„Живот у Христу управо и јесте сама дубина у којој човек треба да живи“ – Свештеномученик Данил Сисојев
Расуђивање човека који представља образац православног мисионара нам помаже да не упаднемо у искушење које се догађа код неких људи – да говорећи о Богу заборављамо на Бога, да говоримо о ономе што сами не живимо. „Царски, средњи пут“ је пут истинских мисионара и зато је јако важно оно што говори и саветује о. Данил Сисојев.
* * * * * *
Знате, постоји огромно искушење на које упозорава преподобни Јован Лествичник: када човеку који само што се подигао из дубине греха ђаво нашаптава: „ето, ти си већ победио грех, иди, говори људима око тебе, врати се свету, реци онима око тебе шта си учинио, како си био лош и како си сада постао добар“.
Знате, то је главни мото протестаната: „Био сам лош, наркоман, сада сам постао добар хришћанин. Како је то добро, видите како Исус делује у мени!“ И целокупна духовност протестанта се своди на објављивање тог малог, почетног фрагмента. На тај начин се догађа фалсификат: човек мења богоопштење, бесконачно уподобљавање Богу за процес проповедања. Неопходно је проповедати животом, а не речима. „Царство Божије није у ријечи, него у сили“ (1 Кор. 4:20), како је говорио апостол Павле. Царство Божије се не своди на некакву информацију. Царство Божије представља нови живот који је сишао са Небеса на земљу кроз Духа Светог. И то је заиста тако.
Међутим, проповедати може само човек који на то има право. Нема свако право да проповеда, већ само човек који је послан. Наравно, ми смо дужни да дамо одговор, у обавези смо да одговоримо сваком ко нас пита за нашу наду. Међутим, са друге стране морамо да памтимо да је особено служење мисионарства само за људе који су послани од Бога, који имају талант за то. Иначе, можемо просто да упаднемо у велико искушење, почећемо да замењујемо непрестано уподобљавање Богу разговорима о томе.
Читао сам много протестантских књига о духовном животу, све оне имају једну особину – изузетно су примитивне. Протестанти постају хришћани и не знају шта да раде даље, зато се код њих све догађа по принципу: „иди, испричај даље све то исто“.
То није православни пут. Ако погледамо православну литературу, море православне литературе – тамо ћемо јако мало наћи о томе на који начин проповедати Православље. Зато постоји море књига о томе како живети по Православљу. То је библијски прилаз. Библија говори: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мт. 28:19-20). Ми проповедамо, крстимо и даље човек почиње да живи у Христу. И ето, живот у Христу управо и јесте сама дубина у којој човек треба да живи, у коју треба да се погружава.
Када протестант почиње да изучава Свето Писмо, он, наравно осећа да не држи у рукама само Књигу. Свето Писмо јесте жива Реч Господа Бога. И човек почиње тихо да живи, ослањајући се на Христове заповести, први пут у животу осећа да га савест не осуђује, тако је, Господ помоћу наше савести подстиче наша добра дела. Шта даље треба да се догоди у нормалном случају? Човек треба себи да постави питање: „А шта још Господ тражи да урадим?“ – наравно да прими Свето Крштење у Христовој Цркви (а Она је једна – Васељенска Православна Црква). Човек радосно треба да прекине све што ради и отрчи у најближи православни храм да се крсти.
Међутим, шта се догађа са човеком протестантом? Прилази му сатана и говори: „шта, нећеш успети сам да се избориш? Библију и сам можеш да читаш колико ти је воља, шта ће ти Црква? Видиш како ти добро иде. Тако се догађа, да човек слушајући овог „друга“ не испуњава један од најважнијих услова за своје спасење. И на крају иде да се пријави (или сам организује) још један протестантски кружок за изучавање Библије.
