели до слабоумности, чију делатност треба забранити.
Спаситељ наставља – „А и некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк. 18:9). Заиста, ако желимо спасење, ако се бојимо за себе, потребно је да знамо у каквом се стању налазимо: да ли смо потпуно безбедни јер смо праведни људи или нам је потребна милост Божија. Спаситељ као да говори: не мислите да је неко од вас безбедан, да сте праведни и да можете да понижавате друге а себе сматрате спасенима.
„Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 18:10-14). Дакле, неопходно је самоунижење, смирење, покајање. Неопходно је непрестано се молити, ова молитва треба да буде сједињена са покајањем. Нико нема права да осуђује било кога и да сам сматра да је безбедан. Човек треба увек да се каје и тада ће бити оправдан. Управо је оваква припрема неопходна човеку ако размишља о крају света или, што је здравије и безбедније, о сопственој смрти. Али нека чак и мислимо о крају света, нека се чак и бојимо тог краја, очекујемо га – неопходно нам је да се молимо и кајемо. А то, на жалост, међу одређеном групом људи никако не видимо.
Нигде у „литератури“ о ИНН (иако, наравно, нисам много такве литературе читао: неопходно је велико трпљење за читање таквих брошура, књижица и летака), нисам видео да је неопходно непрестано се молити и кајати. Чак супротно, у „Руском веснику“ је било специјално издање у коме се говорило да ако човек не прихвати ИНН, све ће му бити опроштено, чак и страшни греси. Људима су дозволили да се не кају, само да не прихвате ИНН.
Не дуго пре Спаситељевих страдања, када је био на Маслинској гори, ученици су Га питали када ће пропасти Јерусалимски храм. Он је почео да им говори о крају света: „А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше“ (Лк. 21:28). Треба да схватимо да крај света не представља жалосни и страшан, већ радосни догађај, јер се открива Царство Божије. Оно ће бити тужно и страшно за грешнике. Ако бисмо имали Царство Божије унутар себе, свом душом бисмо стремили том догађају, не бисмо дрхтали од страха, већ бисмо га желели. Апокалипса се завршава овим речима: „И Дух и Невјеста говоре: Дођи!… Амин, да дођи, Господе Исусе!“ (Отк. 22:17,20). Ето какав треба да буде наш однос према том догађају.
Спаситељ је ученицима испричао ову причу: „Гледајте на смокву и на сва дрвета: Кад видите да већ потјерају пупољке, сами знате да је већ близу љето. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је близу Царство Божије“ (Лк. 21:29-31). Чини се да се говори о спољашњим знацима, међутим, да би се они схватили и видели, неопходно је да се изнутра буде спреман за то. Нису у питању просто набрајања и то не зависи од образовања, од познавања Светог Писма, од изузетних умних способности, већ од духовног стања. „Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде. Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи. Али пазите на себе“ (Лк. 21:32-34) или на црквенословенском „внемлите же себе“. Да би ови знаци били видљиви неопходно је да се пази на себе.
Сетимо се Спаситељевих речи о осуди: „А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт. 7:3). Ове речи Господа се могу разумети и овако: ако човек у свом оку има брвно, он није у стању да види трун у оку брата свога, то јест, није у стању да трезвено уочи моралне недостатке другог човека. Међутим, са брвном у оку он исто тако и ништа друго не може да види – не само трун у оку брата свога, већ и било шта уопште што се око њега догађа, јер је његов духовни вид искривљен грехом. На другом месту, Спаситељ је рекао: „из срца људскога излази… зло око“ (види Мк. 7: 21-22), то јест, због нашег унутрашњег стања се рађа искривљен поглед на ствари.
„Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцијеле земље“ (Лк. 21:34-35). Заиста, чак иако не знамо када ће бити крај света, зар смрт као замка не лови људе неочекивано за њих саме? Да ли се може наћи много људи, на жалост чак и међу православнима, који су спремни за смрт и за које она не представља нешто неочекивано? А ето, ова мрежа лови све, њу нико неће избећи – рупице на овој мрежи су исувише мале.
И поново се говори о томе како се треба припремити за крај света: „Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човјечијега“. На црквенословенском звучи овако: „Бдите убо на всяко время молящеся, да сподобитеся убежати всех сих, хотящих быти, и стати пред Сыном Человеческим“ (Лк. 21:36). Сам Спаситељ говори о бдењу и непрестаној молитви.
Људи, заузети проблемом ИНН, о томе ништа не говоре. Па не могу ништа ни да знају јер да би схватили, видели знаке времена, управо морају са тим и да почну, то јест, са бдењем и молитвом. Човек који има Царство Божије које се открива унутар њега, видеће његово приближавање и у целом универзуму. Како може да види Царство Божије човек који и не зна шта је то уопште?
Може да се догоди и да човек који размишља о крају света и који се боји антихриста управо и прими њега: он не зна ни Христа, ни Његово Царство унутар себе и није у стању да разликује Христа од лажног христа. Избегавајући сваку опасност у виду ИНН и других неважних ствари, он упада у мреже онога који ће под маском ревности „чувати“ своје штићенике и предлагати им некакву духовну слободу.
Између осталог, Свети Јефрем Сирин и Јован Златоуст говоре да ће се антихрист зацарити управо у Цркви Христовој. Он ће се трудити да ако је могуће обмане изабране, то јест, истинске хришћане, јер му јеретици и заблудели људи нису потребни (правде ради, рећи ћу да Свети Јован Дамаскин сматра да ће се антихрист зацарити у Јерусалимском храму). И испоставља се да ће умишљени ревнитељи управо и прићи антихристу. Он ће прогонити сваку заблуду, секте и похваљивати ревност верујућих. На тај начин, човек који не пази на себе, ко не очишћује своје срце може бити обманут.
Важно је разумети да и људи који имају духовно искуство понекада могу да погреше. Зашто? Зато што су подвргнути утицајима са стране, не проверавају их, не умеју да их проанализирају.
О томе предивно расуђује Преподобни Варсонуфије Велики. Он говори да су оци могли да погреше јер се нису „помолили Богу да им открије истину у вези са њиховим првим учитељима, тј. да ли их је Свети Дух надахнуо у ономе што су им предали.“ Друга је пак ствар ако се помоли сам Варсонуфије Велики и буде му откривено да је, рецимо, Свети Григорије Ниски нешто неправилно рекао по неком питању. Друго је ако се помоли човек који можда и има благодатно искуство али није достигао тако велики напредак – у његовом унутрашњем стању се ништа неће изменити. Тим пре се ово тиче нас. Ми смо дужни да будемо трезвени и следимо учење Светих Отаца и не предајемо се никаквим утицајима са стране. Ако смо погрешили заједно са Преподобним Јефремом Сирином то онда није страшно, али ако грешимо заједно са човеком који се налази ван Цркве, то је онда ужас.
Сву перипетију са ИНН је закувала једна Американка, припадница неке секте. Она је одлучила да бар-код представља нешто лоше, да је то повезано са антихристом, скоро да је имала и виђења на ту тему. Написала је две књиге које су преведене на грчки језик од стране ревнитеља побожности – светогорских монаха и почеле да се шире по Светој Гори.
Ове књиге су почели да читају духовни људи, подвижници, између њих и Старац Пајсије. Као резултат се појавило мишљење које је изнео духовни човек. Да, он је духовни човек, али такво мишљење о бар-коду се код њега формирало не због те чињенице, већ управо под утицајем нецрквених, туђих извора. Њему није било откривено, по изразу Варсонуфија Великог, „кроз молитву Богу“. Истина, ми не знамо да ли се Старац Пајсије молио или није да му се открије истина о бар-коду. Можда се и молио, међутим, ако је човек претходно расположен на одређен начин, значи да прима све и да ће се потрудити да то оправда на сваки начин. Зато је неопходно извући поуку за себе: дужни смо да се држимо искључиво светоотачког учења и ништа са стране да не прихватамо, колико год нам то ласкало, колико год нам се допадало. Нико од људи који здраво мисле неће почети да тврди да „Протоколи сионских мудраца“ припадају Светитељу. Зар није тако? Међутим, многи православни хришћани и до данас верују тој књизи много више него светоотачким делима.
Размотрили смо шта о Другом доласку говори Јеванђелиста Лука. Окренимо се сада Јеванђелисти Марку. Нећемо разматрати целу главу у којој су наведене Спаситељеве речи о Другом доласку, али ћемо кратко рећи какав однос треба да имамо према томе. „А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац“ (Мк. 13:32). Иронија, анђели о том дану не знају, Син не зна, али зато борци са ИНН-ом знају и више нико о томе ништа не зна. „Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће вријеме настати“ (Мк. 13:33). Поново је речено: „Бдите и молите се“. На црквенословенском стоји опширније: „Блюдите, бдите и молитеся“. Значајне речи које се могу понављати и понављати. Ова изрека садржи најдубљи смисао: бдите, пазите на себе и молите се. Eто како се треба припремати за крај света. У ове три речи је све речено. Неопходно је пазити на себе. Пазити не толико на знаке време, колико на себе јер, очишћујући сопствено срце ти га чиниш способним да правилно доживљава реалност.
„Као што човјек одлазећи остави кућу своју, и даде слугама својим власт, и свакоме свој посао; и вратару заповједи да стражи. Стражите, дакле, јер не знате када ће доћи господар куће: увече или у поноћи или у пој пијетлова или ујутру“ (Мк. 13:34-35). Спаситељ наш боравак на земљи пореди са ноћи. Заиста, ми се буквално налазимо у тами и зато смо дужни да увек пазимо јер не знамо када ће домаћин доћи. „Да не дође изненада и нађе вас да спавате. А што вама говорим, свима говорим: Стражите!“ (Мк. 13:36-37). На црквенословенском: „А яже вам глаголю, всем глаголю: бдите“. Ето како је потребно припремати се и за сопствени крај и за крај света – стражити над собом, непрестано пребивати у бдењу. Наравно, ово се пре свега тиче духовног бдења, али и ограничавање себе у сну и уопште у свим својим телесним потребама представља са једне стране знак унутрашњег бдења, а са друге стране, средство за достизање унутрашње сабраности и трезвености.
Код Јеванђелисте Матеја је о крају света наведено пет прича у којима се говори на који начин се треба припремати за то, како човек треба да се понаша да би могао да се нада милости Божијој. Прва прича је кратка: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији“ (Мт. 24:42-44). Ноћ се делила на четири страже и једна стража је имала неколико часова. И ако нама, претпоставимо, не би било познато у ком часу, у ком тренутку ће лопов доћи, али бисмо ипак знали у коју стражу ће доћи, ми бисмо, нормално, били будни у то време да нам не промакне. И домаћин куће очигледно сматра да ако би изненада некако сазнао у ком периоду времена ће лопов доћи, већ и то само би било довољно и он би се потрудио да се припреми за долазак лопова. Ми смо дужни да се понашамо као домаћин, то јест да будемо будни. Нека и не знамо када ће наступити крај света, али непогрешиво знамо да је „стража“ ограничена временом нашег живота. Ако крај света не наступи у време нашег земаљског живота, свет ће се за нас завршити заједно са нашом смрћу.
Погледајмо следећу причу: „Ко је, дакле, тај вјерни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на вријеме? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расјећи ће га напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 24: 45-51). Ово је пре свега речено учитељима Цркве, пастирима. Међутим, ми можемо разумети ове речи и у ширем смислу. Око нас увек има људи и хтели то или не, утичемо на њих, и наше учење које се изражава у неким, можда чак и једноставним речима шири се на оне око нас.
„Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама“. Зар се ове речи не могу односити на свакога, не само на пастира? Зар ми не саблажњавамо људе ако се не понашамо јеванђелски, ако нарушавамо заповести? Неопходно нам је да се понашамо тако да не саблажњавамо људе који су поред нас и у односу на које смо ми учитељи. Управо супротно, дужни смо да им покажемо добар пример. И уопште, да се на сваки начин бринемо о онима који зависе од нас. „Расјећи ће га напола, и даће му удио са лицемјерима“. Ако не будемо испуњавали ове заповести, не будемо се бринули о томе да људима око нас будемо корисни, значи да ћемо имати исти удео са лицемерима, то јест, са неверујућим људима.
Следећа прича је обимнија. Ове три приче имају везе са Страшним судом и крајем света. У њима се објашњава чега треба да се бојимо и шта је потребно да чинимо да не бисмо били осуђени. „Тада ће бити Царство Небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде (На црквенословенском, „јуродивих“. — Схиигуман Авраам). Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уља у посудама са свјетиљкама својим“ (Мт. 25:1-4). Шта се у причи подразумева под уљем? Преподобни Серафим Саровски говори да се под уљем треба разумети благодат Божија. Такође се под уљем, по предању, подразумевају и добра дела. Сада се нећемо задржавати на томе, смисао је у томе да треба да имамо резерве. Не треба мислити да ће све проћи веома брзо. Можда треба јако дуго да се трудимо и дужни смо да будемо спремни на искушења, тешкоће, дужни смо да имамо трпљење, то јест, понављам, шта год подразумевали под уљем, треба да га имамо довољно. Иначе ће нам наша плаховитост нанети велику штету у своје време. Поред усрђа је неопходно поседовати и благоразумност, али не плашљиву која човека лишава ревности, већ ону коју човека чини спремним за савладавање тешкоћа.
„А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје“ (Мт. 25:4-7). Заиста, очигледни, реални пример. Фитиљи су изгорели, требало је да се поправе и у том тренутку се открило да уља нема, да је све изгорело. Очекивали су да ће се све догодити брзо и одмах, а било је потребно чекати дуго и показало се да нису били спремни за то. Између осталог, смисао приче се односи и на монахе: на почетку сви имају пламену ревност, неки порив, а тако треба проживети цео живот. Ако затим упаднеш у лењост, лишићеш се свега и испоставиће се да је тај одлучни корак био узалудан, али не зато што је био неправилан, већ зато што су даљи поступци били непромишљени.
„Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе“ (Мт. 25:7-8). Наравно, није могуће тако нешто учинити у животу – човек не може своје трпљење, своју благоразумност дати некоме ко то нема. Човек не може предати своју благодат. Међутим, чак и када би тако нешто било могуће, мудрост се не састоји само у томе да имаш уље већ и да не изгубиш оно што имаш. Делећи са другим, ти сам постајеш неприпремљен за сусрет са жеником. Ако би се ове мудре дјеве исто тако показале неразумне као и других пет и дале им своје уље, онда нико од њих не би могао да сусретне женика: ни мудре, ни луде.
„А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи“ (Мт. 25:8-9). Ако будемо у додиру са лењим људима, испоставиће се да ни њима нећемо помоћи а и да ћемо сами све изгубити. Зато је неопходно да будемо разумни и размислимо – да ли смо у стању да реално помогнемо особи? Или ћемо само себе повредити, а њему никакву корист неће донети?
„А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас“ (Мт. 25:10-12). Луде девојке су се нашле ван свадбене трпезе зато што су имале ревност, али нису имале благоразумност, трпљење, нису стекле благодат Божију. Како год тумачили, суштина је да се нису припремиле, нису имале резерве уља у довољној количини за дуг период.
А ево још једне приче о томе на који начин је потребно припремити се за овај велики и страшни догађај – крај света. „Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи. Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун са њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима“ (Мт. 25:13-20). Шта год подразумевали под талантима, важно је да је новац био предан да бисмо са њим радили.
Данас је ова прича разумљивија него за време совјетске власти. Тада су новац држали у сламарици, није се могло нигде са њим и човеку који је читао Јеванђеље није било јасно зашто се новац даје, а затим још и питају: „Како ми враћаш тај исти новац и то без зараде?“. Уопште, људи који су се у совјетско време бавили трговином сматрани су за „злочинце“ који нису задовољни социјалистичким уређењем. Данас је потпуно очигледно да ако си добио одређену суму, дужан си да ту суму вратиш и да донесеш и зараду јер је домаћин претрпео губитак – он ти је дао новац, а могао је да га уложи у нешто друго.
Зато је јасно зашто га господар није давао на чување (зашто га давати онда различитим људима?), већ да се свако бави својим послом и свакоме је дао по његовим могућностима. Ако се буде радило са новцем, он ће доносити зараду. Што је бржи обрт новца, то је зарада већа. Новац се увек најбоље чува када се налази у трговини. Шта се догађа када новац лежи? Постепено губи вредност због инфлације. Мислим да је и у древна времена било исто тако. Финансијски закони су непроменљиви, они су одувек приближно исти. У то време није било папирног новца, било да су златници или полуге злата, неважно, злато представља универзални еквивалент за новац.
Спаситељ пореди наше морално или духовно стање са трговином – дужни смо не само да сачувамо оно што имамо, већ и да обавезно вратимо са зарадом оно што је у нас уложено: да ли је у питању природни дар или благодат Божија, можда и врлине које смо стекли за време васпитања у родитељском дому, или у манастиру или кроз поуке духовника. Све то треба да умножавамо, то јест, човек је дужан да стреми да увећа оно добро које је у њему, не само да га сачува. Наравно, то представља страшни прекор за нашу лењост јер ми мислимо да ако смо сачували нешто самим тим смо већ много урадили.
За монахе ова прича треба да буде врло добро разумљива: нема успокојавања. На пример, понашаш се, како се каже, прилично и мислиш да је то довољно. Међутим, дужан си да стремиш непрестаном напретку: и у молитви и у испуњавању заповести у чак и у манастирским послушањима. Не смемо се заустављати, не смемо бити задовољни собом.
„А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. Приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт. 25:21-23). Господар је праведан: он не захтева да онај коме је дао два таланта врати не четири таланта, већ рецимо десет; не, дао му је два, значи, тражи још два. „А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје“ (Мт. 25:24-25). Можда се занео нечим земаљским, није размишљао о спасењу душе. Можда је просто показао лењост. Овај човек се оправдавао тиме да је ризично бавити се неком делатношћу јер можеш претрпети губитак и боље је да сачуваш макар оно што имаш. Можда би други господар и тиме био задовољан и показао снисхођење, али се у овој причи Господ показује као разгневљен.
„А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго!“ (Мт. 25:26). Заиста, ако си знао да жањем где нисам сејао и скупљам где нисам вејао, ако си знао да сам суров, зашто се ниси уплашио мене и макар из страха радио оно што сам захтевао? „Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“ (Мт. 25:27-29). Човек је изгубио све што је имао, то јест, лишен је свих дарова Божијих. „А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 25:30). Плач и шкргут зуба, наравно, не представљају покајни плач, већ пре жаљење због тога што пропуштено не можеш да вратиш.
И на крају, размотримо пету причу која се чита у Недељу о Страшном суду. „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве (Овце су пример смирења и покорности, а јарад тврдоглавости – схиигуман Авраам). Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?“ (Мт. 25:31-39).
Овај опширни пример нам је наведен да нам покаже колико је то важно – према сваком човеку се односити са милосрђем, макар се и на први поглед учинио недостојним тога, макар тај човек био и у затвору, то јест, био преступник. Да не говорим о онима који су гладни или су странци.
„И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме“ (Мт. 25:40-43). Спаситељ поистовећује Себе чак и са злочинцем. Ако нисмо показали милост према злочинцу, значи да смо одбацили Спаситеља. На овом примеру се јасно види да ако ми, не гледајући на лица, указујемо милосрђе људима, тиме указујемо милосрђе Самом Господу и Он то прихвата као добро учињено Њему.
Господ ће доћи и судиће нам. У ком случају ће Он бити снисходљив према нама? Ако смо Му учинили добро. Када чинимо добро свакоме, чак и ономе који је са наше тачке гледишта потпуно презрен, ми чинимо добро Господу. Дешава се и тако да хранимо гладног, а ако је сестра дошла у трпезарију ми је занемаримо: ето, снаћи ће се, она не умире од глади. Међутим, у таквим ситницама се и показује наше расположење – живот по заповестима или обрнуто, супротстављање заповестима. Ми смо некоме нешто грубо рекли, а заправо смо грубо рекли Христу. Нама се чини да су у питању ситнице, свакодневне неважне ствари, а можда у нашем животу ништа озбиљно и неће бити, тако ће и наш живот проћи. Сви говоримо: крај света, крај света… А нико и не покушава да се припреми за тај крај јер се једни према другим односимо без имало пријатности, а да не говорим већ о томе да се према ближњем покаже самопожртвовање.
Вратимо се причи. „Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Мт. 25:44-46).
Ако сјединимо речи Господа које је навео Јеванђелиста Лука са оним које је навео Јеванђелиста Матеј, добићемо целовиту слику. Дакле, шта је неопходно човеку да се спреми за тај страшни догађај? Неопходно је да се непрестано моли, каје се и сматра себе грешником, никада никога на презире и понижава; дужан је да пази као да већ наредне ноћи чека долазак лопова. Зашто Спаситељ наводи овакве примере? Зато што је за Његове савременике и слушаоце то био прекор јер су се у световним стварима показивали као много озбиљнији и одговорнији него у односу на оно што се тицало спасења њихових душа. Значи да смо дужни да пазимо као да очекујемо лопова, иако не знамо тачно када ће он наићи. Дужни смо да очекујемо Спаситеља као домаћина који нам је дао да се бринемо о дому и да се добро бринемо о људима који се налазе у том дому. Неопходно је да будемо разумни и трпељиви и схватамо да ћемо морати да превазиђемо одређене тешкоће или да се дуго време усрдно трудимо. Дужни смо не само да чувамо оно што већ имамо, већ и да се трудимо да умножимо и принесемо свом Господару зараду, наравно, не материјалну која њему није потребна, већ духовну и моралну. И на крају, морамо бити милостиви према свима и у сваком човеку да гледамо Господа. Ако све то испунимо, сваки човек ће за нас буквално бити Господ Који нам је дошао и ми ћемо Му са страхопоштовањем послужити и чинићемо добро не са висине, као из снисхођења, већ буквално служећи Самом Спаситељу.
Нисам тумачио све приче детаљно, размотрио сам их кратко да бисмо били у стању да саставимо општу слику о ономе што говори Спаситељ о крају света. Видимо колико је бесмислено мислити да смо, тобож, израчунавши дан краја света, ми већ и спремни за њега. Овом чудном закључку треба да супротставимо истински јеванђелски прилаз. Неопходно нам је да знамо шта је потребно да макар минимално чинимо (да не говорим већ о томе да хришћанин треба да испуни целокупно Јеванђеље) – Господ је Сам рекао како треба да се понашамо, шта морамо да испунимо, које врлине да вршимо да бисмо се, не умишљено, већ истински припремили за Његов Други долазак.
* * *
Питање: Када почнем да осећам приближавање вечности хвата ме страх јер нисам спремна да пређем тамо, сувише сам се сродила са свим што је земаљско. Да ли је то правилно? Бојим се да не упаднем у очајање.
Одговор: Да ли смо се сродили или не, свеједно ћемо се растати. Шта значи „осећам приближавање вечности“? Ако је у питању просто мисао да ћемо некада морати да напустимо свет – то је једно, а ако осећамо ту вечност као неку реалност која се открива кроз молитву – то је онда друго. И наравно, што се тиче молитвеног стања, ту се не треба бојати, већ обрнуто, трудити се да се што напрегнутије молиш да би задржала такво осећање. Оно ће нас преображавати, стварати у нама други однос према реалности.
Осећање вечности у молитви представља својеврсно сећање на смрт, аутентичније од мисли о смрти. Мисао представља својеврсно замишљање, а при молитви ми већ у неком степену осећамо оно што са нама треба да се догоди, осећамо и вечност и бесмртност своје душе. Схватамо да ћемо у неком тренутку у потпуности отићи у ту вечност коју сада гледамо као са стране и то треба да нас приводи покајању.
Што се очајања тиче, има различитих очајања. Постоји и добро очајање, на пример, говоре: човек храбар у очајању или човек очајан да је спреман да учини нешто храбро, да ни на шта друго не гледа. У духовном животу то има велики значај. Ако човек види своје грехе, своје немоћи, искавреност, али се истовремено са очајањем моли, умољава Бога за опроштај и приморава себе на исправљање иако му се то исправљање чини немогућим, то је онда предивно. Човеку је неопходно да има такво очајање: ништа му не полази за руком, а он ипак све чини како му заповест заповеда, како му дужност налаже. То је одлично. А када човек чим мало помисли на грехе одмах пада у очајање, то онда није правилно. Постоје наравно и такви људи.
Како човек може да се покаје, ако га само мало изобличиш, а он одмах почне да очајава? Кажеш некоме да је гневљив, а он на то одмах: „Скроз сам пропао“. „Не, ти си кротак, смирен“ – „Е, сада је све добро“. Међутим, то не доводи до промене. Потребно је да будеш храбар и будеш храбар у очајању, а не просто да очајаваш.
Питање: Баћушка, ви се смејете људима који рачунају време краја света. Али зар у Апокалипси није дата дозвола и може се рећи и заповест да се израчуна број звери: „Ко има ум нека израчуна број звијери“ (Отк. 13:18)?
Одговор: Па, ако неко има ум, а шта ако неко – нема? Таквом је онда боље да не рачуна. Да, у Апокалипси је речено: „Ко је мудар, нека израчуна број звери“. Међутим, из овога се могу извести два закључка. Може се помислити: „Ја сам мудар и ја ћу израчунати“, али ми се чини да то није хришћански; или „Ја сам обичан човек, лишен духовне мудрости, зато је боље да се не упуштам у то“. Наравно, постојали су људи који су поседовали такву мудрост и покушавали да израчунају број звери, рецимо Свети Андреј Кесаријски и други Свети Оци. Међутим и они су о томе говорили као о претпоставци, нико није инсистирао да је његово тумачење правилно и коначно. А где ми да се хватамо за тако нешто?
Нама нико не забрањује да читамо Апокалипсу, међутим, ми немамо права да самостално тумачимо ту књигу, као између осталог и Јеванђеље и друге књиге Светог Писма. Неопходно је да се у томе оријентишемо на Свете Оце. Опасно је бавити се рачунањем времена краја света. Ако неко жели да извуче корист од читања Апокалипсе, онда нека извлачи пре моралне лекције. Недавно смо, разговарајући о лењости, тумачили речи из Апокалипсе: „Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк. 3:16). Ако се неко интересује за Апокалипсу, онда нека прочита светоотачко тумачење. Самостално тумачење Светог Писма је, како сам већ рекао, опасно, међутим, двострука опасност прети онима који покушавају да тумаче Апокалипсу.
Питање: Господ је, говорећи о крају света, рекао: „А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу љето“ (Мт. 24:32; Мк. 13:28).
Одговор: Нисам говорио да тако нешто неће бити могуће. Међутим, да би се видели ти знаци, неопходно је да изнутра будете измењени. Ако је човек духовно слеп како може то да примети? Није то тако једноставно као да на смокви види листове који се појављују. Ако сви људи препознају знаке краја света, како ће онда да „једу, пију, жене се и удају“? Значи да неће свако то видети, неће свима бити разумљиво. Спаситељ је рекао: „Пазите на себе“, то јест, једино пазећи на себе у стању смо да препознамо знаке времена. Ако човек живи духовним животом, трезвен је, чисти своје срце, он онда примећује знаке моралног пада у свету; ако сам живи неморално, не пази на себе, како ће их онда приметити? Такав човек не схвата да се свет ближи крају. То и видимо: људи живе потпуно мирно, да тако кажемо, за своја задовољства.
Фарисеји нису видели Месију у Исусу Христу из тог истог разлога, зато што су изнутра били искварени, иако је било довољно знамења да би видели. Зато им је Спаситељ и рекао: „Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје“ (Јн. 9:41), то јест, они су све видели али нису желели да прихвате. Што се тиче Другог доласка, ту је већ другачија ситуација: у зависности од нашег унутрашњег стања можемо да будемо спремни за њега или не. Међутим, постоји и нешто заједничко. Као што фарисеји нису могли (или нису хтели) да схвате очигледне ствари јер су били морално неприпремљени за то, духовно слепи, тако ће и људи у последња времена: ако буду морално слепи, ништа неће видети. За људе узвишеног духовног живота, као што смо већ поменули у беседи, све ће бити толико очигледно, као за орлове или вране који осећају где ће се налазити труп и лете на то место.
Питање: Слушао сам мишљење да се пророштва Спаситеља која се односе на Јерусалим могу односити и на крај света. Да ли је то заиста тако?
Одговор: Не, тумачи ипак разликују шта се у тим пророштвима односи на разарање Јерусалима, а шта на крај света. Међутим, веома је занимљива чињеница да су Апостоли, када им је Спаситељ говорио о разарању храма и пропасти Јерусалима, одмах помислили на крај света. Њима се чинило да заједно са разарањем храма мора да се разори и свет, да заједно са пропашћу јудејске државе мора да пропадне и цео универзум. И Грци су касније имали сличне ставове. Сматрали су да Константинопољ неће пасти до краја света и да ће, када наступи крај, храм Софије у Константинопољу да се подигне на небо. Код нас је раширен сличан апокриф да ће при крају света Серафимо-Дивјејевска обитељ бити вазнета на небо. Међутим, видимо да је након пада Константинопоља прошло више од пет стотина година и да још нема краја света. И да се храм Софије није подигао на небо. Тамо је дуго времена била џамија, недавно је затворена и сада се тамо налази музеј. И у Русији су након револуције била распрострањена слична расположења о крају света. Такве ставове је, између осталих, ширио и Сергеј Нилус: он је говорио да чим Русија пропада, значи да мора да наступи крај света.
У реалности и државе пропадају и народи нестају а свет постоји. Пошто живимо у свету који је у суштини ограничен нашом свешћу (посебно националном), нама се чини да приликом нестанка ослонца у виду снажне државе све мора да пропадне. А нико не зна када ће се то догодити.
Јевреји од 70. године након Христовог Рођења у крајњој мери, од почетка другог века сигурно, нису имали своју државу. Држава Израел је поново формирана тек 1948. године. Значи да скоро 1900 година нису имали сопствену територију. Народ је ипак постојао, иако је и лутао из земље у земљу, трпео различите несреће, али је постојао. Својевремено се и Апостолима чинило да свет мора да погине заједно са разарањем Јерусалима, зато им је Спаситељ и рекао да је једно пропаст Јерусалима, а друго – крај света.
Схиигумен Авраам „Беседы о кончине мира, Беседа четвертая – О том, как нужно готовиться к кончине мира“
Рубрика: Мисионарска литература
