Питање које протестанти никада не постављају – Ђакон Георгије Максимов
Предлажемо веома користан текст ђакона Георгија Максимова који расветљава суштину неспоразума у дијалогу православних хришћана и протестаната. У питању је учење о Цркви, учење које представља „жилу куцавицу“ у црквеној свести православног хришћанина, а које протестант често уопште не може разумети. Од умећа да се нашем саговорнику са љубављу објасни шта је Црква у великој мери зависи и успех у даљем расветљавању православног учења. Толико је важно да се разуме шта је Црква.
* * * * *
Када ми, православни хришћани, разговарамо о вери са протестантом, са његове стране можемо чути најразличитија питања: и о иконама, о крштењу деце, поштовању Светитеља и тако даље. Међутим, постоји једно питање које они сами никада неће дотаћи, иако је оно најважније, иако се у њему крије суштинска разлика између нас. То питање је – учење о Цркви.
Шта је Црква Христова? Сваки протестант ће одмах рећи да је деноминација којој он тренутно припада и представља Христову Црву. Онда следи питање: а када се појавила ваша деноминација? Дијапазон одговора ће бити од прошле године па до почетка Реформације. Одлично. А где је била Црква Христова до тог тренутка?
Код многих протестаната поглед на црквену историју је следећи: постојала су апостолска времена и тада је постојала и апостолска Црква. А затим, тобож, већ од другог века појавила су се изопачења у учењу Цркве. Многи директно говоре да је Црква изгубила апостолско вероучење јер је прихватила свакакве лажне праксе и идеје. Могу чак рећи и да је „истинска Црква била уништена од стране незнабоштва“.[1] И ето, почевши са шеснаестим веком, од времена Реформе, управо су они, протестанти, тобож вратили то чисто апостолско учење. Али, од шеснаестог века важи ако су у питању „стари“ протестанти: лутерани, калвинисти. А „нови“ протестанти, као рецимо баптисти, адвентисти, пентакосталци, јавили су се још касније.
Пошто протестанти, као што је познато, воле да говоре да управо они и једино њихова деноминација у својој вери тачно следе Библију, ми ћемо размотрити њихове представе о Цркве управо кроз призму Светог Писма. Хајде да видимо да ли је са Библијом сагласна протестантска идеја о Цркви која је нестала.
Господ Исус Христос је рекао: „сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16:17), то јест, Господ обећава да силе зла неће извојевати победу над Црквом, између осталог и кроз искривљење вероучења. Она ће заувек остати та иста „славна Црква, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него … света и непорочна“ (Еф. 5:27), „дом Божији, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15) како је описују апостоли у Писму.
Наравно, ако поверујемо протестантима да се, саздана Христом, Црква оскврнила незнабожачким праксама, изгубила истину и скренула у заблуде, онда у том случају ми објављујемо да су врата пакла победила Цркву. А кроз то говоримо да је Господ Исус Христос лажов, показујући да је Он обећао али да није испунио Своје обећање.
Постоји и друго обећање које је дао Господ. Он је рекао: „Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). Господ не само да обећава да ће сама по себи Црква бити непобедива, Он обећава да ће Он Сам бити са Црквом у све дане до свршетка века. Овде, као што видимо, нема ни речи о томе да се Господ припрема да направи паузу од другог до шеснаестог века, или још више, до деветнаестог.
И апостол Павле са своје стране пише да ће се Богу узносити „слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у вијекове вијекова“ (Еф. 3:21), то јест, Христом саздана и преко апостола распрострањена Црква ће постојати током свих каснијих покољења и прослављати Бога. Протестантска уверења да је та Црква тобож нестала на читавих хиљаду и пет стотина година директно противрече библијским речима.
Такође је потребно подсетити да је Христос обећао да ће апостолима дати Духа Светога и рекао: „А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину“ (Јн. 16:13), „Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14:26). Када је Дух Свети дошао апостолима ми знамо – на дан Педесетнице који се и сматра даном рођења Цркве. то јест, Господ даје Духа Светога и Дух Свети чува Цркву. Чува је од искривљења, од уклањања од истине. Зато апостол Павле и назива Цркву „стубом и тврђавом истине“ (1 Тим. 3:15). Зато што је Дух Истине учи, зато и Сам Христос Који је Истина (Јн. 14:6) невидљиво пребива у њој. Појединац или чак група људи наравно могу да скрену у заблуду и тако је одувек било. Још су апостоли упозоравали на то (види 2 Петр. 2:1; Гал. 1:6-9). Али да цела Црква скрене у заблуду – тако нешто није могуће јер то значи да је Црква престала да постоји.
Ту се јавља још једно интересантно питање за протестанте. Ето, ви говорите да вам је света само Библија и да сте тобож управо ослањајући се на Библију ви дошли до убеђења да је од другог века истинска Црква нестала будући заражена незнабоштвом. А и када је утврдио канон Новог Завета? Ко је донео одлуку да из мноштва споменика древног хришћанства управо те књиге представљају Свето Писмо, део Библије? Одговор: то се догодило 364 године на Лаодикијском Сабору те исте Цркве коју ви сматрате отпалом у незнабоштво, чији историјски наставак и представља Православна Црква. Нико не може дати ранији датум за утврђивање канона Новог Завета онаквог каквим га ми знамо данас. Међутим, ако истинске Цркве у то време није било онда се лишава ауторитета и сама Библија која је записана, састављена и сачувана од стране те исте историјске Цркве од које су је касније, преко римокатолика, и добили протестанти.
Поменуте протестантске идеје не само да противрече Библији како је већ показано, оне се још и историјски не могу потврдити.
На пример, када сам прилазио вери, имао сам прилике да и лично проверим то. Прочитао сам на почетку Нови Завет. Након тога сам почео да читам друге хришћанске документе који су се сачували од краја првог века. На пример, посланицу ученика апостола, Светог Климента Римског.
Затим сам прешао на документе који су написани у другом веку. И прочитао их, између осталог и оне који су написани од стране непосредних апостолских ученика као што су Свети Поликарп Смирнски, Свети Игњатије Богоносац. То јест, наглашавам, ови текстови су написани од стране оних људи који су лично знали апостоле и од њих примили хришћанско учење.
Након тога сам прешао на трећи век и прочитао све хришћанске текстове тог времена. Затим сам прешао на четврти век и тако даље. И ја сам се уверио да је током свих ових векова Црква у свом учењу остала једна и иста. Могле су да се мењају формулације у вероучењу али само вероучење до данас пребива у Православној Цркви онаквим какво је било од времена апостола и њихових ученика.
Наравно, ја не захтевам да ми се верује на реч. Када имам прилику да говорим са протестантима ја им предлажем да и сами провере. Узмите текстове и проверите. Све је доступно. Као по правилу, скоро сви протестанти се јако слабо сналазе у историји Цркве и практично је уопште не познају. Оно што се догађало након описаног у Делима Апостолским до тренутка појаве њихове деноминације за њих представља – terra incognita. Иако је у питању огроман део историје и црквене, и хришћанске и уопште људске.
Ако протестанти налазе у себи смелост да без предубеђења размотре ово питање онда ће наравно видети ову истину. Није тешко приметити да Црква описана у документима првог и другог века уопште није налик на оно што сада видимо на протестантским скуповима и у целини упознајући се са савременим протестантизмом.
Црква апостолских времена је објективно налик на Православну Цркву. И то није само мој утисак. Навешћу као пример један случај који се шездесетих година прошлог века догодио у америчким градовима Бен Ломон и Санта Барбара.
Група младих протестаната је дошла до закључка да све њима познате протестантске цркве не могу бити истинска Црква… Тада су ови млади људи одлучили да проуче историју Цркве од апостолских времена до наших дана да би разјаснили где је отишла Црква која је описана у књизи Дела. Они су пошли истим оним путем којим сам касније ишао и ја. То јест, они су доследно проучавали све историјске документе. Притом је током историје било много подела. И у Древној Цркви су постојале различите јереси које су се одвајале од Православља. И на свакој таквој раскрсници ови протестанти су без предубеђења посматрали и поредили: које од тих учења – учење Православне Цркве или учење оних који су се одвојили – највише одговара учењу коме су веровали пре њих? Ко је управо чувао апостолску веру а ко је уносио новину?
Као резултат истраживања које је било дуго и споро и у коме ни на који начин није учествовала православна страна, заједница се убедила да је Библију створила управо православна Црква. Управо је она сачувала Библију за свет. Први кораци ове Цркве описани су у књизи дела Апостолских. 1974. године целокупна ова протестантска заједница, више од 2000 људи писала је молбу да уђе у Православну Цркву и била примљена. Постоје писани описи њиховог пута у Православље, ко жели може да се упозна са њима, на пример, са књигом оца Петра Гилквиста „Повратак кући“. Дозволићу себи да наведем одломак из ње:
„У свом путовању кроз историју пажљиво смо испитали првих хиљаду година непрекинутог прејемства у Цркви. Исувишно је рећи да смо потврдили представу о Цркви која ја била изложена на страницама Новог Завета. Открили смо исту ону Цркву у другом и трећем веку која је подвргнута жестоким прогонима, која је служила Литургију у домовима, катакомбама, чак и на гробљима и руковођену епископима који су често свој животни пут завршавали као Мученици. Нашли смо је у четвртом веку како брани веру у Никеји и у петом веку у Халкидону.
Ишли смо за њом до осмог века, изучили њене велике Саборе, заволели њене апологете, Светитеље, учитеље, начин на који су проповедали Јеванђеље, борили се са јеретицима и потврдили поштовање светих икона. Били смо поражени смелим отпором Цркве на етичка и догматска искривљења вероучења и како им је непрестано полазило за руком да избегну могуће разрушење. Бог је био са Црквом у деветом и десетом веку…
Међутим наступила је 1054. година и нашли смо се пред избором. Догодио се раскол. До сада се сећам физичког осећања које је било у мени када сам рекао својим једномишљеницима: „Исток је у праву када се противи папизму и одбацивању додатка Filioque“. Након тога сам дубоко уздахнуо: „Мислим да нас ово чини… православнима“.[2]
Познати су ми и дуги пример, иако и мањи по размерама, када су људи управо кроз изучавање историје хришћанства били убеђени у истинитост Православља.
Наравно, нису сви људи спремни да приступе тако озбиљно историјско истраживање, немају сви такву могућност. Међутим, у том случају биће им довољно оно што о Цркви говори Господ Исус Христос и Његови апостоли да би схватио да истинска Црква није могла нестати. И следствено са тим, да схвате и да све протестантске цркве које директно одређују свој раскид са претходном хришћанском традицијом и рачунају сопствену историју од тренутка оснивања њихове деноминација од стране смртних људи, очигледно не могу бити она Црква која непрекидно постоји од апостолских времена и која ће постојати до Другог Христовог Доласка.
Неки протестанти схватају овај проблем. Да би се заштитили говоре на други начин: да, наравно, у свим вековима је постојала Црква. Међутим, истинска Црква је била невидљива. Она се састојала из праведника појединаца који су могли формално да се налазе у различитим хришћанским деноминацијама, могли су да се налазе међу православнима, несторијанцима, монофизитима, римокатолицима, итд. али су у души веровали правилно (то јест, као савремени протестанти) и ето, од свих њих се и састојала ова невидљива Црква. А након те и те године она је постала видљива у лицу наше деноминације. Многи протестанти могу рећи да је Црква и данас невидљива и да сви „исправни“ са тачке гледишта ове струје људи из других конфесија тобож улазе у њу. И да је тобож управо за ту невидљиву Цркву Христос и говорио да је врата пакла неће надвладати и да ће Он бити са њом.
Дозволио бих себи да претпоставим да је „теорија невидљиве Цркве“ била створена такође и да би се објаснила криза несагласности феномена који се данас види у протестантском свету са његовим непрекидним дробљењима на нове и нове деноминације са оним што је описано у књизи Дела Апостолских где се Црква види као јединствен организам, једна реалност, једна структура која себи може да дозволи одржавање апостолског Сабора у Јерусалиму и предузима спровођење одлука са тог Сабора (види Дела 15:6-31). У савременом протестантском свету је просто незамисливо да се спроведе тако нешто за све деноминације. И сами протестанти то признају.
Да ли се Свето Писмо слаже са концепцијом „невидљиве Цркве“? сетимо се речи Господа Исуса Христа у којима Он указује на који начин се изобличује човек ако је учинио грех. „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт.18:17). То је савет који Господ даје свим хришћанима, свима који желе да буду Његови ученици. Овај савет подразумева да ће Црква увек моћи да се пронађе. Црква није нешто аморфно, неодређено, невидљиво, није одређена умна представа. Не. Црква представља нешто конкретно, видљиво, што се јасно разликује од других заједница. У питању је заједница са својим поретком који дозвољава могућност обраћања ради решавања питања која изазивају недоумицу. Тако је одувек било у Цркви. Као што се у древна времена одржао први апостолски Сабор, тако су и касније сва спорна питања у Цркви решавали Сабори. И црквени суд је такође постојао, он је оствариовао власт Цркве да суди „везује и разрешује“ (Мт.18:18). Једино се таквој видљивој Цркви и може обратити ради решавања парница. А како ћеш се обратити „невидљивој Цркви“? То је исто као и да човека који је пострадао од разбојника шаљеш да се обрати „невидљивом суду“ о коме нико не зна ни где се налази, ни ко га сачињава.
И у другим местима Светог Писма видимо исту ту реалност када се, на пример, говори да „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“ (Дела 2:47). У питању је потпуно конкретна, видљива Црква. Људи су знали да ако желиш да будеш хришћанин онда си дужан да приђеш тој заједници и крстиш се, дужан си да будеш са свима. И како се тамо такође лепо описује, сви хришћани „бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дела 2:42). И узгред, управо затошто је апостолска Црква била видљива, она је могла да буде и гоњена: „А у тај дан постаде велико гоњење на Јерусалимску Цркву“ (Дела 8:1) и још увек необраћени Павле је „гонио Цркву Божију и пустошио је“ (Гал. 1:13). Како се може прогонити невидљива Црква?
Треба подсетити и на речи Писма о причешћивању Телом и Крвљу Христовом: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор. 11:26). То јест, Евхаристија ће се у Цркви служити од апостолских времена све до Другог Христовог Доласка, „докле не дође“. А ломљење хлеба, како се Евхаристија назива у Писму, представља нешто што се врши на видљив начин. И чаша и вино и хлев који су постављени радо пресуштаствљења, и само причешћивање Телом и Крвљу Христовом догађа се на видљи и опипљив начин. У „невидљивој Цркви“ све то је просто немогуће.
Треба рећи да у протестантском свету постоји још једна теорија која покушава да реши проблем о коме говоримо. У питању је „теорија грана“. За разлику од „теорије невидљиве Цркве“ која покушава да смисли некакво мистићко јединство појединаца упркос разликама међу црквама којима они могу припадати, „теорија грана“ објављује да су саме по себи разлике и поделе између хришћанских конфесија неважне и тврди да сви који себе називају хришћанима: и протестанти различитих струја и римокатолици и православни и монофизити – сви заједно чине ту јединствену Цркву Христову као гране једног дрвета.
Међутим, није могуће сложити се ни са овом концепцијом пошто је Сам Господ говорио да ће Он имати „једно стадо“ (Јн. 10:16). Чак при великој жељи није могуће назвати све горепоменуте заједнице једним стадом. Пошто оне реално – и то ни за кога није тајна – немају међусобно никакво јединство. Немају ни јединство вере, ни јединство у Тајнама, ни јединство у црквено-административним и канонским питањима, ни јединство у моралним погледима. Чак се међу самим протестантима често чују директно супротстављене ствари.
На пример, постоје протестанти који тврде да хомосексуализам представља грех, а постоје и протестанти који говоре: уопште није тако, никаквог греха ту нема. И чак имају и пасторе који су отворени хомосексуалци и који склапају такозване хомосексуалне бракове. То је само један од примера, а постоје и друге озбиљне одлике, између осталог и догматско-моралног карактера. Где је ту јединство? Међутим, следбеници разматране идеје упорно говоре: „Па све то није важно, наравно да постоје и разлике. Али, зар су оне толико важне? Најважније је да имамо нешто што нас обједињује“.
Међутим, по речима Светог Јована Златоустог, са сваким човеком, чак и неверујућим можемо наћи нешто што нас обједињује – једино са сатаном немамо ништа заједничко. Али ово не значи да са сваким човеком припадамо истој Цркви. Идеју да тобож није важно ко у шта верује све док људи себе називају хришћанима ми уопште не срећемо код апостола. Штавише, налазимо директно супротне мисли.
На пример, апостол Павле говори: „По одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“ (Дела. 20:29-30). На другом месту апостол говори: „Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих“ (Рим. 16:17-18). И још пише: „Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јсванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:9).
Као што видимо, разлике у вероучењу могу бити толико озбиљне да апостол дикретно заповеда да се такви људи предају анатеми, одвоје од црквеног тела. Он описује да само уношење подела представља последицу греха. На другом месту апостол говори да они који се предају јересима неће наследити Царства Божијег (види Гал. 5:21-22).
Зато није могуће рећи да је свеједно у шта верујемо и да, ето, ако себе називамо хришћанима ми сви смо једна Црква. Није тако. Ми тада нисмо јединдтвени ни у вери, ни у моралном учењу, ни у Евхаристији. Писмо говори да код хришћана мора бити „један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4:5). А у постојећим конфесијама и деноминацијама вера није једна, вера је различита, зато су се и догодиле поделе: на једном месту о нечему уче овако, а на другом другачије, а у трећој „цркви“ још на неки свој начин.
Са чињеницом да све такозване „гране“ немају исту веру ни протестанти неће спорити јер је у питању сама по себи очигледност. Али је неопходно детаљније говорити о јединству Евхаристије. Овај важни моменат, на жалост, наши протестантски саговорници уопште не схватају, јер не верују да им обред који они врше и називају причешћем заиста даје истинско Тело и Крв Христову. Они говоре да су у питању само симболи. И они су у праву када кажу да код њих то није Тело и Крв Христова, код њих је заиста само хлеб и вино. У томе су у праву, али нису у праву када мисле да уопште није могуће сјединити се у Причешћу са истинским Телом и Крвљу Христовом.
Наш Спаситељ је о томе говорио не просто као о могућем, већ као о неопходном делу: „Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни… у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн. 6:53-54,56). Господ је рекао да без причешћа Телом и Крвљу Његовом није могуће у себи имати живот вечни, то јест, није могуће спасити се. И касније је показао како да се испуне ове Његове речи, показао је на последњој Тајној вечери када је, како Јеванђеље говори: „Узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв Моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова“ (Мт. 26:26-28). Христос није рекао: „узмите, једите; ово је симбол Мог тела“ и „симбол крви Моје“. Он је јасно рекао: „ово је тело Моје“ и „ово је крв Моја“. Иако су апостоли и наставили да виде тај исти хлеб и вино, силом Божијом они су постали оним чиме их је назвао Свемогући Господ за Кога Писмо говори: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди, и показа се“ (Пс. 33:9).
И Господ је учинио ово чудо за апостоле не само једном. Као што знамо, Он је заповедио: „Ово чините за Мој спомен“ (Лк. 22:19). Ради испуњења ових речи хришћани су почели да служе Евхаристију од првих дана Цркве. У истој глави у којој се описује почетак проповеди апостола на дан Педесетнице, када се обратило три хиљаде људи, даље је написано да „бијаху постојани… у ломљењу хљеба“ (Дела 2:42), то јест, у служењу Евхаристије.
Протестанти говоре: да, да, и ми све то радимо. Наравно, ми ломимо хлеб и пијемо вино али за нас то представља просто сећање на Христова страдања, ништа више. Али чему уопште онда тај ритуал? Јер могуће је сећати се Христа и без хлеба и вина. Хајде да погледамо да ли је за саме апостоле Евхаристија била просто сећање на Христа? Апостол Павле говори: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова?“ (1 Кор. 10:16). Као што видимо, апостол не говори: није ли ово симол крви Христове? Или није ли ово сећање на Христа? За апостоле је у питању причешћивање истинским Телом и Крвљу Христовом.
И ето у том случају Причешће задобија посебно дубоки смисао о коме говори апостол: „Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1 Кор. 10:17). И „тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима“ (Рим. 12:5). И сама Црква је такође тело Христово (види Еф. 1:22-23). За апостола је све то представљало реалност – и то да је Црква тело Христово и да је причешће тело Христово. И ми постајемо делови тог Тела кроз причешће, кроз Евхаристију. Тако постајемо део једине Цркве Христове.
У Православљу се две хиљаде година чува ова непрекидна веза кроз Евхаристију. На пример, пре пола година на свечаностима у Хонг Конгу за време богослужења сам се причестио из исте Чаше са оцем Михаилом Лијем. У питању је кинески православни свештеник који сада има 90 година. Сам о. Михаил се као млад причешћивао из једне Чаше са Светим Јованом Шангајским. А Свети Јован Шангајски се са своје стране, у време свог детињства, причешћивао из исте Чаше са Светим Јованом Кронштатским. И тако из покољења у покољење, у дубину векова, ова жива веза долази до време апостола који су се причешћивали из руку Самога Господа Исуса Христа. Кроз Евхаристију Црква представља јединствен богочовечански организам који живи без прекида током две хиљаде година, почевши од самих апостолских времена.
И затто није за изненађење када наши Светитељи говоре: границе Цркве су границе Евхаристије. Ко се не причешћује у Цркви Православној, ко није у општењу са Православном Црквом и не причешћује се у њој, налази се ван Цркве Христове.[3]
Враћајући се „теорији грана“ и са те стране видимо њену недоследност – пошто не може бити да заједнице које су међусобно потпуно одвојиле и које себе називају црквама, све у једнакој мери поседују истинску Тајну Тела и Крви Христове. Како пише апостол: „Зар се Христос раздијели“ (1 Кор. 1:13). Христос је један и Његово Тело је једно. Зато је и Евхаристија једна, која се служи непрекидно две хиљаде година у јединственој правој Цркви Христовој. наш задатак је да пронађемо Цркву коју је основао Господ Исус Христос и која од времена апостола непрекидно чува и апостолску веру и Тајне, уључујући и Евхаристију.
Та Црква је истинита. Остале заједнице које себе називају црквама у случају да су од ње одвојене – нису истините. Не можемо рећи да су све цркве саздане Христом, јер је Господ рекао: „Сазидаћу Цркву Своју“ (Мт. 16:18) а не: „Сазидаћу Цркве Своје“. И апостол је написао „Црква је стуб истине“ (1 Тим. 3:15) а не „цркве су стубови истине“. Црква је једна, она чува своје јединство током векова на испуњење речи Спаситеља: „да сви једно буду“ (Јн. 17:21) и „биће једно стадо и један Пастир“ (Јн. 10:16).
О јединствености и неуништивости истинске Цркве Христове више пута говори и Свето Писмо и наравно, Свето Предање. То није нешто што ми просто декларишемо. У питању је историјска чињеница. Сваки протестант може да се обрати сведочанству историје да би увидео где је истина.
И управо ово осећање Цркве, нажалост, недостаје нашим протестантским саговорницима. Они не схватају реалност Цркве, шта уопште представља тако нешто. Они је замишљају као просто сабрање људи: „Ето, дошао сам у неки град, пронашао неколико истомишљеника, почели смо да се окупљамо заједно и читамо Библију, молимо се – ето, то је црква“. Међутим, то није Црква, већ кружок људи са истим интересовањем који си сам створио. А где је Црква коју је створио Христос? Дођи и види да је у питању Црква која је данас позната под именом Православна, то јест Црква која правилно слави Бога.
[1] „Баптисти, њихови задаци и циљеви“. Ростов-на-Дону, 1909. С. 8. Ове исте идеје износе и савремени протестантски аутори.
[2] http://waytohome.narod.ru/texts/witness/tohome/.
[3] Навешћу две мисли. Преподобни Јустин Поповић пише о томе као о „свеистини“: „Света Евхаристија представља свепуноћу Цркве; она је живи, свесавршени Богочовек Господ Христос Који у Својој Богочовечанској свепуноћи Сав обитава у Цркви у све векове… Он је увек Онакав Какав је у светој Евхаристији, увек Такав за сваког причасника и у сваком причаснику… И кроз све то Он – наше освећење, наше преображење, наше спасење… и све ово се стиче у Богочовечанском телу Цркви кроз причешћивање Ссветим Евхаристичким Телом и Крвљу Спаситеља. Као што је Тело Христово – Евхаристија Црква, тако је и Црква Евхаристија, јер њоме и у њој ми се налазимо у саборном свејединству са свима Светима“. (Јустин Поповић, преподобни, Сабрана дела, т. 3, М. 2006, с.519). Исто то говори и Свештеномученик Иларион Тројицки: „Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. Врлко је значајно да је у светоотачкој књижевности црквено јединство постављено у нераскидиву везу са Тајном Тела и Крви Христове“ (Иларион Тројицки, свештеномученик, Хришћанства нема без Цркве)
http://www.pravoslavie.ru/put/72693.htm
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
