Противници мисије – Свештеник Георгије Максимов
Вашој пажњи предлажемо још једно поглавље из књиге истакнутог мисионара Руске Православне Цркве о тужној реалности која постоји у Цркви. Иако о. Георгије обраћа пажњу на ситуацију у његовој Помесној Цркви, не може да се не призна да је ситуација идентична и код нас и у већини Помесних Цркава. Јако добро објашњава разлоге за чести парадокс данашњице, када неко ко себе сматра православним хришћанином може истовремено да буде противник самој идеји да и други људи треба да чују за Христа Спаситеља, Творца и Искупитеља, самим тим показујући да не жели да испуни Христову заповест…
* * * * * *
„Данас чак и међу црквеним људима има много оних који сматрају да се мисијом не треба бавити. О овом проблему је још Свети Николај говорио пре више од сто година: недостаје нам мисионарска свест. А то је повезано у многоме са душепогубном мишљу, тачније, осећањем да је Православље нешто што постоји само за мене. Распрострањен је потрошачки однос према вери. Многи долазе у Цркву само да би добили нешто: утеху, психолошку подршку, могућност сопственог остварења, надахнуће. Чак се и добре ствари имају у виду – очишћење грехова, благодат, духовни дарови, знање о Богу – али све то представља само: добијање, добијање, добијање. Међутим, Господ је тако уредио да не можеш нешто поуздано да добијеш ако пре тога не даш нешто, део себе, ако не жртвујеш себе.
Постоји древна изрека у црквеном предању: „дај крв и прими Дух“. Човек који се несебично труди ради Бога и жртвује себе у том труду, добија и благодат, и очишћење и просветљење и духовне дарове. Док људи који не желе да жртвују себе, већ желе само да добијају, заправо престају да добијају и њихов духовни живот замире. Одатле долази и до хлађења вере код неких људи. Док је горео чисто људски ентузијазам било је занимљиво, а када је ентузијазам прегорео, почела је да се осећа унутрашња празнина. Човек осећа да он ту ништа више не добија и почиње да гледа на другу стране.
Постоји карактеристична тенденција. Сагласно различитим истраживањма број уцрквењених људи у нашој земљи постепено расте. Међутим, притом опада број оних који се уписују у богословије и који ступају у манастире. Зато што и монаштво и свештенство пре свега представљају жртвовање себе. И мисионарско служење је из те области, оно је такође повезано са саможртвовањем. И зато је оно такође непопуларно. Међу црквеним „потрошачима“ распрострањена је лажна идеја да је могуће спасити се и без Цркве[1] – и зашто у таквом случају ризиковати, ићи у мисију, зашто се напрезати ради оних који ће се, тобож, ионако спасити? Зато и на Цркву они гледају не као на ковчег спасења, већ као на својеврсни клуб. У питању је део савремене тенденције да се створи удобно, комфорно хришћанство, хришћанство у коме нема изазова, нити конфликта између нашег старог човека и онога што од нас очекује Бог. Иако нам већ сам симбол наше религије – Христово распеће – даје да схватимо да у питању није комфор, самоостварење, кабинетско играње са богословљем и остале бесмислице. На жалост, не схватају сви ово. Зато је мало оних који су спремни да послуже делу мисије.
Срамота је рећи да се наша Црква, будући најмногобројнија по броју људи међу свим осталим Помесним Православним Црквама, бави проповедањем Јеванђеља мање од осталих. Грка има десет пута мање од Руса и опет су у двадесетом веку они покренули мисију у Африци тако да сада тамо има пет милиона православних хришћана црне боје коже. Шта би се догодило ако бисмо се пробудили и почели да испуњавамо последњу Спаситељеву заповест? Навешћемо речи Светог Николаја Јапанског:
„Ви, као светски путник, познајете цео свет: где год да одете, посебно у далеке источне земље истог тренутка Вам у очи упадају лица различитих исповедања – све су то у питању мисионари. Међутим, узалуд Ваш поглед тражи међу њима човека у раси – руског православног мисионара – њега нема нигде… Дакле, Вама као православном хришћанину не може да не буде жалосно због тога што се Православље не јавља свету, док свет зависи управо од Православља јер се није за уздизање папе у римокатолицизму и није за умножавање до бесконачности папа у протестантизму јавио Син Божији на земљи, већ због оснивања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која ће спасавати људе – Цркве каква је Црква Православна. Дакле, брига о јављању Православља свету а због тога и развој спољашње мисије, представља нашу највећу дужност коју нам је Бог одредио. То неће бити науштрб унутрашњој мисији, већ напротив, на велику помоћ и највиши развој. Унутрашња мисија без спољашње представља једно крило без оног другог: птица може да поскакује и тако се креће напред, али није у стању да се креће снажно и брзо… [спољашња мисија] ће дати силу и унутрашњим мисијама. Усудићу се да кажем и нешто више: тако нешто ће помоћи оживљавању религиозних осећања код самих православних хришћана у Русији.“[2]
A ево шта је писао Преподобни Макарије (Глухарев): „Зар Дух Цркве Христове није такав да увек жели да шири своје границе, увек воли да упада у област непријатеља, воли тамо да изазива отмице и заробљавања, слави нове победе, покреће нова освајања?… Што би се искреније, усрдније и ревносније Русија трудила да обраћа ова племена Христу, то би се најизобилнији благослови свише од Оца светлости изливали на руску државу.“[3]
Таква је истина. Господ ће обавезно подржати човека који испуњава Његову вољу. Не говоримо о материјалном богаћењу, већ о свему што се тиче благодатног, побожног живота. Свети Макарије говори да мисионари који одлазе да проповедају неправославнима не представљају „изгубљени капитал“ за свој народ, као што многи говоре: „ето, отишли су ко зна где, а могли су да остану и раде овде“. Не, ти људи кроз свој подвиг и самоодрицање привлаче Божији благослов не само на себе већ и на оне који остају у отаџбини.
Ово не схватају противници мисије који говоре: „потребно је најпре обратити све из нашег народа, а затим већ размишљати о проповеди међу другима.“ На жалост, они не схватају да ако говоримо на тај начин, онда се свесно одричемо да испунимо заповест Господа нашега Исуса Христа о проповеди СВИМ народима. Слушајући заповест Спаситељ ми не размишљамо на који начин да је испунимо, већ како да образложимо наше одсуство жеље да је испунимо. Са свим последицама по наш духовни живот које из тога проистичу.
Као што је познато, пут под називом „сутра ћу да урадим“, води на пут који се зове „никада нећу урадити“. Говорећи да ћемо се проповедањем Јеванђеља другим народима бавити тек када обратимо све Русе, самим тим показујемо да се њоме нећемо бавити никада – потпуно је јасно да колико год добро ми проповедали „својима“, они никада неће сви редом постати православни, пошто у већини случајева узрок њиховог неверја не представља недостатак информација о вери или потребних православних примера, већ свесни избор.
Ево шта за овај аргумент пише Свети Николај Јапански: „Не сме се такође сумњати да се отворени непријатељи за дело помоћи спољашњој мисији међу православним светом неће појавити; замислите хришћанина који тврди да није потребно проповедати хришћанство незнабошцима – како би то бесмислено звучало за друге! Покушавали су – док сам се још трудио на оснивању [Јапанске] Мисије – да ми приговоре неки да је потребно најпре обратити своје незнабошце и тек затим ићи ван граница, али је и њих потпуно разоружавало просто указивање да при таквој теорији хришћанства уопште не би било у свету сем у јудејској земљи; јер Апостоли не би требали да изађу и проповедају свету, не обративши најпре земљаке – а они су, као што је познато, и до сада обраћени у најмањем броју.“[4]
О овом проблему писао је и Свештеномученик Андроник (Никољски). Он је такође био у мисији у Јапану и трудио се под руководством Светог Николаја. Ево како је он описао свој разговор са руским конзулом у Јапану: „Затим смо дуго спорили са Васиљевим… говорио је да узалуд сви ми долазимо из Русије када и код нас има потребе за мисијом преко главе, на шта сам му одговорио да су и Апостоли исто тако говорили, ми и до сада не бисмо знали ни речи о Христу; а он ми на то: „а зашто и да знамо? Нека свако живи по својој религији“. И све слично томе говоре људи којима није ни до Бога, ни до ђавола; жалосно је и тужно што код наших уместо помоћи видимо потпуно одрицање и подсмех, а о саосећању са којим се према мисији односе, на пример, у Америци или Енглеској, да и не говорим… Слични људи никакве аргументе не разматрају, па и не прихватају чак да размисле, већ само гурају своје, због чега се посебно нисам ни трудио да наставим спор да бих до краја све објаснио.“[5]
На другом месту он пише: „А наша интелигенција: уместо умне и делатне или, у крајњој мери, новчане помоћи делу мисије, способни су, желе и труде се да на сваки начин напакосте томе и представе у лошем светлу“.[6]
Проблем несхватања, понекада чак и противљења мисији од стране неких „православних“, авај, није нов и обраћајући се у древности, видимо да су се и мисионари у прошлости сусретали са тим проблемом. Тако је, на пример, у тринаестом веку епископ Теодор, дошавши из Никеје почео да проповеда Аланима на Криму који, иако су и били својевремено крштени, међутим, због одсуства бриге од стране локалног грчког свештенства које се бринуло само о Грцима, остајали су фактички незнабошцима. Мисија младог епископа изазвала је оштру негативну реакцију и супротстављање локалног херсонског епископа.
У свом писму Теодор описује дијалог између њих двојице:
- Одакле си се ти створио? – [питао је херсонски епископ]
- Као да сам друге вере или исповедања, као да нисам из те исте Цркве и да се не потчињавам истом архипастиру!
- До врага са безбожним и нечестивим Аланима који су гори и од Скита!
- Шта друго можемо правилно да чинимо, ако не да носимо апостолство?“[7]
А четири века пре тога, неки епископ Методије је тврдио да јеванђелска забрана да се „баца бисер пред свиње“ означава тобож „да пред онима који су огрезли у безбожност… Христос није заповедио да се излаже Божанско учење, јер такви нису у стању да га усвоје“. Њему се противио Свети Фотије Велики, који је указао на неприхватљивост таквог тумачења: „[учење] је предано и објављено од стране Христових ученика свим Јелинима и другим неверним људима, то их је и привело Христу из безбожности… Дакле не треба сматрати да бисер представља учење [Христово], а да су свиње – неверници; то би представљало богохулство!“[8]
Авај, и данас су актуелне горке речи Светог Николаја Јапанског: „Идите, научите све народе – као да то тобож у Јеванђељу и не постоји. Иако то чују сви и знају напамет. И ми немамо спољашње мисије! У Кини, Индији, Кореји, овде – мора и океани незнабоштва, све лежи у мраку и сени смрти, а ми, шта? Ми смо пас на трему! Немој да се дотакнеш Православља – „светиња је то“! Па зашто га онда не објављујете свету?“[9]
Неки говоре да, ето, није потребно проповедати, јер „кога треба и Бог ће привести у Цркву“. Међутим, Реч Божија говори сасвим другачије: „Јер сваки који призове Име Господње биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро!“ (Рим. 10:13-15).
Дакле потребно је проповедати неверјућима и потребно је да постоје људи који ће бити послати на то, то јест, мисионари, пошто се та реч управо тако и преводи, потиче од латинског „mission“, „послање“.
Свештеник Георгије Максимов, „Светоотачко схватање мисије“, Москва, 2014.
НАПОМЕНЕ:
[1] О овој идеји Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио да се „човек који признаје могућност спасења без вере у Христа одриче Христа и можда невољно упада у тешки грех богохулства“ (Писмо 28. // Сабрана дела, Москва, 1995, том 4., стр. 479)
[2] Писма, стр. 258-259.
[3] Архимандрит Макарије (Глухарев). Мисли… стр. 283.
[4] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 270.
[5] Свештеномученик Андроник (Никољски), Мисионарска година у Јапану // Сабрана дела, књ. 1, Твер, 2004. стр. 273.
[6] Тамо, стр. 301.
[7] Иванов С.А., Указано дело, стр. 268.
[8] Иванов С.А., Указано дело, стр. 145.
[9] Дневници, Т. 3. Санкт-Петербург, 2004, стр. 320.
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
